Prica je iz knjige "Tetovirani covek" od Reja Bredberija.
Prvi udar presece raketu po strani kao dzinovskim otvaracem za konzerve.Ljudi su bili izbaceni u prostor kao pregrst zakoprcanih srebrnih ribica.Bili su razbacani u tamno more; razbijen u bezbroj komada, brod se kretao dalje, kao roj meteora u potrazi za izgubljenim suncem.
"Barkli, Barkli, gde si?"
Glasovi su zvali kao izgubljena deca u hladnoj noci.
"Vude , Vude!"
"Kapetane!"
"Holise, Holise, ovde Stoun."
"Stoune, ovde Holis.Gde si ti?"
"Ne znam.Kako da znam?Kako se ide gore?Ja padam.Blagi boze, padam."
Padali su.Padali su kao sto sljunak pada niz bunar.Bili su rasejani kao piljci baceni iz dzinovske vrteske.I sada su umesto ljudi bili samo glasovi - svi moguci glasovi, rastavljeni od tela i uzbudjeni, na raznim stepenima strave i rezignacije.
"Udaljujemo se jedan od drugog."
To je bila ziva istina.Holis, koji se prevrtao prako glave, znao je da je to tacno.Shvatio je to i neodredjeno prihvatio.Rastajali su se svaki svojim odvojenim putem i nista ih ne moze vratiti nazad.Nosili su hermeticki zatvorena kosmicka odela sa staklenim cevima iznad bledih lica, ali nisu imali vremana da se prikopcaju na svoje energetske jedinice.Sa njima bi mogli predstavljati male camce za spasavanje u vasioni. mogli bi spasavati sebe, spasavati druge, skupljati se, nalaziti jedan drugog, sve dok ne budu ostrvo ljudi sa nekim planom.Ali bez pogonskih jedinica prikopcanih za ramena bili su meteori, bez zivota, svaki na putu ka svojoj odvojenoj i neopozivoj sudbini.
Prodje mozda deset minuta dok ne zamre prvi uzas i zameni ga metalna hladnoca.Svemir poce da snuje svojim cudnim glasovima uzduz i popreko, na velikom tamnom razboju, preplicuci do konacne slike.
"Stoun Holisu.Koliko dugo mozemo govoriti telefonom?"
"Zavisi od toga koliko brzo ti ides svojim putem, a ja svojim."
"Jedan sat, mislim."
"Tako nekako", rece Holis, odsutna duha i smiren.
"Sta se dogodilo?" zapita Holis trenutak kasnije.
"Raketa je eksplodirala, to je sve.Rakete eksplodiraju."
"Kojim pravcem ti ides?"
"Izgleda kao da cu udariti u mesec."
"A ja o Zemlju.Vracam se staroj Majci Zemlji brzinom od deset hiljada milja na sat.Izgorecu kao sibica."Holis pomisli na to sa cudnom odsutnoscu duha.Kao da je bio premesten iz svog tela, i posmatrao ga kako pada sve dublje kroz prostor, objektivan kao sto je bio jedne davne zime prem prvim sneznim pahuljicama.
Ostali su cutali, mislili na sudbinu koja ih je dovela do ovoga, da padaju, padaju, mislili kako nema nicega sto bi mogli da ucine da to izmene.Cak je i kapetan zacutao, jer nije postojalo nikakvo naredjenje niti plan koje je znao da bi mogli da opet sastave stvari u jedno.
"Oh, daleko je do dole.O, to je daleko dole, daleko, daleko, daleko dole",rece jedan glas. "Ja ne zelim da umrem, ne zelim da umrem, to je daleko dole."
"Ko je to?"
"Ne znam."
"Stimson, mislim.Stimsone, jesi to ti?"
"To je daleko, daleko i ne dopada mi se.O, Boze ne dopada mi se."
"Stimsone, ovde Holis.Stimsone, cujes li me?"
Cutanje, dok su padali odvojeni jedan od drugog.
"Stimsone?"
"Da" Najzad odgovori.
"Stimsone, polako; svi smo u istom skripcu."
"Ne zelim da budem ovde.Zelim da budem negde drugde."
"Ima sanse da nas nadju."
"Mene moraju naci, mene moraju", rece Stimson.
"Ovo ne verujem; ne verujem da se ista od ovoga dogadja."
"To je ruzan san", rece neko.
"Zavezi!", rece Holis.
"Dodji pa me nateraj da zavezem", rece glas.To je bio Eplggeit.Zasmeja se komotno, sa slocnom objektivnoscu."Dodji i ucutkaj me."
Holis po prvi put oseti nemogucnost svog polozaja.Ispuni ga velika ljutnja, jer je u ovom trenutku vise od svega zeleo da bude u stanju da napravi nesto Eplgeitu.Vec mnogo godina zeleo je da ucini nesto, a sada je bilo i suvise kasno.Eplgeit je bio samo jedan telefonski glas.
Padanje, padanje, padanje...
Evo, kako su otkrili uzas, dvojica od ljudi pocese da vriste.Ukosmaru, Holis vide jednog od njih kako pluta u prolazu, veoma blizu, kako vristi i vristi.
"Zaustavi ovo!" Covek mu je bio gotovo na dohvatruke, i sumanuto je vriskao.Nikad nece prestati.Vriskace i dalje jos milion milja, sve dok bude u radijusu radio veze, uznemiravace ih sve, onemoguciti im da razgovaraju jedan s drugim.
Holis se ispruzi.Tako je bilo najbolje.Ucini onaj dodatni napor i dotace coveka.Scepa ga za nozni clanak i uspuza se navise duz tela dok mu ne stize do glave.Covek je vriskao i pobesnelo se cupao, kao plivac koji se davi.Vasiona je bila ispunjena vriskom.
Ovako ili onako, mislio je Holis.Ubice ga Mesec, ili Zemlja ili meteori, pa onda zasto da to ne bude sada?
Svojom gvozdenom pesnicom razmrska covekovu staklenu masku.Vristanje prestade.On se odbi od tela i pusti ga da dalje pada svojim putem okrecuci se oko sebe.
Padajuci, padajuci svemirom, Holis i ostali stupise u dugo,beskrajno spustanje i kovitlac tisine.
"Holise, jesi jos tu?" Holis ne odgovori, ali oseti kako mu vrucina udari u lice.
"Ovde opet Eplgeit."
"U redu, Eplgeite."
"Hajde da razgovaramo.Nemamo sta drugo da radimo."
Kapetan se umesa u razgovor."Dosta s tim.Moramo da smislimo kako da se izvucemo iz ovoga."
"Kapetane, sto ne umuknete?" rece Eplgeit.
"Sta!"
"Culi ste me, kapetane.Ne nabijaj mi na nos tvoj cin, vec si se odmakao deset hiljada milja, i ne zavitlavajmo se.Sto rece Stimson, daleko je do dole."
"Ma nemoj, Eplgeite!"
"Zajebi tito.Ovo je pobuna jednoga.Nemam ja sta da izgubim.Tvoj brod je bio los brod, a ti si bio los kapetan i nadam se da ces se rezlupati kad udaris o Mesec."
"Naredjujem ti da presrtanes!"
"Nastavi, naredi mi opet." Eplgeit se osmehnu preko deset hiljada milja.Kapetan je cutao.Eplgeit produzi, "Gde smo ono stali, Holise?A da, secam se.Ija tebe mrzim.Ali ti to vec znas.Znas vec dugo."
Holis stiste pesnice, bespomocno.
"Hocu nesto da ti kazem", rece Eplgeit, "Da te usrecim.Ja sam bio taj je glasao protiv tebe kod Raketne kompanije pre pet godina."
Jedan meteor blesnu u prolazu.Holis pogledananize, leva saka mu je nestala.Siknu krv.Odjednom u odelu nestade vazduha.Imao je dovoljno vazduha u plucima da predje desnom rukom i zavrne jedno dugme kod levog lakta, cime pricvrsti patrljak i zapecati otvor kroz koji je cureo vazduh.To se toliko brzo desilo, da nije ni bio iznenadjen.Nista ga vise nije iznenadjivalo.Sada kada je rupa bila zapusena vazduh u odelu u trenu se vrati u normalu.A krv koja je tako brzo tekla bila je potiskivana dok je on jace zavrtao dugme, sve dok od njega ne napravi kompresivnu povesku.
Sve se odvijalo u jezivom cutanju sa njegove strane.A ostali su brbljali.Onaj jedan, Lespere, bez kraja je pricao o svojoj zeni na Marsu, svojoj zeni na Veneri,svojoj zeni na Jupiteru, o svom novcu,kako se napijao, kockao, o svojoj sreci.Pricao i pricao, dok su svi padali.Padajuci u smrt,Lespere se, srecan, secao svoje proslosti.
Bilo je tako neobicno.Svemir,hiljade milja svemira, i ti glasovi sto bruje u njegovom sredistu.Niko se uopste nije video, samo su se radoo talasi drhtavo prostirali u nastojanju da u drugim ljudima pobude emociju.
"Jel' se jos ljutis, Holise?"
"Ne" I nije se ljutio.Ponovo je bio odsutan duhom i predstavljao bezosecajan predmet, u vecitom padanju ni u sta.
"Celog zivota zeleo si da dospes na vrh, Holise.Uvek si se pitao sta se desava.Obelezio sam te crnim upravo pre nego sto sami ja bio izbacen."
"To nije vazno", rece Holis.Inije ni bilo.To je proslost.Kada je zivot zavrsen, to je kao titraj sjajnog filma, trenutak na ekranu, sa svim predrasudama i strastima zgusnutim i osvetljenim na trenutak na prostoru, i pre nego sto bi mogao da uzviknes:"Bese jedan srecan dan, bese jedan los, tamo jedno zlo lice, tu jedno dobro", film je sagoreo u pepeo, ekran se ugasio.
Sa ove spoljne ivice njegovog zivota, gledajuci u nazad, bilo je samo jedno zaljenje, a to je bilo to sto je samo zeleo i dalje da zivi.Da li su se svi umiruci tako osecali, kao da nikad nisu ziveli?Zar je zivot zaista izgledao tako kratak, gotov i zavrsen pre nego sto si udahnuo?Da li je to izgledalo tako naglo i nemoguce svakome, ili samo njemu, ovde, sad, sa nekoliko preostalih casova za razmisljanje?
Jedan od ostalih,Lespere, pricao je."Pa,ja sam se dobro provodio; imao sam zenu na Marsu,Veneri,Jupiteru.Svaka je imala para i bila je sjajna prema meni.Napijao sam se i jednom sam prokockao dvadeset hiljada dolara."
Ali sada si ovde, mislio je Holis.Ja nisam imao nista od svega toga.Kada sam ziveo bio sam ljubomoran na tebe, zavideo sam ti na tvojim zenama i na dobrim provodima.Zene su me plasile i ja sam odlazio u svemir, uvek ih zeleci i ljubomoran na tebe sto imas njih, i novac, i srecu, koliko god si je mogao imati na svoj ludi nacin.Ali sada, dok padam ovde, i sve je svrseno, ja vise na tebe nisam ljubomoran, zato sto je svrseno za tebe kao i za mene, i upravo ovog trenutka cinimi se kao da nikada nista nije ni bilo.Holis se isteze licem napred i zavika u telefon.
"Sve je zavrseno,Lespere!"
Tisina.
"Upravo kao da nije nikad ni bilo,Lespere!"
"Ko je to"- javi se Lespere oklevajucim glasom.
"Holis"
Podlo se drzao.Osecao je kukavnost, bezosecajnu kukavnost umiranja.Eplgeit ga je povredio; sada je on zeleo da povredi drugoga.Eplgeit i svemir su ga oboje ranili.
"Tu si napolju,Lespere.Sve je gotovo.Bas kao da nikad nije ni dogodilo, zar ne?"
"Ne."
"Kada se nesto zavrsi, onda je isto kao da se nikad nije ni dogodilo.Po cemu je tvoj zivot imalo bolji od moga, sada?Ovo sad se racuna.Da li je imaloboli?Da li je?"
"Da, bolji je!"
"Kako!"
"Zato sto ja imam svoje misli, secam se!" Uzviknu Lespere u daljini, obema sakam pritiskajuci svoje uspomene na grudi.
I bio je u pravu.Sa osecanjem da mu hladan voda juri kroz glavu i telo , Holis je znao da je ovaj u pravu.Izmedju secanja i snova postoje razlike.On je imao samo snove o stvarima koje je zeleo da ucini, dok je Lespere imao secanja na stvari kokje je ucinio i postigao.Ovo saznanje poce da razdire Holisa, laganom, drhtavom preciznoscu.
"Sta ti to vredi!" doviknu on Lesperu."Sada?Kada se stvar zavrsi, vise ne vredi.Nisi nista bogatiji od mene."
"Pocivam u miru",rece Lespere,"Ja sam svoje obavio.Ne postajem podao na kraju, kao ti."
"Podao?" Holis prevrte rec preko jezika.Nikada nije bio podao, koliko se seca, u svom zivotu.Mora da je to cuvao sve ove godine za jedan ovakav trenutak."Podao." Prevali rec negde pozadi u mozak.Oseti kako mu suze naviru na oci i kotrljaju se niz lice.Neko mora da je cuo njegov grcav glas.
"Polako Holise."
To je bilo smesno, naravno.Samo minut pre toga davao je savete drugima, Stimsonu; bio je osetio odvaznost za koju je mislio da je izistinska, a sada je znao da to nije bilo nista drugo nego sok i objektivnost koja je moguca u soku.Sada je pokusavao da u nekoliko minuta sabije emocije potiskivane citavog zivota.
"Znam kako se osecas, Holise", rece Lespere, sada vec na daljini od dvadeset hiljada milja , dok mu je glas zamirao."Ja to ne uzimam licno."
Ali zar nismo jednaki? Pitao se on.Lespere i ja? Ovde,sada? Ako je stvar svrsena, gotovo je, i sta onda vredi? Ionako umires.Ali znao je da racionalizuje, jer je to bio pokusaj kao razlikovanja izmedju zivog coveka i lesa.U jednom je bila varnica, ne u drugome - jedna aura tajanstven element.
Tako je bilo sa Lesperom i njim,lespere je proziveo dobar, pun zivot, i to ga je sada cinilo drugcijim covekom, a on, Holis, bio je kao mrtav mnogo godina. Stgli su do smrti odvojenim stazama i, po svemu sudeci, ako postoje razne vrste smrti, njihove smrti ce se razlikovati kao noc i dan.Jvalitet smrti, kao i zivota mora da je beskrajno raznolik, i ako je covek vec jednom umro, onda sta ima da trazi u umiranju za svagda, kao sto on trazi?
Sekundu kasnije otkri da mu je levo stopalo nacisto odseceno.To ga gotovo zasmeja.Iz odela mu je opet nestao vazduh.Brzo se povi, i vide krv, jer mu je meteor odneo meso i odelo sve do clanka.Oh, smrt u svemiru je mnogo komicna. Odseca te, komad po komad, kao kakav crn i nevidljiv kasapin.Pritegnu ventil kod kolena boreci se da ostane pri svesti, sa bolnim kovitlacem u glavi - i sa zavrnutim ventilom, zadrzanom krvlju i sacuvanim vazduhom, uspravi se i nastavi da pada, i pada, jer to je bilo sve sto je ostalo da se ucini.
"Holise?"
Holis pospano klimnu glavom, umoran od cekanja smrti.
"Ovde opet Eplgeit", rece glas.
"Da."
"Imao sam vremena da mislim.Slusao sam te.Ovo nije dobro.Prozlili smo se.Ovo je rdjav nacin da se umre.Istresati svu zuc.Slusas li, Holise?"
"Da."
"Ja sam lagao.Pre jednog minuta.Lagao sam.Nisam glasao protiv tebe.Valjda sam hteo da te uvredim.Vecito smo se borili medjusobno.Izgleda da brzo starim i brzo se kajem.Valjda sam se postideo kad sam te cuo kako si bedan.Sta god da je, zelim da znas da sam i ja bio idiiot.Nema ni trunke istine u onome sto sam rekao.Idi do djavola."
Holis oseti kako mu srce opet pocinje da radi.Kao da pet minuta nije radilo, ali sada svi udovi pocese da mu dobijaju boju i toplinu.Sok je prosao, a jedan za drugim prolazili su udari ljutnje i uzasa i usamljenosti.Osecao se kao covek koji ujutro izlazi ispod hladnog tusa, spreman za dorucak i nov dan.
"Hvala,Eplgeite."
"Nema na cemu.Gore glavu, gade jedan."
"Hej", rece Stoun.
"Sta je?" odazva se Holis kroz svemir; jer Stoun je, od svih njih, bio pravi prijatelj.
"Zapao sam u roj meteora, u neke male asterodide."
"Meteori?"
"Mislim da je to Mirmidonski roj koji izlazi iza Marsa pa onda ide ka Zemlji jednom u pet godina.Tacno sam u sredini.Kao neki veliki kaleidoskop.Sve moguce boje oblici i dimenzije.Gospode, sto je lepo, sav taj metal."
Tisina.
"Idem sa njima", rece Stoun. "Odvodeme sa sobom.Odoh bestraga."Smejao se.
Holis pogleda, ali ne vide nista.Unaokolo su bili samo veliki dijamanti i safiri, i smaragdna izmaglica i somotska tama vasione, sa glasom Boga koji se mesao sa kristalnim vatrama.Bilo je neceg cudnog i mastovitog u pomisli kako Stoun odlazi u meteorskom jatu, ostaje godinama napolju iza Marsa i vraca se ka Zemlji svakih pet godina,kako u sledecih milion vekova ulazi i izlazi iznjega.Stoun i Mirmidonsko jato veciti i bez kraja, kako se menjaju i uoblicavaju kao one kalidoskopske boje kada si, u detinjstvu, drzao dugacki valjak prema suncu i okretao ga.
"Zbogom,Holise." Stounov glas, sada veoma slab."Zbogom."
"Srecno.", povika Holis preko trideset hiljada milja.
"Ne budi smesan.", rece Stoun i nestade.
Zvezde se zgrunuse oko njega sa svih strana.
Sada su svi glasovi gasnuli, svaki na svojoj putanji, neki prema Marsu, drugi ka najudaljenijim krajevima vasione.I sam Holis...Pogleda dole.On se,jedini od svih, vracao sam na Zemlju.
"Zbogom."
"Polako."
"Zbogom, Holise." Bio je to Eplgeit.
Ta mnoga dovidjenja.Kratki oprostaji.Sada se veliki labavi mozak raspadao. Komponente mozga koji je tako divno i efikasno radio u lobanji raketnog broda umirale su jedna za drugom; znacenje njihovog zajednickog zivota se rasturalo..I kao sto telo umire umire kada mozak prestane da funkcionise, tako je umirao i duh broda i dugog vremena provedenog zajedno, i svega onoga sto su znacili jadan drugome.Eplgeit sada nije bio nista vise do prst otkinut sa maticnog tela koji vise nije trebalo mrzeti niti raditi protiv njega.Mozak je bio raznet eksplozijom, a njegovi bezosecajni, beskorisni delici rasejani nadaleko.Glasovi utihnuse i sad je cela vasiona bila miran.Holis je bio sam, i padao.
Svi su bili sami.Glasovi su im zamirali kao odjeci bozijih reci koje su brujale u zvezdanoj dubini.Tamo je kapetan isao na Mesec; onamo Stoun sa rojem meteora; onde je bio Stimson; Eplgeit se kretao prema Plutonu; Smit i Tarner i Undervud i svi ostali, krhotine kaleidoskopa koji je tako dugo stvarao slike sa smislom bili su razbacani na razne strane.
A ja? mislio je Holis.Sta ja mogu da ucinim? Imali icega sto ja sada mogu da ucinim kao naknadu za strasan i prazan zivot? Kada bih mogao da ucinim samo jednu dobru stvar da se iskupim za podlosta koju sam skupljao sve ove godine a da nisam cak ni znao da je nosim u sebi! Ali ovde nema nikoga osim mene, a kako mozes uciniti dobro potpuno sam? Ne mozes.Sutra na noc udaricu u Zemljinu atmosferu. Izgorecu, pomisli, i pepeo ce mise rasuti po svim kontinentima.Bicu iskoriscen.Samo malo, ali pepeo je pepeo i oplemenice zemlju. Padao je brzo, kao metak, ako sljunak, ako gvozdeni teg, ravnodusan, sad sve vreme ravnodusan, ni tuzan ni srecan, niti ista drugo, samo sa zeljom da ucini nesto dobro sada kada je sve proslo, jednu dobru stvar samo za sebe, da zna da ju je ucinio.
Kada udarim u atmosferu, izgorecu kao meteor.
"Pitam se", rece, "da li ce me neko videti?"
Decacic na seoskom putu pogleda u vis i udari u vrisku.
"Gledaj, mama,gledaj! Zvezda padalica!"
Blistava bela zvezda pade sa neba u suton u Ilinoisu.
"Zazeli nesto", rece mu majka."Zazeli nesto."