Bio je sretan. Pred njim je bio vremeplov. Osamnaest godina rada bilo je iza njega. Pocesa se po celavom tjemenu i sjede u vremeplov. Nije znao kuda da krene. U proslost? Znao je da ne moze da promijeni istoriju. U buducnost? Plasio se da zakorakne u nepoznato. Ipak, odluci se za buducnost.
* * *
Pogleda oko sebe. Kroz olovno sive oblake probijalo se sunce i obasjavalo pustinju i prasinu kilometrima uokolo. Zabrinuo se - jer je znao da se nalazi na mestu Los Angelesa, na mestu svoje kuce i vrta. No, nije bilo nicega. Samo prasina i tamni oblaci na nebu. Paznju mu privuce Geiger-Millerov brojac objesen o pasu. Besomucno je radio.Samo je njegov zvuk remetio tisinu. Srce mu se sledi. Ukljuci vremeplov i nestade.
* * *
Kamerman potapsa rezisera:
- Ovo ste zaista odlicno izveli. Cestitam!
- Hvala,hvala! Znate, to nije moja ideja, to se i pre radilo. Ja sam je samo "obradio".
Scenarista se ubaci:
- Zaista ovaj Hollywood vec stotinama godina pravi cuda. Nema sta on ne moze izvesti. A i vas treba nagraditi: na takav efikasan nacin ste se otarasili gostiju iz proslosti. Ni nase, 2349. godine, ne daju nam mira. To je zaista sramota!
Reziser se nasmesi i rece:
- Vidite, ovim sredstvom smo se odbranili zauvek. Oni ce misliti da je u 24. veku i posle njega sve unisteno atomskim ratom i vise nas nece posecivati!
Nasmejase se. Scenarista naredi radnicima:
- Uklonite kulise i atome. Skoro nam nece trebati.