Novac i Ego - Marks i Adler
Šta je, u najkraćim crtama, Marksova misao? A šta Adlerova? Naime, i Marks i Adler smatraju da je civipizacija postala luda, satanska, antihumana. Vođe civilizacije poštuju lažnog boga koga su ljudi napravili nz osećanja sebičnosti, iz proste otuđenosti ličnosti i klasa od celovitosti ljudskog roda. Adler i Marks gmatraju da je svet iščašen zato što su jedinke u svetu odelile sebe od zajedničke celovitosti, od zajedničke univerzalnosti svetskih interesa. Ova činjenica je kvintesencija učenja oba ova čoveka, i u tom pogledu se oni podudaraju s Ničeom. Između njih trojice nema suštinske razlike.
Individualna psihologija Adlerova nije ništa drugo do Marksova teorija primenjena na individualnu ličnost, baš kao što Marks, kao ekonomist i filosof, nije ništa drugo do anticipacija Adlera. To je individualna psihologija u krupnom, individualna psihologija kapitalističkog društva kao celine, analiza kapitalističke klase kao celine. Postoji jedan koncept, jedna jedina reč u kojoj su i Marks i Adler sadržani. Taj koncept je sadržan u reči »deo«; biti deo celine, kad deo postaje nezavisan od celine i kad nameće svoje interese celini. To je ideja zajednička obojici. Marks »deo« naziva rečju Novac, Adler rečju Ego.
Ono što je zajedničko ovim dvema predstavama to je da su i Novac i Ego pojam moći. Moć, kad je deo primenjuje na celinu, jeste zlo i donosi uništenje, a na kraju izaziva i samouništenje. Novac i Ego, mimo ovog jednog zajedničkog pojma moći, sadrže još jedno svojstvo pojma moći: užasnu tajnu, koju ne želimo da znamo — koju čak ni žene ne vole da znaju — da snaga novca kao vladara, kao tiranina ljudskog roda, ne leži čak u egu kao egu, već u muškom egu kao egu. To je ideja muškosti, čoveka muškarca uzdignutog do ideala ljudskog roda; čoveka muškarca, kao velikog čoveka, ličnosti — ukratko, velikog siledžije.
Čovek ne mora obavezno da pomisli na svetog Franju kad kaže »ličnost«. Može se tajno pomisliti na Kaligulu, na Musolinija, na zver, na »velikog čoveka«, zmaja ognjenog — ali to mora biti muškarac. Bivalo je i ženskih monstruma u istoriji — i zlih i krvoločnih žena — kao Katarina Mediči. Ali kad kažemo ličnost, mi onda ne mislimo na Katarinu Mediči. Mi mislimo na Lorda Kancelara, mislimo na Franju Josifa, mislimo na turskog sultana. Ukratko, taj pojam muškosti sastoji se u gramzivoj ideji: »Svet postoji za mene, ja sam gospodar sveta, ova kultura je za mene, ja mogu da je kupim u radnji, mogu da je prenesem preko Atlantika, ja mogu da preselim gotsku katedralu«.
Čovek-muškarac je finansijer, kapitalista, onaj koji vlada ljudskim sudbinama; pod njim su i obrazovanje i crkva i parlament; njemu je podređen sav rad u nauci, sav rad filosofa. On je čovek koji povlači konce, antihrist. Današnje žene smatraju da su emancipovane zato što imaju pravo glasa, a one se i jesu emacipovale na mnogo načina, pa ipak se nisu dočepale one muške izmišljotine koja drži ovaj svet. Stvarna ideja žene kao pola nije u individualiziranoj ženki, već u nečem širem; celokupna ženska ideja o vlasti je u univerzalnoj perfekciji. I Adler se upravo zalaže za oduzimanje vlasti, u korenu stabla i semenu, od tako shvaćene ličnosti, naročito za oduzimanje vlasti od muškarca nasilnika.
A ti su se veliki muškarci ogrozdali kao otrovne bobice u nekoj vrsti bunara apstraktne moći, pomoću koje svet može da se ukalupi. Oni su visoki finansijeri sveta. Najveći od svih muškaraca ove muške civilizacije nisu, naravo, čak ni državnici, nego su velikih deset ili petnaest uzvišenih koje možemo pobrojati na prste — kao najveće, sintetičke finansijere. Oni su inkarnacija ideje moći ljudskog roda. To je taj tajanstveni soj ljudi kojima mi muškarci želimo da pripadnemo; koje želimo da podražavamo, u želji da dospemo u središte moći. Mi bismo voleli da upravljamo univerzalnim silama; mi bismo voleli da zadrmamo svetom, voleli bismo da ga organizujemo po sopstvenom liku, po liku velikog muškarca.
(odlomak iz teksta "Marks i Niče kao istorijska pozadina Adlera", Izabr. djela, knj. 3, str134-4 – čas. Purpose, 1929, br. 4, str 145-51)