Mitrinovićev rad u Britaniji

Endrju Rigbi

Dvadeset četvrtog maja 1933. god., na kioscima širom Britanije pojavio se novi nedeljnik. Bila je to Nova Britanija (New Britain), organ političkog pokreta istog naziva, osnovan prethodnog decembra. Do avgusta 1933. god., prodaja ovog nedeljnika dostigla je tiraž od 32.000 i preko 60 lokalnih grupa Nove Britanije osnovano je širom zemlje. Vreme je očigledno bilo pogodno za novu političku inicijativu. Zemlja je upravo prošla kroz finansijskue krizu 1931. god., pa su nezaposlenost i siromaštvo bili su ogroman problem. U Nemačkoj, Hitler se domogao vlasti i pretnja rata u Evropi je postajala sve izvesnija. Dok se raspon građanskh sukoba nadvijao sa rastom fašizma, glavne političke partije su imale manjak ideja.

Pokret Nova Britanija je, izgleda, nudio radikalan i pronicljiv pristup takvim problemima. Program ovog pokreta sadržavao je četiri glavna predloga.

1. Reorganizacija industrije stvaranjem Nacionalnih udruženja pod kontrolom radnika.

2. Podela (devolucija) parlamenta na tri komore. Prva bi bila Industrijska komora, koja bi se zasnivala na Nacionalnim udruženjima i preuzela bi kontrolu nad ekonomijom. Druga bi bila Kulturna komoru, sastavljenu od predstavnika iz oblasti umetnosti, nauke, religije i obrazovanja, koji će predstavljati vodeće snage u domenu kulture. Treća bi bila Politička komora, koja će se baviti pitanjima prava, poretka i međunarodnim odnosima.

3. Prenošenje prava donošenja odluka na što šire područje unutar same Britanije, što bi bio korak ka Evropskoj federaciji, a u konačnom ishodu, uspostavljanje svetske federacije.

4. Celovito ispitivanje monetarnog sistema, ponovnim uvođenjem prava na izdavanje kredita naciji, pre nego bankama.

Ovaj pokret se ne neposredno obraćao onima koji su vapili za novim socijalnim poretkom, kako bi na sebe preuzeli odgovornost za njegovo stvaranje u njihovim životima. Jedan od prvih manifesta se završavao ovim rečima:

Čekati vođe znači izbegavati odgovornosti... Oni koji žele da izbegnu ulazak u rat — rat svih protiv svakoga, moraju preuzeti odgovornost za svakoga ponaosob i pronaći one koji će im se pridružiti u prevazilaženju svega što stoji na putu stvaranja Novog poretka ("New Britain Manifestos. The Social State" - New Britain Quarterly, tom. 1, br. 2, januar-mart 1933, str. 53).

Od prvog broja Nove Britanije nalazimo svedočanstvo o tome da ovo nije bio neki konvencionalni politički pokret, zaodenut u 10 članaka sa naslovom Svetska zbivanja, koje je napisao neko čiji je pseudonim M. M. Kosmoi (Cosmoi). Tekst je pisan u apokaliptičnom stilu, zahvatajući panoramu celog sveta i dotičući različite aspekte života. Bio je to onaj isti M. M. Kosmoi koji je pisao niz članaka s istim naslovom (rubrika Svetska zbivanja) za A. R. Oridžov (Orage) nedeljnik The New Age u periodu 1920-21. g. Glavna tema ovih članaka je ideja o svetu i čovečanstvu kao organizmu u razvoju. U tom okviru, on je pokušao da skicira ono što je nazivao „psihološko ustrojstvo sveta", procenjujući doprinos i relativnu funkciju svake rase i naroda u organskom poretku sveta.

Mali broj onih koji su čitali ove članke u Novom dobu, a kasnije u Novoj Britaniji, znali su ko je M. M. Kosmoi. Njegovo pravo ime bilo je Dimitrije Mitrinović. Rođen je u Hercegovini 1887. god. Kao student, učestvovao je u borbi protiv austrijskog režima i postao jedan od vodećih mladih književnika, uključujući se u rad radikalnog književnog časopisa Bosanska vila. Tokom svojih studija u Minhenu, 1914. god., sprijateljio se sa Vasilijem Kandinskim. On ga je upoznao sa grupom izuzetnih mislilaca iz različitih zemalja, koji su pokušavali da ostvare jak kulturni uticaj u smislu stvaranja harmonije u svetu. Sebe su nazivali Blut-bund. Među onima koji su bili uključeni u ovu inicijativu nalazili su se Erih Gutkind i Frederik van Eden, kao pokretači udruženja, zatim Gustav Landauer, Martin Buber, Florens Hristian Rang i Teodore Daubler — dok su Romen Rolan i Valter Ratenau samo delimično pripadali ovom krugu. Početak prvog svetskog rata onemogućio je njihove planove i Mitrinović je otišao u Englesku, nastojeći da dobije posao u Srpskom poslanstvu.

U Londonu je bio predstavljen Oridžu i postao član kruga književnika i mislilaca okupljenih oko Novog doba (The New Age), jednog od najznačajnijih časopisa tog doba, po radikalnoj političkoj misli i podršci idejama gildskog socijalizma i društvenih investicija. Godine 1922. Oridž se povukao iz redakcije časopisa Novo doba i otišao u Francusku, da radi sa Gurđievim. U međuvremenu, Mitrinović je već počeo da okuplja oko sebe prijatelje i poznanike, vodeći neformalne razgovore iz filozofije, sociologije, umetnosti, religije i psihologije. U Londonu, 1926, susreće se sa Alfredom Adlerom, a iduće godine osniva engleski ogranak Međunarodnog udruženja za individualnu psihologiju, poznatog pod nazivom Adlerovo društvo (Adler Society). U to vreme bio je tesno povezan i sa Mejretom (Philip Mairet), Morisom Rekitom (Maurice Reckitt) i drugim članovima Grupe Čendos (Chandos Group). Sa nekolicinom njih učestvuje u pokretanju grupe Nova Evropa (New Europe Group), britanske inicijative za ujedinjenje Evrope, čiji je prvi predsednik bio Gedis (Patrick Geddes). Pokret Nova Britanija izrastao je iz Adlerovog društva i grupe Nova Evropa, kao pokret nacionalne renesanse, zasnovane na shvatanju da ako doba obilja - omogućeno tehnološkim razvojem - treba stvoriti, to zahteva potpuno prestrojavanje društva, preobražaj, ne samo socijalne strukture, već i individualne svesti. Ili - kako je Mitrinović govorio - „promenu pojedinca radi promene sveta."

Pokret Nova Britanija prestaje sa delovanjem - kao javni aktivni pokret 1935. g. - nakon što je, zbog nedostatka novčanih sredstava, časopis prestao da izlazi. Međutim, jedna grupa ostala je uz Mitrinovića i nastavila sa radom. Po njegovom uverenju, doba hijerarhijskog vođstva je prošlo i novi organski društveni poredak zahteva nova tela (organe) udruživanja. Ovoj novoj funkciji dao je naziv Senat. To nije trebalo da bude strano telo, koje bi društvom odozgo upravljalo, nego velika i slobodna grupa ljudi. Ona bi pokušala da posreduje između funkcionalno različitih grupacija, koje bi zajedno stvorile novi, udruženi poredak. U takvom društvu, međusobnu pomoć i zajedništvo trebalo bi držati u dinamičkoj sprezi sa vrednostima individualnih sloboda. Neka vrsta vođstva bila bi neophodna da bi se takva ravnoteža održavala. Tu ulogu bi imali senatori. Oni ne bi imali nikakav drugi autoritet, osim ličnog uticaja, kao članovi različitih grupacija u društvu. Njihova uloga bila bi da pomažu prilikom sukoba partija, da ga sagledaju u kontekstu sveta kao celine, i pomognu pri razjašnjlivanja određenih gledišta koja bi se eventualno uskladila unutar šireg organskog konteksta. Mitrinović je ovaj metod nazivao „treća sila", što je značilo odbijanje mišljenja u duhu ,,ili-ili" tipova i negovanje pristupa koji je on okarakterisao kao „iznad, između i s one strane krajnosti i suprotnosti".

Uoči II. sv. rata, Mitrinović je radio sa ljudima oko sebe, u nekoj vrsti treninga i upražnjavanja onih ličnih i interpersonalnih veština i osobina koje bi se tražile od potencijalnih senatora.

Godine 1976. primio sam pismo jednog od onih koji su radili sa Mitrinovićem tokom ovog perioda, gde on to objašnjava ovako.

Verovali smo da oni koji bi pomogli u stvaranju takvog društvenog uređenja moraju to otpočeti sa potpunom ličnom posvećenošću; moraju biti spremni da kolektivno ulože svoje bogatstvo u najširem smislu reči, kao i da dele odgovornost za život i probleme svih; konačno, moraju biti spremni da govore otvoreno i iskreno, uvažavajući i kritikujući druge. Tako bi osnovali grupu u kojoj naporedo postoje najrazličitije osobe i pravi smisao za jednakost i zajedništvo. U njoj bi vladao i kontinuitet zajednice i stalne promene, nastale iz slobodne akcije i inicijative pojedinaca. Takva grupa ne bi imala čvrstu formalnu organizaciju, već bi uvek bila fleksibilna.

Uspeh i neuspeh jednog takvog poduhvata nije se mogao izmeriti, ali mi smo se uključili u tu inicijativu sa velikom odanošću, deleći i uspehe i neuspehe. Uglavnom smo živeli odvojeno, mada je bilo i kuća u kojima smo i zajedno živeli.

Mitrinović je umro 1953. god. Sledeće godine je osnovano dobrotvorno društvo, Fondacija Nova Atlantida (New Atlantis Foundation), sa ciljem čuvanja dokumentacije različitih inicijativa u koje je Mitrinović bio uključen, održavanja sastanaka i objavljivanja povremenih publikacija, u kojima su obrađivani razni aspekti njegove misli. Mala grupa koja je vodila Fondaciju radila je sa Mitrinovićem tridesetih godina, a ostala je aktivna zajednica do njegove smrti, a i kasnije. Pismo koje sam primio 1976. god., kada sam i prvi put čuo za Mitrinovića, poslao je jedan od njih. On je pročitao moje knjige o komunama i alternativnim zajednicama u Engleskoj i smatrao je da je mnogo šta u Mitrinovićevoj misli i radu relevantno za savremene težnje za novim društvenim poretkom, zasnovano na pretpostavci da se pravi socijalizam može dostići samo kroz inicijativu ljudi koji su i sami istinski "unutarnji socijalisti". To su i izvori ove knjige. Ona je pokušaj da se prenese nešto od života, misli i rada čoveka koji je, mada je imao velike sposobnosti i zavidnu intelektualnu energiju i maštu, praktično nepoznat. U svojoj domovini, pređašnjoj Jugoslaviji, poznat je kao jedan od intelektuainih i političkih vođa mladih revolucionara pre I. sv. rata; kao tajanstvena figura, koja je, iz nekog nedokučivog razloga, napustila oslobodilačku borbu i bila upletena u mistične, ezoteričke krugove u Engleskoj.

Zaista, u Mitrinovićevom radu ima dosta toga, naročito u njegoviim objavljenim tekstovlima, što je opskurno i naizgled sasvim odvojeno od stvarnosti. Svako ko pokuša da čita, primera radi, seriju članaka iz Novog doba, ili neki od njegovih napisa za Novu Britaniju, videće da su njegov idiosinkratičan i ekscentričan jezik i stil gotovo nerazumljivi; dok su ideje, koje je pokušavao da prenese tim putem, često izgledaju krajnje fantastične, tako daleko od uobičajenih pristupa svetskim problemima, da prizivaju odbacivanje, kao bizarna rasplinutosts nekog smušenog snevača. Zaista takav utisak je Mitrinović ostavljao na one koji su ga, uključujući i pisca ovih redova, čitali prvi put. Drugi su, međutim, uviđali da je upravo ova njegova sposobnost, da se udalji od konvencionalnih načina mišljenja i ponašanja, bila integralni deo njegovog značaja. Rouland Keni (Rowland Kenney), prvi urednik Daily Heralda, izjavio je na komemorativnom skupu grupe Nova Evropa (29. 1. 1954): G. Mitrinović nadišao je običan jezik, kao i običnu misao. On je govorio i pisao na nivou koji mi nismo koristili. Bili smo isuviše pod uticajem logičkog sleda i onoga što je Uspensky nazivao formativnim duhom. Nismo pisali, razmišljali i govorili, kao Mitrinović, iz duše. Tako nas je Mitrinović pripremao na razumevanje stvari u jednom novom svetlu i smatram da je to jedan od njegovih doprinosa savremenom svetu. Učio je nas — koji smo bili toliko zapleteni u zdrav razum, razboritost, naučno stanovište, u logičku, doslednu misao — da postoji nešto mnogo dublje i vrednije.

Doista, ima mnogo toga što nas u Mitrinovdćevom delu i idejama što je i danas od interesa. Zahtev da radnici preuzmu kontrolu nad industrijom, još uvek je na političkom dnevnom redu. Razočarenje onih koji su ostali bez uticaja na odluke koje se tiču svakodnevnog života ubrzano raste sa procesom centralizacije političke i ekonomske moći. Vlasnici kapitala i oni koji upravljaju finansijama i dalje imaju odlučujući uticaj na naš život, u potrazi za profitom. Spektar međunarodnih i regionalnih sukoba lebdi iznad nas. Uprkos stalnom tehnološkom napretku, problemi siromaštva i nezaposlenosti ostaju.

Nikada ne bih tvrdio da je Mitrinović imao sve odgovore na pitanja od svetske važnosti, ali je on skoro čitavog života pokušavao da se sa ovakvim problemima suoči na originalan i kreativan način. Jedan saradnik se seća da je Mitirnović "posedovao izvanredan dar i sposobnost da pojedincima i našoj generaciji kaže ono što će nam buduća iskustva učiniti jasnim" (David Davies: komemorativni skup, 1954).

Možda su svetu potrebni praktični planeri, ljudi sposobni da procene koje je zlo manje; ali su nam potrebni i vizionari, koji imaju utopijsku imaginaciju, kadri da zamisle jedan alternativan poredak društva i života i spremni da se izlože riziku cenzure i ismevanja, u potrazi za uzvišenom predstavom o budućnosti. Ono što sledi je pokušaj da se od istorije otrgne život i ideje jedne takve ličnosti.

(Uvod iz knjige Endrju Rigbija: Dimitrije Mitrinović – biografija - Andrew Rigby: Dimitrije Mitrinovic – a biography, William Sessions Limited, York, England, 2006., str. vi-xi)

Preveo D. Pajin