Bezao je citavog zivota. Bio je slab, bio je mali i bio je progonjen. Koliko god da se vracao u secanju, stariji decaci su uvek bili tu, kinjili ga i proganjali. Ziveo je u strahu od njih, bezao i sanjao. Jedini san koji je imao bio je da svojih dvanaestak godina zameni sa nekom vecom brojkom, brojkom koja bi ga stitila.
Silno je zeleo da odraste. Toliko silno da je godinama svako vece pred spavanje pricao samom sebi price, ciji je glavni junak bio on, kao odrastao. Postepeno je to mastanje postalo litanija, koja se uvek ponavljala pred spavanje, i koja je donosila utehu i nadu da ce jednog dana biti bolje.
I to vece legao je kao i obicno; lezao je dugo budan, sanjareci i postepeno klizeci u san.
San je bio nastavak njegove fantazije. Bio je srecan, jer je naprasno otkrio da raste oko 10-ak cm jednim udisajem. Rastao je i rastao. Imao je preko 2 m kada je prestao da raste. Pocela je i brada da mu nice, i on stade da je ceska, zureci pozudno u svoj odraz u ogledalu. "Znaci, tako cu izgledati za 5-6 godina" - pomisli veselo.
Dopao mu se mladic u ogledalu. Ali, rastao je i dalje. Sada je vec imao dvadesetak godina i odlucne crte novog lica nicim nisu podsecale na bebaste crte nekadasnjeg decaka. Misici su mu bili cvrsti i trenirani, i bio je u sjajnoj kondiciji. On stegnu ruku da proveri. Osecaj je bio odlican.
Zadovoljno se nasmesio, ali odraz u ogledalu, koji mu se nasmesio zauzvrat nije vise imao dvadesetak godina. Bio je to vec covek tridesetih godina, jos pomalo mladalacki razdragan, sa burmom na prstu, i odelom bez kravate.
Bio mu je cudan i poprilicno dalek. Nije zeleo dalje da raste, ali nove bore su se pravile brze nego sto je uspeo da nervozno trepne.
Vec je imao cetrdeset, prilika u tesnom odelu, napetog lica. Preplaseno je zurio u nervoznog stranca, koji se ubrzano priblizavao pedesetoj.
I vec je stigla pedeseta, i ne-vise-samo-prosedi covek ga je uplaseno posmatao. Razmenjivali su izgubljeno poglede dok su bore hitale ka sezdesetoj.
Lice mu je starilo, kosa sedela. Crte lica su mu se opustile, zubi se proredjivali. Lice koje ga je tuzno gledalo bilo je lice starca.
Lice je i dalje starilo, a on je bio sve prestravljeniji. Duboko u stomaku rastao je vrisak, i kada su mu zubi potpuno nestali, probi se napolje, budeci ga okupanog u ledenom znoju, dok mu je srce udaralo kao parni cekic.
On ustade posrcuci, ka kupatilu. Pokreti su mu bili nesigurni, a pogled zamagljen suzama. Nemi krik "Necu da odrastem!" dizao se iz dubine njegovog prestravljenog srca.
Drhtavom rukom je pustio vodu. Hladnoca ga je povratila, i naterala da pogleda u ogledalo. Suze mu potekose niz lice, suze krajnjeg ocajanja, s kojima mu je puklo srce. Jer lice koje je plakalo sa njim u ogledalu, bilo je lice starca iz sna.