STIVEN GREJEM (Stephen Graham, 1884-1975)

Kanonik Karnedži, rektor iz crkve sv. Margarete u Vestminsteru, budući kapelan u Donjem domu, slušao je Nikolaja Velimirovića i postao veoma privržen slovenskom pravoslavlju. Došao je kod mene u Frit ulicu da razgovara o tome i o ocu Nikolaju. Izgledalo mi je čudno da jedan protestant iz Alstera može imati toliko razumevanja prema crkvi sa tako raskošnim ritualom i takvim molitvama za mrtve. U Vestminsterskoj opatiji držao je hladne propovedi, a kako u njima nije bilo nikakvih emocija, tako nije bilo emocija ni kod njegovih slušalaca; ipak, prepoznao je oca Nikolaja kao božijeg čoveka. Pozvao me je na »ono što se zatekne« u njegovoj rektorskoj rezidenciji.

U kući je bio veseli udovac koji je burno živeo sa svojom ćerkom. Tu je bila velika raspaljena vatra, ispred koje je ležao ispružen lovački pas. Dugački sto bio je neuredno postavljen, pa me podsetio na trpezariju u kakvom ruskom manastiru. Svi gosti bili su Srbi, osim mene i prečasnog Finisa Klintona, rektora crkve Sv. Magnusa Mučenika. Pored oca Nikolaja, tu je bio i Dimitrije Mitrinović, koji je donekle bio vezan za omladinsku zaveru u Sarajevu i ranije bio blizak prijatelj onoga mladića što je izvršio atentat na austrougarskog poglavara Bosne. On je bio čovek reči, a ne akcije, filosof posvećen budućem ujedinjenju crkava i čovečanstva. Na njegovu sugestiju, otac Nikolaj je napisao knjigu pod naslovom Reči o Svečoveku, kao odgovor na doktrinu o Natčoveku. Dimitrije je govorio kao Kolridž, bez kraja i konca, uvek želeći da ljude ubedi i da ih pridobije za sebe u toj neobičnoj veri. Od te večeri, pao sam pod njegov snažan uticaj i dok sam boravio u Londonu, često smo bili zajedno. On je Dušan u mom delu Potraga za licem, u priči gde umetnik traži model za portret Hrista. (...)

Otac Nikolaj Velimirović je delio sobu sa srpskim krojačem Milanom u Sevil Rou; najradije se hranio u Dickens Shop House u ulici Varvirk u Sohou. Mnoge večeri sedeli smo tu na stolicama oko četvrtastih stolova i alapljivo jeli bifteke i pitu od bubrega. Obično je sa nama bio i Dimitrije Mitrinović, i tada bismo vodili diskusije o njegovom omiljenom predmetu — ujedinjenju hrišćanstva. Dimitrije je bio rođeni zaverenik, što je bilo čudno s obzirom na to da je njegov život bio tako miran. Novo hrišćanstvo, koje je hteo da ostvari, trebalo je da bude neka vrsta tajnog društva. U radu treba ići od nevidljivog ka vidljivom, od manjine »izabranih« ka većem mnoštvu, jer mnoštvo nikad nije svesno celine pokreta. Njegova misija nije smela biti objavljena javno, hiljadama ljudi, kao na nekom mitingu. Njegova poruka ili doktrina nije se smela razblaživati.

Naročito se obraćao meni; izgledalo je da otac Nikolaj već zna šta će on da kaže. »Moglo bi početi od nas trojice«, rekao je. »Mi smo tajno obavezani da svoje živote posvetimo ostvarenju Nebeskog carstva na zemlji i sve što radimo treba da vodi tome cilju. Pažljivo ćemo tražiti saveznike i nagovoriti ih da nam se pridruže, kako bi se stvorilo jezgro hrišćanske svesti. Sve u tajnosti, sve ispod površine. Što više budemo u tajnosti, to ćemo privući više duhovne snage dok ne budemo spremni da provalimo iz zemlje i izrastemo u snažno stablo.« Sve to bilo je rečeno prigušenim glasom kao da zidovi imaju uši i rečnikom koji sam morao prevoditi na jasniji engleski. Ja lično nisam sasvim razumeo njegovu misao, ali sam se složio da s njim uđem u ono što je on nazvao »ličnim savezom«, zadržavajući rezervu da vidim na šta će sve to izaći. Prvi korak bio je da pronađemo one koji bi se pridružili našem tajnom društvu. U tome nisam imao uspeha. Trebalo je da idem među radnike, gde ima više volje za verovanjem. Umesto toga, ja sam izabrao jednog grofa. (...)

Među ljudima, koje sam hteo da pridobijem za jedan svoj projekat nekoliko godina kasnije, bio je i Dimitrije Mitrinović. Živeo je tada u naselju Dičling, u blizini Južnog Daunsa. Dičling je bio utočište za mislioce i zanatlije. Ljudi su tamo pravili divne činije; jedan keramičar je verovao u Dimitrija, pa ga je i hranio. Moja žena Rozi i ja imali smo ga neko vreme u našoj kući. On je tada bio tako strašno melanholičan, da sam strepio da će završiti samoubistvom. Rekao mi je prekorno: »Ti si usamljen pisac. Ti nemaš svoju školu.« Mogao sam mu odgovoriti: »Ni ti nemaš svoju školu.« Ali on je, vremenom, stvorio neku vrstu svoje škole i imao dosta sledbenika.

Jedne večeri bio je pozvan kod ledi Rotermir da se upozna sa ruskim filosofom Uspenskim. Istina je da je bio razočaran, ali je tu stekao neku inspiraciju za sopstvenu budućnost. Ma šta da je postigao u Rusiji, Uspenski je bio veoma obuzet ne vizionarskim nego praktičnim idealizmom, što je znatno uticalo na one koji nisu mogli da slede apstraktno mišljenje. On je propisivao dijetu za ljude koji su imali debele duše i za one koji su morali da smanje uzimanje mentalnog šećera. Ljudi koji su u životu išli pogrešnim putem mogli su biti naučeni da preispitaju svoje korake. Ovo se dešavalo u vreme kada su svi glupi ljudi mogli biti rečiti sagovornici u razgovorima o kompleksima i inhibicijama. Moglo se i zaraditi na tom izvođenju ljudi na pravi put. Mitrinović od prve nije voleo Uspenskog i nikad nije otišao na neko njegovo predavanje, ali je dobio praktičnu ideju i to primenio u osnivanju britanskog Adlerovog društva. Nastanio se u Blumsberiju i pridobio veliku publiku obuzet naukom o čovekovoj ličnosti, mada je svoje izvanredne ideje o ujedinjenju čovečanstva pripisivao Alfredu Adleru. Sam Adler je došao iz Beča i ja sam ga čuo na predavanju o Dostojevskom kod Valerije Kuper u Ficroj ulici.

Stiven Grejem (Stephen Graham, 1884-1975), engleski književnik, putopisac i esejist; slavenofil; Mitrinovićev prijatelj od početka boravka u Engleskoj; u drugom braku bio oženjen Mitrinovićevom rođenom sestrom Verom. Objavio je veći broj knjiga, među kojima i knjigu sećanja, Part of the Wonderful Scene, Collins, London, 1964, gde na str. 102, 122-3, 128, 251-2. govori o Mitrinoviću.