|
Три месеца у
Паризу: новембар, децембар, јануар. Необично и непланирано. Град у коме
сам била пре више деценија. А утисак је да се није бог зна шта променило.
Париз и даље сањари, уљуљкан и ушушкан у своју лепоту, мало нестварну,
мало страмодну, мало успорену…
Као да није из овог
времена. Већ да је време стало, па се ми са стране нађему у чуди како то
Пари-жани успевају у овом узбурканом и брзом добу да живе тако лепо, тако
удобно. Да пакују ствари у самопослузи полако и смирено, да причају са
бакалином, а да се нико ко чека не буни, да прелазе на црвено светло а да
возачи не свирају већ лагано стану, да пропуштају исто тако лагано и без
нервозе возаче који пролазе на црвено светло, да поштују своје просјаке,
да им просјаци изгледају некако господствено…
И
све то у граду који никад у својој историји није сравњен са земљом
(Београд је сравњиван више од 40 пута). Још увек се питам како су то само
успели. Како…? Кад би нам само дали рецепт…
|
|
У музејима има изложби, вредних
и неких од којих застаје дах:
Three months in Paris: November, December January.
Strange and unplanned. The city in which I was several decades before.
And my impression is that not much has been changed. Paris is still
dreaming, lulled in its own beauty, somehow old-fashioned, somehow unreal
and a little bit slow...And people live slowly, they have time for
chatting, they are not frustrated when crossing the street... They even have
respect for their beggars who have some kind of noble look.
And all this
in the town that has never been destroyed in his history (Belgrade was completely
destroyed more than 4 times). I am still wondering how they managed this.
How...? If they only could give us the recipe.
In the museums there are valuable exhibitions,
and several of them breathtaking:
|
