Ideje, vizije i inicijative Dimitrija Mitrinovića
Dimitrije Mitrinović je bio osobena ličnost po tome što je objedinjavao u sebi nekoliko različitim svojstava: (1) aktivizam i misaonost; (2) sposobnost predviđanja i sklonost ka projekcijama koje su bile utopijsko-mističke; (3) sposobnost prilagođavanja istorijskim prilikama i sposobnost da se u odnosu na prilike i okolnosti traži jedan lični stav i perspektiva. Ono što objedinjuje i podupire kod Mitrinovića sve ove aspekte, mogli bismo nazvati i svečovečanskim optimizom – uverenje da čovečanstvo, uprkos mnogim prošlim i tekućim istorijskim zalima i katastrofama, ima mogućnost i perspektivu da stvori jednu radikalno drugačiju zajednicu i tako ostavi za sobom veliku istoriju zla, koja je obeležila veći deo ljudske istorije i prilika.
Posmatrano iz šire perspektive, njegova biografija, akcije, ideje i stavovi, na neki način nas mogu podsetiti na neke njegove savremenike, kao što je Pikaso (1881-1973). Naime, kao što Pikaso prolazio kroz različite periode (ili faze) u svom stvaralaštvu, prošavši kroz jednu kompleksnu evoluciju u svom radu, a pri tome zadržao određeni stvaralački kontinuitet, tako je Mitrinović, u rasponu od oko 40 godina (1910-1953), zadržao jedan duhovni kontinuitet, iako su se istorijske okolnosti (vreme pre I. sv. rata, za vreme i između ratova i vreme posle II. sv. rata) i ambijent u kome je živeo (od Bosne, preko različitih zemalja Evrope, do V. Britanije), radikalno menjali. Pri tome, Mitrinović je neke polazne stavove razvijao, a neke menjao tokom te evolucije, kroz vreme i okruženja.
Smenjivanje programa, projekta, grupa, časopisa itd., u životu i radu Mitrinovića, neki komentatori su skloni da tumače kao ličnu sklonost Mitrinovića, ili kao rezultat njegovog stila. Međutim, ako se imaju u vidu objektivne, istorijske okolnosti i prilike, vidimo da se one brzo menjaju u prvoj polovini 20. v. i diktiraju kratkotrajnost projekata i planova. Naime, u mnogim slučajevima Mitrinović je bio u iznudicama, tj. često je morao da napušta započete projekte, jer su okolnosti onemogućavale dalji rad, ili nametale neke druge probleme kao važnije. To je možda bilo najvidljivije u Minhenskom periodu, kad je izbijanje rata preseklo jednu inicijativu i iznudilo odlazak u Britaniju. Ali, i vreme između dva rata je bilo u stalnim presecima i prepadima – posle I sv. rata konsolidovanje novih država i prilika, 1922. uspon fašizma u Italiji, 1929-33 svetska ekonomska kriza, 1933. i nadalje uspon nacizma i staljinizma, 1936-7. Španski građanski rat i predigra za II sv. rat (1939-45) itd.
Dakle, bilo je uvek i razloga za malodušnost i depresiju (što je takođe nekad obuzimalo Mitrinovića, bilo zbog istorijskih okolnosti, ili popuštanja vlastitog zdravlja). Ali, on je iz toga izlazio i kretao u nove poduhvate.
Ovde ćemo izložiti jedan izvod iz panorame Mitrinovićevih ideja, delom se držeći hronološkog principa, tj. izlažući ideje po vremenu njihovog javljanja. U tom pogledu, ideja personalnog povezivanja kao da predstavlja neku vrstu konstante kod Mitrinovića, iako je tokom vremena imala drugačije modalitete.