Izdavac: ZNAK SAGITE

Robert Silverberg

ZONA KLONIRANJA

Napravili smo neverovatan prodor u bioloskim naukama - voleli bismo da posetite nase laboratorije

Aerodrom je bio potpuno nov. Aerodromska zgrada bila je sjajna, svetlucava kao na aerodromima svetskih metropola, i Mondsajnu se na trenutak ucinilo da se avion greskom spustio u Riu ili Buenos Airesu. Ali onda je primetio sitne znake obmanjivanja, sklepanost po ivicama, sundjerasto smece ispod sjajnih fasada, i znao je da je zaista u Teri Alvarado.

"Senjor Mondsajn?" duboki muski glas je rekao dok je jos uvek koracao niz koridore koji su vodili ka imigracionoj cekaonici. Okrenuo se i ugledao niskog, zdepastog muskarca u zeleno-crvenoj, trakama uresenoj uniformi kao iz komicne opere, sto je, kako se trenutak kasnije setio, bila uniforma Gardije da la Patrije, elitnih jedinica Najveceg Vodje. "Ja sam pukovnik Aristegi", rekao je. "Podjite sa mnom, molim vas. Dobro ste putovali? Niste previse umorni?"

Aristegi se nije zamajavao formalnostima oko pasoske kontrole. Poveo je Mondsajna kroz celicna vrata oznacena sa SEGURIDAD, INGRESO PROHIBIDO koja su ih odvela kroz zbunjujuci niz hodnika, prolaza i spiralnih stepenica. Ovde nije bilo udesavanja: sve je bilo strogo funkcionalno - metalnosivi zidovi, ogoljene zakivke i potpornici, prosti goli sijalicni vratovi koji su izgledali sto godina stari. Znaci, tu smo, mislio je Mondsajn. Ovaj ce me covek odvesti na neki pusti deo piste i uperiti mi pistolj u slepoocnice i sahranice me u neoznacenom grobu, i to ce biti to, pet minuta po povratku u zemlju i bicu zauvek uklonjen s puta.

Konacna potvrda za vizu je stigla tek dan ranije, petog juna, i svega nekoliko sati kasnije Mondsajn se ukrcao na let Alvarado Aeroflajta koji ce ga bez presedanja odvesti u jednom supersonicnom potezu u njegovu davno izgubljenu domovinu na zapadnoj obali Juzne Amerike. Mondsajn 25 godina nije ovamo krocio nogom, ne otkako ga je Najveci Vodja dozivotno prognao, kao naopaku nagradu za njegova izuzetna tehnoloska dostignuca. Jer, Mondsajn je na prelomu veka svoju siromasnu malu zemlju ucinio vodecom silom u humanom kloniranju.

Tada se zvala Republic of the Central Andes. Najveci Vodja ju je sklepao od delova rascepkanih naroda koji su ranije bili poznati kao Peru, Cile i Bolivija. Ali, sada se zemlja zvala Tera Alvarado i vazduhoplovna kompanija je bila Aero Alvarado i glavni grad Siudad Alvarado. To je bila lepa juznoamericka tradicija. Ocekivali ste da Najveci Vodja prikaci svoje ime na sve, da okaci svuda svoj portret, da se glorifikuje na svaki zamislivi nacin.

Alvarado je ipak otisao dalje od vecine, sa svoja dva tuceta izradjenih dvojnika ne bi li bolje sluzio svom narodu. To je bio Mondsajnov poslednji zadatak kao gradjanina republike, najvise priznanje njegvoj umetnosti: da napravi dva tuceta klonova AAA klase Najveceg Vodje, koji ce biti dvojnici Alvarada na turobnim sastancima Narodne skupstine, stajati umesto njega na beskonacnim paradama za Dan narodnog oslobodjenja i zadrzati potencijalne ubice u stalnom stanju zbunjenosti. To su bila remek dela, tih dva tuceta Alvarada, potpuno identicni originalu, jedini klonovi AAA klase ikada napravljeni. Njihovom pomoci Najveci Vodja je mogao budnim okom da motri na gradjane Tere Alvarado 24 casa na dan.

Ali, Mondsajna nije bilo briga koliki broj Alvarada ga ceka na povratku kuci. Dvadeset, pedeset, sto - kakve je to imalo veze? Alvarado je jos uvek drzao celu zemlju u dzepu, kao i tokom prosle generacije. To je bilo osnovno. Za Mondsajna klonovi nisu predstavljali nikakvu razliku.

U stvari, jako malo toga je predstavljalo razliku za Mondsajna. Stario je, i uglavnom je lose spavao. Hteo je ponovo da govori svojim maternjim jezikom - spanskim kakav se gvorio u Peruu, a ne suskavim spanskim iz Spanije - i hteo je udise ostri vazduh sa visokih planina i da jede papas a la huancaina i anticuchos i pravi ceviche i mozda da jos jednom vidi starodavne zidine Kuzka i ciste tamne vode jezera Titikaka. Nije mu se cinilo verovatnim da mu je Alvarado oprostio posle toliko vremena samo da bi ga namamio pred streljacki vod. To sto je dobio pocasnu upratnju koju nije ni na koji nacin trazio, vec je bio presrecan sto ju je dobio, je verovatno bilo iskreno: znak da se je stari tiranin konacno smeksao. A ako nije, pa, onda ce barem umreti na rodnoj grudi, sto je izgledalo nekako bolje nego umreti u Bernu, Tulonu, Madridu, Stokholmu, Pragu, gde bilo - u bilo kom od bezbroj mesta u kojima je ziveo tokom dugih godina izgnanstva.

*

Izasli su iz zgrade u sumorno, pusto zadnje dvoriste, gde su kao fosilni kosturi davnih zveri uokolo bila razbacana prazna kolica za prtljag, savrseno mesto za tihu egzekuciju. Suvi hladni vetar rane zime je nosio tamnu traku prasine preko golog plocnika. Ali, na Mondsajnovo zaprepascenje, gotovo istog casa niotkuda se stvorila ogromna luksuzna crna limuzina i dva coveka iz Gardije su iskocila napolje, mahnito salutirajuci. Aristegi je mahnuo prema zadnjem delu prostranih kola. "Vasa vila je spremna za vas, doktore Mondsajne. Vi ste gost nacije. Ministar za naucni razvoj zeli da dodjete u Palatu vlade kada se osvezite, mozda danas popodne."

Pucnuo je prstima i ploca od mahagonija se otvorila, otkrivajuci dobro snabdeveni bar. "Hocete li konjak? Dobro je odlezan. Ili sampanjac, mozda? Viski? Sve je uvezeno, najboljeg kvaliteta."

"Ne pijem", rekao je Mondsajn.

"Ah", rekao je Aristegi nesigurno, kao da je to bila cinjenica koja je trebalo da bude u njegovom informatoru, ali je neobjasnjivo nije bilo. Ili se mozda samo radovao da gucne 'odlezani', sto sada ne bi bilo primereno.

"Pa, dobro. Je li vam udobno? Nije pretoplo, ili suvise hladno?" Mondsajn je klimnuo glavom i zagledao se kroz prozor. Sada su bili na impozantnom autoputu, s jedne strane je lezao grad sa visokim pastelnim zgradama. Nista nije uspevao da prepozna. Alvarado je sagradio svoj grad od nule na praznoj visokogorskoj zaravni izmedju obale i jezera, i postojao je svega nekoloko godina kada ga je Mondsajn poslednji put video, kao izbusene padine bregova i otvorene jaruge i dopola poplocane avenije, sa hrpama nosaca, vodovodnih cevi i kalema sa kablovima naslaganim svuda okolo. Sada je iz daljine izgledao vrlo lepo. Ali, kada su napustili put kroz lepe predele kojim su se dovezli od aerodroma do grada i krenuli kroz stambeni deo, shvatio je da je, nimalo iznenadjujuce, sjaj lazan: avenije su bile poplocane, tacno, ali su se vracale prirodi, pucajuci i izdizuci se na mestima gde ih je cepalo bujajuce korenje bombaca i kandeljero palmi koji su bili zasadjeni duz ivicnjaka. Roze i zeleni i azurni stuk na velicanstvenim kucama bio je umrljan vlagom i razmrvljen, i Mondsajn je primetio ruzne, divlje podignute ugdzerice limenih krovova koje su izbijale kao pecurke na cistinama izmedju njih, gde su nakratko bili uredjeni vrtovi. Pomislio je na svoj mali udobni stan u Bernu i osetio ubod.

Ali, tada su kola skrenula u drugu ulicu, kroz brdasca prema istoku, gde je i u najranijim danima postojanja grada bila enklava privilegovanih i mocnih. Ovde nije bilo znakova propadanja. Baste su bile besprekorne, vile prostrane i dobro odrzavane. Mondsajn se dobro secao ovog dela grada. Tu je i sam nekada ziveo, pre no sto je Alvarado nasao za shodno da mu da jednosmernu kartu za tudjinu. Imena, na koja nije pomislio decenijama, isplivala su na povrsinu njegove svesti: ovo je Avenida de las Flores, ovo Calle del Sol, ovo je Camino de los Toros, ovo je Calle de los Indios, i ovo - ovo -

Dah mu je zastao. Prelapa dvospratnica sa belom fasadom i krovom od crevnih crepova pred kojom se limuzina zaustavila je, ustvari, bila njegova vila, upravo ona vila koju je jako voleo, i u kojoj je ziveo pre mnogo godina, do noci kada je crnomanjasti mali zaboliki oficir Gardije dosao da mu kaze da je prognan iz zemlje. Morao je tada sve da ostavi za sobom - svoje knjige, svoju kolekciju starinskih naucnih instrumenata, svoju prekolumbijsku keramiku, svoja italijanska odela i fine kapute od vikunje, svoje lule, svoje celo, svoje porodicne albume, svoj staklenik prepun orhideja, cak i svoje pse. Dozvolili su mu bili da ponese samo jedan mali kofer na jutarnji let za Madrid, i od tog dana nije sebi nikada dopustio da trazi svoje vlasnistvo, vec je jednostavno ziveo sa skromnim dzeparcem koji mu je Najveci Vodja u svojoj velikoj dobroti slao svakog meseca, gde god se on nalazio. A sada su mu vratili njegovu vilu. Mondsajn se pitao koga su iselili, sa koliko paznje i iz kog kobajagi razloga, da bi oslobodili tu zgradu posle toliko vremena. Prvi put se zapitao da li je njegova impulsivna odluka da prihvati Alvaradov zaprepascujuci poziv da se vrati bila greska.

"Prepoznajete ovu kucu?" upitao je Aristegi. "Iznenadjeni ste, zar ne? Jeste li presrecni?"

*

Nisu ni pokusali da poprave njegove stvari ili da vrate na staro promene koje su nastale u kuci otkako je on u njoj ziveo. Vila je sada bila namestena sa standardnim komforom vise klase, u peruanskom stilu sa pocetka veka, sve vrlo pouzdano, vrlo obicno, vrlo poznato, vrlo bezlicno. Dali su mu cetiri clana posluge - domacicu, kuvara, vozaca i bastovana. Lutajuci kroz prostranu, ogromnu kucu osecao je manje bola nego sto je ocekivao. Njegov duh se odavno udaljio od nje - to je bila samo kuca. Napolju u basti su u kavezu bili papagaji, a sivo-bela macka se sunjala okolo kao da tu pripada; mozda je pripadala bivsim stanarima i nocu se vratila ovamo.

Okupao se i pojeo lagani rucak. Popodne je dosao vozac i rekao: "Mogu li sada da vas odvezem u Palatu vlade, senjor doktor Mondsajn? Ministar je nestrpljiv."

Vozac je takodje iz Gardije, shvatio je Mondsajn. Ali, to je bilo u redu. Sve je bilo u redu, sta god sada radili.

Palata vlade jos nije bila zavrsena u Mondsajnovo vreme. To je bila ogromna gradjevina napravljena od blokova crnog kamena, sklopljenih bez maltera kako bi se dobio masivni, pseudo-Inka izgled, i bila je dovoljno velika da se u nju smesti celokupna birokratija rimske imperije na njenom vrhuncu. Nekolicina visih sluzbenika, neki su bili u uniformi Gardije, neki ne, provela ga je, izmenjujuci se, kroz sumorne nadsvodjene hodnike preko zidovima ogradjenih dvorista i uz velicanstveno i tesko kameno stepeniste, dok ga konacno zadrigli adjutant nije uveo u deo koji je pripadao Ministarstvu za naucni razvoj. Tu je prosao kroz povorku spoljnih oficira i naposletku bio uveden u vrlo svetlu prijemnu dvoranu oivicenu mracnim portretima u ulju. Prepoznao je Ajnstajna i Leonarda da Vincija i pretpostavio da su ostali Aristotel, Darvin, Galilei, mozda Isak Njutn. I, na pocasnom mestu, razume se, bila je velicanstvena reprezentacija Najveceg Vodje licno, koji gleda s visine sa zamisljenom zestinom.

"Njegova ekselencija, Ministar", rekao je adjutant, masuci mu da krene prema kancelariji oblozenoj tamnim egzoticnim drvetom na udaljenom kraju prijemne dvorane. Visok covek u kitnjastom odelu od brokata kakvog se ni toreador ne bi postideo, ustao je od blistavog stola da ga pozdravi. I, neocekivano, Mondsajn je ponovo, jos jednom, zurio u nezaboravno lice Diega Alvarada. Jedan od klonova, pomislio je Mondsajn. Mora da je jedan od klonova.

Svejedno, bilo je kao udarac u zube. Ministar za naucni razvoj je imao Alvaradove ostre, ledeno plave oci, njegove tanke usne, njegove jake obrve, njegovu isturenu bradu. Njegov osmeh je bio hladni Alvaradov osmeh, njegovi zubi su bili Alvaradovi savrseni, blistavi zubi. Imao je grube ukovrdzane siske - sada su vec pocele da sede - koje su davale Najvecem Vodji izgled mladalackog, nepobedivog Cezara. Njegovo visoko i mrsavo telo je bilo zilavo i koscato, telo plesaca, i njegovi pokreti su bili pokreti plesaca, graciozni i precizni. Ponovni susret je u Mondsajnu probudio davno zaboravljene uzase.

"Predsednik Alvarado me je zamolio da prenesem njegove najtoplije pozdrave", rekao je klon. To je bio Alvaradov glas, hladan i suv. "Primice vas licno cim mu to obaveze dozvole, ali zeli da znate da je pocastvovan vasom odlukom da prihvatite njegovo gostoprimstvo." Starenje se razvija veoma dobro, mislio je Mondsajn. Alvarado treba da ima oko sedamdeset sada, jos uvek energican, jos uvek pun snage. Bilo je bora na covekovom licu, na pravim mestima, promena na crtama obraza i vilice, tacno kako je trebalo za dvadeset pet godina.

"Nije bila nikakva odluka", rekao je Mondsajn. Nastojao je da zvuci nemarno. "Bio sam spreman i zeljan da se vratim. Necija domovina, rodna gruda, mesto gde su tri stotine godina ziveli i umirali preci - kako se stari, shvata se da to nista ne moze da zameni."

"Potpuno razumem", rekao je klon.

Da li? Pitao se Mondsajn. Tvoj jedini predak je parcence celijskog materijala. Rodjen si u posudi iz tkivne kulture. A ipak potpuno razumes.

Rekao je: "Svakako, poziv da se vratim je bio neizmerno iznenadjenje."

"Da. Nema sumnje da jeste. Ali, Najveci Vodja je covek izvanredno saosecajan. Smatrao je da ste dovoljno dugo patili u izgnanstvu. Jednog dana je rekao: 'Ucinili smo veliku nepravdu prema tom coveku, sada treba da je ispravimo. Dok god Rafael Mondsajn i Gonzales tumara stranim zemljama, nasa savest nece biti mirna.'"

"Samo veliki covek je mogao tako da uradi", rekao je Mondsajn.

"Zaista. Zaista."

Mondsajnov zlocin je bio u tome sto je postigao previse. Podigao je Alvaradove laboratorije za kloniranje do takvog tehnickog savrsenstva da su bile predmet zavisti celog sveta; i kada su antiklonski fanatici u Severnoj Americi i Evropi jednog dana postali toliko jaki da je bilo govora o trgovinskim sankcijama i zatvaranju laboratorija, Mondsajn je posluzio kao zrtveni jarac. U zamenu za zataskavanje sudjenja prihvatio je dozivotno izgnanstvo. Svakako, laboratorije su ponovo otvorene, ovaj put tajno i nezakonito, i nije proslo mnogo vremena, a deset ili jedanaest zemalja je pocelo da proizvodi klonove klase A i cak AA, i industrija je postala isuvise znacajna za svetsku ekonomiju da bi se napolju, truleci zaboravljen, kao utvara lutajuci besciljno od Madrida do Praga, od Praga do Stokholma, od Stokholma do Marselja. Sada je, napokon, Najveci Vodja u svojoj velikoj samilosti popustio.

Ministar je rekao: "Vi znate da smo, otkako ste bili ovde, mi postigli veliki napredak u bioloskim naukama. Kada se smestite, voleli bismo da posetite nase laboratorije koje, kako mozda vec znate, ponovo rade legalno."

Mondsajn je to znao, da. Sirom sveta, Tera Alvarado je bila nezvanicno poznata kao Zona kloniranja, mesto gde je svako mogao da dobije izradjen razuman faksimil po razumnoj ceni. Ali, to ga se vise nije ticalo.

"Bojim se da vise nisam zaista zainteresovan za tehnologiju kloniranja", rekao je.

Ministrove ledene Alvaradove oci su zasjale iznenadnim zarom. "Poseta nasim laboratorijama bi mogla ponovo probuditi vase interesovanje, doktore Mondsajne."

"Jako sumnjam u to."

Ministar je izgledao nesrecno. "Mi smo se jako nadali da cete hteti da podelite vase naucno znanje sa nama, doktore. Vas odgovor nas je veoma razocarao."

Ah. Sada je bilo sve vrlo jasno i ocigledno. Cudno da nije odmah shvatio.

"Nemam nikakvo naucno znanje, zaista", rekao je Mondsajn ravnodusno. "Bar ne takvo koje bi bilo od bilo kakve koristi. Nisam drzao korak sa napredkom vestine."

"Ima onih koji ce biti presrecni da osveze..."

"Mnogo bih vise voleo da ostanem penzionisan. Previse sam star da bih mogao bilo sta vredno doprineti."

Sada su se usne napucile. "Ugrozen je nacionalni interes, doktore Mondsajne. Po prvi put izazvani smo konkurencijom iz drugih zemalja. Vi razumete, geneticka tehnologija je nas osnovni izvor cvrste valute. Mi nismo prosperitetna zemlja, doktore. Nasa industrija kloniranja je nase veliko preimucstvo, koje ste za nas vi stvorili, prakticno sami samcijati. Sada, kada se suocava sa tim novim pretnjama, sigurno mozemo da se obratimo vasem osecanju patriotske duznosti, ako ne nekadasnjoj strasti prema naucnim dostignucima, trazeci..." Ministar je naglo zastao, kao da je video Mondsajnov odgovor u njegovom drzanju. Rekao je promenjenim tonom: "Nema sumnje, vi ste umorni posle dugog puta, doktore. Trebalo je da vam dozvolim da se duze odmarate. Nastavicemo ovaj razgovor mozda neki drugi dan."

Okrenuo se. Adjutant se pojavio niotkuda i izveo Mondsajna napolje. Njegov vozac je cekao u dvoristu.

Mondsajn je proveo veci deo noci pokusavajuci da zaspi. Jos uvek je bio prilagodjen svajcarskom vremenu, a ono sto je bila noc u Teri Alvarado, u Svajcarskoj je bio pocetak novog dana. Misli su mu otkucavale, sat za satom. San se spustio na njega tek pred zoru, kao pozorisna zavesa, kao secivo giljotine.

*

Pukovnik Aristegi iz Domovinske garde je dosao, prethodno se najavivsi telefonom, rekavsi da je hitno. Mondsajn je pomislio da je u pitanju novi pokusaj da se na njega izvrsi pritisak da prihvati rukovodjenje laboratorijama, ali se ispostavilo da Aristegi nije mislio na to. Coveculjak sirokih ramena je izgledao kao da se oseca nelagodno, setkao se, vrpoljio, brisao svoje oznojeno celo cipkanom maramicom. Onda je rekao, sa mukom izgovarajuci reci: "Ovo je krajnje delikatno."

"Je li?"

Aristegi ga je pazljivo proucavao. "Vi se izuzetno dobro kontrolisete, doktore. Osobito sam primetio vasu suzdrzanost u odnosu na predsednika. Govorite o svojoj zahvalnosti prema njemu, jer vam je dozvolio da se vratite. Ali, u sebi mora da ga beskrajno mrzite."

"Ne", rekao je Mondsajn. "Sve je to davna proslost. Sada sam star covek. Sta sad sve to vredi?"

"Oduzeo vam je naucni rad koji je bio sav vas zivot. Naterao vas je da napustite svoju zemlju."

"Ako mislite da cete me uvuci u zaveru za napad na njega, vrlo gresite. Sta je bilo, bilo je, i sada sam srecan sto sam ponovo kod kuce, i to je sve sto ima da se kaze o tome."

Aristegi je piljio u svoje sjajno ulastene lakovane cipele. Zatim je uzdahnuo i podigao glavu kao ronilac kad stigne do povrsine i rekao: "Zemlja umire, doktore."

"Je li?"

"Od latino-americke bolesti. Dodje jak covek i vidi zlo i nepravdu i ispravi ih, i onda ostane, i ostaje i ostaje dok on ne postane zlo i nepravda. Predsednik Alvarado vlada ovom zemljom trideset pet godina. Cedi blagajnu za svoje palate, ignorise ono sto treba da se uradi da se zemlja sacuva i ojaca. On je nas veliki teret, nasa velika kletva. Doslo je vreme da se skloni. Ili da bude uklonjen."

Mondsajnove oci se rasirise: "Pokusavate da me uvucete u nekakvu zaveru? Mora da ste sisli s uma."

"Rizikujem zivot govoreci vam ovo. Vi ste nam neizostavno potrebni da bismo uspeli. Neizostavno. Morate nam pomoci."

"Pogledajte", rekao je Mondsajn, "ako Alvarado jednostavno hoce da me ukloni, ne mora da se zamajava ni sa cim ovako komplikovanim. Nikog zivog na svetu ne interesuje jesam li ziv ili mrtav. Nema nikakve potrebe da me nagovarate na fantasticnu zaveru za napad na njegov zivot. Moze jednostavno da me strelja. U redu? U redu?"

"Ovo nije klopka. Nek mi je Bog svedok, nisam ovde kao deo seme da vas namamim u zamku. Preklinjem vas da nam pomognete. Ako zelite, prijavite me vlastima. Mucice me i reci cu istinu i bicu pogubljen, i vi cete znati da sam bio iskren prema vama."

Umorno, Mondsajn je upitao: "O cemu se ovde radi?"

"Vi ste u stanju da razlikujete bracu Alvarada od samog Alvarada."

"Bracu?"

"Klonove. Postoji tajni metod, koji znate samo vi, kojim mozete da utvrdite ko je pravi a ko lazni Alvarado."

"Ne budite smesni."

"Istina je. Ne morate da se pretvarate. Imam pristup do veoma visokih izvora."

Mondsajn je slegao ramenima. "Dobro, pretpostavimo da je tako. Sta onda?"

"Kada udarimo na Alvarada, zelimo da budemo sigurni da ubijamo pravog."

"Da. Svakako da zelite."

"Mozete da vodite nasu ruku. Cesto se pojavljuje u javnosti, ali niko ne zna da li je to pravi on, ili neki od njegove brace. A ako srusimo jednog od brace, misleci da smo ubili pravog Alvarada..."

"Da", rekao je Mondsajn. "Vidim u cemu je problem. Pretpostavljajuci da ja mogu da ih razlikujem, sto ja ne potvrdjujem, sta vas navodi na pomisao da bih ja hteo da budem umesan u vasu zaveru? Ako niste sigurni da li ubijate pravog, ubijte ih sve. Ubijajte jednog po jednog, dok ih ne bude vise."

"Mogao bih da ubijem vas", rekao je Aristegi. "Upravo sada. Trebalo bi. Posto sam vam ovo rekao, moj zivot je u vasim rukama."

Mondsajn je ponovo slegnuo ramenima. "Onda me ubijte. Ako vam ista koristi. Necu vas prijaviti."

"Ni saradjivati sa mnom."

"Ni jedno, ni drugo."

"Sve sto zelite, jeste da zivite u miru", rekao je Aristegi divlje. "Ali, kako znate da hocete? Alvarado je trazio da ponovo radite za njega, a vi ste odbili." Podigao je ruku. "Da, da, znam to. Necu vas ubiti, iako bi trebalo. Ali on bi mogao. Mislite na to, senjor doktore."

Ustao je i zagledao se u Mondsajna na trenutak, i zatim otisao bez ijedne reci.

Mondsajnov unutrasnji casovnik se do tada prilagodio Teri Alvarado. Ali, te je noci, ponovo, lezao do zore u lucidnoj razbudjenosti, dok mu iscrpljenost nije konacno donela malo odmora. Bilo je kao da je san pojam koji nikada nije uspeo sasvim da razume.

*

Sledeci poziv je stigao od samog Alvarada.

Predsednicka palata, koje se Mondsajn secao kao cvrste, nekako stroge zgrade u neodredjenom romanskom stilu, postala je tokom cetvrt veka neshvatljiva zbrkana gradjevina koja kao da je svesno pokusavala da se takmici sa Versajom u razmetljivoj velicini. Prijemna dvorana je imala dobrih sezdeset metara u duzini, sa bogatim zagasito-crvenim draperijama na zidovima i debelim tepisima boje krvi. Na udaljenom kraju nalazio se mermerni podijum gde je Najveci Vodja prestolovao kao car. Difuzna sunceva svetlost je padala na njega kroz kupolu od svetlucavog stakla ugradjenu u tavanicu. Mondsajn se pitao da li mozda treba se pokloni. U prostoriji nije bilo strazara, samo njih dvojica. Ali, zastitni ekrani u podu stvarali su nevidljivi zid oko podijuma. Mondsajn je bio zaustavljen nekih petnaestak metara od prestola. Alvarado je ukoceno ustao i stajali su sucelice u tisini neko vreme.

Izgledalo je da ovo suocavanje ne donosi nikakvo razresenje. Mondsajn nije osecao nikakvu nervoznu nelagodu koju je taj covek uvek budio u njemu. Mozda je to sto je vec sreo klona Alvarada otupilo sudar.

Alvarado je rekao: "Nadam se da ste zadovoljni dosadasnjim aranzmanom, doktore?"

"U staro vreme, zvali ste me Rafael."

"Rafael, da. To je bilo davno. Kako je lepo ponovo te videti, Rafaele. Dobro izgledas."

"Kao i vi."

"Da. Hvala. Zadovoljan si svojom vilom, Rafaele?"

"Sasvim zadovoljan", rekao je Mondsajn. "Radujem se poslednjim svojim godinama u spokojnoj povucenosti i svojoj rodnoj zemlji."

"Tako su mi rekli", rekao je Alvarado.

Bio je preterano formalan, cudno udaljen, nekako neljudski. U ogromnoj dvorani, njegov krt i hladan glas imao je suskav podton koji je Mondsajnu bio stran. Moguce da je to bilo prouzrokovano efektom atmosferske difrakcije zbog zastitnih ekrana. Ali onda mu je palo na pamet da bi i ovo mogao biti jedan od klonova. Zagledao se pazljivo, pokusavajuci da odgonetne, pokusavajuci da dozove intuitivni osecaj koji mu je nekada omogucavao da razlikuje, cak i bez alfa-testa. AAA klonovi treba da su nerazlucivi od originala do devet decimala, ali uprkos tome, kada srucite prvih dvadeset ili trideset godina zivota u trogodisnji ubrzani razvojni period procesa kloniranja, nehotice se nesto izgubi. Mondsajn je uvek mogao na prvi pogled da oceni razlike. Sada, ipak, nije bio siguran.

Rekao je: "Ministar mi je objasnio da se nacionalne geneticke laboratorije suocavaju sa novom inostranom konkurencijom, i da hocete da se ukljucim i izvucem stvar. Ja to ne mogu da uradim. Moje tehnicko znanje je beznadezno zastarelo. Nisam upoznat sa tekucim radom na polju. Da sam znao da je razlog zbog kog ste odlucili da mi dozvolite povratak kuci to sto ste hteli da se vratim u laboratorije, nikada ne bih..."

"Zaboravi laboratorije", rekao je Alvarado. "Nisam te zato zvao da se vratis."

"Ali ministar za naucni razvoj je rekao..."

"Pustite ministra da prica sta mu drago. Ministar ima svoj resor, a ja svoj, doktore." Prestao je da mi se obraca sa ti, primetio je Mondsajn. "Da li je istina da postoji metod za odredjivanje da li je izvesna individua pravo ljudsko bice ili samo savrseni klon?"

Mondsajn je oklevao. Nesto ovde definitivno nije bilo u redu.

"Da", rekao je konacno. "Postoji. Vi znate da postoji."

"Suvise ste sigurni u to sta ja znam a sta ne znam. Pricajte mi o tom metodu, doktore."

Sve vise i vise je bio siguran da razgovara sa klonom. Mora da Alvarado izvodi jos jednu od svojih poznatih sarada.

"Ukljucuje uporedjivanje mozdanih talasa. Kada sam stvarao AAA Alvarado klonove, ugradio sam u njih kod za raspoznavanje koji je trebalo da mi omoguci da, koristeci samo EEG sklop, razlikujem njihov uzorak mozdanih talasa od vasih. To sam ucinio na vas zahtev, kako bi u slucaju eventualnog coup d'etat jednog od klonova vi mogli da raskrinkate lazljivca. Metod koristi moje sopstvene mozdane talase kao osnovu. Ako stavite moj EEG izlaz u komparativni krug i pokrijete ga vasim, ta dva uzorka ce se sukobiti, kao sto bi se sukobila bilo koja dva uzorka razlicitih ljudskih bica. Ali, ako moj EEG uporedite sa onim vasih klonova, uzorak ce odmah upasti u alfa ritam, kao da smo obojica u stanju duboke hipnoze. Cudi me da ste ovo zaboravili." Napravio je stanku. "Osim, naravno, ako vi uopste niste Alvarado, vec jednostavno jedan od - kako ono kazu? - jedan od njegove brace."

"Vrlo dobro, doktore."

"Jesam li u pravu?"

"Pridjite i uverite se."

"Ne mogu. Zastitni ekrani..."

"Iskljucio sam ih."

Mondsajn je prisao. Nije bilo nikakvog otpora. Kada je bio na udaljenosti od pet metara, osetio je nepogresivi klik prepoznavanja.

"Da, u pravu sam. I bez EEG testa. Vi ste klon, zar ne?"

"Tako je."

"Da li je pravi Alvarado danas suvise zauzet da me primi, ili samo nema hrabrosti da mi pogleda u oci?"

"Reci cu vam nesto jako cudno, sto je velika tajna", rekao je klon. "Pravi Alvarado vise nije glavni ovde. Poslednjih nekoliko meseci ja sam vodio Teru Alvarado. Niko ovde toga nije svestan, niko ziv. Niko osim vas, sada."

Na trenutak Mondsajn nije bio u stanju da progovori.

"Vi ozbiljno ocekujete da poverujem u ovo?" upitao je na kraju.

Klon se ledeno nasmesio. "Tokom godina vase odsutnosti bilo je vise pokusaja unutrasnjih prevrata u Teri Alvarado. Tri puta su atentatori ubili klonove koji su na javnim ceremonijama igrali ulogu Najveceg Vodje. Svaki put smrt klona je bila uspesno prikrivena. Zaverenici su bili pohapseni i stvari su se nastavile svojim tokom, kao da se nista nije desilo. Cetvrti put implozijska granata je bacena na kola Najveceg Vodje kad je putovao za Ikik, na ceremoniju osvecenja. Slucajno sam tada ja bio sa njim na tom putu da bih dublirao u rizicnijim delovima ceremonije, kada prisustvuje glavna publika. Udar granate je bio strasan. U zbrci nakon toga zamenili su me za Najveceg Vodju. Brzo sam shvatio situaciju i poceo da delam shodno tome. I tako je to od tada."

Mondsajn je ustanovio da drhti.

"Znaci, Alvarado je mrtav?"

Klon je izgledao samozadovoljno. "Njegova vladavina je zavrsena. Njegovo vreme je proslo."

Kakav cudan pojam je to bio. Alvarado mrtav! Njegov stari neprijatelj je zaista bio mrtav! Mondsajn je osetio talas zadovoljstva i iznenadjenja - i zatim cudan osecaj gubitka.

"Zasto mi sve to pricate?" upitao je nakon trenutka. "Pretpostavimo da je tacno, i da nije samo neka igra koju vas gazda igra sa mnom, zasto tako iskusavate srecu? Sta ako ja pokusam da vas raskrinkam i srusim celi ludi sistem?"

"Vi to necete uciniti", rekao je klon.

"Zasto ne?"

"Sami ste rekli: hocete samo da prozivite ostatak svog zivota u mirnoj povucenosti. Ako me dezavujisete, ko ce vam poverovati? I cak i ako vam poveruju, da li bi stvari u Teri Alvarado bile bolje nakon sto bih ja bio zbacen? Ne, doktore, status quo je vasa jedina nada, doktore. Ja sam status quo."

Mondsaj je klimnuo glavom. "Cak i tako, zasto ste mi se uopste poveravali?"

"Da biste mogli da me zastitite."

"Kako bih to mogao?"

"U rukama vam je kljuc za raspoznavanje, ta stvar sa alfa ritmom. To vam ovde daje veliku moc. Ako bude sumnje u moju legitimnost ovde, vi cete biti jedini arbitar istine, da li shvatate?"

"Da", rekao je Mondsajn. "Da, shvatam."

"Postoji jos dvadeset i jedan preziveli klon. Nekom od njih moze pasti na pamet da me svrgne, smatrajuci da moze da rukovodi zemljom dobro bar koliko i ja. Sasvim je ugodno biti klon Najveceg vodje, ali nije uvek najprijatnije sluziti kao njegov dvojnik, biti ispostavljen svim rizicima javnih nastupanja. Mnogo je bolje biti, verujte mi, Najveci Vodja i imati druge da dubliraju umesto da sami dublirate, nikad ne znajuci kada ce doleteti metak. A, osim toga, tu je i sama vlast. To je veoma primamljivo ako ste od sorte koja prizeljkuje takve stvari, a mi jesmo. Na kraju krajeva, svi smo Alvaradi do srzi, sto vi znate bolje nego bilo ko drugi."

"Tako vi smatrate da, ako neki od vase brace po epruveti iznenada odluci da se on predstavi kao pravi Alvarado, onda cu ja nastupiti i testirati ga i reci da je on vas klon?"

"Tako se nadam i verujem."

"Zasto bih se ja postavio na stranu jednog klona protiv drugog? Uopste mi nije bitno ko od vas ovde sebe zove predsednikom."

"Ali sam ja onaj koji sebe upravo sada zove predsednikom. Mogu da vas ubijem ako odbijete da saradjujete."

"A ako me nije briga jesam li ziv ili mrtav?"

"Verovatno vas je briga kako umirete", rekao je Alvaradov klon. "Necete umreti ni laganom ni prijatnom smrcu, to vam mogu obecati. Sa druge strane, ako se zakunete da cete mi pomoci kad i ako se pojavi potreba, postaracu se da prozivite ostatak zivota u najvecem blagostanju koje mogu da obezbedim. Meni to izgleda kao sasvim razumna ponuda."

"Jeste", rekao je Mondsajn. "Jasno mi je."

"Vi stitite mene, a ja cu da stitim vas. Jesmo li se dogovorili?"

"Ako kazem ne, kakve su moje sanse da danas ziv napustim ovu zgradu?"

Klon se nasmesio. To je bio pravi Alvarado osmeh. "Vrlo male."

"Onda smo se dogovorili", rekao je Mondsajn.

*

Nedelje su prolazile. Jun se premetnuo u jul, i godina se primicala najjacoj zimi. Cesto je bila magla; nekih noci mrzlo je; uvek suv, ostar vetar duvao je sa zapada. Mondsajn je lose spavao. Nije bilo glasa od Najveceg Vodje, ni od njegovih minjona. Ocigledno, u vladajucim krugovima je bilo mirno.

Retko je napustao vilu. Jela su mu spremali prema njegovoj zelji, znaci jednostavna. Imao je nekoliko knjiga. Niko nije dolazio da ga vidi. Ponekad, tokom dana, izlazio bi sa soforem u razgledanje grada. Bio je veci nego sto je to ocekivao, pruzajuci duge tanke pipke prema severu i jugu - kao u svakoj osiromasenoj zemlji, svi su se iz sela preseljavali u prestonicu, sam Bog zna zasto - i bio je nakaradan svuda sem u strogom centru.

Na dve takve ekskurzije Mondsajn je uspeo da uhvati kratak pogled na laznog predsednika Alvarada. Prvom prilikom, kola su zaustavljena na policijskoj blokadi i cekao je pola sata u velikom zstoju dok konacno predsednik nije prosao u svecanoj povorci vracajuci se sa aerodroma sa Direktorom Republike Orinoko, koji je dosao u drzavnicku posetu i koji se vozio pored njega u blindiranim kolima, dok je publika koja je stajala sa obe strane bulevara mrzovoljno klicala. Drugom prilikom, daleku u predgradju, Mondsajn je naisao na ceremonijalno osvecenje neceg za sta mu je receno da je Glavna sanitetsko-zdravstvena ustanova za severoistok, i tu je bila poznata figura Najveceg Vodje na uzvisenom mestu. Okruzen telesnim strazarima, tesko oboruzanim i divljih pogleda, hrabro je govorio u ujedajuci vetar.

Inace je Mondsajn na tim razgledanjima ponekad ugledao razlicite klonove koji su isli za svojim poslom. Nije bilo neobicno sresti nekog. Bez sumnje, narod je na to bio navikao. Kuda god pogledali, mogli ste ugledati jednog ili dvojicu brace Najveceg Vodje. Pet ili sest od njih rukovodili su ministarstvima - sastanak kabineta mora da je izgledao kao soba sa ogledalima - a ostali su, izgleda, sluzili samo kao predsednicki dubleri kad je bilo potrebno, i ziveli kao obicni gradjani ostatak vremena. Pravi Alvarado, ako bi jos postojao, verovatno bi mogao da prodje ulicom, a da ne izazove paznju, svi bi smatrali da je klon. Sibicarenje na visokom nivou.

Pukovnik Aristegi je jednog dana ponovo dosao u vilu.

"Spremni smo da krenemo, doktore."

"Pa krenite. Ne zelim nista da znam o tome."

Aristegi je izgledao napregnuto, smrknuto, na ivici sloma. "Potrebno nam je jako malo od vas. Stanite u publiku, i kada vas nas covek pita 'Je li ovaj pravi?' samo klimnite ili odmahnite glavom. Nista vise ne trazimo od vas. Kasnije cemo vas zamoliti da ispitate telo i potvrdite da je to telo diktatora, a ne jedne od njegovih imitacija. Mala usluga, i zauvek cete ziveti u srcima vasih zemljaka."

"Nema nacina da vam dam informaciju kakvu trazite gledajuci samo izdaleka."

"Ima, i vi to mozete. Toliko znam."

"Ne", rekao je Mondsajn. "Ono sto mislite da znate je pogresno. Ne mogu da vam pomognem. Osim toga, necu. To sam vam vec rekao, pukovnice. Nisam zainteresovan da se pridruzim vasoj zaveri. To nije moja stvar."

"To je stvar svakog lojalnog gradjanina ove zemlje."

Mondsajn ga je tuzno pogledao. Mogao bi bar da upozori Aristegija, mislio je, da ne postoji nikakav pravi Alvarado, da su svi klonovi. Ali, bi li mu pukovnik poverovao? Kako bilo, to sto je Aristegi hteo da uradi je bilo potpuno uzaludno. Ubij jednog Alvarada i drugi ce doci na njegovo mesto i obznanice da je on autentican. Aristegi nece moci sve da ih dohvati. Ovom zemljom ce vladati Alvaradi dugo vremena.

"Oduzeli su mi drzavljanstvo pre dvadeset pet godina", rekao je Mondsajn, nakon stanke. "Ovde sam samo kao gost nacije, secate se? Dobri gosti ne prave zavere protiv svojih domacina. Molim vas, idite, pukovnice. Nisam cuo nista od onoga sto ste danas rekli. Pocinjem da zaboravljam cak i da ste bili ovde."

Aristegi ga je smrknuto pogledao sa mesavinom bola i besa. U jednom trenutku Mondsajnu se ucinilo da ce ga covek udariti. Ali onda se, uz vidan napor, pukovnik smirio.

"Zahvaljujem vam sto ste barem cutali", rekao je Aristegi gorko. "Do vidjenja, senjor doktore Mondsajne."

*

Kasnije tog popodneva, Mondsajn je odozdo, iz odeljenja za poslugu, zacuo glasove, povike i negodovanje. Pozvonio je interkomom domacici i rekao: "Sta se desava?"

"Predsednik je bio napadnut, senjor doktore. U Predsednickoj palati. Upravo smo videli na televiziji."

Znaci, izgleda da je Aristegi govorio istinu kada je rekao da su spremni da krenu. Ili su mozda ocenili da je suvise rizicno da cekaju duze, sad kada je Mondsajn znao da se sprema atentat.

"Pa?" rekao je Mondsajn.

"Miloscu Device, bezbedan je, senjor. Uspostavljen je red i kriminalci su uhapseni. Ubijen je jedan od brace, ali predsednik nije povredjen."

Zahvalio joj se i ukljucio svoj televizijski prijemnik.

Upravo su prikazivali snimak dogadjaja. Dolazak predsednika na redovni sastanak ministara tokom nedelje; masa poklonika koja poslusno ceka iza barikada da ga pozdravi dok izlazi iz kola; iznenadna guzva u masi, ocigledno da bi se odvratila paznja, zatim pucanj, vriska, vitka, dugonoga figura koja pocinje da pada u ruke telohranitelja, policajci koji trce napred.

Zatim rez, Prijemna dvorana, nasmejani Najveci Vodja se obraca naciji sa svog trona isprekidanim frazama: "Gnusni akt... bestijalni pokusaj da se obezvredi volja naroda izrazena kroz njegovog izabranog predsednika... Moramo da iskorenimo snage haosa koje vrsljaju medju nama... Proglasavamo nedelju nacionalne zalosti za nasim palim bratom..." Praceno objasnjenjem zvanicnog port-parola koji nije izgledao nimalo uzbudjeno. Gardija de la patrija je, rekao je, dobila saopstenje o mogucoj zaveri. Jedan od predsednikove brace je hrabro pristao da ponese rizik ulaska u Palatu vlade na uobicajeni nacin; Najveci Vodja je u zgradu usao na tajni ulaz. Identitet glavnih zaverenika je poznat; hapsenja su vec izvrsena; ostala ce uslediti. Vratite se svojim domovima, ostanite mirni, sve je u redu.

Sve je u redu.

*

Pogubljenja su izvrsena nekoliko sedmica kasnije. Prikazana su na ogromnim monitorima postavljenim iznad nepreglednih gomila gledalaca na glavnim trgovima grada i povezanim sa kucnim prijemnicima. Mondsajn je, uprkos svojoj ranijoj odluci, gledao kao i svi ostali u nekoj uzasnutoj fascinaciji dok su pukovnika Aristegija i pet drugih oficira elitne garde, sa tri druga muskarca i cetiri zene, svi pripadnici Narodne skupstine, odvodjeni pred zid jedan za drugim, bezizrazajnih lica, ukocenih tela. Nije im ponudjeno da kazu poslednje reci, cak ni one uvezbane o pokajanju. Prozivano je svako ime i zatvoreniku su vezivane oci i streljan je, i telo uklonjeno, i dovodjen sledeci zaverenik.

Mondsajn je imao cudan osecaj krivice, kao da ih je on licno odao. Ali, naravno, nista nikome nije rekao. Zemlja je bila puna vladinih agenata i spijuna i provocteura; Najvecem Vodji nije bila potrebna Mondsajnova pomoc da se zastiti od pukovnika Aristegija.

Dani su prolazili. Blizilo se prolece. Mondsajna je njegov vozac odveo planinskim putevima da vidi jezero Titikaka, i severno odatle, do Kuzka i starodavne zaostavstine Inka, i gore do sjaja Macu Picua. Na drugom izletu otisao je do maglom obavijene obale, do Nazka, gde nikad ne pada kisa, gde je zemlja suva kao mesec, i razgledao velike crteze ptica i majmuna i geometrijskih figura koje su predistorijski umetnici ucrtali u sasusenu zemlju platoa.

Jednog lepog septembarskog dana koji je bio kao sredina leta, kola sa oznakama Gardije dosla su pred njegovu vilu i zustri mladi oficir sa gustom kosom koja je izgledala kao upredeno zlato rekao mu je da mora odmah da podje u Palatu pravde.

"Da li sam nesto zgresio?" upitao je Mondsajn blago.

"To je naredba predsednika", rekao je mladi plavi oficir; i to je bilo jedino objasnjenje koje je pruzio.

Mondsajn je bio u Palati pravde samo jednom pre toga, tokom nedelja neposredno pre progonstva. Kao i vecina vladinih zgrada, bila je masivna kamena tvorevina brutalnog izgleda, sa dva paralelna dugacka krila i jednim manjim izmedju, na njihovom sucelju, tako da je cucala na svom trgu kao glomazna sfinga. Na gornjim spratovima je bilo sediste Vrhovnog suda, ciji je sef bio, kako je Mondsajn nedavno otkrio, jos jedan od klonova.

Njegov pratilac iz Gardije ga je poveo u zgradu na nizi sprat i spustili su se jos nize, do jezivog najobezbedjenijeg dela u podrumu. Hoce li ga ispitivati, dakle? Zbog cega?

Najveci Vodja, u paradnoj uniformi i opravi, cekao ga je u hladnoj, memljivoj celiji za ispitivanje, ispod gole usijane sijalice od one vrste za koju je Mondsajn mislio da su van upotrebe sto godina. Nasmesio se Mondsajnu dobrocudno koliko mu je to ostro klesano lice dozvoljavalo.

"Nas drugi susret je u manje luksuznom ambijentu nego prvi, ha, doktore?"

Mondsajn je pazljivo pogledao. Izgleda da je ovo bio isti klon koji je razgovarao sa njim u Dvorani za prijem. Bio je sasvim siguran u to. Samo intuicija, naravno. Ali joj je verovao.

"Secate se naseg dogovora tog dana?" dodao je klon.

"Svakako."

"Danas moram da ga obudim. Vasa specijalna ekspertiza je sada esencijalna za stabilnost nacije."

Klon je mahnuo adjutantu, koji je signalizirao figuri u senci iza njega koju Mondsajn ranije nije opazio. Vrata su se ponovo otvorila i dva strazara su uvukla unutra besnu, rascerupanu figuru Alvarada. Ruke su mu bile vezane na ledjima. Lice mu je bilo u modricama i oznojeno i zabrljano prljavstinom. Njegova odeca, gruba seljacka odeca, je bila poderana. Oci su mu sijale od zapanjujuce intenzivnog besa. Mondsajn je osetio drhtaj starog straha pri pogledu na njega.

Zatvorenik je besno pogledom prostrelio klona Alvarada i rekao: "Skote, pusti me smesta odavde. Znas ko sam ja. Znas ko si ti, takodje. Sta si ti."

Mondsajn se okrenuo prema klonu. "Ali, rekli ste mi da je mrtav!" rekao je.

"Mrtav? Ko? O cemu pricate?" rekao je klon Alvarada hladno. "Ovaj klon je bio tesko povredjen u napadu na moj zivot i lebdeo je na ivici smrti mnogo nedelja, uprkos najboljoj nezi koju smo mu pruzali. Sada, kada je poceo da se oporavlja, ispoljava deluziono ponasanje. Insistira da je on pravi Najveci Vodja a da sam ja samo genetski duplikat. Trazim da proverite verodostojnost njegove tvrdnje, senjor doktore."

"Mondsajn! Rafael Mondsajn!" povikao je dronjavi Alvarado. Grcevit drhtaj zaprepascenja je prosao kroz njegova ramena i grudi. "Ti ovde? Doveli te natrag?"

Mondsajn nije nista rekao. Piljio je u dronjavog coveka.

Zatvorenikove oci su svetlucale. "Dobro onda, hajde! Testiraj me, Rafaele. Napravi svoj hokus-pokus i kazi ovom prevarantu ko sam ja! Onda cemo da vidimo da li se usudjuje i dalje da tera ovu maskeradu. Hajde, Rafaele! Ukljuci svoju masinu! Nakaci mi elektrode!"

"Izvolite, senjor doktore", rekao je klon Alvarada.

Mondsajn je prisao i poceo pripreme za testiranje, brinuci hoce li se setiti procedure posle toliko godina.

Zatvorenik je pogledao prema klonu Alvarada i rekao: "On ce da dokaze da sam ja ono sto tvrdim da jesam. I neces vise imati petlje da se pretvaras dalje, zar ne, ti epruvetski falsifikatu? Jer pola bolnice vec zna pravu pricu, i istina ce se saznati. I srusice te. Jednom ce se saznati da si laznjak, da si jednostavno uzurpirao vlast kada je u povorci eksplodirala bomba. Jednom kad se sazna da nisam umro, da si me sve vreme krio u bolnici da bi ljudi mislili da sam ja ti a ti ja, sta mislis sta ce se desiti tvom rezimu? Da li ce neko hteti da slusa naredjenja jednog klona?"

"Ne smete sada da pricate", rekao mu je Mondsajn. "Iskrivice se rezultati testa."

"U redu. Da. Slusaj, Rafaele, bez obzira sta mu ti budes rekao, reci ce da si me identifikovao kao klona, ali ti znas da je to laz. Kada izadjes napolje, kazi ljudima pravu istinu. Cujes me? A posle, ja cu se postarati da dobijes sve sto hoces. Bilo sta. Novac, zene, zemlju, sopstvenu laboratoriju, bilo sta."

"Molim vas", rekao je Mondsajn. "Trazio sam da ne pricate."

Pricvrstio je elektrode na sebe. Dodirnuo je komande.

Setio se, sada. Celog postupka. Licno je napisao ove algoritme strukture licnosti. Zatvorio je oci i osetio kako je krenula navala. Zatvorenikovi mozdani talasi su se sreli sa njegovim - kolidirali, sudarili se, sudarili se divlje...

Mondsajn je rekao klonu Alvarada: "Alfa poredjenje je savrseno, senjor predsednice. Ovo ovde je klon."

"Ne, Rafaele!" urliknuo je zatvorenik. "Prljavo lazljivo kopile, ne! Znas da nije istina!"

"Odvedite ga", rekao je klon Alvarada.

"Ne. Nista mi necete uraditi. Ja sam jedini legitimni predsednik Tere Alvarado.."

"Ti si nista", rekao mu je klon. "Ti si samo kreatura. Imamo naucni dokaz da si samo jedan od vestacke brace. Mondsajn je to upravo pokazao."

"Kurac", rekao je zatvorenik. "Slusaj, Mondsajne, znam da te je zastrasio. Ali, kada izadjes odavde, kazi ljudima. Kazi svima kakvo je bilo pravo ocitavanje. Da je uzurpator u Predsednickoj palati, da se mora svrgnuti. Bices narodni heroj, bices nagradjen kako nikad nisi ni sanjao..."

Mondsajn se nasmesio. "Ah, ali vec imam sve sto zelim", rekao je.

Pogledao je prema klonu Alvarada. "Spremicu zvanicni izvestaj i potpisati ga, senjor predsednice. I, bicu spreman da svedocim na javnom sudjenju."

"Ovo je bilo sudjenje, doktore", rekao je klon prijazno, pokazujuci na tavanicu celije gde je Mondsajn sada ugledao otvor kroz koji je strcala njuska televizijske kamere. "Sve informacije koje su nam bile potrebne su snimljene. Ali, zahvalan sam vam na vasoj ponudi. Veoma ste nam pomogli. Veoma, senjor doktore."

*

Te noci je u sigurnosti i udobnosti svoje voljene vile Mondsajn spavao cvrsto, prvi put od svog povratka u Teru Alvarado - cvrsce nego sto je spavao godinama.