Kritika kolonijalizma

U tekstu pisanom 1920. vidimo da bi se Mitrinović mogao smatrati jednim od začetnika postkolonijalnih studija, koje su danas važna akademska disciplina, odnosno orijentacija, na mnogim zapadnjim univerzitetima. Organizovan evropski duh ne postoji; Evropa kao kulturni i, shvatljivo, kao arijski entitet, još nije stvorena. Sledi da su odnosi Evrope sa crnom, kao i sa žutom rasom, bili pretežno instinktivni - drugim rečima, nisu bili specifično evropski; jer, biti instinktivan i ne-inteligentan znači suštinski biti ne-evropski. Otuda se odnosi Evrope sa Etiopijom do sada skoro nisu mogli razlikovati od odnosa instinktivnog karaktera bilo koje moćnije rase spram njenih manje moćnih suseda: podređenost je tražena radi ekskluzivnih interesa “superiorne” rase umesto uspostavljanja funkcionalne hijerarhije vrednosti. Rečju, ropstvo je bilo “zadesna” sudbina crne rase kadgod i gdegod je ona dolazila u dodir sa još uvek instinktivnim belima. Samodopadljivom Evropljaninu nezamislivo je kakvi su zločini počinjeni od strane Evrope nad crnom rasom. Sve u svemu, od otkrića Afrike oko sto miliona crnaca je porobljeno ili ubijeno radi navodnih inte¬resa Evrope. Da ne pominjemo primer Amerike. Inače, ovog časa je u pripremi prikriveno ozakonjenje koje treba da reguliše prisilan rad crnaca praktično širom cele "kolonijalne” Afrike. Izgleda, zaista, kao da je vladajuća svrha Evrope da podeli crnu rasu i da upravlja njome isključivo za dobro Evrope. Da je ova “drskost imperijalnog obuhvata”, kako tvrdimo, instinktivna, a ne inteligentna, vidi se i po protestima koji su se protiv toga javili među najboljim duhovima Evrope - neka bude rečeno, iz istinsx`kog arijevstva. Da to ne može doista uspeti, budući da je protivno prirodi čoveka, biće ubrzo potvrđeno. Međutim, u odsustvu Evropskog Senata ili Belog Saveta - nazovimo ga kako hoćemo - instinktivna politika će se nastaviti sa svom lukavošću instinktivne prirode. Ali, problem je, kako će se videti, nerešiv na planu instinkta. Samo Evropski razum ga može rešiti (The New Age, 21.10.1920).

Treba imati u vidu da je to gledište izneto u Britaniji, koja je u to vreme bila najmoćnija kolonijalna sila, koja je imala kolonije i u Africi i u Aziji. U komentarima iz 20–tih godina Mitrinović je mnogo pažnje posvetio i Dalekom Istoku. Istorija evropskih odnosa sa Dalekim istokom bila je, do nedavno, skoro neprekinuta priča o šikaniranju, pohlepi i zlovolji; izgleda kao da je politika koju je Evropa htela da sprovodi u Japanu i Kini bila oblikovana po politici koju je Španija vodila u Meksiku i Peruu. Japan se, međutim, pokazao manje podložan zatiranju nego blaga rasa Inka. Nasuprot tome, od odprilike sredine prošlog veka, Japan je ogromnim naporom volje namerno obučio sebe ne samo da se odupre pritisku bele rase nego, ako znaci ne obmanjuju, da ospori suprematiju belaca i... okrene stvari u svoju korist (The New Age, 30. 9. 1920)