VELIKA BRITANIJA, 1914-1953
GODINE RATA, 1914-1918
Još neko vreme (tokom 1914) Mitrinović je nastavio komunikaciju sa Gutkindom i van Edenom, vezano za Blut-bund i njegov zbornik (godišnjak) o Evropi. Ali sa razvojem ratnih razaranja došlo je do razlaza između nemačkih i ne-nemačkih članova grupe Blut-bunda i drugih osipanja. Kandinski je kao i Mitrinović morao da napusti Nemačku i vratio se u Rusiju (posle rata Kandinski će se vratiti Nemačku i učestvovati od 1919., u stvaranju i radu Bauhausa, u Vajmaru).
Tokom ratnih godina Mitrinović je učestvovao i u različitim akcijama poslanstva Srbije u Londonu, sa ciljem da se pridobije britanska javnost za pomoć Srbiji. Između ostalog, ponovo je (kao u Rimu 1911) bio angažovan na organizaciji i promociji velike izložbe Ivana Meštrovića (1883-1961), koja je 1915., održana u Londonu, u reprezentativnom zdanju Muzeja Viktorije i Alberta. Pored ostalog, Mitrinović je 5. okt. 1915, održao o Meštroviću predavanje, na Univerzitetu u Lidsu (Leeds, Engleska), koje je objavljeno u listu Yorkshire Post, 6. okt. Izložba je sadržavala radove koji je trebalo da budu sastavni deo budućeg spomenika koji je Meštrović nazvao "Vidovdanski hram".
Krajem 1915. Mitrinović je sa svojim srpskim pasošem otputovao u Pariz, gde je bio do marta 1916., sa zadatkom da i tu organizuje Meštrovićevu izložbu, a priliku je iskoristio i da napravi nove kontakte sa Eduarom Šureom, Anatolom Fransom, Šarlom Rišeom, Romenom Rolanom i Anri Bergsonom, u vezi sa grupom Blut-bund i zbornikom koji je sada nazvan Almanah kosmopolitskog pacifizma, a trebalo je da bude dvojezičan (francusko-engleski) i da sadrži priloge ljudi koji su verovali u ujedinjenje Evrope, društveni sklad i povezanost kultura. Takođe se družio u kafeu Rotonda, sa Vladimirom Gaćinovićem i Tinom Ujevićem, koji su tu izbegli, a u isti kafe su u tom vreme dolazili Modiljani, Pikaso i Kokto (Sartr još nije, jer je bio mali - imao je tada 10 godina).
Po povratku u London, Mitrinović je nastavio svoju ulogu zastupnika jugoslovenske ideje. Napravio je plan da se objavi serija dela pod naslovom Svet Slovena, ali to nije bilo ostvareno. 1917 je u saradnji sa Nikolajem Velimirovićem i Nikom Županićem napisao delo Spomenici južnih Slovena, koje je objavljeno na engleskom, a 1918. je planirao da sa Dušanom Popovićem (sekeretarom srpske Socijal-demokratske partije), koji je došao iz Švedske, napiše knjigu o marksizmu, povodom stogodišnjice Marksovog rođenja. To nije ostvareno zbog smrti Popovića, nov. 1918.
Kraj rata ga je zatekao sa srčanim smetnjama, a bio je i depresivan, jer je video da se Blut-bund i ljudi oko njega više neće okupiti, kao i time što se ispostavilo da Meštrovićev "Kosovski hram" neće biti realizovan, jer se to kosilo sa osećanjima i identitetom drugih naroda (Slovenaca i Hrvata), koji su ušli u sastav Kraljevine SHS.
Takođe je trebalo odlučiti da li će se vraćati na Balkan, tj. u novu Kraljevinu SHS i da li da ostane u diplomatskoj službi, te je tokom leta 1920. odlučio da se ne vraća i da napusti diplomatiju.
Reklo bi se da je to "odricanje" bilo obostrano. Naime, s obzirom da je bio jedan od istaknutih zastupnika ujedinjenja južnih Slovena, kad je ta zajednica stvorena posle I. sv. rata, očekivalo bi se da nova kraljevina ponudi tom čoveku neko istaknuto mesto u njegovom fahu - na primer, ministra kulture, inostranih poslova, ili slično. Ali, to se nije dogodilo.
U vezi sa tim je zanimljiva i epizoda iz 1930. (dakle, desetak godina kasnije), kada su – posle ukidanja skupštine (6. jan. 1929), uspostavljanja kraljeve diktature i proglašenja Kraljevine Jugoslavije - neki u Srbiji došli na ideju da bi angažovanje nekadašnjeg zastupnika jugoslovenstva moglo koristiti u novim uslovima, pa je Mitrinović dobio službeni poziv da dođe u Beogard, na razgovore o tome, tokom juna 1930. Međutim, nakon njegovog dolaska, pošto je izneo svoje stavove i zalaganja – za federalizam, socijalističke reforme, ujedinjenje religija i crkava itd. – obe strane su uvidele da se njegove ideje i zalaganja ne uklapaju u unitarističke ideje "kralja-ujedinitelja" i tadašnje vladajuće strukture. Tako se ova epizoda završila time što je Mitrinović ubrzo otišao iz Beograda, nazad u Britaniju.
ČASOPIS THE NEW AGE, 1920-1922
Čeh Pol Selver Mitirnovića je oko 1920. upoznao sa Oridžom (Alfred Richard Orage, 1873-1934), urednikom nedeljnika The New Age (1908-22), koji je pokrenut 1907, a imao je širok krug tema, saradnika i čitalaca iz intelektualnih krugova - svi brojevi se mogu naći na ovom sajtu.
Na par mesta u Londonu održavani su i neformalni skupovi saradnika, na kojima je bila živa razmena mišljenja. U to vreme jedan od njegovih prijatelja je bio i Slovenac Janko Lavrin (1887-1986 – profesor slavistike na Univ. u Notingemu, posle II. sv. rata), koji ga je upoznavao i sa drugim intelektualcima i umetnicima, izvan kruga časopisa, kao što su "Blumsberijevci" (oni su imali svoje sastajalište u kvartu Blumsberi). Među njima je bila i Valeri Kuper (Valerie Cooper, 1884-1965), nastavnica muzike i plesa, koja je dugo godina kasnije prijateljevala sa Mitrinovićem. Po njenim sećanjima, Mitrinović je na sastanke u studio u ulicu Ficroj (1919-20), nekad dovodio i kompozitora Petra Konjovića (1883-1970), sa kojim bi zajedno pevao pesme iz domovine.
Časopis The New Age se afirmisao pre I. sv. rata kao zastupnik pokreta fabijanskog socijalizma (Fabian society, osnovano 1884), koji je bio blizak gildskom (ili esnafskom) socijalizmu, a zalagao se za evoluciju ka socijalizmu (društvenoj svojini, gde proizvodnjom upravljaju radnici), bez revolucija i prevrata. Tokom rata tiraž je opao (sa 22.000 na 2000). Oridž je prihvatio saradnju Mitrinovića, koji je imao svoju rubriku (Svetske prilike – World Affairs, a tekstove potpisivao pseudonimom, M. M. Cosmoi). Tu je komentarisao svetske prilike, često pribegavajući različitim metaforama i neobičnim neologizmima. Njegova saradnja je bila kontinuirana od avg. 1920., do okt. 1922., a objavio je i nekoliko tekstova tokom 1925-6. (pod pseudonimom Filioque). Jedna od paradigmi je bila njegovo organicističko (holističko) tumačenje sveta i prilika, kao organizma u kome postoji raznolikost i mnoštvo, ali u funkciji celine. U tom smislu je mesto pojedinih rasa, nacija i kultura sagledavao kao raznoliko mnoštvo u okviru jedne celine, pri čemu svaki od članova ima svoje mesto i smisao, kao različiti organi u sklopu organizma.
Svoje organicističko stanovište on je kombinovao sa hrišćanskom filozofijom svečoveka, kao realizovanog bogočoveštva. Oslanjajući se na Solovjeva (1890-1971), on je uspostavljanje carstva nebeskog na zemlji povezivao sa svojom idejom ujedinjenog čovečanstva, koje je ostavilo za sobom istoriju ratova i sukoba, sagledavši smisao celine i mesto delova u okviru celine. Sveti Duh bi tada bio otelovljen u organskom jedinstvu sveta, u kojem su rase, nacije i različite društvene grupe realno i funkcionalno povezane i objedinjene jedne s drugima.
S druge strane, zanimljivo je da Mitrinović u tekstovima u tom časopisu nije ostajao samo na uopštenim stavovima ili generalizacijama, nego je objavljivao i neke radikalne kritike i osude kolonijalizma (recimo, The New Age, 30. sept. i 21. okt. 1920), što je u ono vreme bilo osobeno i odvažno - izrečeno u zemlji koja je bila vodeća kolonijalna sila već dugo vremena i to će ostati do polovine veka. U tom smislu mogao bi se smatrati i osnivačem tzv. postkolonijalnih studija, koje će se razviti u drugoj polovini 20. v. (detaljniji prikaz u odeljku "Kritika kolonijalizma, u "Ideje i akcije D. Mitrinovića"). h3>ADLEROVO UDRUŽENJE, GRUPA ČANDOS I BEOGRADSKA GRUPA, 1926-1930
U tadašnjim prilikama u Britaniji Mitrinović nije bi u prilici da pokrene novu inicijativu sličnu onoj iz 1913. u Minhenu, tj. da okuplja istaknute pojedince iz različitih zemalja i oblasti u međunarodnu grupu, tako da se okrenuo tome da okuplja pojedince iz svog okruženja koje bi inspirisala ideja da oni mogu biti seme novog, osvešćenog tipa ljudi, koji će vremenom imati širi pozitivan uticaj. Tu pripremu i okupljanje pojedinaca za ovu preobražavalačku inicijativu širih razmera. Savez tih pojedinaca koji su sagledali celinu i potreban smer promena povezaće Mitrinović sa pojmom Senata. Ovaj proces trajaće oko desetak godina (1920-30).
1) U tom radu, susretima i diskusijama, Mitrinović je stavljao naglasak na potrebu pojedinca da razvije svoju samosvest i samoodređenje. U tom radu je prepoznavao i primenjivao i neke ideje Alfreda Adlera (1870-1937), čiju individualnu psihologiju je smatrao najbližom svojim idejama. Ono što im je bilo zajedničko bio je i holistički pristup u tumačenju prilika i ljudi. Za razliku od Frojdove psihoanalize koja je uvela podelu ličnosti na ono - ja - nad-ja (id-ego-super-ego), Adler je naglašavao celovitost ličnosti, kao i ulogu svesti, a to je bilo blisko i Mitrinoviću. Takođe, obojica su smatrali da je za život bitna saradnja i da se ličnost razvija ako je pojedinac zainteresovan za dobrobit celog čovečanstva i oseća potrebu za saradnjom, ili zajedništvom. Pri tome, važno je imati u vidu da niko nije apsolutno u pravu, tj. da postoje razlike između ljudi, ili grupa.
Adler i Mitrinović su se upoznali 1926, prilikom Adlerove posete Engleskoj i posle razmene mišljenja, Adler je ovlastio Mitrinovića da formira Britanski ogranak međunarodnog društva za individualnu psihologiju (marta 1927), koje će postojati narednih godina. U sedištu društva (u Gower Street-u) održavani su brojni skupovi i predavanja na različite teme, vezane za odnos Adlerovih ideja prema drugim učenjima. Sam Mitrinović je u periodu 1927-32 održao oko 50 predavanja, a na te teme je objavljivao i tekstove (1929-31) u časopisu Purpose, koji je pokrenut sa ciljem da promoviše ove ideje. Društvo je privlačilo širok krug slušalaca (tj. ne samo psihologe i psihoterapeute).
2) U spetembru 1926. Mitrinović se sastao sa jednom grupom nekadašnjih saradnika časopisa The New Age, u hotelu Čandos u Londonu, gde su se dogovorili da se tu redovno sastaju, kako bi dalje najstavili ono što je bilo od zajedničkog interesa. Neposredan povod im je bio generalni štrajk u Engleskoj i svest da su potrebne promene u duhu gildskog socijalizma. 1927. grupa je izdala knjigu pod naslovom Ugalj: izazov za nacionalnu savest, gde su predložene izložene reforme i formiranje nacionalnog ekonomskog saveta, koji bi povezao sindikate i poslodavce u interesu ekonomskog razvoja.
Krajem 1928. grupa Čandos (Chandos Group) je odlučila da se poveže sa Adlerovim udruženjem, odnosno njegovom sociološkom sekcijom, što je dalo Adlerovom udruženju dodatni impuls u pravcu društveno-političkih tema i angažmana.
Oni su se zalagali za promene u smeru gildskog socijalizma i finansijsku reformu koja će afirmisati društvena ulaganja (društveno kreditiranje). Vremenom, kako je jačala ova društveno-politička dimenzija na račun psihologije i medicine, to je izazvalo otpor u medicinskoj sekciji Adlerovog udruženja - i samog Adlera - i 1930, medicinska sekcija se odvojila. Adler je isticao da individualnu psihologiju ne treba brkati sa politikom i političkim partijama. Ovaj rascep je postepeno vodio do gašenja udruženja koje je 1933. prestalo da deluje.
3) U jednom trenutku izgledalo je da će Mitrinović osnovati svoju grupu i u Beogradu. Naime, Mitrinović je u leto 1927., na kratko posetio Beograd, gde je razgovarao o pokretanju časopisa Preteča i oko njega se okupila grupa beogradskih profesora i intelektualaca. Međutim, beogradska grupa bila je kratkog veka. Posle izlaska prvog broja Preteče (1928) i smrti brata Milivoja u Londonu, te godine, Mitrinović se više vezao za rad Adlerovog društva.
NOVA EVROPA, 1931-1957
Mitrinović je tokom 1930. počeo da se angažuje mnogo više na nekim drugim projektima, zbog osećanja da se svet suočava sa međunarodnom krizom i da mu preti katastrofa.
Jedna od inicijativa – početkom 1931. - je bila osnivanje klubova Jedanaesti čas, koji su se zalagale za stvaranje evropske federacije, kao koraka ka svetskoj federaciji, za finansijku reformu i preuređenje državnog sistema. Početkom 1932. klubovi su objedinjeni u grupu Jedanaesti čas, čije sedište bilo u ulici Gover, a tokom godine su održana predavanja o monetarnoj reformi i društvenim kreditima. Takođe se govorilo o svetskoj federaciji (i ekonomska kriza 1929-33. je bila "svetska"), kao o nužnoj perspektivi, pri čemu se to dovodilo u vezu sa promenama u društvima, kao i u svesti i akcijama pojedinaca.
U tom kontekstu se posebno isticao udeo Britanije – polazeći od njenog mesta kao svetske sile i njenog kolonijalnog carstva - kao potencijalnog aktivatora tih promena, jer se smatralo da će engleski postati svetski jezik, a Britanski komonvelt se shvatao kao zametak jedne sasvim drugačije tvorevine, tj. Republike čovečanstva (o tome se govori u zborniku koji je objavila grupa Čandoz, 1929., u Londonu: Politics: A Discussion of Realities). Tu se takođe govori o društvu u kome radnici upravljaju proizvodnjom, povezani sa zajednicom potrošača.
Mitrinović je isticao da je lokalne i šire promene moguće trajno ostvariti samo ako se vodi računa i o devoluciji i o federaciji, kao dva komplementarna načela. Devolucija je značila vođenje računa o raznolikosti, što čuva individualne razlike i slobode, odnosno da se svaka odluka donosi u maloj grupi onih koji to treba da primene, ili za koje će to imati posledice. Federacija je označavala snage kohezije, koje teže da sačuvaju jedinstvo i stabilnost. Dakle, da ne bi devolucija dovela do haosa, važno je primeniti načelo federacije, tj. zainteresovani treba zajedno da donesu odluke na osnovu zajedničke brige za neko pitanje ili rešenje.
Da bi se ove ideje dalje promovisale, Mitrinovic je 1931. inicirao stvaranje grupe Nova Evropa (New Europe Group), koja će - sa prekidima - postojati do 1957, kada je održan njen poslednji sastanak. Prvi predsednik je bio Petrik Gedis (Sir Patrick Geddes, 1854-1932) koga je Mitrinović upoznao još 1915. u kući jedne Engleskinje, koja je kod Mitrinovića u to vreme učila srpski, jer je htela da ode u Srbiju, kao ratna bolničarka (Rigby: D. Mitrinovic – a biography, York, England, 2006., str. 50). Dalje, Rigbi kaže da je Mitrinović Gedisu predložio da bude predsednik, obezbedio mu platformu i polazno članstvo, sa imenom grupa Nova Evropa (New Europe Group - NEG). Tekst platforme Integracija Evrope (1931) ne nosi Mitrinovićev potpis, jer je zamišljen kao platforma grupe, ali sadrži mnoge Mitrinovićeve ideje, koje nalazimo u drugim njegovim tekstovima, pre i posle tog vremena.
Posle smrti Gedisa (1932), kasniji predsednik Nove Evrope je bio Frederik Sodi (Soddy, 1877-1956). Te godine, tokom leta, grupa je organizovala seriju predavanja pod zajedničkim naslovom "Razaranje popularnih mitova" a neki od mitova (tj. naslovi pojedinih predavanja) su bili: "Siromaštvo je od Boga" – "Nauka će to sve rešiti" – "Štampa informiše ljude" – "Ništa se ne može uraditi".
Prvi i jedini broj časopisa Nova Evropa (New Europe) pojavio se septembra 1934. godine. h3>NOVA BRITANIJA, 1932-1934
Prvi broj kvartalnog časopisa Nova Britanija (New Britain Quarterly) pojavio se oktobra 1932. Kao glavne urednike Mitrinović je postavio Votsona Tomsona (Watson Thomson, 1899–1969) i Dejvisa (David Davies), a saradnici su bili iz kruga članova Nove Evrope, a oko glasila se uobličila i grupa Nova Britanija. Časopis je izlazio do jeseni 1934, ali je menjao imena. Tako se u oktobru 1933. pojavio pod imenom Nova Atlantida (New Atlantis) - časopis zapadne renesanse i svetskog socijalizma, a tu je Mitrinović figurirao kao glavni urednik. U njemu je objavljeno njegovo podsmešljivo pismo Hitleru, gde on Hitlera pokušava da "osvesti", govoreći mu da Nemačku vodi u rat koji će dovesti do samo-istrebljenja na kontinentu. Aprila 1934., posle dva broja, časopis je dobio ime Novi Albion: za britansku renesansu i zapadnu alijansu, a u septembru je dobio ime Nova Britanija: za britansku revoluciju i socijalnu državu.
Tokom te dve godine (1932-4) grupa Nova Britanija je prerasla u rastući pokret Nova Britanija (New Britain Movement – NBM). U polazu, oni su se sadržinski razlikovali od grupe Nova Evropa po tome što su naglasak stavljali na Britaniju i domaće prilike, umesto na Evropu i svetske prilike. Ideja je bila da se koncepcijski, a onda i za Britaniju, stvori društveno-politička alternativa, koja će biti iznad dvojstva koje se u to vreme nametalo u Evropi – komunizam, ili fašizam. U tekstovima se ukazivalo da komunizam i fašizam poništavaju pojedinca pozivajući se na više ciljeve zajednice, koje različito određuju, ali oba vode u diktaturu. Otuda je potrebno naći drugačije rešenje odnosa pojedinca i zajednice, kako za Britaniju tako i Evropu u celini.
Tako se u proleće 1933. pojavio manifest "Socijalna država" u kome se u ekonomskoj sferi zalagalo za gildski socijalizam. Tu bi kontrola nad industrijom bila u rukama onih koji u njoj rade, a ovi bi imali svoje predstavnike u Privrednoj komori gde bi se određivao odnos pojedinih grana privrede i privrede i društva. Drugo telo bila bi Politička komora, u kojoj ne bi bili predstavljeni klasni ili partijski interesi, nego regioni. Treće telo bi bila Kulturna komora, koja bi se bavila javnim pitanjima: urbanizmom, zdravstvom, obrazovanjem, religijom. Njeni članovi bi bili autoriteti iz datih oblasti, koji bi bili u komunikaciji sa savetima, a ovi bi se nalazili na lokalnom nivou. Usluge u javnom sektoru bi bile okrenute potrebama, a ne stvaranju profita. Nauka ne bila u službi rata i naoružanja, nego u službi čoveka.
Grupa Nova Britanija je imala razvijeniju i uspešniju propagandu nego druge Mitrinovićeve grupe, a maja 1933. je lansiran nedeljnik New Britain Weekly, čiji gl. urednik je bio Purdom (Charles Purdom, 1883-1965) a saradnici su bili iz kruga Nove Evrope, kao i Mitrinović, koji je ponovo pisao kolumnu "Svetske prilike", kao 20-tih, u New Age-u. Inače, Mitrinovićevi tekstovi su za većinu čitalaca bili teški za čitanje, kao i oni raniji u New Age-u. Međutim u tim tekstovima je bilo zanimljivih ideja (o tome u odeljku posvećenom Mitrinovićevim idejama), koje će dobiti na aktuelnosti posle II. svetskog rata, kao što su ekološke teme, ali i vrlo aktuelnih reagovanja i opomena, posebno vezanih za rastuću opasnost od nacizma. Nemačka će istrebiti Izrael i Evropu i Nemačku, u svom silovitom i opakom ludilu; Evropa će uništiti sebe do smrti kroz titansko ludilo Nemačke, ceo Zapad će se tresti iz temelja... (The New Britain Weekly, London, 12. juli, 1933).
Posle sedam nedelja izlaženja, nedeljnik je dostigao tiraž od 32.000, a imao je velik uticaj, posebno na mlade. Privukao je i socijaliste i sindikate, a do septembra 1933. širom Britanije formirano je 65 ogranaka (tj. posebnih grupa), od čega oko 13 u Londonu. Urednici su počeli da putuju po zemlji, držeći predavanja na skupovima. Ekspanzija se nastavila do kraja 1933. i sada se postavilo pitanje formiranja pokreta kao političke partije na javnoj sceni. Purdom je smatrao da je to neophodno, a Mitrinović (i jedan krug oko njega) se protivio, smatrajući da to treba da bude i ostane duhovni pokret. Mitrinović je bio protivnik hijerarhijski organizovanom političkom pokretu, tj. partiji, koja pretenduje da osvoji vlast. Mitrinović je smatrao da je smisao u tome da se pojedincima prenese određen stav i vizija, koje će oni ostvariti najpre u mikrozajednici (porodici i užoj radnoj i socijalnoj sredini), a da potom to treba da evoluira do promena širih razmera.
Da bi se razrešilo pitanje – da li formirati političku partiju - organizovana je u novembru 1933. konferencija predstavnika grupa, a onda je formiran Provizorni nacionalni savet, koji je početkom 1934. održao viže konferencija u raznim gradovima, nastojeći da postigne konsensus, koji bi se usvojio glasanjem. Međutim, osnivači i Mitrinović su glasanje odbijali. Predstavnici nekih grupa su doneli dokument u kome su istakli da nepopustljiv stav osnivača čini besmislenim napore da se postigne dogovor. U martu 1934., održana je serija konferencija sa ciljem da se izađe iz škripca, ali se sve završilo time da je grupa osnivača prevladala, a Purdom je dao ostavku.
Počeo je da opada tiraž nedeljnika, a sredstva koja su prilikom pokretanja uložili neki imućni članovi bila su potrošena. Avgusta 1934. održan je još jedan skup širih razmera, ali se osipanje nastavilo i pokret je nastavio da slabi. Okupljanja tokom zime 1934-5., ponovo su se svela na manji krug. Pokret Nova Britanija se u decembru 1934. podelio na četiri Lige, od kojih su neke – sa malim uticajem - nastavile da postoje do II sv. rata.
JEDANAESTI ČAS, 1934-40
Mitrinović je nastavio svoje akcije u duhu u kome je delao i do tada. Tokom 1934. i 1935. Mitrinović je objavljivao nedeljnik Jedanaesti čas (The Eleventh Hour), sa podnaslovom "Za nacionalni preporod i socijalnu državu" gde je objavljivao tekstove posevećene aktualnoj situaciji u Britaniji i šire. U jednom od brojeva izreći će važnu opomenu (The Eleventh Hour, London, 10. april, 1935), gde se zalaže da se Britanija naoruža i brzo dela zauzimajući se za pravdu i humanost. U protivnom, veli on, izbiće rat na kontinentu, a moguća pobeda Nemačke na Evropom izobličila bi ljudski univerzum.
U vremenu posle razlaza pokreta Nova Britanija, grupa Nova Evropa je nastavila da postoji, organizujući predavanja i diskusije. U vreme "minhenske krize", sept. 1938. (kad je Britanija potpisala sporazum sa Nemačkom, dopustivši Nemačkoj da komada Čehoslovačku) grupa Nova Evropa se posebno aktivirala, štampanjem letaka (20.000) i pozivima liderima u Evropi, da se ostvari savez SAD i Britanije (kao otpor Nemačkoj) – to se tada nije dogodilo, ali će se dogoditi kao iznuđena stvar tokom II. sv. rata.
Pored toga, Mitrinović i njegovi sardnici puno su radili na ličnom razvoju članova, na stvaranju "ljudske zajednice" - tj. zajednice ljudi koji nisu povezani srodstvom, ili poslovnim interesima, nego ličnim stavom i predanošću jednih drugima.
Inače tokom 1936. g. Mitrinović je imao srčani udar, posle koga je morao da smanji tempo svojih aktivnosti. Patio je od slabosti srca sve do smrti, 1953.
ZAVRŠNICA, 1940-53
Mitrinović je pratio razvoj situacije u Evropi i na Balkanu, sa velikom brigom, ali je nastojao da učini sve da članovima grupe koji su bili i dalje u Londonu, 1940-1., pruži makar svoja predavanja, nedeljom pre podne.
Posle rata, preživeli članovi predratne grupe su se okupili, i - zajedno sa Mitrinovićem (krajem 1945) - odlučili da naprave Renesansni klub, koji će kao osnovnu delatnost imati javna predavanja, sa ciljem da se ljudima ukaže na moguće izlaze iz posleratne krize - ovaj klub je postojao sve do 1965., a tokom tih godina održano je oko 200 predavanja, sa predavačima iz različitih oblasti, o različitim temama. Tu su govorila ugledna imena iz nauke, filozofije, kulture i književnosti, kao i religije. Posebno je osuđeno atomsko bombardovanje (Hirošime i Nagasakija).
Posle rata, Mitrinović se zbog slabog zdravlja povukao iz Londona i živeo u Ričmondu, do smrti.
Delegacija grupe Nova Evropa koju je vodio Frederik Sodi otišla je 1948. na Evropski kongres federalista u Rim (Mitrinović nije bio u grupi zbog slabog zdravlja). Ipak, 17. feb. 1950. Mitrinović je na skupu grupe Nova Evropa, u Londonu, kome je predsedavao F. Sodi, održao svoje predavanje Predlozi za svetski sistem spoljnih politika – surovo nepristrasni predlozi i integralno obuhvatni, u kome je govorio o posleratnoj svetskoj situaciji i smerovima mogućih integracija u Evropi.
Sticajem istorijskih okolnosti, par meseci kasnije (9. maja 1950.), Robert Šuman (Schuman, 1886-1963), tadašnji ministar inostranih poslova Francuske, predložio je plan (sada poznat kao Šumanov plan), koji je trebalo da poboljša odnose Francuske i Nemačke, a u perspektivi donese ekonomsko i vojno jedinstvo Evrope. Ekonomski aspekti plana su došli do izražaja 1952., kad je osnovana Evropska zajednica uglja i čelika, što je bio prvi korak ka uspostavljanju Zajedničkog tržišta Evrope, 1958. U daljem sledu to je dovelo do stvaranja Evropske unije.
OSTAVŠTINA ZA BUDUĆNOST
Mitrinović je umro u 66. godini, 28. 8. 1953. u Ričmondu, a sahranjen je na groblju Hajgejt u Londonu. Godinu dana kasnije, osnovano je dobrotvorno društvo, Fondacija Mitrinović (Fondacija Nova Atlantida) - http://www.new-atlantis-foundation.org.uk/
Cilj Fondacije je da čuva ostavštinu, tj. Mitrinovićevu arhivu (dela, rukopisi, pisma itd.), kao i da promoviše i širi njegove ideje i inicijative, u svim vidovima, uključujući i objavljivanje knjiga o Mitrinoviću, ili dela u kojima su sabrani njegovi tekstovi.
Fondacija je najpre bila u Ričmondu, a zatim je prešla u Dičling (Ditchling, West Sussex). Arhiva je 2004. predata na čuvanje Univerzitetu u Bredfordu, a sadrži objavljena i neobjavljena dela Mitrinovica, različita dela i korespondenciju – njegovu i ljudi iz njegovog kruga, članova pojedinih grupa i članova Fondacije Nova Atlantida. Pri Univerzitetu u Bredfordu sada je i veći deo Mitrinovićeve lične biblioteke (oko 4000 knjiga - http://www.brad.ac.uk/library/special/mitrinovic.php), a 1956. drugi deo njegove biblioteke (preko 2000 knjiga) doniran je Univerzitetskoj biblioteci "S. Marković", u Beogradu, gde se vodi kao posebna biblioteka – PB19.
Između ostalog, u periodu 1955-83, Fondacija je u Londonu organizovala godišnja predavanja, posvećena pojedinim pitanjima, ili misliocima koje je Mitrinović smatrao značajnim.
U Beogradu je 1977. akademik Predrag Palavestra objavio obiman osvrt na biografiju i delo Mitrinovića (Dogma i utopija D. Mitrinovića), a 2003. prošireno izdanje. Endru Rigbi je svoju biografiju o Mitrinoviću takođe objavio u dva izdanja (Andrew Rigby: Initiation and Initiative: An Exploration of the Life and Ideas of Dimitrije Mitrinović, Boulder, New York, 1984., a 20. g. kasnije izmenjeno izdanje – Dimitrije Mitrinović – a biography, William Sessions, York, England, 2006, čiji "Uvod" je dostupan u prevodu). Obe knjige sam koristio u sastavljanju ove biografije.
U skorije vreme je objavljena je zanimljiva studija Dr. Slađane Milenković (Pesničkim stazama D. Mitrinovića, Visoka škola strukovnih studija za obrazovanje vaspitača, Srem. Mitrovica, 2009), posvećena njegovom ranom, pesničkom opusu.
Inače, Komisiji za spomenike, nazive ulica i trgova, pri Skupštini grada Beograda, poslat je aprila 2002., "Predlog za podizanje spomenika (spomen obeležja) Mitrinoviću" u 2003. - povodom 50-te godišnjice smrti. Predlog je još uvek aktuelan.