Prigusen, plavicast sjaj golemog sunca obasjavao je naselje visokih osmougaonih zgrada razbacanih neuredno po cudnoj kamenoj pustinji, koja je kristalnim sjajem reflektovala zelenu gradsku rasvetu. Apsolutnu tisinu narusavala je tiha elektronska muzikastapajuci se sa beskrajnom panoramom vedre noci.
U jednom stanu upravo se gasilo svetlo i dve zagrljene prilike izgubile su se u pozadini ukusno uredjene sobe.
- Mo, pomoslis li kada na Loren? - romanticni sapat ispunjen diskretnim sjajem ulicnih svetiljki polako je brisao maglicasti veo secanja.
- Loren...? Dobro se secam, svetlost kristalnog neba obasjavala je blage brezuljke ljubicaste planete, a nas je brod blistao reflektujuci zrake trostrukog sunca... tamo smo se prvi put i po... - poslednje reci izgubile su se u tihom i dugotrajnom poljupcu.
- A secas li se kakve nam je gadne muke zadavala ova prokleta stvar? - promukli muski glas pokusavao je sarkasticno opravdati svoje prve ljubavne nezgode.
- Da, zanimljivo. Ni dan-danas mi nije jasno zasto su je uopste i napravili. Robot mozes biti i bez kose.