Rat i mir - zajednički usud
Proglas, ili program grupe Nova Evropa iz 1931. – čiji je pun naslov «Integracija Evrope», a podnaslov: «put da se države Evrope rekonstituišu kao organsko društvo novog svetskog poretka») sadržavao je niz ocena, ideja i projekata, koji će od 1950. do kraja veka, biti važne, ili presudne, za proces evropske integracije.
Navešćemo najpre jednu ocenu iz tog teksta, koja ima univerzalnu važnost – tj. može se jednako primeniti i na istoriju Evrope i na istoriju njenih regiona, kao što je Balkan, a to je odnos rata i mira. Koliko god da je sam Rat bio rđav (ovde se misli na I sv. rat i na prethodne evropske ratove – D. P.) toliko je bio rđav i mir koji mu je sledio. Jer, taj mir je bio ljubomorno prekrajanje granica i moći. On nije isceljivao rane, niti smirivao neprijatelje. A godine koje su sledile – uprkos mnogom konstruktivnom naporu – bile su najtamnije koje je kontinent poznavao... (to zatamnjenje se delom odnosi i na veliku ekonomsku krizu 1929–30 – D. P. ).
Ovaj navod ima nekih analogija sa stavovima Mitrinovica, u tekstu objavljenom 11 godina pre toga (tj. 1920), koji govori o istoj temi. Moglo se oprostiti, dok je rat bio u toku, što pojedine strane nisu bile u stanju da shvate njegovo najdublje značenje. ... Samo su najoskudnija nagađanja bila dostupna. Imali smo ih u frazama kao što su “rat za Slobodu, za Demokratiju, za Istinu, za Progres”... Na drugoj strani imali smo tvrdnje onih kao što je bio Lenjin, da je taj rat bio “rat za kapitalizam”... rat za porobljavanje masa onoj nekolicini koja kontroliše mašinu ekonomije. (...) Da li je Lenjinu dato za pravo... Naš odgovor je da to još ne znamo!. ... Stanje Evrope u ovom času jedva da pokazuje nešto drugo do potvrdu njegovih najciničnijih naslućivanja. Ali, to još nije kraj; ... Evropa još uvek može da dokaže da je bila spašena, a ne razorena svojim žrtvama (The New Age, 23. 9. 1920).
Spas Evrope kroz ujedinjene biće Mitrinovićeva ideja vodilja od 1914. do smrti 1953. On je u svojim komentarima iz 1920. isticao da protekli rat i njegove žrtve mogu biti iskupljeni jedino ako narodi Evrope sagledaju da je razrešenje naraslih problema u federaciji evropskih zemalja.
Po Mitrinoviću jedino što je moglo iskupiti žrtve rata je da se Evropa konačno ujedini i bude nadalje lojalna miru. Tome će Mitrinović posvetiti sve svoje snage od 1914., a sa njim i oni okupljeni u grupi Nova Evropa, između 1930 i 1953. Ali, dok je za njega to bio poduhvat koji je trajao 40 godina, za većinu od njih to je bila kraća preokupacija – za njega je taj poduhvat počeo 1914, a za njih 1930.
No, vratimo se sada deklaraciji Integracija Evrope, iz 1931. Sledeći važan stav koji izdvajamo je svest o zajedničkom usudu, ili određenju, jer verujem da je upravo ta svest bila presudan činilac u evropskoj integraciji koja će kao faktički istorijski proces, nastupiti 20 godina kasnije (tj. od 1950 nadalje), i zauzeti dominantno mesto u istoriji Evrope u drugoj polovini 20 veka. – Kod evropskih nacija... sada se rađa svest o zajedničkom usudu (predicament).. One počinju da spoznaju da je u ruševinama njihovog najkrvavijeg rivalstva kucnuo čas posle koga, ako ne mognu da žive zajedno, zajedno će se još više sunovratiti.
Ipak, razvoj događaja od dolaska nacista na vlast do izbijanja II sv. rata pokazao je da će ova druga opcija (tj. zajednički sunovrat) u to vreme odneti prevagu.
To istovremeno pokazuje da je pojam “balkanizacija Evrope” deplasiran zato što je Evropa – od vremena antagonizama između Francuske, Španije i Engleske (oko kolonijalne prevlasti), ili verskih ratova u centralnoj Evropi, pa preko antagonizma Francuske i Nemačke, Austrougarske i Rusije (u 19 i 20 v.), a zatim (posle I sv. rata) sila osovine i saveznika, a posle II sv. rata podelom na blokove – imala dovoljno vlastitog potencijala za antagonizme i da joj za to nije bila potrebna "balkanizacija". U tom kontekstu “balkanizacija” je termin kojim se sklonost sukobima i zavadama vezivala i projektovala na jedan region (kao da je ostatak Evrope živeo u miru i slozi prethodnih 1000 godina), kao što je – u drugom povodu – metafora krvopije, od kolonijalnih krvopija projektovana na nekog rumunskog grofa (Drakulu - kako sugeriše Todorova u Imaginarnom Balkanu, 1997). "Orijentalizam", kao retorika projekcije, javlja se kad se balkansko stavlja u opoziciju prema evropskom, kad se "prava Evropa" odvaja od "Evrope iza limesa", tj. one koja je bila i ostala pod “bizantijskim”, ili “orijentalnim” uticajem. U istom duhu su i teze da je Balkan, tj. Srbija uvukao svet u I sv. rat (atentatom, 28. 6. 1914), dok realističniji komentatori vele da bi rata bilo – sa, ili bez Gavrila Principa.
Zapravo, kako sugerišu neki autori, "balkanizacija" bi se mogla posmatrati (čitati) i iz drugog ugla: kao simptom, ili recidiv širih, evropskih podela: sukobi između nacija na Balkanu, kao reprodukovanje nacionalnih ratova u Evropi, sukobi između katolika, pravoslavnih i muslimana, kao reprodukovanje verskih ratova u Evropi (katolici – protestanti), koji su trajali po 30, ili 100 godina itd.