Imao sam srece sledeceg dana. Prozvali su moje ime.
Sad je bio neki drugi doktor. Svukao sam se.
Okrenuo je vrelo belo svetlo ka meni i merkao me.
Sedeo sam na ivici stola za pregled pacijenata.
    "Mmmmm, mmmmm", rece on, "uf uf..."
    Sedeo sam.
    "Koliko ima kako si ovo dobio?"
    "Dve-tri godine. Postaje sve gore i gore."
    "Aj jaj."
    Gledao je dalje.
    "Deder, lezi malo na stomak. Odmah se vracam."
    Proslo je nekoliko trenutaka i odjenom se
pojavi mnogo ljudi u sobi. Sve sami doktori. Bar 
su izgledali i pricali kao doktori. Odakle se stvorise?
Mislio sam da kubure s doktorima u toj Gradskoj
bolnici.
    "Akne vulgarsi. Najgori slucaj koji sam video u
karijeri!"
    "Fantasticno!"
    "Neverovatno!"
    "Gledaj lice!"
    "Vrat!"
    "Nedavno sam imao slucaj devojke s aknama
vulgaris. Ledja sva u cirevima. PLakala je. Kazala
mi: 'Ko ce da me uzme ovakvu? Ledja ce mi ostati 
zauvek u oziljcima. Ubicu se!' A gledaj sad ovog
momka! Kad bi mogla da ga vidi znala bi da u stvari
nema zasto da kuka!"
    Picka ti materina, somino, pomislih, zar ne
shvatas da te i ja cujem?
    Kako covek postaje doktor? Da li uopste
primaju ljude?
    "Spava?"
    "Sto?"
    "Tako je miran."
    "Ne, ne verujem da spava. Spavas li, decko?"
    "Da."
    Nastavili su da pomeraju vrelo belo svetlo oko
raznih delova mog tela.
    "Okreni se."
    Okrenuo sam se.
    "Gledaj, ima ranice u usnoj duplji!"
    "Dobro, koji cemo tretman?"
    "Mozda elektricnu iglu..."
    "Da, svakako, elektricnu iglu."
    Bilo je reseno.