MINHEN - 1913-1914
Početkom 1913. Mitrinović se odlučuje da nastavi svoje studije, ovog puta u Minhenu, koji je u to vreme bio važan centar umetničkih studija i obrazovanja za mnoge umetnike sa Balkana i šire. Na proputovanju kroz Minhen, januara 1913. on se sreo sa grupom jugoslovenskih umetnika (Branko Lazarević, Stojan Aralica, Ignjat Job i dr.), koji su bili na studijama ili radili u Minhenu, što je delom uticalo i na to da se vrati u Minhen marta 1913., sa idejom da studira modernu umetnost kod HajnrihaVelflina (Heinrich Wölfflin, 1864-1945), poznatog švajcarskog istoričara umetnosti, koji je u to vreme (1912-24) bio prof. na Univ. u Minhenu.
U septembru 1913. Mitrinović je ponovo bio kratko u Beogradu, kada je pokušao da osnuje "Ligu za umetničku kulturu Jugoslovenstva i Balkana", sa idejom da bi jugoslovenstvo moglo biti faktor stvaranja jugoslovenskog (južnoslovenskog) Balkana, koji bi se priključio budućoj ujedinjenoj Evropi (govor, tim povodom, objavljen je u čas. Delo, sv. 68, br. 2., Beograd, 1913, str. 392-9).
Zatim se vraća u Minhen, gde kreće u različite akcije i piše tekstove. I u Minhenu je imao materijalnu podršku iz Beograda (u vidu stipendije).
PLAVI JAHAČ
Njegov boravak i rad u Minhenu pre svega će obeležiti povezivanje sa umetničkom grupom Plavi jahač (Der Blaue Reiter, koju su vodili Franc Mark i Vasilij Kandinski) i druge akcije, kojima je posvećivao više vremena i energije, nego samim studijama. Početkom 1914. se upoznao sa Kandinskim, a ubrzo je pripremio predavanje o njegovoj umetnosti, koje je održao 27. feb., u sali Muzeja u Minhenu. Na pozivnici je naslov predavanja bio "Kandinski i nova umetnost – osvajanje sutrašnjice na juriš", ali je u arhivi New Atlantis fondacije sačuvano sa naslovom "Slikarstvo Kandinskog i njegov kulturni značaj", sa podnaslovom: "Velika nemoć, ili osvajanje sutrašnjice na juriš". Mitrinović daje sažetu dijagnozu i opis trendova u umetnosti, tako što najpre navodi neke mislioce i pisce tog vremena i povezuje njihove ideje sa političkim pokretima, pa kaže: Revolucionarni sindikalizam u Francuskoj. Pokret za prava žena u Engleskoj. Književnost koja ruši sve forme: apsolutna sloboda sadžaja i forme. Drama Aguglije. Poezija Verharena. Svetski značaj Volta Vitmena. Slobodan stih. Futuristička književnost u Italiji. Marineti. Vrhunac on nalazi u Kandinskom: Kandinski kao tipičan predstavnik revolucije, ne samo u slikarstvu. (...) Misticizam Kandinskog do određene mere kao sinteza i usavršavanje najnovijih tokova u umetnosti (nav. po citatima iz teksta Shulamith Behr: “Wassily Kandinsky and Dimitrije Mitrinovic; Pan-Christian Universalism and the Yearbook 'Towards the Mankind of the Future through Aryan Europe'" – Oxford Art Journal - 1992 Vol. 15, No. 1
Godine 1912. u Nemačkoj je bila objavljena knjiga Kandinskog (O duhovnom u umetnosti). Kandinski razmišlja o povezivanju muzike i slikarstva (tonova i boja). To je povezano i sa njegovim prvim ne-figurativnim slikama, kada se njemu (kao i drugim pobornicima apstrakcije) nameće ideja da je apstraktno slikarstvo vrsta vizuelne muzike (u boji). Sa ambicijom da stvori slikarstvo koje će da izrazi emocije nefigurativnim sredstvima - samo bojom i formom - Kandinski (”O duhovnom u umetnosti” – čas. Umetnost, br. 37, Beograd, 1974, str. 63-81) ukazuje na analogije između muzike i slikarstva. Kao što muzički zvuk direktno deluje na dušu, to isto čine oblik i boja, jer sadrže elemente jezika dovoljnog da izrazi emociju. Da bi potkrepio i objasnio nefigurativno slikarstvo, Kandinski koristi analogiju muzike: velika dela plastične umetnosti su kao muzičke kompozicije. Prelaz ka apstrakciji je motivisan i idejom da se time neposredno pospešuje prelaz od materijalnog ka duhovnom, prodor u duhovnu sferu, izražavanje unutrašnje nužnosti, koja je izraz duhovnosti. A umetnost treba da pomogne razvoj i duhovno uzdizanje. Ove ideje izražava i Mitrinović u svojim Estetičkim kontemplacijama.
UNIJA EVROPSKIH REPUBLIKA
No, ubrzo se saradnja sa plana umetnosti i estetike, prebacila na teren društvene akcije i angažmana. Naime, Mitrinović i Kandinski su nastavili saradnju u donekle drugačijem pravcu. Želeli su da objave zbornik radova istaknutih intelektualaca Evrope, sa zajedničkim naslovom Ka čovečanstvu budućnosti preko arijske Evrope (u Mitrinovićevim pismima Gutkindu (Erich Gutkind, 1877-1965) i drugima naslov se javlja i u varijacijama: Arijska Evropa ili Osnove Budućnosti; Arijska Evropa ili Čovečanstvo budućnosti), što je trebalo da bude osnova nadilaženja i objedinjavanja nacionalnih kultura, stvaranjem pan-evropske kulture, koja bi dala osnove nadilaženja podela i sukoba - kako u Evropi, tako i svetu. Priređivači je trebalo da budu – pored Mitrinovića – Kandinski, Gutkind i Frederik van Eden. Zbornik je planiran za 1915, a u junu 1914. je Mitrinović napisao nacrt prvog proglasa ("Arijska Evropa - međunarodni godišnjak za kulturnu politiku") koji je slao potencijalnim saradnicima sa pozivom da pošalju svoje priloge. Na listi su se našli: Anri Bergson, H. Dž. Vels, Roza Luksemburg, Gustav Landauer, Rudolf Ojken, Dimitrij Mereškovski, Maksim Gorki, Petar Kropotkin, Emil Verharen, Bernard Šo, Knut Hamsun, Tomaš Masarik, Ivan Meštrović, Moris Meterlink, Anatol Frans, Franc Openhajmer, Pablo Pikaso, Hjuston Stjuart Čemberlen, Oto Braun, Žan Žores i drugi. Istovremeno sa tim, Mitrinović i Kandinski su planirali da naprave promotivna putovanja i predavanja u različite zemlje Evrope. Sve ovo odvijalo se par meseci pre Sarajevskog atentata i mesec dana posle (juli 1914), sve dok nije počeo rat (28. jula 1914).
Mitrinovićev nacrt je značajan, jer su u njemu uočeni neki problemi i zacrtana moguća rešenja, koja će biti značajna za Evropu i svet tokom celog 20. v., a i kasnije.
Nešto pre toga (oko 1911-2) sličnu inicijativu – da se okupe istaknuti pojedinci – koji će omogućiti mir i prosperitet svetu – pokrenuli su (nemački Jevrejin) Erih Gutkind i (Danac) Frederik van Eden (van Eeden, 1860-1932). Oni su imali slične ideje, izražene u zajedničkoj knjizi Osvajanje sveta kroz herojsku ljubav (Welt-Eroberung durch Helden-Liebe, Berlin-Leipzig, 1911), a ovoj je prethodila Gutkindova knjiga Sideričko rođenje (Siderische Geburt, 1910.), koju je Mitrinović veoma cenio.
Slično Mitrinoviću, Gutkind i Eden su smatrali da je radničkim slojevima potrebno vođstvo intelektualaca sa vizijom, kako bi se ostvario socijalizam. Takođe su naglašavali da su pozitivne društvene pormene moguće kroz preobražaj ličnosti i saradnju, pre nego putem klasnih borbi i osvajanja političke moći, dakle da je potrebno posejati seme novog doba, od strane onih koji su duhovno uznapredovali. Otud je potreban savez i zajedništvo vodećih duhova, kao moralna snaga koja će uticati na dalji razvoj sveta u pravcu mira i sklada. Gutkind i van Eden su predložili Mitrinoviću da postane član njihove grupe Blut-bund, koja se sastajala u letnjoj kući Gutkindovih u Potsdamu, gde su na jednom okupljanju tokom juna 1914., pored njih dvojice (Gutkinda i van Edena), bili Gustav Landauer, Martin Buber, Henri Borel, i drugi, a poziv je bio upućen i Rajner Maria Rilkeu, Dimitriju Mereškovskom, Ezri Paundu, Rudolfu Ojkenu, ser Oliver Lodžu, H. Dž. Velsu, Romenu Rolanu, Aptonu Sinkleru, Rabindranatu Tagori i drugima (vidimo da se neka imena Blut-bunda i Mitrinovićeve planirane grupe poklapaju).
U vezi sa planom da Mitrinović i Kandinski posete Berlin u okviru svoje inicijative, Mitrinović je 19. jula 1914. otišao u Jenu u posetu Gutkindu. Zatim je otputovao u Berlin i tamo je, krajem jula (posle napada Austro-Ugarske na Srbiju), shvatio da mora da napusti Nemačku. To mu je uspelo, jer mu je Gutkindova majka dala novac da može da ode vozom do Lamanša, a u V. Britaniju je ušao koji dan pre 4. avgusta. 1914., kada su Britanija i Nemačka zaratile.
Prilikom ulaska u Britaniju, pasoška kontrola je tražila da oni koji ulaze imaju najmanje pet funti, koje mu je – dok su bili na brodu - pozajmio jedan saputnik, crnac, a Mitrinović mu je novac vratio, pošto su prošli carinsku kontrolu, na stanici u Doveru (vidi: P. Palavestra: Dogma i utopija D. Mitrinovića, Bgd 2003, str. 303).