Nova Evropa, 1931-1950.
O novoj Evropi može se govoriti u više značenja:
1) U prvom značenju, koje se javlja tokom i posle I. sv. rata kod sila pobednica, jeste Evropa sa novim državama nastalim posle raspada Austro-Ugarske. Tomaž Masarik je 1915. otišao u London, gde je sarađivao u nedeljniku "The New Europe“ – u kome su izlagane ideje o tome kako treba urediti Evropu posle rata, tj. posle raspada Austro-Ugarske. Siton-Votson (Robert William Seton-Watson, 1879-1951) je bio urednik tog nedeljnika koji je izlazio od 1916-20, sa ciljem da utiče na javno mnjenje u Austro-ugarskoj. Masarik i Votson su se zalagali za novu Evropu koja će se sastojati od novih nacionalnih država, posle razbijanja Austro-Ugarske. Kad su govorili o “novoj Evropi” on su na to mislili, a ne na Evropsku federaciju, ili uniju, kao što je bio slučaj sa Mitrinovićem. Masarik je 1918. pridobio Vudro Vilsona (predsednika SAD), da se formira nova država od Češke i Slovačke, slično kao što je formirana Kraljevina SHS.
2) Austrijanac Koudenhov-Kalergi (Richard Coudenhove-Kalergi, 1894-1972) je u svom manifestu Pan-Europa (1923) izneo ideju ujedinjenja Evrope, sa pozivom čitaocu da postane član pan-evropskog pokreta. Taj pokret je održao i svoj prvi skup u Beču, 1926. Naredne godine, Aristid Brijan (Aristide Briand, 1862-1932 - francuski ministar inostranih poslova, 1925-32) je bio izabran za počasnog predsednika ovog pokreta. Neko vreme ovaj pokret je privukao i neke od velikana evropske kulture. Brijan je izneo ideju o stvaranju Evropske federalne unije, ali u političkim krugovima ideja nije prihvaćena i ubrzo je pala u zaborav pred novim opasnostima kakve će predstavljati uspon fašizma u Italiji (od 1922) i nacizma u Nemačkoj (od 1933).
3) U trećem značenju nova Evropa bi mogla značiti proces evropske integracije koji je postepeno dobijao na zamahu od 1950. g. naovamo, kao i institucionalni nastanak i uobličenje saveta Evrope i Evropske unije. Stvaranje Evropske zajednice se vezuje za 9. maj 1950. kada su Francuska i Nemačka inicirale proces povezivanja, kome su se nešto kasnije pridružile Belgija, Italija, Luksemburg i Holandija. Toj polaznoj “evropskoj šestorici” tokom narednih decenija pridruživale su se u nekoliko talasa i druge evropske zemlje. Tako je krajem 1991., tzv. Mastrihtskim sporazumom Evropska zajednica prerasla u Evropsku uniju, što je značilo i sve veće objedinjavanje i jačanje zajedničkih funkcija.
4) Ali, 60 godina pre Mastrihtskog sporazuma, 1931. u Londonu se oglasila grupa Nova Evropa, koja je oformljena u to vreme. Spiritus movens grupe bio je Dimitrije Mitrinović, a predsednik je bio Patrik Gedis (Sir Patrick Geddes, 1854–1932). Šta je bilo zajedničko Gedisu i Mitrinoviću? Patrik Gedis je bio škotski biolog i sociolog, koji je bio i jedan od pionira modernog regionalnog i urbanog planiranja. On je – kao i Mitrinović – smatrao da su ljudske zajednice u osnovi organizmi, tj. da im je priroda primarno biološka. Druga zajednička crta bila im je to što je Gedis imao multikulturne uvide, jer je dvadestih godina predavao u Indiji, Palestini i Meksiku. Ali, nije bila stvar samo u imenu – u analogiji, što je neka grupa sebe zvala Nova Evropa i što je nova Evropa – tj. Evropska zajednica, a potom Evropska unija – nastajala tokom 40 godina (od 1950–1991). Sticajem okolnosti, Mitrinović je poslednjih 40 godina života (1913–1953) puno snage posvetio toj ideji i projektu – stvaranju Evropske unije, ili federacije – a sama grupa Nova Evropa je u Engleskoj postojala do 1957.
U odeljcima koji slede navešćemo neke stavove iz ranijih tekstova, kao i iz platforme grupe Nova Evropa Integracija Evrope, u kojoj se govori o mnogim pitanjima koja su bila aktuelna i ranije, a posebno tokom druge polovnine 20. v. – a tiču se ne samo ujedinjenja Evrope, nego i niza drugih tema, kao što je ekologija.