- Zdravo, imas cigaru?
Vadim kutiju i posmatram devojku. Ne izgleda lose, tim pre sto je ne mogu procitati, a i simbol joj nije uobicajen.
- Hvala, ja sam Biolog Ahja. A ko si ti?
- Glumac. Pokazujem ljudima kako se nekada umiralo.
Zamisljeno je digla glavu i zagledala se u kupolu obasjanu svetlom.
- I ja pokusavam objasniti ljudima da je nekada davno ovaj Kristalni trg bio obasjan pravim Suncem, da se unaokolo prostirao zeleni, travnati park. I sve je bilo zaista zivo...
- A mrtvaci - dodao sam - koji su usli u grob nisu vise izlazili kao sto to ja moram svako vece...
Naglo mi je prisla, uhvatila me za ruke i pogledala staklenim, tajanstvenim ocima.
- Znas, i meni je ponekad zao sto ne mogu umreti.
Gledao sam je zaprepasteno ne shvatajuci nista.
- Kako... pa zar ti ne volis zivot?
- Da, bas zato sto volim zivot. Citala sam u nekoj staroj knjizi da su ljudi nekada verovali u reinkarnaciju, u ponovno rodjenje nakon smrti. Reci, zar ne bi bilo divno sada umreti i roditi se na nekoj zelenoj planeti?
- A ko ti kaze da to nije samo legenda? I sta ako ta planeta nema program Rodjenja?
Uvredjeno me gurnula i zatim je kriknula.
- Pa zar svugde mora biti tih cudovista, zar uvek moramo dodirivati samo hladan metal i staklo?
Moram priznati da nikada nisam razmisljao o necem slicnom, ali ova devojka zraci nesto cudno, stravicno...
- Mozda imas pravo, ali kako ces se onda roditi, ko ce se brinuti o tebi, odrediti ti zanimanje?
- To ne znam - izustila je setno - ali znam da nekada davno nije bilo Programera pa su ljudi ipak umirali i radjali se, mozda i po nekoliko puta...
- Mozda su bili glumci poput mene.
Pogledala je na sat i progovorila hladno kao da ni o cemu nismo razgovarali.
- Sada moram da idem, ali mozemo se naci veceras ako zelis.
- Zasto da ne, budi ovde kada budu stavljali Kristalni Mesec.
- U redu, zdravo.
Otisla je tajanstveno i brzo kao sto se i pojavila... Devojka staklenih ociju na Kristalnom trgu kojoj je ponekad zao sto ne moze umreti...