Trevis je stigao do kraja svog konopca - najmanje dvanaesti put. Upravo su ga otpustili s posla; a u ruci je drzao sredstvo za prekracivanje jedne egzistencije koja mu nije pruzala nista sem ponizenja. Otrov u ovoj bocici-zvao se bellis annabula-bio je brz, siguran, i apsolutno bezbolan. Ukrao ga je u laboratoriji gde je radio do pre nedelju dana; bio je koriscen za fiksirenje ugljovodonika. Trevis je isplanirao da fiksira samoga sebe, jednom zauvek.
Nekolicina njegovih preosrtalih prijatelja smatrali su da on nije nista drugo do osoba koja zeli da na sebe skrene paznju, buduci da je vec desetak puta ranije pokusao da uradi takvu stvar. E pa, ovoga puta on ce im pokazati! Videce oni da li je imao smelosti da to ucini, a onda ce im biti zao...
Pomisao na suprugu deginitivno je ocelicila Trevisa u njegovoj odlucnosti. Tokom deset godina braka njena ljubav je prosla kroz ravnodusnost u mrznju - ostru, nadmenu, jetku vrstu mrznje spram koje je on bio bespomocan.
Ucini to sada! Govorio je sebi. Zatvorio je oci, podigao bocicu...
Onda je jedna ruka odbacila bocicu! Cuo je strog glas svoje supruge:
- Sta to radis?
- Mislim da je ocigledno - rekao je Trevis, bespomocno slezuci ramenima.
Ona je proucavala njegovo lice. Bila je krupna, trezvena zena, sa retkom sposobnoscu za beskrajnu mrznju. Ali sada joj se lice umeksalo.
- Stvarno si to nameravao ovoga puta, je lz da?
- Nije vazno - uzvrati Trevis. - Sutra ili sledece nedelje cu to uciniti.
- Uopste nisam verovala da je to u tebi - rece ona.- Pretvostavljam da sam ti zivot ucinila prilicno nemogucim. Ja sam osoba koja hoce da sve bude po njenom, posto poto.
- Ne shvatam zasto si sprecila - rece Trevis. - Na kraju krajeva, ti me mrzis.
Njegova zena nije odgovorila. Nije moguce da se promenila... Ali ovo je bilo prvi put da ju je Trevis takvu video.
- Pogresno sam te procenila - rece ona najzad. - Mislila sam da samo blefiras. Secas li se kad si zapretio da ces skociti s prozora? Naslonio si se... evo ovako.
Njegova zena se nagnula kroz prozor, sa telom nadnetim iznad ulice dvadeset spratova nize.
- Nemoj to da cinis! - rece Trevis ostro. - Hvata me vrtoglavica.
Ona se odmakla, osmehujuci se. -Cudno da to dolazi s tvoje strane. Nemoj kazati da ponovo osecas ljubav prema zivotu!
- Mogao bih - rece Trevis - samo bismo ti i ja...
- Mozda - rece ona, i Trevis odjednom oseti iskru nade. Zene su tako cudne! Ona se osmehnula. Plolozila je svoje ruke na njegova ramena i rekla:
- Prevarila sam se, dragi. Ti pojma nemas kakva su moja osecanja prema te- bi.
Trevis uopste nije mogao da odgovori. Bio je uzbudjen. Snazne, usrdne ruke supruge polozene ne njegova ramena pokrenule su ga neizrecivo-pravo kroz prozor.
Dok je padao prema ulici, Trevis je mogao cuti kako mu njegova zena dovikuje:
- Vidis, dragi, htela sam da to uradim na moj nacin!
Mozda nikada nije postojao muskarac koji je voleo tako duboko i tako beznadezno kao siroti Dzoni Diks. Bio je cudan, sumoran covek, ali sa jakom vijugom za biznis. Na njegovu nesrecu, zaljubio se u Dzejn Dejvis, bladajucu lepoticu svojih dana, i isto toliko pametnu koliko i lepu. Neki kazu da je bila bezdusna; ali sama Dzejn naglasava da je od pocetka obeshrabrila Diksa, i da se kri- vica za tragican splet dogadjaja koji su proistekli iz te strasti ne moze svaliti na nju.
Gotovo pet godina, prema Dzejninom kazivanju, ona je odbijala Diksove ponude za brak. Punih sest meseci nije ga videla; na kraju je pristala da provede jedno popodne s njim, a zatim da ga vise nikada ne vidi. Ona tvrdi da je pocela da ga se plasi - mada niko ne moze zamisliti Dzejn uplasenu.
Diks je odsetao s njom do svog nedavno stecenog poseda. Poslovi su mu isli dobro, ali ljubav je izneverila. U veoma turobnom rasplozenju i ocajanju predlozio joj je brak - i kao obicno bio odbijen.
Onda je pomahnitao. Dzejn kaze da se jos uvek moze prisetiti onih velikih, nezgrapnih saka kako se smotavaju oko njenog vrata - i sva njena pamet i lepota bili su bezvredni dok se nesvestica sklapala nad njom.
Dosla je k sebi nekoliko casova kasnije i ustanovila da se nalazi u nekoj pecini. Jedan dugacak, tezak lanac bio je obavijen oko njenog clanka, pricvrsen staromodnim katancem. Pri mutnoj svetlosti svece mogla je da vidi Diksa kako sedi na obliznjem kamenu.
Dzejn je pogledala lanac i rekla: - Smesta ga otkljucaj.
- Nikada- odgovorio je Diks. - Vec odavno sam isplanirao ovo. Mi se nalazimo u jednoj pecini ispod mog imanja. Niko nikada nece pronaci ovo mesto. Ili tebe. Ili mene.
Dzejn se osvrnula oko sebe i videla da je pecina nakrcana konzerviranom hranom, knjigama, fenjerima i lekovima. U blizini se nalazila i jedna duboka bara bistre vode; u stvari, bilo je tu sve sto je coveku potrebno za veoma dug boravak. Videla je, isto tako, da je Diks potpuno lud.
- Ovde ima dovoljno za trideset godina - rekao je Diks. - Sve sam vrlo pazljivo isplanirao. Sada me mozes mrzeti, Dzejn, ali ne mari nista. Mogu da cekam godinu ili dve. Na kraju ces me zavoleti.
Onda sirokim zamahom, Diks je izvukao jos jedan teski lanac. Kao i Dzejnin, bio je pricvrscen za zid pecine. Zakljucao je gvozdene lisicine obavijene oko svog clanka i baicio kljuc u duboku baru. Posle toga je seo, prekrstio ruke na grudima i poceo da ceka... I uvek kad prica svoju pricu, Dzejn ukazuje da je to bio trenutak krajnjeg uzasa.
Na pitanje kako je pobegla, Dzejn kaze da je to bilo lako. Diks, sa rukama prekrstenim na grudima, najzad je zaspao; a Dzejn je otkljucala katanac svojih lisicina jednom ukosnicom. Onda je na vrhovima prstiju izasla iz pecine.
- Ali, sta je sa Dzonijem Diksom? - uvek neko upita. A Dzejn sleze ramenima.
- Pojma nemam - kaze ona. - Pretpostavljam da je izasao ubrzo nakon sto sam to ja ucinila i da ga je bilo previse sramota da se javno pokazuje. Shvatate, mogla sam ga ostaviti samog i bespomocnog u pecini. Lud, kakav je bio, osecala sam da zasluzuje sansu. Pre nego sto sam otisla, spustila sam moju ukosnicu pored njega...
- Ja se nadam da je nezgrapni prikan bio kadar da je iskoristi - dodaje Dzejn uvek. - Za to je potrebna prilicno specijalna vijuga, znate...
Fremk Moris je bio covek sa jednom opsesijom. Drugi poput njega prikupljali su brda novina ili kilometre konca; ili su proveli citav zivot u pokusajima da izmisle siguran sistem za kladjenje, ili pouzdan nacin da se zaradi na berzi. Osobena opsesija Frenka Morisa bila je magija.
Ziveo je potpuno sam u iznajmljenoj sobi, a njegovo jedino drustvo bila je jedna macka. Njegovi stolovi i stolice bili su zakrceni drevnim rukopisima, zidovi prekriveni carobnjackim alatkama, a ormari napunjeni magicnim travama i mirisavim uljima. Ljudi su ga ostavljali na miru, i Frenku se to dopalo. Znao je da ce jednog dana pronaci pravu caroliju, a tada ce se demon pojaviti i uslisiti mu jednu velicanstvenu zelju. Nocu je sanjao o tome; a izjutra se ponovo vracao svojim formulama. Njegova crna macka lezala je u blizini, upola zatvorenih zutih ociju, prava slika i prilika magije. A Frenk je dirincio, isprobavajuci beskonacne permutacije svojih formula.
Vec se toliko navikao na promasaje da ga je uspeh iznenadio. Jedan pramen dima pojavio se u petouglu na podu. Demon se polako oblikovao; i Frenk, koji je tako dugo sanjao o ovom trenutku, oseti kako drhti od straha. Na neki nacin, tokom svih tih godina, on nikada nije doneo odluku sta ce zatraziti kad se demon zaista pojavi.
Pramen dima izrastao je u jednu golemu sivu spobodu. Frenk je koracao tamo- amo, krsio ruke, milovao macku, skripao zubima, grizao nokte, i ocajnicki se upinjao da misli. Ali, sta da pozeli? Bogatstvo? Ili je moc bila vrednija? Ili bi neka skromnija zelja bila pouzdanija?
Demon se sada potpuno oformio. Njegova siljata glava dodirivala je tamnicu, a usne su mu bile izvijene u djavolsko cerenje. - Tvoja zelja! - prodrao se djavo, glasom tako snaznim da su Frenk i njegova macka ustuknuli.
Njegova zelja... Kakva bi trebalo da bude? Trenuci su isticali; demon je postajao nestrpljiv. Ako ne pozuri, on bi mogao otici, da se nikada vise ne vrati.
Ali, posle dvadeset godina stremljenja, Frenk je zeleo da izrazi najbolju mogucu zelju. Ponovo je razmisljao o raznim preimucstvima koja je nudila moc, ili bogatstvo, ili besmrtnost. A onda, upravo kad je bio spreman da se odluci, video je kako mu se djavo ponovo ceri.
- To je nepravilno - rekao je djavo. - Ali mislim da ispunjava uslove.
Frenk nije znao o cemu to djavo govori. A onda ga je preplavio talas vrtoglavice, i prostorija je postala mracna. Kad mu se vid vratio, Frenk je shvatio da demona vice nema.
Porpala stvar, mislio je. Demon je nestao, i sve je bilo kao sto je bilo.
Pa, ne bas sasvim kao sto je bilo. Jer, Frenk je zapazio da su mu usi izrasle dugacke, a nos postao jos duzi. Imao je sivo krzno umesto koze, a imao je i rep. Onaj izdajnicki demon pretvorio ga je u zivotinju!
Onda je Frenk zacuo neki sum iza sebe. Shvatio je sta se desilo, i potrcao brzinom ocajanja, dok je prostorija okolo njega poprimala ogroman oblik.
Jedan jedini udarac obrusio se na njega, i on ugleda dlakavo lice da dzinovskim zubima spremnim da zagrizu...
Frenk je znao da je oklevanje bilo uzrok njegove zle kobi. Sada je bilo jezivo ocigledno da je njegova macka prva izrazila zelju - zelju koju je demon usvojio.
I, sasvim prirodno, macka je pozelela misa.