Brod se polako spustao, dok su crvenovi plamenovi parali zelenilo neba. Konacno se usidrio nepomicno na stepenastom platou, pustom kao i sve oko njega.
Stajao je tako dosta dugo, dok su uredjaji proveravali uzorke atmosfere i prikupljenog stenja. Konacno, vrata su se otvorila, besumno skliznuvsi u stranu, i na pokretnu traku iskoraci putnik u skafanderu. Blago je otklizio do dna.
Cim se nasao na tlu, jednim od svojih udova prineo je glavi uredjaj, besumnje trazeci izvor radio-zracenja, koji ga je i doveo na tu zabacenu planetu. Ali nije stigao da ga upotrebi, jer se upravo pred njim ukazase stepenice. Nisu to bile stare drvene stepenice sa rukohvatima, ni nezgrapne betonske stepenice, ni besumni elevator. Zapravo, svojom utvarnoscu jedva su i licile na njih, a opet nisu mogle nista drugo biti. Izgledale su poput tecne vode, poput spletenih zica srebra, krhkih ali jakih, koje su se pruzale uvis unedogled, naizgled do samih nebesa.
Stajale su tako, mameci tako svojom blistavom lepotom. Putnik ne izdrza i stavi jednu nogu, pa drugu, i kao opcinjen, stade se sve brze peti ka zelenim dubinama.
Dok je varilo svoj najnoviji obrok, Bice je lenjo pomislilo: "Sva ta 'razumna' stvorenja su ista, bez obzira na poreklo. Zar stvarno veruju da postoje stepenice za nebo?"