Nije tesko pogoditi na ciji se racun zafrkavaju Dish i Sladek ovom pricom. "Otkrice nulitrona" na pseudonaucni nacin komentarise gotovo svakodnevno otkrivanje novih cestica. Inace, prica je napisana i kod nas objavljena sredinom sedamdesetih godina.
Prilikom pokusaja verifikacije klasicnog Drakeovog eksperimenta "Muon bez mase" (eksperimenta u kojem je bio anihiliran muon bez mase i tako stvorio, kao sto je Hawakaja pre zapazio, predvidjeni "izotron"), primecena je nova cestica, mase nula, nultog naboja i nultog spina. Ta je cestica nazvana "nulitron".
Isprva se smatralo da je nulitron neutrino ili cestica bez mase i naboja sa spinom od +1/2, ali kad je eksperiment ponovljen, umesto stare, ucvrscene frimijske mete upotrebljena je ziroskopski izbalansirana nubijska meta i tada je izracunato da je spin nula.
Iako nema mase, cestica se ne moze opisati kao potpuno subatomska, jer u promeru ima jedan metar, savrseno je okrugla i prilicno svetla. Njena se crvena boja moze objasniti dobro poznatim "crvenim pomakom" ili Dopplerovim efektom, jer cinjenica je da, bez obzira na tacku posmatranja, cestica bezi od posmatraca brzinom svetlosti.
Nulitron moze biti eksperimentalno stvoren tek pod najpovoljnijim okolnostima. Ciklotron dijametra jedne milje, ispunjen naizmenicno cvrstim blokovima olova i zive, koristan je ali ne i bitan. Najvaznija je istrazivaceva zelja da otkrije te okolnosti. [prim. aut.: Zapravo prvi je nulitron opazen na Ibizi, gde su se istrazivaci povukli na kraci odmor. Tri noci za redom, spavajuci na plazi, Mr Sladek je sanjao gomile nulitrona koji su se spajali u krugove, ujedajuci jedan drugoga i rastapali u maslac. Posle je i to dokazano.] Otkricem antinulitrona ucinjen je veliki skok napred na podrucju istrazivanja u vezi sa nulitronom.
I antinulitron ima poput nulitrona masu nula, nulti naboj i nulti spin, ali za razliku od nulitrona on je zelen i kockast. Najpazljivija merenja (dobivena provodjenjem nulitrona i antinulitrona kroz gusto polje brzorotirajucih neutrina, na koje, zacudo, imaju vrlo malo ili gotovo nikakvog uticaja) pokazuju da su kockasti antinulitroni po volumenu potpuno jednaki okruglim nulitronima. Jos nije pronadjeno zadovoljavajuce objasnjenje te pojave.
Teoretska razmatranja dovela su do neverovatnog ali neprikosnovenog zakljucka da nulitroni i antinulitroni postoje svuda u prirodi. Uistinu, moglo bi se reci da je svemir njima natopljen. Ipak, zbog zakona ocuvanja oni se retko mogu promatrati u svom prirodnom stanju, jer nulitroni ponistavaju antinulitrone i vice versa.
No, to ne znaci da nulitron nema znacaja. Naprotiv, poznato je da nulitron neprestalno interreaguje sa svim poznatim subatomskim cesticama. Nulitron se moze pridruziti neutrinu i stvoriti antineutrino, a sa antineutrinom stvara neutrino. Te interreakcije (uz mnoge druge) neprekidni su proces u prirodi, ali (i opet zbog zakona ocuvanja) te se pojave ne mogu posmatrati neposredno vec se mogu samo zakljuciti.
Osim svoje "boje" porodica nulitrona poseduje i odredjene "sekundarne" karakteristike.
Zvuk koji nastaje sudarom dvaju nulitrona sto dolaze iz suprotnih smerova cuje se kao zvrjanje, veoma nalik na ono koje stvara pokvareni elektricni aparat za susenje kose (kakav se moze naci u hotelu Las Palmas na Ibizi). Za razliku od toga, sudar dvaju antinulitrona stvara potpuno isti zvuk, s tim izuzetkom sto na osciloskopskoj slici udoline jedne krivulje odgovaraju bregovima druge. Sa slusne tacke posmatranja rezultat je savrsena tisina, koja objasnjava cinjenicu sto je trebalo toliko dugo vremena da se nulitron otkrije.
Sto se okusa tice, usprkos svojoj jasno crvenoj boji nulitron ima potpuno isti okus kao slatki koren, a antinulitron ima okus po nepokipelom soku od borovnice. Na tom se polju provode dalja istrazivanja i proizvodjaci dijabeticarske hrane vec su pokazali zanimanje za moguce komercijalne primene. Glavna teskoca koja se postavlja pred industriju jeste izdvajanje nulitrona iz njihovog "potencijalnog polja" u dovoljnim kolicinama.
O mogucoj upotrebi u vojnoj industriji (posebno mogucnosti da se sada ili u blizoj buducnosti proizvede "nulitronska bomba") nista se pouzdano ne moze reci.
Jedan od najvaznijih aspekata nulitrona jeste njegov relativno kratak vek trajanja. U svim promatranjima nulitron je bio trenutno i potpuno anihiliran u trenutku nastanka. To nije bilo primeceno prilikom predjasnjih istrazivanja, jer se na mestu unistenog nulitrona pojavljuje drugi, identicni nulitron, koji je potpuno nemoguce razlikovati od njegovog "roditelja".
Prvi zadatak pred kojim su se nasli istrazivaci nakon otkrica nulitrona bilo je razbijanje nulitrona u subcestice. Eksperiment se jednostavno sastojao u tome da se nulitron uhvati i tresne odredjenom snagom o pod. Dok premalo energije u tako dobijenoj "nulitronskoj zraci" moze prouzrokovati nezgodnu nepostojanost, prevelika sila urodice preteranim odskakivanjem - sada dobro poznatim "efektom odskakivanja". Ta neugodna elasticnost najlakse se moze ukloniti tako sto se nulitron najpre utakne u prevlaku od pi-mezona i zatim se pusti "da priroda sama deluje".
Do sada je otkriveno vise od sedamnaest hiljada subnulitronskih cestica ovom metodom, no izbile su velike teskoce u njihovom razlikovanju jer su svi ti razliciti subtipovi bili naizgled jednaki.
Ocito, bio je potreban smisljeniji postupak.
Metodom pokusaja i promasaja napokon je pronadjen postupak: dok jedan od istrazivaca drzi nulitron u rukama, drugi ili seda na nulitron ili ga snazno udara molibdenskim cekicem. Na taj nacin dobijaju se dve glavne kategorije subnulitronskih cestica: "na-sedilice" i "ostale".
"Na-sedilice" se sastoje od izona (malene, plave i okrugle cestice), nizona (manje, dvodimenzionalne cestice, cudne boje rize) i nul-nizona (neverovatno sicusnih, narandzastih i fantasticnih oblika).
"Ostake" su raznolikije i svrstane su u dve glavne podgrupe: izotrone i flogistone. Izotroni su jajolike, srednje velike cestice s polumasnom; odmah nakon nastanka one jure prema najblizem izvoru svetla, sve dok ih potpuno ne zgnjece ili progutaju antiizotroni.
Opazene su i bezbrojne "ostale" cestoce, koje po velicini variraju od onih tromilimetarskih pa do flogistona, promera 1800000 kilometara, iako su po masi jednaki jednom elektronu. Do sada je eksperimentalno proizveden tek jedan flogiston. Buduci da je ta cestica fotoliticna istog je trena odjurila prema Suncu brzinom od otprilike 0.9 brzine svetlosti.
Taj jedini flogiston proizveden u poslednjem i zakljucnom eksperimentu mozda moze pruziti objasnjenje prirode materije. Pri svom sudaru se Suncem flogiston je bio anihiliran kao i samo Sunce i tom prilikom je snimljeno mnogo zanimljivih fotografija.
Jos je uvek prerano da se pocne spekulisati o toj pojavi, ali vec se moze gledati unapred, u dan kada cemo sa punim poznavanjem toga cudesnog nulitrona steci novo i opseznije objasnjenje prirode naseg "Suncevog sistema", ako ne i same materije.