Sedeo je i buljio u svoje prste kao da po prvi put vidi u zivotu. Zgrcio ih je, opustio... ponovio to nekoliko puta. Protrljao je ruke, isprepleo prste i zapucketao njima. Naglo stegao ocne kapke, i pokusao da osmisli nesto umirujuce, da iscisti mozak, olabavi se. Nista, niceg, sem nemih, nemustih odjeka, praznine. Kao da mu je vosak zalio prste, ukrutio ih, kao da mu je celicni stub bio umesto kicme. Supljina. jad i odsecenost od neceg sto je svim silama zeleo da dohvati.
Celo mu lupi o drvo, ruka skliznu do dirki klavira, ali ti zvuci sto se nasumicno javise bili su eho neceg sto nije poimao. Klizio je klavijaturom, trazio, mucio se pokusajima... Jos jednom i jos jednom i... I nista. Jalovost bezuspesnosti ga ispuni do noznih palceva. Zasto pokusava neprestano? Zbog cega, jednostavno, ne odustane? Ostaviti sve, opustiti se, zaboraviti.
Samo sto Klaus Gerniski nije mogao da zaboravi. On je bio kompozitor i pijanist, imao je ime, slavu, zeleo je da napise simfonije za koje je osecao da su duboko u njemu. Ali, nista iz zamrznutog mozga nije izlazilo. Ovo se ponavljalo vec godinu dana. Nemoc da proizvede nesto novo. A drugi kompozitori su u medjuvremenu zauzimali prazan prostor, stara poznata imena su lako i brzo padala u zaborav. Ko ce se uskoro secati Klausa Gerniskog i njegovih "Zvezdanih simfonija", njegovih kosmickih etida, ko? Niko. Postace jos jedan u nizu nestalih, zaboravljenih.
Mozak je cutao. Klaus Gerniski je urlao u sebi, pokusavao da se privoli da sedi satima za klavirom i pokusava opet i opet. Prsti su mehanicki klizili dirkama, ali ponavljao je refleksno sve staro. Panicno je trazio NOVO, bolje, nesto sto naseljeni svetovi jos nisu culi. Muziku koja ce se slusati na svim svetovima gde je ljudska noga krocila i njegovo ime ce se prenositi mundovizijom, od usta do usta. Urezace sebe u istoriju, u besmrtnost.
To je bio plan.
Realizacija je izostajala. Celu godinu dana.
Kako, svih mu zvezda, promrmljao je, fiksirajuci klavir, zasto? Zar nije (a toga se jasno, do pre godinu dana, do one noci, do onog pada i proklete amnezije!) imao sve u glavi, zar nije sve komponovao, napisao? I onda je sve to unistio! Koji suludi cin! Zar ga je taj pad toliko izbezumio da unisti sopstveno delo? Sedeo je nedeljama, komponovao, osecao nadahnuce i sve je klizilo, muzika je odzvanjala u njegovoj glavi, prsti su lako klizili klavijaturom, note su se slagale...
A zatim ta olujna noc, njegov izlazak napolje, vrlo hirovit i neobjasnjiv (jer su ga nasli ispred kuce, u vlaznoj travi, obeznanjenog), pad i gubitak pamcenja. Kratak, ali dovoljan da ne moze sebi da objasni kako je uspeo da unisti sve zapise o delima koje je stvorio. Ni jedne note, ni jednog tonskog zapisa. Praznina.
Ipak... U trenutku u je kroz glavu sinulo resenje. Pol! Pol Hamand! Njegov prijatelj koji je eksperimentisao sa hronomocijom. Ako bi uspeo da se prebaci u buducnost, da zagrabi od SEBE TAMO ideje, simfoniju, bilo sta... da prekine ovaj odurni muk u svojoj glavi, da natera sopstvene prste da se slepe sa klavijaturom, da krenu...
Tada bi sve bilo drugacije. Uzeo bi od sebe samog, nije li tako? Jednostavna vremenska pozajmica. Onaj drugi, buduci Klaus sigurno da nema ovakvih briga. Najprece je premostiti ovu prazninu, krenuti u stvaranje, u komponovanje, a zatim ce sve jurnuti svojim novouspostavljenim tokom. Ideje ce poceti da se nizu jedna za drugom, komponovace, stvarace, proizvodice mnostvo drugih dela, i onaj u buducnosti, taj Klaus ce dobiti kompenzaciju.
Znao je kod za otvaranje Hamandove labiratorije. Kao senka je kliznuo do njegove ovalne, prostrane sobe, krcate aparatima. Znao je gde, znao je sta. Legao je na podijum, progutao dozu mnemotropina, droge koja je otvarala dveri vremena, i um je mogao da sikne napred-nazad-napred... u bilo kom smeru. Telo je ostajalo, a um, on, Klaus, iskradao se preko provalije vremena i odlazio. Zatim vracao.
Nije zeleo da misli koliko rizikuje. Hteo je (SADA, i JEDINO TO, ODMAH) ideju, morao je da do nje dodje po bilo koju cenu! U umu je pocelo da kljuca, osetio je kako mu se telo iskljucuje, kako ga talasi hronomocije zahvataju, kako ga titanski malaz pretvara u nistavilo, gura napred...
Bio je na neki neobjasnjivi nacin svestan da se nalazi u nekom prostoru, da vidi iako je bio nematerijalan... Soba. Jedan covek za klavirom. Muzika. Opojna, uznesujuca. Muzika cije je tonove prepoznavao. Njegova muzika, muzika iz buducnosti. On sam je sedeo za klavirom i stvarao. Uskoro je (pre ili sada, ili kratko, ili posle eona) ustao i izasao. I njegov um je upio sve sto je bilo zapisano, memorisano... Energija koja ga je kao vremenska zmija pratila sazeze tragove, i on jurnu nazad, ustvaranje, u spas...
Tri meseca od tada sedeo je u laboratoriji Pola Hamanda i zurio u njegovo razlozno lice.
"Znas da imas muku, Klause" rekao je Pol Hamand, tvorac mnemotropina, "Znam da si bez moje dozvole koristio mnemotropin i hronomociju, znam i sta sada zelis... Ali, to je nemoguce. Ne vise..."
"Moram!" zaskripalo je iz Klausa, "Mozak mi je prazan. Potrosio sam svu inspiraciju, moram opet u buducnost!"
"Potrosio si pozajmicu, bolje reci. Zasto se ne zapitas sta se dogodilo dalje u buducnosti? Onaj Klaus tamo, nasao se u identicnoj situaciji kao i ti pre tri meseca. Kao i ti pre godinu dana i tri meseca, secas se! Imao si sve, a zatim si odjednom izgubio! Kako? Ti si kriv, Klause. Umesto da nastavis sa naporima, da premostis krizu u stvaralastvu, posegao si za hronomocijom, ukrao si sopstvena dela. A u buducnosti, u vreme onog Klausa, mnemotropin ce biti mnogima dostupan. I sta mislis kako je postupio onaj, buduci Klaus? Zaronio je u proslost i uzeo TEBI, samom SEBI uzeto! Ako nastavis da pletes mrezu oko samog sebe, uletices u svojevrstan apsurdni lavirint, i nece biti izlaza. Na tebi je da odlucis. Jer, Klause" Pol Hamond se nasmesio, "ti ipak najbolje poznajes samog sebe..."