Fondacija Mitrinović

Fondacija Nova Atlantida

Prvi deo

Ciljevi Fondacije zasnivaju se na dva osnovna načela: na jedinstvu čovečanstva i na beskonačnoj vrednosti pojedinca. Celo čovečanstvo, kao i pojedinac, imaju beskonačnu vrednost. I čovečanstvo i pojedinac moraju se prihvatiti kao cilj po sebi.

Iako se interesi zajednice i volja pojedinca često sukobljavaju, nijedna od strana ne treba da bude podređena drugoj. Ni jedna od pojedinačnih svrha nije prihvatljiva ako ugrožava celinu čovečanstva, niti je bilo koji stav o jedinstvu čovečanstva validan, ako dovodi u pitanje jedinstvenost, ili istinsku slobodu volje pojedinca.

Tvrdnja da je Čovečanstvo jedno, ne znači da je svako isti, ili da treba da bude isti. To samo znači da prošlo, sadašnje i buduće čovečanstvo, sa svim razlikama između rasa, nacija, polova, uzrasta i karaktera, ima zajedničku ljudskost i predstavlja jednu raznoliku celinu. A pridavanje beskonačne vrednosti jedinki znači priznanje da svako ljudsko biće nosi mogućnost iskazivanja slobode volje i postizanja punog samo-ostvarenja.

Ova dva stava zavise samo od ljudske evaluacije. Oni nisu činjenice, niti su one stvar vere koja može biti istinita, ili neistinita. One su deklaracije vere, koja se može ostvariti samo ako se afirmiše i ispolji kroz čin, a mogući svetski poredak, ili pravi mir u svetu, mogu da počivaju samo na toj osnovi.

Nije dovoljno da ova dva načela budu samo intelektualno prihvaćena; ona moraju da se iskuse kao žive realnosti. Većina ljudi, posebno u Zapadnom svetu, ubeđena je u vlastite lične vrednosti i vrednost pojedinačnog ljudskog života. Ali, u zbilji obično pojedincu nije moguće da doživi istinski odnos sa celim čovečanstvom. Lako je osećati sponu jedinstva sa članovima svoje porodice, ili sa svojim prijateljima. Između onih koji dele neki zajednički interes, koji su predani nekom poslu sa zajedničkom svrhom, kao i između članova iste rase, nacije, religije ili društvene klase, postoji osećaj zajedništva. Ti afiniteti unutar različitih delova čovečanstva mogu da posluže kao stepenice koje vode pojedinca ka širem osećanju jedinstva sa celim čovečanstvom. Ali, to se – na žalost – ne događa. Najveći stepen jedinstva unutar grupe oseća se kad je ta grupa u opoziciji prema drugima. Nacija nije nikad tako jedinstvena kao u ratno vreme. A veze unutar rase i religije najjače se osećaju u suočavanju sa proganjanjem ili tlačenjem. Rase, nacije, religije i klase ne delaju zajednički u korist sveta kao celine, nego se radije nadmeću jedne sa drugima, nastojeći da dominiraju nad drugima i da im nametnu svoje vrednosti, uverenja, ili društveno uređenje.

Istorijski, postoje dva glavna uzroka za ovaj kompetitivni ili borbeni stav. Jedan je materijalan, a drugi se tiče razvoja čovečanstva. Materijalni uzrok je to što su ljudi uvek morali da se bore sa drugima za opstanak. Hrana, skrovište i odeća bili su oskudni i nisu bili svima slobodno dostupni. Ali sada, sa ogromnim napretkom nauke i tehonologije tokom poslednja dva veka i rastućom stopom ovog napretka, ne bi trebalo da bude problema da se svako materijalno obezbedi. Mi smo ograničeni samo zbog zloupotrebe naših resursa, zbog naoružavanja i rasipanja sirovina, kao i neuspelih dogovora oko poštene raspodele svetskog bogatstva. Problem više nije u tome kako da se proizvedu dobra, nego kako da se ostvari saradnja u jednakoj raspodeli i da se ona upotrebe na dobro svih. Jer, kad bismo se svi saglasili oko toga, čovekova inteligencija bi uskoro prevazišla takozvane ekonomske i finansijske probleme.

Drugi razlog je vezan za razvoj čovečanstva tokom poslednjih par hiljada godina, od plemenske i porodične svesti, do individualne svesti; od onog stanja svesti gde čovek oseća realnost svog plemena, ili porodice, tako intenzivno kao da su oni on sam, do one samosvesti u kojoj njegova individualnost preovlađuje. Proces dostizanja samosvesti uključuje odvajanje sebe od drugih i postavlja naspram drugih. Jedinka prvo uspostavlja svoj vlastiti identitet, tako što postupa drugačije od drugih, prisvajajući dobra, ili moć za sebe, boreći se za vlastita uverenja i stavove, kao i putem samopotvrđivanja. Ta borba ponavlja se svaki put kad dete teži da uspostavi svoj indentitet nezavisno od roditelja. Impuls da se bori i nadmeće je izazvan koliko unutarnjim porivom ka individuaciji, toliko i fizičkim potrebama. Ali istinska individualnost iznutra zavisi od samo sebe i nije joj potreban neki spoljni otpor, da bi potvrdila svoju realnost.

Stav nadmetanja i borbe stoga nije samo fizička smetnja da se proizvedu i jednako raspodele svetska dobra; on takođe sprečava svaki napredak ka svetskom redu i miru. Iako istinska individualnost počiva na samoj sebi, ona se ne može ostvariti izolovano, nego samo u odnosima sa drugim osobama. Konačno i savršeno postizanje individualnosti je ona univerzalna svesnost, kojom svaka osoba ostvaruje sebe u odnosu na svet kao celinu. Takva osoba će i dalje pripadati određenoj rasi i naciji, držaće se određene religije i biti uključena u mnoga druga udruženja, ali će znati da nijedna od tih veza ne sadrži celokupnu individualnost, jer njena ljudskost nadilazi sve te podele i uključuje celovitost svekolike ljudskosti. To je potencijalna istina svakog ljudskog bića, iako su – snagom parcijalnih odanosti - mnogi sprečeni da to ostvare.

Mi, čovečanstvo, dostigli smo prekretnicu u našoj evoluciji, koja je kritična tačka kao što je to bio i prvi korak ka samosvesti pojedinca. To je mitski predstavljeno u priči o Adamu i Evi, koji jedu plod sa Drveta poznanja, ili u liku Prometeja koji krade nebesku vatru. Poredak prirode u kome je čovek bio vođen instinktom, kao što je to predstavljeno u mitu o Raju ili Zlatnom dobu, sada je zamenjen ljudskim poretkom u kome intelekt hoće da vlada. Mi smo izgubili našu neposrednost u odnosu na prirodu kao i u odnosu na naš unutarnji svet i stekli sposobnost da mislimo logički i kontrolišemo sile spoljnog, fizičkog sveta. Mi smo sebe oslobađali od sujevernih ideja o transcendentnom Bogu, ali smo sebe podvrgli sujevernoj tiraniji intelektualnog materijalizma. Mi smo stekli svest o sebi kao individualnim ličnosti, ali smo izgubili osećanje jedinstva sa celim čovečanstvom. Proces kojim smo stekli individualnost uvećao je podele unutar čovečanstva i pojačao sukobe, dovodeći nas do ivice uništenja sveta.

Sadašnja ljudska kriza suočava nas sa potpuno novim problemima, različitim od onih sa kojima se čovečanstvo borilo do sada. Potvrda naše individualnosti i proizvodnja odgovarajućih dobara ne predstavljaju više prave teškoće. Naša osnovna briga mora biti kako da uredimo svet tako da živimo u miru jedni s drugima i da slobodno raspodeljujemo dobra koja se sada mogu proizvesti obilno. Ali to je samo spoljni aspekt jednog kritičnijeg problema vezanog za smisao i vrednost. Mi smo postigli individualnost, ali kakav je smisao individualnog ljudskog života? U čemu je njegova vrednost? A to pitanje upravlja našu pažnju na opštije pitanje značenja ljudskog života na zemlji. Da li ono ima neki smisao ili svrhu, ili je ono besciljan niz slučajnih događanja? Ukoliko ova pitanja ne budu ozbiljno i hitno razmotrena, tako da se postigne neka zajednička vizija ljudske budućnosti, neće biti pozitivne volje ili opšte saglasnosti među ljudima da zajedno žive i rade, a bez toga je beskorisno očekivati da će mir i materijalno obilje biti dostignuti.

Nije više legitimno da se uzdano u Boga ili Proviđenje da nam pomognu, niti je u skladu sa ljudskim dostojanstvom da se pasivno nadamo da će nam sudbina ili slučaj pomoći da to preguramo. Nema potrebe za novim otkrovenjima od božanstva, ili nadahnute poruke od strane nekog proroka. Polazni kreativni rad koji je potreban da bi se dobio odgovor na pitanja ljudske sudbine, već je obavljen od strane mislilaca, umetnika i religijskih učitelja svih epoha. Svaki od njih je doprineo celini jednom delom različitog značenja; ali ni jedna ličnost, filozofija, religija, nacija, ili razdoblje ne mogu da pruže konačan odgovor. On može da bude dat samo u zajedništvu celog čovečanstva, u njegovom diverzitetu.

Istinski odgovor za sva vremena neće biti dat u vidu stavova i načela koja se mogu intelektualno shvatiti. Istina o čovečanstvu, našem smislu i svrsi u životu, ne može se jednostavno otkriti, u smislu da je takav spis već napisan, ili da bi ga sam slučaj mogao napisati. Ona se takođe mora stvoriti. Čovek mora sad da preuzme vlastito vođstvo. To uključuje proces razvoja u životu i delanju, kao i mišljenju i saznanju, koji se može ostvariti samo svesnim i odgovornim naporom čovečanstva, koje će raditi zajedno na tome da stvori vlastiti smisao i odredi svoju budućnost. Učenja filozofa, uvidi religijskih učitelja ne treba da budu shvaćeni samo kao teorije, ili izvor ličnog zadovoljstva, niti da budu smatrana relevantnim samo za njihove sledbenike, nego treba da budu objedinjena i primenjena kao životna mudrost za opšte svrhe čovečanstva. Ovo do sada nije bilo preduzeto, jer svi elementi potrebni za celovitost čovečanstva nisu bili prisutni, niti su postojala sredstva komunikacije koja bi omogućila takvu saradnju; a pojedinci još uvek nisu, osim retkih izuzetaka, dostigli taj stepen samosvesti koji bi im omogućio da vide svt kao stvarnu celinu i da na sebe preuzmu odgovornost za budućnost planete.

Neophodan uslov te inicijative je uverenje da čovečanstvo zaista postoji kao entitet. Ispravno je što mi verujemo u sebe kao u pojedinačna ljudska bića, ali mi smo u krajnjoj liniji stvarni samo kao članovi celog čovečanstva. A, s obzirom da je svaka jedinka jedinstvena, mada mi delimo mnoge zajedničke karakteristike, mi moramo sagledati jedinstvo koje može da uključi sve delove čovečanstva i sve pojedinačne razlike. Jedino živo jedinstvo koje poznajemo, a koje dopušta takve diverzitet, jeste organizam. Organizam pojedinačnog ljudskog bića već postoji u svojoj fizičkoj, psihičkoj i duhovnoj punoći. Organski Poredak Čovečanstva mora biti svesno stvoren od čovečanstva. Na kraju, celokupno čovečanstvo mora uzeti učešća u tom poduhvatu. Ali da bi se otpočelo, neophodno je da oni koji jasno vide i razumeju potrebu za tim, preuzmu ličnu odgovornost. Promene naviknutih stavova ponašanja, koje su neophodne da bi se ostvarilo organsko jedinstvo sveta su radikalne i duboke i nužno će se odvijato sporo. Njima moraju prethoditi jednako radikalne promene u navikama i načinu mišljenja. Ova Fondacija je prevashodno zaokupljena prirodom tih promena.

Rase, nacije, polovi i pojedinci imaju svoje posebne karakteristike i kao rezultat toga oni imaju različita iskustva života i sveta oko sebe. Te različite tačke gledišta se izražavaju u učenjima različitih religija, u načelima i sistemima različitih filozofija, kao i u različitim idejama društvenih organizacija. Sada su oni svi u sukobu, a oni koji to zastupaju smatraju da je njihovo uverenje ispravno, ili, bar da je bolje nego druga. Ti sukobi su zasnovani na pretpostavkama da postoji jedna istina za celo čovečanstvo, a ako je jedna od svetskih religija ili filozofija, odnosno njihovo tumačenje, ispravno, ostala moraju biti pogrešna. Po istom načelu tvrdi se da je gledište jedne rase, nacije, pola, ili klase, superiorno u odnosu na druga.

Ali, ako svet i čovečanstvo treba da budu ostvareni kao organska celina, onda različite rase i nacije sve moraju biti sagledane kao funkcije jedne celine, a različite religije, filozofije i učenja, kao izrazi njihovih različitih gledišta. Nijedno od njih nije isključivo tačno u odnosu na druge. Istina, stoga, ne počiva ni u jednoj od religija, filozofija, ili učenja, nego u svima njima zajedno, u njihovom odgovarajućem odnosu jednih spram drugih, s obzirom na njihovu funkciju u jedinstvenoj celini. Mora se istražiti u kojoj meri i u kom vidu svako od njih predstavlja nužnu i vrednu funkciju u ljudskoj celini i šta je najprimereniji izraz svakog od njih, bez iskrivljavanja i preterivanja. A potom se može istražiti kako svako od njih može može na odgovarajući način da se dovede u odnos sa drugima.

Fondacija Mitrinović je inicijativa i orijentacija, pre nego društvo, ili sistem ideja. Rad Fondacije ne sastoji se u izražavanju i širenju jednostavnih i parcijalnih gledišta. Cilj je da se prizove svest o potrebi da se u sadašnjem stupnju čovekovog razvoja razvije obuhvatan stav, koji ne zauzima strane u konfliktu između različitih rasa, nacija, religija, filozofija i gledišta. Takav stav nikako nije neka vrsta razvodnjenosti u odnosu na sve njih, što nekad prolazi kao 'tolerancija' ili 'komparativne studije', nego je to konstruktivan pokušaj da se shvati pravi značaj svakog od njih, kao suštinske funkcije u svesnom organskom poretku čovečanstva.

Fondacija nema pretenzije na to da procenjuje relativnu važnost svakog od svetskih elemenata. To je nešto što će se odvijati tokom dugog perioda saradnje pojedinaca iz sviju njih. To iziskuje potpuno novu orijentaciju mišljenja i osećanja koji su daleko od uske specijalizacije, agresivne pristrasnosti, ekskluzivnog pridržavanja dogmi, ili potrage za novim kultovima. Cilj je da se podstakne potreba za ovim novim duhovnim stavom, kao i ostvarenje centralnog značaja kulture. Jer pod kulturom mi podrazumevamo Religiju, Filozofiju i Nauku, Umetnosti i sve ljudske aktivnosti koje imaju vrednost po sebi, a ne po tome što su sredstvo za neki drugi cilj. Kultura treba da je povezana sa smislom Čovekovog života na zemlji, a ne samo da bude nešto što ispunjava slobodno vreme.

Nov, potpuno nov, kreativni poduhvat je da se sada sagleda cela čovekova prošla istorija – čudo i sjaj svetaca, heroja, mudraca i proroka; delo naučnika, filozofa, prosvetitelja i umetnika; a takođe i zloća i sram tirana, kriminalaca i budala – tako da oni ponovo zažive u našem sadašnjem iskustvu. A onda da se procene jedni u odnosu na druge, kao i u odnosu na ceo razvoj čovečanstva. Najvažnije je shvatiti da se putem kreativnog vrednovanja genijalnih pojedinaca, onih koji su bili u stanju da izraze misli i osećanja od najopštijeg značaja za ljude, ljudski život razvijao do svih svojih postignuća. Putem ovog uvida i procene Čovekove prošlosti u svetlu sadašnjosti, kao i kroz procenu dela genija, tj. nastojanjem da se značaj svakog od njih sagleda u odnosu na ostale, a delo svih kao izraz Čovekove celovitosti, možemo doći do odgovora na pitanje "Ko je Čovek?" pa tako i "Kakav je smisao i svrha Čovekovog života?"

Međutim, samo pojedini ljudi mogu ostvariti ovaj uvid i evaluaciju. Oni mogu zastupati određenu religiju i filozofiju, pripadati određenoj rasi, starosnoj grupi i profesijij, ali oni će biti ti koji će shvatiti da, iako je svako od ovih značajan kao funkcija celine, celina čovečanstva i celoviti čovek nadilaze svakog od njih. Konačno, svaki pojedinac mora biti u stanju da uzme udela u ovom zajedničkom ljudskom delu. Zadatak je kritika. U prošlosti je postojala tendencija da se kritika shvati kao analitička, negativna i destruktivna. Nova kritika treba da bude sintetička, pozitivna i kreativna. Nije reč o tome da se odluči koje stanovište je istinitije, ili bolje od drugog, nego da se puno svetlo čovekovih kritičkih moći usredsredi na celu raznoliku panoramu onoga što je već dato; tako da se kontinualnom procenom i vrednovanjem svih elemenata Čovekove prošle istorije i sadašnjeg života, stvori živa slika o Čoveku i njegovom mogućem budućem ispunjenju.

Drugi deo

Mitrinović je rođen u Hercegovini i došao je u Englesku 1914., gde je živeo do svoje smrti, 1953. Čak i kao mlad student on je zauzeo vodeće mesto u borbi njegove zemlje za nezavisnost od Austro-ugarske i stvaranju ujedinjene Jugoslavije. On je 1907. postao urednik Bosanske vile, progresivnog književnog časopisa. Dok je studirao istoriju umetnosti na Univerzitetu u Minhenu, 1914., udružio se sa Vasilijem Kandinskim. Kandinski ga je upoznao sa istaknutom grupom mislilaca iz nekoliko različitih zemalja, koji su želeli da uspstve duhovno i kulturno vođstvo. Erih Gutkind i Frederik van Eden bili su dva inicijatora tog predloga. Ali je izbijanje rata omelo njihove planove, a Mitrinović je odlučio da ode u Englesku, kako bi izbegao da bude regrutovan u austrijsku vojsku.

Tokom rata radio je u Srpskom poslanstvu u Londonu i kretao se u kulturnim krugovima ove zemlje. Tokom 1920-1., napisao je dugu seriju članaka pod naslovom "Svetska zbivanja" za Novo doba, vodeći politički i književni nedeljnik tog vrmena, koji je uređivao A. R. Oridž. U tim člancima tvrdio je da pravi mir niked neće biti postignut sve dok se rase, nacije, religije i druge odvojene grupe unutar čovečanstva budu borile za prevlast u onome što su smatrale svojim posebnim interesom. Kao jedino rešenje za ovaj problem on je video poimanje sveta kao organske celine, u kojoj svaka rasa, nacija, religija, ili druga vrsta grupe, biva shvaćena kao određena funkcija u toj celini sveta. Ispravno tumačenje odgovarajuće funkcije svake od njih, moralo bi se usaglasiti podjednako od strane onih koji su posebno zaintersovni, kao i od strane svih ostalih. Taj proces stvaranja organskog Poretka Sveta Mitrinović je video kao dug i težak proces, u koji sve rase, nacije, religije, klase, društva i pojedinci moraju na kraju biti uključeni. Ali, shvatnje da je to jedino racionalno rešenje za probleme sveta mora biti neposredno i ono bi predstavljalo početk nove ere.

Novo doba je bio najvažniji časopis tog vremena, posvećen radikalnoj političkoj misli, a podržavao je gildski socijalizam i društveno investiranje (Social Credit). Mitrinović je upoznao mnoge od vodećih saradnika, a 1926. se udružio sa jednom grupom njih, koja je bila poznata kao grupa Čandos. Iako nije prisustvovao svim njihovim sastancima, on je bio glavni inspirator njihovih stavova. Sa nekim od njih on je dao podsticaj da se formira grupa Nova Evropa, britanska inicijativa za Evropsku federaciju, čiji je prvi predsednik bio ser Patrik Gedis (Geddes). Mitrinović je osećao da je neophodno imati nov stav prema društvenim problemima, pre nego je moguće preduzeti uspešne političke akcije. Smatrao je da je za to potrebno proučavati psihologiju i primeniti njena načela, kako na društvene, tako i na političke probleme tog vremena, a i na odnose između osoba koje žele da izvedu te društvene promene. Adlerova psihologija izgledala mu je najznačajnija zbog njenog primarnog interesa za odnose između pojedinaca u društvu i poimanja borbe za moć.

Uz saglasnost Dr. Alfreda Adlera, Mitirnović je 1927. formirao Engleski ogranak Međunarodnog društva za individualnu psihologiju (tj. Adlerovo društvo) u Londonu, na adresi, ulica Gover, br. 55 (55 Gower street). On i drugi su držali brojna predavanja o psihologiji i drugim temama. Međutim, neki članovi ovog društva ubrzo su želeli da svoje proučavanje psihologije dovedu do praktičnih stavova, tako što bi se uključili u političke akcije. Na osnovu toga, 1932. javio se pokret Nova Britanija (New Britain Movement). To je bio jedan predlog nacionalne renesanse, zasnovan na uvidu da je tehnološka revolucija učinila materijalno obilje nečim što može biti dostupno svima, kao i da je potrebno preurediti društvo, tako da se saradnja - potrebna da se aktualizuje to obilje - ostvari zajedno sa najvećom mogućom individualnom slobodom. Načela na kojima je taj Novi Poredak trebalo da se zasniva, bila su sledeća. Prvo, devolucija moći i odgovornosti na najmanje društvene jedinice, sve do pojedinaca, kao i federacija tih jedinica u progresivno veće jedinice, sve do celog sveta. Drugo, da se moć i odgovornost daju pojedincima i grupama samo na osnovu njihove funkcije, bilo da je ona ekonomska, kulturna, ili politička. Treće, da područja ekonomije, kulture i politike budu autonomna, tako da ekonomija bude odvojena od politike, a da kulturom više ne dominiraju, ni ekonomija, ni politika.

Praktičan program pokreta Nova Britanija bio je stoga revolucionaran: radikalna promena finansijskog sistema, zasnovana na radovima profesora Frederika Sodija (Soddy); zatim, upravljanje industrijom od strane radnika, kao što je predlagao Hobson (S. G. Hobson) i Dom industrije nezavisan od Donjeg doma; Gilda Kulture, sa autonomnim Domom kulture, umesto Doma lordova; kao i i radikalna devolucija i federacija, u nacionalnoj, evropskoj, komonveltskoj i svetskoj ravni. Širom Britanije nastajale su grupe, a ceo pokret je bio podržan od nedeljnika Nova Britanija, nešto kasnije i nedeljnika Jedanaesti čas. Kako se pokret širio, mnogi članovi su postali svesni da promene koje se predlažu u ravni društvenog ustrojstva nužno uključuju i duboke promene u ličnim odnosima.

Pokret Nova Britanija je prestao da bude aktivan politički pokret 1935-6, ubrzo nakon što su listovi prestali da izlaze, zbog manjka sredstava. Međutim, aktivnosti grupe Nova Evropa su se nastavile i neke grupe su ostale uz Mitrinovića, odlučne da rade dalje među sobom, na personalnim problemima, za koje su shvatili da se moraju rešavati da bi bile moguće promene društva, kako su ih oni videli. U sukobu između onih koji su želeli da rade direktno na promenama društvenih struktura i onih koji su verovali da pojedinci moraju da promene svoje lične živote da bi društvene reforme mogle da donesu rezultate, oni se nisu opredeljivali za jednu ili drugu stranu, nego su smatrali da su obe strane podjednako potrebne da bi došlo do promene. Mitrinović je u vezi sa tim koristio izraz: "promena sebe, da bi se promenio svet" (self-change, for world-change).

Mitrinović je delao u pravcu stvaranja potpuno novih društvenih funkcija, koje je smatrao neophodnim ya uspostavljanje organskog društvenog poretka. Individualnost se razvila do tog stepena, da stare ideje o vođstvu i hijerarhijskom autoritetu više nisu prihvatljive, ali u isto vreme, poredak ne može nikad da nastane spontano na osnovu neograničene individualne slobode. Osećanje zajedništva, zasnovano na uvidu o međuzavisnosti, mora biti isto tako jako kao i osećanje individualnosti. Zajednica i individualnost se neizbežno sudaraju, pa je stoga određeno vođstvo neophodno, kako bi se začeo društveni poredak, u kome će obe strane biti potpuno povezane.

Ali, to vođstvo mora da bude iznutra, a ne odozgo. Ono mora da bude vrsta posredovanja u svim sukobima koji se javljaju u društvu. Oni koji hoće da uspeju u sprovođenju funkcija ne smeju da zauzimaju strane u konfliktu. Moraju da budu u stanju da pomognu različitim stranama u sukobu, da ove otkriju kako se mogu izmiriti unutar šireg organskog konteksta, tako što će im pokazati da cene i uzimaju u obzir njihova stanovišta. A moraju biti u stanju da to učine bez oslanjanja na neki formalni autoritet i ne zauzimajući superioran stav, nego tako što će biti jednaki sa njima. Mitrinović je taj metod nazivao "trećom silom", podrazumevajući pod tim odbacivanje onog mišljenja koje se zasniva na stavu "ili-ili", a određivao ga je kao stav "iznad, između i s one strne krajnosti i suprotnosti".

Ta nova funkcija, čiji je koncept Mitrinovićev poseban doprinos društvenoj misli i koji je on nazvao "senat", ne bi bila zasebno telo odvojeno od drugih, nego velika grupa ljudi, komotno povezanih sa članovima svih drugih funkcija u zajednici. Ona ne bi imala autoritet iznad ličnog uticaja svojih članova niti moć koja bi prisiljavala bilo koga silom. Njena funkcija ne bi bila vođstvo, kao se obično shvata, niti vlast, nego to da sve druge funkcije – ekonomske, kulturne i političke – poveže jedne s drugima, tako da one deluju slobodno i uravnoteženo, kao jedna integrisana celina.

Potpuno nova disciplina i kvalifikacije bile bi neophodne za funkciju senata, koja je sasvim drugačija od sposobnosti i obuke koja je potrebna za vladanje, odnosno državničke funkcije. Naime, funkcija senata nema nikakvih sličnosti sa nekim ranijim ili sadašnjim pojmovima o vođstvu. Oni koji treba da pomognu u zasnivaju društvene (socijalne) države, moraju biti u stanju da demonstriraju kroz odnose između sebe, da se načela na kojima se to zasniva mogu ostvariti u praksi, kao i da su oni u stanju da uključe sva suprotstvljena mišljenja i da afirmišu pozitivnu vrednost svakog od njih. Oni posebno moraju biti u stanju da pokažu da je moguće sačuvati vrednosti prošlosti a ipak dopustiti i stvaranje novih vrednosti, kao i da uspostave jednakost svekolikog čovečanstva i da istovremeno afirmišu vrednosti i stvaralaštvo genija pojedinca. Konačno, čuvajući svoje jedinstvo, a da pri tom niko od njih ne mora da čini neke žrtve, oni moraju pokazati da su u stanju da uspostave ravnotežu celine i da postignu pozitivno izmirenje u svim sukobima, pa tako dokažu da je ceo pojam samo-odricanja – kao sredstvo postizanja ljudske saglasnoti – pogrešan i nepotreban. Tako bi oni stvorili grupu, u kojoj bi postojali zajedno, najširi diverzitet pojedinaca i pravi smisao jednakosti i zajedništva; u kojoj bi bilo i kolektivnog kontinuiteta i stalne promene, koje se rađa iz slobodne individualne inicijative. Takva grupa ne bi imala fiksiranu formalnu organizaciju, nego bi uvek bila fleksibilna.

Naravno, shvaćeno je da je razoj ličnih kvaliteta i odnosa potrebnih za senat dugoročan cilj, a samim tim je takva i realizacija senata kao društvene funkcije. Ali je sagledavanje potrebe za tim - u ovom opasno ugroženom svetu – nešto vrlo hitno.

Grupa Nova Evropa je uvek stavljala velik naglasak na kulturni značaj Evrope i celog zapadnog sveta. Nova Atlantida, koja sugeriše zapadnjački kontekst, bila je naziv koji je Mitrinović vezao za kulturne aspekte u svom radu. Tokom 30-tih, on je izdavao časopis "Nova Atlantida" (New Atlantis) a posle rata je grupa Nova Evropa sponzorisala redovna predvanaj i diskusije o različitim aspektima religije, filozofije, nauke, umetnostima i obrazovanju. Ti susreti održavani su od 1946. nadalje, vezani za Renesansni klub (Renaissance Club), koji je predstavljao javnu dlatnost Nove Atlantide.

Fondacija Nova Atlantida (http://www.new-atlantis-foundation.org.uk/) pokrenuta je kao dobrotvorna organizacija, posle smrti Mitrinovića, 1953. U periodu 1955-83. održano je 23 predavanja, koja su pokrivala različite teme, uključuju i neke od osnovnih filozofskih i religijskih pristupa u tumačenju čovekovog života. Posebna pažnja posvećena je onim misliocima čije ideje i misli su smatrane značajnim, ali čiji je rad ostao zanemaren, ili pogrešno shvaćen. Sva ova predavanja su štampana i distribuirana preko knjižara, ili direktno, a u planu je da se sačini jedna, ili više knjiga, koje bi to učinile dostupnim široj publici.

Osim toga, glavna aktivnost Fondacije sprovodi se kroz ličnu komunikaciju i male debatne grupe, a jedna od osnovnih svrha publikacija je da se stignu do osoba koje će razumeti opštu orijentaciju i svojom inicijativom učiniti da potreba za svim ovim bude šire shvaćena.

Preveo: D. Pajin