Roger Zelazny

ZOVEM SE KONRAD 

THIS IMMORTAL

Copyright 1966

- Ti si kallikanzaros, - iznenada je konstatovala.

Prevrnuo sam se na levi bok i nasmesio joj se u mraku.

- Rogove i kopita sam ostavio u Birou.

- Ali pricu si cuo!

- Zovem se Nomikos.

Ispruzio sam ruku prema njoj i pronasao je.

- Ovog puta mislis da unistis svijet?

Nasmejao sam se i privukao je k sebi.

- Razmislicu o tome. Ako je to nacin da se smrvi Zemlja...

- Ti znas da su deca koja se ovdje rode na Bozic kallikanzaroske krvi, - rekla je ona, - a jednom si mi pricao kako tvoj rodjendan...

- U redu, u redu...

Palo mi je u oci da je sve to bilo izreceno samo napola u vicu. Kad se covek upozna s nekim stvarima na koje povremeno nalece na Starim i Vrucim mestima gotovo da je sposoban da bez nekog posebnog napora poveruje u mitove - kao u price o onim duhovima nalik Panu koji se skupljaju svakog proljeca da bi proveli deset dana rezuci Stablo sveta, a samo zato da bi se razbezali u poslednjem trenutku zvonjave uskrsnjih zvona. (Bing-a-bong, to zvona, grk-grk, to zubi, klomp-klomp, to kopita, i tako dalje.) Cassandra i ja nismo imali obicaj da u krevetu raspravljamo o veri, politici ili egejskom folkloru - ali su meni, obzirom da sam se rodio u tom kraju, secanja bila jos vrlo ziva.

- Sad si me povredila, - rekao sam samo napola u sali.

- I ti si povredio mene...

- Oprosti.

Ponovo sam se opustio.

Nakon nekog vremena potrudio sam se da objasnim. - Jednom davno, kad sam bio klinac, ostali klinci su me maltretirali i zvali me Konstantin Kallikanzaros. Kad sam postao veci i opasniji, odustali su od toga. U najmanju ruku, nisu mi to govorili u lice...

- Konstantin? Tako se zoves? Pitala sam se...

- Sada se zovem Konrad.

- Ako te to usrecuje...

Mesec je svojim nagrdjenim licem provirio preko prozorskog praga pa mi se iscerio. Mesec nisam mogao da dohvatim, pa cak ni prozor, zato sam sklonio pogled. Noc je bila hladna, vlazna, maglovita, kakve su ovde sve noci.

- Nacelnik za Umetnost, spomenike i arhive za planetu Zemlju tesko da je sada napolju da bi posekao Stablo sveta, - izgovorio sam hrapavim glasom.

- Kallikanzarosu moj, - odgovorila je isuvise brzo, - to nisam rekla. Ali je svake godine sve manje zvona, i nije uvek dovoljno samo hteti. Imam neki predosecaj da si bas ti taj koji ce promeniti stvari, ne znam bas kako. Mozda...

- Tu si se prevarila, Cassandra.

- Bojim se, a i hladno mi je...

Bila je ljupka u tami, zato sam je obgrlio da je na neki nacin zastitim od vlazne magle.

Pokusavajuci da rekonstruisem dogadjaje ovih proteklih sest meseci, sad shvatam da je Zemlja, dok smo mi dizali zidove strasti oko naseg Oktobra i ostrva Kosa, vec bila pala u ruke onih sila koje ruse sve Oktobre. Doterane ispolja i iznutra, snage konacnog razdora vec tada su koracale paradnim korakom izmedju rusevina - bezlicne, nezaustavljive, uzdignutog oruzja. Cort Myshtigo se spustio u Port-au-Princeu antiknim Sol-Busom Devet, koji ga je dovezao s Titana zajedno sa tovarom kosulja i cipela, donjeg rublja, carapa, probranih vina, medicinskih potrepstina i najnovijih traka civilizacije. Bogat i uticajan galakto-zurnalista, on glavom. Koliko bogat, to nismo saznali jos mnogo nedelja; koliko uticajan, to sam otkrio tek pre pet dana.

Dok smo lunjali kroz podivljale masline, probijajuci sebi put kroz rusevine Franackog dvorca, ili mesali nase tragove s hijeroglifskim otiscima smedjih galebova, tamo po vlaznom pesku koskih plaza, ubijali smo vreme cekajuci na otkupninu koja nije mogla doci, i koju nikada, realno, i nije trebalo ocekivati.

Cassandrina kosa ima boju katamarskih maslina i sjajna je. Ruke su joj meke, prsti sitni, nezno oblikovani. Oci su joj vrlo tamne. Od mene je niza samo deset centimetara, zbog cega je njena gracioznost stvar gotovo neverovatna, obizirom da sam sam dosta visi od sto i osamdeset. Razume se, ipak, da svaka zena uz mene deluje graciozno, savrseno i lepo, jer ja nisam nista od toga: moj levi obraz je tada bio karta Afrike izradjena u nijansama grimiza, a sve zbog onih mutiranih gljivica sto sam ih pokupio s plesnjivih slika jos dok sam kopao po Guggenheimovoj zbirci za njujorsku turneju: kosa mi strci sve do dlaku daleko od obrva; oci su mi krivo sparene. (Desnim, hladno plavim, fiksiram ljude kad zelim da budem neugodan; smedje je za Poglede pune iskrenosti i postenja.) Nosim cipele sa uloskom zato sto mi je desna noga kraca.

Ali Cassandri to kontrastiranje nije potrebno. Ona je lepotica.

Sreo sam je slucajno, progonio je ocajno, ozenio se njom protiv volje. (Ovo poslednje je bilo njena ideja). Ja u stvari nisam ni mislio o tome - cak ni onog dana kad sam svojim cunom uplovio u luku i ugledao je tamo kako se sunca poput sirene kraj Hipokratovog platana, pa zakljucio da je zelim. Kallikanzaroi nisu nikad bili neki posebno porodicni ljudi. Ja sam se naprosto okliznuo, i to ponovo.

Bilo je to vedro jutro. Njim je pocinjao treci mesec kako smo zajedno. Bio je to moj poslednji dan na Kosu - zbog poziva koji sam sinoc primio. Sve je jos bilo mokro od nocasnje kise, a mi smo sedeli na terasi, pili tursku kafu i jeli pomorandze. Dan je pocinjao da krci svoj put u svet. Vetar je duvao na mahove, bio je vlazan, jezio nam kozu pod crnim telima nasih dzempera i susio paru sa nasih solja.

- Rodos dactylos Aurora...- rekla je pokazujuci prstom.

- Da, - odgovorio sam klimnuvsi glavom, - zaista ruzicastih prstiju i divna.

- Uzivajmo.

- A. Oprosti.

Zavrsili smo kafu, sedeli i pusili.

- Osecam se bedno, - rekoh.

- Znam, - odvratila je. - Nemoj.

- Protiv toga ne mogu nista. Moram da odem i ostavim te, a to je bedno.

- Moglo bi da bude na samo nekoliko nedelja. I sam si to rekao. Onda se vracas.

- Nadajmo se, - rekoh. - Ako ipak potraje duze, poslacu po tebe. Iako ja uopste nemam pojma gde bih mogao da budem.

- Ko je Cort Myshtigo?

- Veganski glumac, novinar. Marka. Hteo bi da pise o tome sta je ostalo od Zemlje. I tako je na meni da mu to pokazem. Na meni. Licno. Sranje!

- Ako covek moze da uzme desetomesecni odmor da bi malo jedrio, onda bas ne moze da se zali da se ubija od posla.

- Ja mogu - a i hocu da se zalim. Moj posao je trebalo da bude sinekura.

- Zasto?

- Najvise zbog toga sto sam ja to tako sredio za sebe. Dvadeset godina sam kulucio da bih od Umetnosti, spomenika i arhiva stvorio ono sto su danas, a pre deset godina sam dosao do stepena na kome moji saradnici mogu da se izbore sami gotovo sa svim. I tako sam se pustio na pasu, i tako sam dosao do toga da me samo povremeno zovu da dodjem i potpisem neke papire, a u medjuvremenu mogu djavolski da radim sve sto mi se cefne. A sada taj - taj dupelizni gest! - da jedan nacelnik mora da vodi nekog veganskog catu na turneju koju bi svaki moj vodic mogao da preuzme na sebe! Veganci nisu bogovi!

- Cekaj malo, - rekla je. - Dvadeset godina? Deset godina?

Osetio sam kako tonem.

- Ti nemas jos ni trideset godina!

Potonuo sam jos malo. Pricekao sam. Zatim sam se ponovo malo uzdigao.

- Ovaj... ima nesto, kako da kazem, ja sam pomalo cutljiv, i tako, nikad i stvari nismo ni dosli do toga... Koliko je tebi uopste godina, Cassandra?

- Dvadeset.

- Ah-uh. Ovaj... Ja imam otprilike cetiri puta toliko.

- To mi nije jasno.

- Nije ni meni. Ni doktorima. Ja sam naprosto tako stao, negde izmedju dvadesete i tridesete, i tako ostao. Pretpostavljam da je to nekakav, ovaj... deo moje posebne mutacije, rekao bih. Zar to nesto menja na stvari?

- Pa ne bih znala... Ali, ovaj, da.

- Nije ti smetalo sto sepam, pa ni moja krajnja dlakavost, pa cak ni moje lice. Sto bi te mucile godine? Ja jesam mlad, za sve korisne svrhe.

- Ali je naprosto cinjenica da to nije isto, - zakljucila je bespogovorno. - Sta ako nikad ne ostaris?

Ugrizao sam se za usnu. - To mi ne gine, pre ili posle.

- Sta ako je posle? Ja te volim. Ne zelim da te prerastem.

- Ziveces do sto pedesete. Postoje S-S terapije. Ti ces im se podvrgnuti.

- Ali od njih necu ostati mlada - poput tebe.

- Ja u stvari i nisam mlad. Ja sam se i rodio star.

Ni ovo nije pomoglo. Udarila je u plac.

- Od toga nas dele jos godine i godine, - rekao sam joj. - Ko zna sta sve moze da se dogodi u medjuvremenu.

Od toga se jos vise rasplakala.

Oduvek sam bio nagao. Moj mozak obicno funkcionise prilicno dobro, ali ga uvek ukljucujem posle jezika - u trenutku do kog sam obicno unistio svaki temelj za dalju konverzaciju.

Sto je jedan od razloga zbog koga imam sposobnu ekipu, dobar radio, i zbog koga vecinu vremena provodim na ispasi.

Ali ipak postoje neke stvari za koje ne mozete nikoga da ovlastite.

- Znas li za jos neki slucaj poput tvog?

- Ovaj...

- Dakle ne znas.

- Dakle ne znam.

Secam se kako sam tada pozeleo da se ponovo nadjem na svom brodu. Koji nije bio nikakva sminkerska brodina. Jednostavno staro korito, Zlatna tastina, napolju u luci. Secam se kako sam pozeleo da ga ponovo uvodim u luku, da je ponovo vidim tamo po prvi blistavi put, i da mi je moguce da sve jos jednom pocnem ispocetka - pa da odmah mogu sve da joj kazem, ili da naprosto pustim prolaznom vremenu da protice i da o svojim godinama drzim jezik za zubima.

Bio je to lep san, ali dodjavola, medeni mesec je dosao kraju.

Pricekao sam dok se nije isplakala i dok nisam na sebi ponovo osetio njen pogled. Tada sam sacekao jos malo.

- Dakle? - upitao sam na kraju.

- Sasvim mi je dobro, najlepse hvala.

Potrazio sam njenu bezvoljnu ruku i uhvatio je, pa je podigao do usana. - Rodos dactylos, - dahnuo sam a ona je odvratila: - Mozda je to dobra zamisao - da odes - bar privremeno..., i tu je vetar koji je uklanjao paru dunuo ponovo, najezio nam kozu i naterao moju ili njenu ruku da se strese - nisam bas siguran koju. On je protresao i lisce, i ono je istreslo kapi na nase glavi.

- Jesi li bar malo preterao kad si mi rekao za svoje godine? - upitala je. - Bar jednu malu mrvicu?

I tako rekoh - Da, - istinoljubivo.

Tada mi je uzvratila smesak, opet nesto malo uverenija da sam ipak ljudsko bice.

Ha!

I tako smo sedeli tamo, drzeci se za ruke i posmatrajuci radjanje jutra. Zatim je, malo potom, zapevusila. Bila je to neka tuzna pesma, stara vec vekovima. Balada. Pricala je pricu o mladom rvacu koji se zvao Temokle, o rvacu koga niko nikad nije pobedio. Tako da je na kraju dosao do uverenja da je najveci zivi rvac. Na kraju je svoj izazov povikao s vrha brda, pa su, s obzirom da im je to bilo preblizu praga, bogovi reagovali brzo: sutradan je u grad ujahao neki kljakavi decarac na uvijenim ledjima golog divljeg psa. Rvali su se tri dana i tri noci. Temokle i decak, da bi mu cetvrtog dana decak prebio kicmu i ostavio ga tako na bojistu. Gde god je pala njegov krv iznikao je strigefleur (vesticji cvet) kako ga Emmet naziva, cvet krvopija, koji nocu puzi neukopan korenjem i trazi izgubljenu dusu palog prvaka u krvi svojih zrtava. Ali je Temoklova dusa otisla sa Zemlje, i tako ti cvetovi moraju da puze i traju do vecnosti. Jednostavnije je to od Eshila, ali mi smo i tako jednostavniji ljudi nego sto smo nekad bili, posebno mi kontinentalci. A osim toga, to se u stvarnosti i nije tako dogodilo.

- Zasto places? - upitala me je iznenada.

- Razmisljam o slici na Ahilovom stitu, - rekoh, - i kakva je to uzasna stvar kad je covek obrazovana zivotinja - a osim toga, ne placem. To se s listova cedi po meni.

- Skuvacu nam jos kafe.

Dok se ona bavila time ja sam isprao solje, pa sam joj rekao da mi pripazi na Tastinu dok me ne bude bilo, i neka je izvadi na suvo ako posaljem po nju. Rekla mi je da ce uciniti kako zelim.

Sunce je odlutalo jos vise u nebo, a posle nekog vremena do nas je dopro zvuk cekicanja iz dvorista starog Aldonesa, majstora za mrtvacke kovcege. Ciklame su se vec razbudile i vetrovi su nam sa polja donosili njihove bujne miomirise. Visoko iznad nas, poput crnog predskazanja, klizio je preko neba pauk-netopir u dubinu kopna. Osetio sam bolnu zelju da savijem prste oko kundaka moje tridesetsestice, napravim veliku buku i gledam ga kako pada. Medjutim, jedino vatreno oruzje za koje sam znao je bilo na Tastini , i tako mi nije preostalo nista drugo do da ga gledam kako mi nestaje iz vida.

- Kazu da oni zapravo i nisu autohtoni na Zemlji, - rekla mi je gledajuci ga kako odlazi, - i da su ih ovamo dineli s Titana, za zooloske vrtove i takve stvari.

- Pravo kazu.

- ... i da su za Tri dana pobegli pa podivljali, i da su izrasli veci no sto su ikada bili u svom svetu.

- Jednom sam video pauk-netopira koji je imao raspon krila od blizu deset metara.

- Moj prastric mi je ispricao pricu koju je cuo u Atini, - prisetila se Cassandra, - o nekom coveku koji je ubio jednoga od njih bez ikakvog oruzja. Ovaj ga je zgrabio s mola na kom je stajao - u Pireju - i covek mu je rukama zavrnuo vrat. Pali su u zaliv sa oko trideset metara visine. Covek je preziveo.

- Bilo je to davno, davno, - prisetio sam se, - davno pre nego sto je Biro poceo kampanju za njihovo istrebljenje. Bilo ih je mnogo vise po svetu, i bili su drskiji. A sada se klone gradova.

- Taj se covek zvao Konstantin, koliko se secam iz price. Da to mozda nisi bio ti?

- Prezime mu je bilo Karaghiosis.

- Jesi li ti Karaghiosis?

- Ako bas zelis. Zasto?

- Zato sto je on kasnije pomogao da se osnuje Povratnicki Radpol u Atini, a ti imas vrlo jake ruke.

- Jesi li ti Povratnik?

- Da. A ti?

- Ja radim za Biro. I nemam nikakvih politickih uverenja.

- Karaghiosis je podmetao bombe na skupstine.

- A sta cu mu ja.

- Je li ti zao sto je podmetao bombe?

- Ne.

- Ja o tebi ne znam bas mnogo, zar ne?

- Ti znas sve o meni. Samo pitaj. Ja sam u stvari jako jednostavan. - Evo mog vazdusnog taksija.

- Ja ne cujem nista.

- Sad ces cuti.

Trenutak kasnije pojavio se klizeci niz nebo prema Kosu, navodjen emiterom koji sam postavio na ivicu terase. Ustao sam i digao se na noge kad je ovaj nisko zazujao - bio je to Radsonovo Klizac: sestmetarska ljuskica sazdana od refleksa i providnosti; ravnog dna i zatupljenog nosa.

- Hoces li da poneses nesto sa sobom? - upitala me je.

- Ti znas sta bih rado, ali ne mogu.

Klizac se spustio i bocna vrata su mu kliznula u stranu. Pilot u zastitinim naocarima okrete glavu.

- Imam osecaj, - rekla je, - da srljas u opasnost.

- Ne bih bas rekao, Cassandra.

Ni pritisak ni osmoza nece Adamu vratiti izgubljeno rebro, hvala bogu.

- Zbogom, Cassandra.

- Zbogom, moj kallikanzarose.

A ja sam usao u Klizac i poskocio u nebo, sapucuci molitvu Afroditi. Ispred mene, Cassandra mi je mahala. Iza mene, sunce je stezalo svoje mreze ispeletene od svetlosti. Pohitali smo na zapad, i to je mesto za glatki prelaz, ali toga nema. Od Kosa do Port-au-Princea bila su cetiri sata, siva voda, blede zvezde, i ja izbezumljen. Samo pazi na obojene lampice...

Dvorana je vrvela ljudima kao vasima, ogromni tropski mesec pokazivao je spremnost da se rasprsne, a razlog zbog kog sam mogao da vidim i jedno i drugo bio je sto mi je napokon uspelo da izvucem Ellenu Emmet na balkon i sto su vrata bila otvorena i ucvrscena u tom polozaju.

- Jos jedan povrtak iz mrtvih, - tako me je pozdravila, lagano se smeseci. - Otisao si na godinu dana, i nista vise od razglednice s Cejlona.

- Jesi li bila bolesna?

- Mogla sam da budem.

Bila je sitna, i poput svih nocnih ptica, bleda ispod svoje polupocrnelosti. Podsetila me je na komplikovanu plasticnu lutku kojoj se pokvario mehanizam - hladna milostivost i sklonost udaranja ljudi u potkolenicu kad se ovi tome najmanje nadaju; a osim toga je imala i preveliko obilje narandzastosmedje kose, spletene u gordijev cvor tesno pripijene pundje koja me je dovodila do besa dok sam je raspetljavao, mislim, u mislima; oci su joj bile one boje koja se bozanstvu njenog cefa tog dana prohtela - sad se vise ne secam koje, ali su uvek negde duboko dole unutra bile pomalo plave. Sve sto god bi nosila bilo je smedjezeleno, a bilo je toga dovoljno da bi je obmotalo nekoliko puta i dalo joj izgled bezoblicne motke, sto je bila krojacka laz kojoj nije bilo ravne, ukoliko opet nije bila trudna, oko cega sam se dvoumio.

- Mislim, - rekoh, - da je covek zdrav ako mora da bude. Nisam uspeo da stignem do Cejlona. Najvise vremena sam proveo na Sredozemnom moru.

Unutra su zapljeskali. Bilo mi je drago sto sam napolju. Glumci su upravo zavrsili Graberovu Demetrovu masku, napisanu u pentametru u cast naseg veganskog gosta; stvarcica je bila dva sata duga, i losa. Phil je bio bogat obrazovanjem i siromasan kosom, i s te se strane sve je izgledalo da je u redu, a i ocajnicki nam je bio potreban laureat kad smo ga pokupili tog dana. Bio je sklon napadima Rabindranatha Tagorea i Chrisa Isherwooda, pisanju uzasavajuce dugih metafizickih spevova, pricao je mnogo o prosveti i svaki dan izvodio na plazi vezbe disanja. Ali, ako se sve to zanemari, bio je prilicno podnosljivo ljudsko bice.

Pljesak je zamro, a onda sam zacuo staklasto zveckanje telinstre i ponovno radjanje glasova.

Ellen se naslonila ledjima na ogradu.

- Cula sam da si se ovih dana pomalo ozenio.

- Istina, - slozio sam se, - pomalo sam se ozenio i takodje pomalo ozedneo. Zasto su me pozvali?

- Pitaj sefa.

- I jesam. Rekao mi je da cu biti vodic. Ali ono sto me zanima je zasto? Stvarni razlog. Sto sam vise razmisljao o tome, ostajalo je sve zapetljanije.

- Kako bih onda ja mogla da znam?

- Ti znas sve.

- Duso, nemoj da me precenjujes. Kako izgleda?

Slegnuo sam ramenima.

- Kao sirena, mozda. Zasto?

Sad je ona slegnula ramenima.

- Samo radoznalost. Sta kazes ljudima, kako ja izgledam?

- Nikad ne govorim ljudima da si slicna bilo cemu.

- Ovo me vredja. Ja moram da licim na nesto, ukoliko nisam jedinstvena.

- To je upravo to, ti jesi jedinstvena.

- Zasto me onda nisi poveo sa sobom prosle godine?

- Zato sto si ti javna osoba i zato sto zbog toga moras da oko sebe imas citav grad. Ti mozes da budes srecna samo ovde u Portu.

- Ali ja nisam srecna ovde u Portu.

- Manje si nesrecna ovde u Portu nego sto bi bila bilo gde na citavoj planeti.

- Mogli smo bar da pokusamo, - rekla je pa mi okrenula ledja da bi pogledala niz padinu prema svetlima lucke sekcije.

- Znas sta, - rekla je nakon nekog vremena, - tako si prokleto ruzan da to postaje privlacno. To mora da je to.

Zaustavio sam vec napola ispruzenu ruku, nekoliko centimetara od njenog ramena.

- Znas sta, nastavila je potpuno bezizrazajim glasom, cistim od svake emocije, - ti si nocna utvara sto hoda svetom u ljudskom oblicju.

Pustio sam ruku da padne i zasmejao se u stegnutim grudima.

- To znam, - rekoh. - Slatko sanjaj.

Upravo sam poceo da se okrecem od nje kad me je uhvatila za rukav.

- Cekaj!

Pogledao sam odozgo na njenu ruku, pa podigao pogled na njene oci, da bih ga ponovo spustio na ruku. Pustila me je.

- Ti znas da ja nikad ne govorim istinu, - rekla je. Potom se nasmejala svojim krhkim, slatkim smehom.

- ... A palo mi je na pamet i nesto sto bi ti morao da znas u vezi tog proputovanja. Ovde je Donald Dos Santos, i mislim da i on ide s vama.

- Dos Santos? To je vic.

- Eno ga gore u biblioteci, s Georgeom i nekim krupnim Arapinom.

Pogledao sam pored nje i spustio pogled prema luckoj sekciji; promatrao sam senke kako, poput mojih misli, promicu tamnim ulicama, mracne i spore.

- Krupni Arapin? - rekon nakon nekog vremena. - Izbrazdane ruke? Zute oci? Ime je Hasan?

- Da, upravo tako. Znas ga?

- Jednom je za mene obavio neki posao, - toliko sam priznao.

I tako sam se nasmesio uprkos tome sto je krv pocela da mi se ledi, zato sto nisam voleo da ljudi znaju sta mislim.

- Sad se smeskas, - rekla je. - A sta mislis?

Sasvim u njenom stilu.

- Razmisljam o tome kako ti stvari shvatas mnogo ozbiljnije nego sto sam mislio da ih shvatas.

- Glupost. Koliko sam ti puta rekla da sam uzasna lazljivica. Nije prosao ni sekund - i samo sam se setila jednog beznacajnog susreta u jednom velikom ratu. I ti imas pravo kad kazes da sam ovde manje nesrecna nego bilo gde na Zemlji. Mogao bi, dakle, mozda da porazgovaras sa Georgeom - navuci ga da se pozabavi Talerom, ili Bakabom. Mozda bi moglo? Ha?

- Da, - rekoh. - Sigurno. Mozes da se kladis. Tek tako. Posle deset godina pokusavanja. - Ima li neceg novog sa njegovog zbirkom insekata?

Ona se toboze nasmesila.

- Raste, - odvratila je, - i to u skokovima. Sad su na redu i vasi i zunzare - a neke su od tih vasi radioaktivne. Lepo sam mu rekla: George, zasto malo ne potrcis za suknjama umesto da svo vreme trosis na te insekte? Ali on samo odmahuje glavom i pozira posvecenost poslu. Tada mu kazem: George, jednog dana ce te neka od tih nakaza ujesti i lisice te polne moci. I sta onda? A on mi objasnjava da to ne moze da se dogodi, pa mi drzi predavanje o otrovima insekata. Mozda je on u stvari jedna velika buba, samo dobro prerusena. Mislim da on dozivljava neku vrstu seksualnog zadovoljstva dok ih gleda kako se kote u tim njegovim loncima. Nije mi jasno zasto bi inace...

Sklonio sam oci od nje i pogledao u dvoranu, zato sto njeno lice vise nije licilo na njeno. Kad sam je trenutak kasnije zacuo kako se nasmejala, okrenuo sam se i stisnuo je za rame.

- O-kej, sad znam vise nego sto sam znao. Hvala ti najlepse. Vidimo se.

- Da pricekam?

- Ne. Laku noc.

- Laku noc, Konrade.

I nije me bilo.

Prolazak kroz prostoriju je bila pipava i dugotrajna operacija: ako je prostorija puna ljudi, ako te svi ti ljudi poznaju, ako svi drze case u ruci, i ako si u najmanjom meri sklon copanju.

Bila je, oni me jesu, oni su i ja sam bio. I tako...

Prevrcuci po glavi neupadljive misli, probio sam se uza zid, po periferiji gomile, sve dok nakon nekih sest metara nisam stigao do enklave mladih dama kakve se uvek roje oko starog nezenje. Bradu mu je bio pojeo podbradak, usne nikad nije ni imao, a kosu je naglo gubio; a izraz koji je nekada ziveo u tkivu koje je pokrivalo lobanju sad se vec povukao u tamu njegovih ociju, i oci su ga i imale u trenutku kad su se susrele s mojima - smesak uzvisene uvredjenosti.

- Phile, - rekao sam klimnuvisi glavom, - siguran sam da ne bi bas svakom uspelo da napise tako stihovanu dramu. Cuo sam kako kazu da je to umetnost na izdisaju, ali sad sam promenio misljenje.

- Jos si ziv, - rekao je glasom sedamdeset godina mladjim od ostatka njegove osobe, - i opet kasnis, kao i obicno.

- Moj greh, moj greh, moj preveliki greh, - rekoh, - ali sam se zadrzao na rodjendanskoj proslavi jedne dame sedam godina stare, a u kuci jednog starog prijatelja. (Sto je bila susta istina, ali ona nije imala bas nikakve veze s ovom pricom.)

- Svi su tvoji prijatelji stari prijatelji, zar ne? - upitao me je, i tu me je udarao ispod pojasa, a samo zato sto sam jednom poznavao njegove roditelje kojih se sad jos malo ko iole secao, i zato sto sam ih poveo na juznu stranu Erehteja da bih im pokazao karijatide i istakao sta je Lord Elgin ucinio s ostatkom, i zato sto sam svo to vreme na ramenima nosio njihove bistrooke malisane i pricao im price koje su bile stare vec u vreme kad je sve ovo bilo gradjeno.

- ... I potrebna mi je tvoja pomoc, - dodao sam, odlucivsi da se ne obazirem na zaoku i nezno se pritom probijajuci kroz meki i prodorno miomirisni krug zena. - Bice bi mi potrebna citava noc da bih presao preko dvorane i dosao do Sandsa koji upravo drzi audijenciju sa Vegancem - oprostite, gospodjice - a ne stoji mi na raspolaganju cela noc. - Oprostite, gospodjo. - Voleo bih da mi posluzis kao izvor smetnji.

- Vi ste Nomikos! - dahnula je jedna ljupka mala, zapiljivsi se u moj obraz. - Oduvek sam zelela da...

- Dohvatio sam joj ruku, pritisnuo je na usne, opazio kako joj se Camillov prsten ruzicasto zari i rekao: -... A osim toga i negativni kismet, ha? - pa joj ispustio ruku.

-Dakle, sta kazes? - upitao sam Grabera. - Odvedi me odavde doonde za minimum vremena, na svoj tipicni dvorski nacin, pomocu tecne konverzacije koju se niko nece usuditi da prekine. Okej? Trk!

Zustro mi je klimnuo glavom.

- Moje dame, oprostite na trenutak. Odmah se vracam.

Udarili smo preko prostorije, savladavajuci ulice ljudi. Visoko iznad nas lusteri su se micali i okretali poput izbrusenih satelita izgradjenih od leda. Telinstra je u neku rukui nteligentna Eolova harfa, koja baca u vazduh krhotine pesme poput raznobojnog stakla. Ljudi su zujali i migoljili se poput izvesnih insekata Georgea Emmeta, a mi smo izbegavali njihove rojeve bez predaha stavljajuci nogu pred nogu i proizvodeci svoje sopstvene zvukove. Nismo nagazili ni na koga ko bi nam se prilepio.

Noc je bila vruca. Vecina muskaraca je nosila crna odela-uniforme, lagane poput perca, tako da su grudi ostajale glatke da bi se na njima izlozile zeleno-plavo-sivo-bele oznake Zemlje, promera nekih osam centimetara, visoko gore s leve strane; ispod toga nosio se simbol odseka, iza koga je sledila znacka s oznakom cina; na desnoj strani se nagomilala sva blago zamisliva vrsta kokosijeg izmeta koja se uopste mogla i zamisliti, da bi se stvorilo neko toboznje dostojanstvo - a sve je to smislio visokoimaginativni Biro za spomenice, medalje, ordene i grbove (srkaceno BSMOG - njegov glavni direktor je znao da ceni svoj polozaj). Okovratnik je pokazivao sklonost da nakon prvih deset minuta postane omca; u najmanju ruku se moj tako ponasao.

Dame su nosile ili ne nosile sve sto bi im bilo po cefu, ali obicno nesto svetlo ili u kombinaciji sa pastelno prigusenim bojama (ukoliko nisu pripadale personalu, u kom slucaju bi ih spakovali u Crne Kostime s kratkim suknjicama, ali sa podnosljivim okovratnicima), sto je sve olaksavalo razlikovanje cuvara od cuvanih.

- Cujem da je Dos Santos ovde, - rekoh.

- Dobro si cuo.

- Zasto?

- Niti znam niti me je briga.

- C-c. Sta je ostalo od tvoje cudesne politicke svesti? Razred za knjizevnu kritiku te je zbog nje prilicno hvalio.

- U mojim godinama, zadah smrti svakom prilikom uznemiruje sve vise.

- A Dos Santos odise?

- On upravo zaudara.

- Cujem da je zaposlio jednog naseg bivseg poznanika - jos iz dana Madagaskarskog slucaja.

Phil je nakrivio glavu i ispalio na mene ispitivacki pogled.

- Onda cujes jako brzo. Ali, molim, ti si Ellenin prijatelj. Da, Hasan je ovde. Eno ga gore s Donom.

- Kome ce on pomoci da olaksa breme svoje karme?

- Kao sto vec rekoh, o tone ne znam nista, niti m je briga da saznam.

- Da pokusamo da pogodimo?

- Ni do toga mi nije posebno stalo.

Usli smo u proredjeni deo sume, pa sam zastao da dohvatim rum s necim s posluzavnika sto se spustao i koji nas je svo vreme sledio odozgo, sve dok mi nije postalo nepodnosljivo da trpim njegovu pratnju, pa sam mu se naposletku smilovao i pritisnuo bombicu sto mu je visila na kraju repa. Na to se ovaj poslusno spustio, otvorio se gestom slicnom smesku, da bi nam otkrio bogatstva svoje ledene unutrasnjosti.

- O veselja! Da te castim picem, Phil?

- Mislio sam da ti se zuri.

- I zuri mi se, ali bih voleo da steknem nekakav pregled situacije.

- U redu, onda. Ja bih simokoku.

Zaskiljio sam na njega i dao mu je. A tada, kad se okrenuo, pratio sam za njegov pogled koji se usmerio premo dubokim naslonjacima postavljenim u nisi koju je s dve strane tvorio severoistocni ugao sobe a s trece glomazna masa telinstre. Na njoj je svirala neka stara dama sanjarskog pogleda. Zemaljski direktor Lorel Sands sedio je i pusio lulu...

Mislim, ta lula je jedan od najzanimljivijih detalja Lorelove licnosti. Bila je od pravog drveta, a takvih nije jos mnogo ostalo na svetu. Sto se tice ostatka njegove licnosti, njegova funkcija je bila poput funkcije kakvog antikompjutera: nakljukas ga svim mogucim pazljivo slozenim podacima, brojevima i statistickim velicinama, a on ih prevede u djubre. Prodorne crne oci i lagani, klepetavi nacin govora dok te drzi pogledom; retko se prepusta gestakuliranju, ali i tada je vrlo promisljen dok reze vazduh sirokim zamahom desne ruke ili lulom nabada zamisljene dame; belo na slepoocnicama i crno povise njih; ima visoko izbacene jagodicne kosti i ten u skladu sa svojim platnenim odelom (s obzirom da pazljivo izbegava Crno Odelo) i neprestano se trudi da vilicu izbaci inc vise i dalje no sto bi covek rekao da je udobno. On je politicki savetnik, koja je imenovala zemaljska uprava na Taleru, i svoj posao shvata kranje ozbiljno, cak do te mere da svoju revnost demonstrira povremenim napadima cira. On nije najpametniji covek na Zemlji. Moj je sef. I ujedno jedan od mojih najboljih prijatelja.

Kraj njega je sedeo Cort Myshtigo. Mogao sam gotovo da osetim koliko ga Phil mrzi - od beloplavih djonova njegovih sestoprstih stopala pa sve do ruzicaste boje, karakteristicne za visu klasu, njegovog sinjona koji mu se napeo izmedju slepoocnica. Mrzi ne njega kao njega, vec mrzi zato, u sta sam bio siguran, sto je najblizi zivi rodjak - to jest unuk - Tatrama Yshtiga, koji je pre cetrdeset godina poceo da dokazuje da je najveci zivi pisac na engleskom jeziku zapravo Veganac. Starina se jos time zabavlja, i ja ne verujem da mu je to Phil ikada oprostio.

Krajickom oka (onog plavog) video sam Ellen kako silazi niz veliko, raskosno stepeniste na drugoj strani dvorane. Drugim krajickom drugog oka video sam Lorela kako gleda u mom pravcu.

- Vidim, - rekoh, - da sam detektovan, pa moram da podjem da se poklonim Williamu Seabrooku s Talera. Ides sa mnom?

- Dobro... ma dobro, - odvratio je Phil; - svako je trpljenje za spas duse.

Produzili smo prema nisi i zastali tamo ispred dva naslonjaca, izmedju muzike i buke, okrenuti prema sredistu moci. Lorel je polako ustao i rukovao se. Myshtigo je ustao jos sporije, i nije se rukovao; piljio je svojim jantarskim oima, a lice mu je, dok smo se upoznavali, bilo potpuno bez izraza. Njegova slobodno pustena narandzasta kosulja se neprstano vijorila, dok su mu pluca podeljena na komore neprestano izdisala kroz prednje nosnice pri dnu sirokog grudnog kosa. Kratko je klimnuo glavom i ponovio moje ime. Potom se okrenuo Philu s necim sto je licilo na osmeh.

- Da li biste imali nesto protiv toga da vasu stihovanu dramu prevedem na engleski? - upitao je glasom koji je licio na zamiranje muzicke viljuske.

Phil se okrenuo na peti i otisao.

Tada sam na trenutak pomislio da je Vegancu pozlilo, ali onda sam se prisetio da veganski smeh podseca na glasanje jarca kad se zagrcne. Ja pokusavam da se drzim podalje od Veganaca tako sto izbegavam sva drustvena okupljanja.

- Sedi, - rekao je Lorel; njegovo lice iza lule je odavalo nelagodnost.

Privukao sam naslonjac i postavio ga nasuprot njima.

- Okej.

- Cort pise knjigu, - rekao je Lorel.

- To si mi vec rekao.

- O Zemlji.

Klimnuo sam glavom.

- Izrazio je zelju da mu ti budes vodic pri obilasku nekih starina...

- Cinite mi veliku cast, - rekao sam prilicno ukruceno. - A takodje sam i radoznao sta je to pogodovalo mom izboru za vodica.

- A jos radoznaliji u vezi onoga sto bi on mogao da zna o tebi, ha? - upitao je Veganac.

- Da, jesam, - slozio sam se, - i to nekoliko stotina procenata.

- Upitao sam masinu.

- Bravo. Sad znam.

Zavalio sam se i dovrsio svoje pice.

- Kad sam prvi put zamislio taj projekat poceo sam s proverom vitalno-statistickog registra za Zemlju - prosto sam trazio opste podatke o ljudima - i tada, kad sam naleteo na jednu vrlo zanimljivu naznaku, pokusao sam da saznam vise iz banke podataka kadrovske sluzbe zemaljskog Biroa...

- Mm-hm, - rekoh.

- ... i vise je na mene ostavilo utisak ono sto o vama nisu rekli od onoga sto jesu.

Slegnuo sam ramenima.

- U vasoj karijeri ima mnogo praznina. Cak ni sada niko zapravo ne zna cime se bavite vecinom vremena... I sasvim usput, kad ste rodjeni?

- Pojma nemam. Dogodilo se to u sicusnom grckom seocetu i bas su te godine svi ostali bez kalendara. Ipak, rekli su mi da je to bilo na Bozic.

- Prema vasem licnom dosijeu, sada vam je sedamdeset sedam godina. Prema vitalnim statistikama, sada vam je ili sto jedanaest ili sto trideset.

- Folirao sam za godine da bih dobio posao. Kriza je bas bila u toku.

- ... I tako sam sastavio Nomikos profil, koje je nesto prilicno upadljivo, pa sam namestio vitalne statistike da mi love sve fizicke analoge, sve do faktora 0.001 po svim svojim bankama podataka, ukljucujuci tu i one zatvorene za javnost.

- Neki skupljaju stari novac, neki prave modele raketa.

- Otkrio sam da biste vi mogli da budete bilo koja od tri ili cetiri ili pet drugih osoba, koje su sve bile Grci, s tim da je jedna bila zaista izuzetna. Ali naravno, Konstantin Korones, jedan od starijih, rodio se pre dve stotine trideset i cetiri godine. Na Bozic. Plavo oko, smedje oko. Hrom na desnu nogu. Ista visina cela, u starosti od dvadeset tri godine. Ista visina, isti Bertillonovi parametri.

- Isti otisci prstiju? Iste sare na mreznjaci?

- Toga nema u mnogim starijim dosijeima registra. Mozda su u to doba bili nemarniji? To ne znam. Mozda mnogo neoprezniji kada je trebalo nekome dati pristup do javnih kartoteka...

- Vama je jasno da u ovom trenutku na ovoj planeti postoji vise od cetiri stotine miliona ljudi. Usudio bih se da kazem, da biste ako pretrazite zapise iz protekla tri ili cetiri veka, za mnoge od njih mogli da pronadjete ne samo duplikate, nego mozda cak i triplikate. I sta s tim?

- To vas cini donekle zanimljivim, i to je sve, necim nalik duhu nekog mesta - vi ste isto tako zanimljiva rusevina kao i sve u ovom kraju. Nema sumnje da ja nikad necu dostici vase godine, bez obzira koliko ih bilo, a mene je posebno zanimala ta svojevrsna senzibilnost koju covek moze da usavrsi ako mu se da mnogo vremena - pogotovo u vasoj poziciji velikog majstora za svetsku istoriju i umetnost. I eto, to je razlog zbog koga sam zamolio za vase usluge, - zakljucio je Veganac.

- I sad kad ste me upoznali, svog u rusevinama i tako dalje, mogu li kuci?

- Konrade! - Lula se okomila na mene.

- Ne, gospodine Nomikos, postoje tu i prakticni razlozi. Ovaj svet je prilicno gadan, a vas potencijal za prezivljavanje prilicno je visok. Zelim da vas imam uz sebe samo zato sto zelim da prezivim.

Ponovo sam slegnuo ramenima.

- U redu, to je vec sredjeno. Sta sad?

Zasmejao sam se.

- Primecujem da vam se ne dopadam.

- Odakle vam ta ideja? Zar samo zato sto ste mi uvredili prijatelja, postavljali mi bezobrazna pitanja, stavili me sebi u sluzbu tek tako, iz cefa...

- ... eksploatisao vase zemljake, pretvorio vas svet u javnu kucu i dokazao potpunu provincijalnost ljudske rase u poredjenjuu s eonima starijom galaktickom kulturom...

- Ja ne govorim na liniji moja rasa - vasa rasa. Ja razgovaram na licnom nivou. I ponavljam, uvredili ste mi prijatelja, postavljali bezobrazna pitanja, stavili me sebi u sluzbu tek tako, iz cefa.

- (Jarece hunjkanje)! Ovo svo troje! - Uvreda je senama Homera i Dantea pustiti tog coveka da peva u ime ljudske rase.

- U ovom trenutku nemamo nikog boljeg.

- U kom biste slucaju mogli lepo proci i bez njega.

- To nije razlog da se prema njemu ponasate onako kako ste se poneli.

- Ja mislim da jeste, jer inace ne bih tako postupio. - A drugo, ja postavljam sva pitanja koja mi se svide, a vasa je povlastica da na njih odgovorite ili ne odgovorite, vec kako nadjete za shodno - dakle upravo onako kao sto ste ucinili. - I na kraju, niko vas nije ninasta naterao. Vi ste javni sluzbenik. Dobili ste svoj zadatak. Raspravljajte sa svojim pretpostavljenima, ne sa mnom. - Na kraju da dodam, verujem da raspolazete dovoljnom kolicinom podataka da biste tu rec cef smeli da upotrebite tako slobodno kao sto ste upravo ucinili, - zavrsio je Veganac.

Sudeci po Lorelovu izrazu, cinilo se da njegov cir daje nemo svoje komentare dok sam ja opazao:

- Nazovite onda svoj prostakluk otvorenim pristupom, ako vam je volja - ili proizvodom jedne druge kulture - i opravdajte svoj uticaj sofizmima. I dodajte na kraju sta vam je drago - u svakom slucaju, pocastite me svim mogucim nakaradnim procenama, da zauzvrat ja mogu da procenim vas. Ponasate se poput Kraljevskog Upravnika u Krunskoj Koloniji, - zakljucio sam jasno izgovarajuci sva velika slova, - i to mi se ne svidja. Procitao sam sve vase kjige. A procitao sam i knjige vaseg dedice - poput Suza kceri razbludne - i mogu vam reci da vi nikad necete biti covek njegovog kalibra. On ima nesto sto se zove saucesce. Vi nemate. Sve sto osecate za starog Phila ja cu udvostruciti prema vama, u svojoj knjizi.

Onaj deo sa dedicom mora da mu je nagazio na zulj, zato sto je ustuknuo kad je u njega udario moj plavi pogled.

- I mozete da mi popusite palac, - rekao sam, ili mozda nesto slicno tome, na veganskom.

Sands nije dovoljno poznavao veganski da bi registrovao sva znacenja, ali je odmah poceo da ispusta pomirljive zvukove, osvrcuci se na sve strane kako bi se uverio da nas neko nije slucajno cuo.

- Konrade, molim te, pokusaj da se prisetis svog profesionalnog drzanja i da ga ponovo prihvatis. - Srin Shtigo, zasto da ne nastavimo s planiranjem?

Myshtigo se nasmesio svojim plavozelenim osmehom.

- I svodjenjem na minimum razlika u misljenju? - upitao je. - U redu.

- Povucimo se onda u biblioteku gde je mnogo mirnije i gde mozemo da se posluzimo ekranskim kartama.

- Vazi.

Kad smo ustali da krenemo bio sam nesto okrepljen, zato sto je gore bio Dos Santos, a taj je mrzeo Vegance, a gde god je bio Dos Santos bila je uvek i Diana, devojka sa crvenom perikom, a ta je mrzela sve zivo; a znao sam da je gore i Dzordz Emmet, a takodje i Ellen - a George je pravo mrtvo puvalo kad su stranci u pitanju (a i prijatelji, kad smo vec kod toga); a mozda kasnije doluta i Phil pa ispali prve plotune; a tu je i Hasan - on ne govori mnogo, on samo tako sedi i pusi svoje trave i deluje sasvim neprozirno - iako mu covek stane suvise blizu i udahne nekoliko dubokih udisaja, onda mu puca prsluk za to sto ce kazati Vegancima ili bilo kome drugom.

Ponadao sam se da se Hasanovo pamcenje negde nasukalo ili da je, bas naprotiv, negde visoko u oblacima.

Sve su moje nade umrle kad smo usli u biblioteku. Sedeo je uspravno i pijuckao limunadu.

Imao je osamdeset ili devedeset ili jos vise, izgledao je kao da je u cetrdesetim, a mogao je i dalje da funkcionise kao tridesetogodisnjak. Sprung-Samserova terapija nasla je u njemu vrlo pogodan materijal. To se ne dogadja bas precesto. Gotovo nikad, u sstvari. Ona neke ljude, bez vidljivog razloga, dovodi do ubrzanog anafilaktickog soka, iz koga ne uspeva da ih povrati ni interkardijalna konjska doza adrenalina; ostali, vecina ostalih, zaustave se u petoj ili sestoj deceniji zivota. Ali neki retki pojedinci, kad se podvrgnu toj seriji, uistinu se podmlade - dogodi se to otprilike jednom izmedju stotinu hiljada.

Malo me je sokiralo da je na velikoj streljani sudbine bas ovaj morao da uspe, i to na takav nacin.

Proslo je vise od pedeset godina od Madagaskarskog slucaja, u kome je Radpol zaposlio Hasana kao orudje svoje krvne osvete protiv Talerita. Bio je na platnom spisku (blago-pocivseg) velikog K. iz Atine, koji ga je poslao da na brzinu sredi kompaniju za promet nekretnina zemaljske vlade. On je i to obavio. I dobro. Jednom malom fizijskom spravicom. Puf. Trenutno obnavljanje starog gradskog jezgra. Zvan Hasan Ubica medju Nekolicinom, on je poslednji placenik na Zemlji.

Uz to, uz Phila (koji nije uvek tako vitlao macem bez ostrice i balcaka), Hasan je bio jedan od Male Nekolicine koja se secala starog Karaghiosisa.

I tako, uzdignute brade i hrabro izbacenog gljivicnog oboljenja, pokusao sam da mu vec na prvi pogled zamaglim svest. Ili su tu u akciji bile drevne i tajanstvene sile, u sta sumnjam, ili je bio vise u oblacima nego sto sam mislio, sto je moguce, ili mi je zaboravio fizionomiju - sto bi moglo biti moguce ako i ne bas jako verovatno - ili je sve to bilo uvezbavanje profesionalne etike ili niske zivotinjske lukavosti. (Od ove poslednje dve, obe je posedovao u promenljivom stepenu, ali je akcenat bio na zivotinjskoj lukavosti.) Nije se nicim odao dok su nas upoznavali.

- Moj telohranitelj, Hasan, - rekao je Dos Santos, bljesnuvsi svojim magnezijumskim smeskom dok sam ja drmao ruku koja je jednom, da se tako izrazim, prodrmala svet.

Ruku koja je i dalje bila vrlo jaka.

- Konrad Nomikos, - rekao je Hasan, zmirkajuci kao da ga cita s kakvog starog lista.

Sve ostale u sobi sam poznavao, tako da sam zabrzao prema naslonjacu najdaljem od Hasana, gde sam svo vreme drzao svoje drugo pice pred licem, tek toliko da budem siguran.

Diane od Crvene Perike je stala blizu mene. Pa je progovorila. I rekla: - Dobro vam jutro, gospodine Nomikos.

Klimnuo sam joj casom.

- Dobro vece, Diana.

Visoka, vitka, odevena vecinom u belo, stajala je kraj Dos Santosa poput svece. Znam da je to sto ima na glavi perika, jer sam je od slucaja do slucaja vidjao kako klizne prema gore, otkrivajuci deo zanimljive i gadne brazgotine koju obicno skriva niska granica kose, onako kako je nosi. Cesto sam razmisljao o toj brazgotini, ponekad kad bih lezao na sidru i piljio kroz oblake u delove sazvezdja, ili kada bih iskopavao ostecene kipove. Grimizne usne - utetovirane, rekao bih - koje nikad nisam video da su se nasmesile; njeni vilicni misici uvek imaju izbacene tetive jer su joj zubi uvek stegnuti; a medju ocima joj je mali izvrnuti v, kao posledica svog tog mrgodjenja; brada joj je mala i visoko uzdignuta - izazivacki? Ona jedva pomera usta kad govori na svoj stegnuti, odsecni nacin. Ja zaista nisam sposoban da joj procenim godine. Preko trideset - i to je sve.

Ona i Don su bili zanimljiv par. On je crn, recit, uvek sa cigaretom u ustima, nesposoban da sedi mirno duze od dva minuta. Ona je visa za oko dvanaest centimetara, i izgara bez pucketanja. Ja jos ne znam citavu njenu pricu. I sumnjam da cu je ikada znati.

Presla je preko prostorije i stala do mog naslonjaca dok je Lorel upoznavao Corta i Dos Santosa.

- Ti, - rekla je.

- Ja, - rekao sam.

- ... ces biti vodja turneje.

- Svi o meni znaju sve, samo ja ne znam, - rekoh. - Da li bih mogao da se ponadam da cete mi milosrdno udeliti malo svog znanja o tom predmetu?

- Ne znam nista ni o kakvom predmetu.

- Kao da cujem Phila, - rekoh.

- Nije bilo namerno.

- Ali je bilo. Dakle zasto?

- Sta zasto?

- Zasto ti? Don? Ovde? Nocas?

Dodirnula je jezikom gornju usnu pa je cvrsto pritisnula, kao da je iz nje htela da istisne limunadu ili zadrzi reci. Zatim je preko prostorije potrazila Dona, ali je ovaj bio predaleko da bi ista cuo, a i tako je gleda u drugom pravcu. Bio je uposlen nalivanjem prave Coca-Cole Myshtigu iz bokala u njegovu ciniju sa dugackom drskom. Pronalazk njene formule bio je, prema Vegancima, arheoloski pronalazak veka. Ona se bila izgubila za Tri dana a bi je ponovo stekli tek pre mozda deset godina. Na svetu je bilo mnogo simokoka, ali nijedna od njih nije imala takvo delovanje na veganski metabolizam kao ona prava. - Zemljin drugi doprinos galaktickoj kulturi, - nazvao je jedan od njihovih savremenih istoricara. Prvi je doprinos, naravno, bio divni novi socijalni problem na koji su prezasiceni veganski filozofi vec generacijama cekali da se stvori.

Diane je vratila pogled.

- Jos ne znam, - rekla je. - Pitaj Dona.

- I hocu.

I jesam. Ali kasnije. Nisam se ni razocarao, utoliko sto nista nisam ni ocekivao.

Ali dok sam sedeo tako, pokusavajuci, koliko sam mogao, da nesto prislusnem, iznenada je doslo do preklapanja jave i vizije, od one vrste koju je moj psihic jednom klasifikovao kao pseudotelepatsko ispunjenje zelje. A to ide ovako:

Hocu da znam sta se negde desava. Raspolazem gotovo dovoljnim informacijama da bih pogodio. I zbog toga u tome i uspevam. Samo sto to dolazi kao da ja to i vidim i cujem ocima i usima nekog od ucesnika. Ipak, rekao bih da to nije prava telepatija, jer ponekad zna da da omane. Ali to ipak deluje sasvim stvarno.

Psihic mi je znao reci sve, osim zasto je to tako.

A to je bilo da sam stajao nasred sobe,

gledao u Myshtiga,

bio Dos Santos,

i govorio:

- ... ide s vama, radi zastite. Ne kao Radpolov sekretar, naprosto kao privatna osoba.

- Ja vas nisam terao da mi date zastitu, - rekao je Veganac, - ali vam hvala u svakom slucaju. Prihvaticu vasu ponudu da bih izbegao smrt od ruku vasih drugova, - tu se, izgovarajuci to, nasmesio - ako bi je oni pozeleli za vreme mojih putovanja. Sumnjam da hoce, ali bih bio lud kad bih odbio da prihvatim vasu zastitu, gospodine Dos Santos.

- Vi ste mudri, - rekli smo, lagano se naklonivsi.

- Poprilicno, - odvratio je Cort. - A sada mi recite, - tu je klimnuo glavom prema Ellen, koja je upravo zavrsila prepirku s Georgeom ko bi ga znao o cemu i sad se zustrim korakom udaljavala od njega - ko je ova?

- Ellen Emmet, supruga Georgea Emmeta, direktora Odseka za ocuvanje divljine.

- Koja je njena cena?

- Nije mi poznato da je u poslednje vreme istakla neku.

- Pa dobro, kolika je bila obicno?

- Nikada nije bilo nikakve.

- Sve na Zemlji ima cenu.

- U ovom slucaju, pretpostavljam da cete sami morati da je utvrdite.

- I hocu, - rekao je Veganac.

Zemaljske zene su oduvek za Vegance imale neku cudnu privlacnost. Jednom mi je jedan vegic rekao da se uz njih oseca sasvim kao zoofil. Sto je zanimljivo, jer mi se jednom poverila neka devojka iz odmaralista na Zlatnoj obali, kikocuci se, da se uz Vegance ona oseca kao une zoophiliste. Pretpostavljam da vazdusna strujanja golicaju, ili tako nesto, pa uspaljuju i jednu i drugu zverku.

- Usput, - upitasmo, - jeste li prestali da mlatite svoju zenu?

- Koju? - odgovorio je Myshtigo.

Zamracenje, i evo me natrag u mom naslonjacu.

- ... Sta, - pitao je George Emmet, - vi mislite o tome?

Zablenuo sam se u njega. Sekundu pre nije bio ovde. Iznikao je iznenada i posadio se na siroki oslonac mog naslonjaca.

- Ponovite, molim vas. Malo sam zadremao.

- Rekoh da smo pobedili pauk-netopire. Sta mislite o tome?

- U rimovanju jesmo, - bio je moj komentar. - A sad mi samo ispricajte kako smo ih to pobedili?

Ali on se smejao. Bio je to jedan od onih frajera kod kojih je svet bio nesto sasvim nepredvidljlivo. Taj ce se danima setati po svetu kiselog lica, a onda ce ga neka sitnica naterati u gromoglasan smeh. On se kao gusi dok se smeje, poput odojceta, a taj se utisak jos vise pojacava njegovom ruzicastom mlitavoscu i proredjenom kosom. I tako sam sacekao. Ellen je bila gotovoa sa vredjanjem Lorela, a Diane se dala na citanje naslova na policama biblioteke.

I na kraju: - Razvio sam novu sortu slishija, - poverljivo je zadrhtao.

- Sto ne kazete, to je velicanstveno!

A potom: - A sta su to slishi? - upitao sam tiho.

- Slish je bakabijanski parazit, - objasnio je ovaj, - nesto sasvim nalik velikom krpelju. Moji su dugacki oko centimetar, - rekao je gordo, - i ti se zabadaju duboko u meso i ispustaju visoko otrovne otpadne produkte.

- Smrtonosne?

- Moji da.

- Da li biste mogli da mi pozajmite jednog? - upitao sam ga.

- Zasto?

- Spustio bih ga nekome za vrat. Ali kad bolje razmislim, neka ih bude nekoliko desetina. Imam mnogo prijatelja.

- Moji nece napadati ljude, nego samo pauk-netopire. Oni su kontraindikovani s ljudima. Ljudi bi otrovali moje slishije. (Moje slishije - izgovorio je to vrlo posesivno.) - Domacin mora da ima metabolizam utemeljen na bakru, a ne na gvozdju, - pozurio je da mi objasni, - a pauk-netopiri spadaju u tu kategoriju. To je razlog zbog koga zelim da s vama podjem na taj put.

- Hteli biste da vam nadjem pauk-netopira pri ruci? Prosle nedelje sam potrosio sve svoje.

- Ali ja sam se vec uverio da ce to sa slishijima funkcionisati. Hteo bih da podjem sa vama da zacnem pomor.

- Kakav pomor?

- Medju netopirima. - Slishiji se u zemaljskim okolnostima mnoze prilicno brzo, samo ako imaju prikladnog domacina, i mogli bi biti ekstremno zarazni ako bismo poceli u pravo doba godine. Ono sto mi je na pameti, to je kasno doba parenja jugozapadnih pauk-netopira. Ono pocinje za sest do osam nedelja na terirotiji Kalifornije, na jednom starom mestu - koje, medjutim, nije vise bas jako vruce - zvanom Capistrano. Shvatio sam da ce vas vasa ruta navesti na to mesto bas nekako u to vreme. Kada se pauk-netopiri vrate u Capistrano, voleo bih da ih ja tamo cekam, ja i moji slishiji. A ujedno bih iskoristio i godisnji odmor.

- Mm-hm. Jeste li o tome porazgovarali s Lorelom?

- Jesam, i on misli da je to dobra ideja. U stvari, on bi voleo da se tamo sretne sa nama i slika ih. Moglo bi da se dogodi da za to vise ne bude prilike, da necemo vise moci da ih vidimo kako svojim krilima zamracuju nebo, kako se gnezde po rusevinama kao sto sada cine, kako jedu divlje svinje i ostavljaju zeleni izmet po ulicama - sve je to prilicno lepo, znate.

- Aha, nesto nalik na noc vestica. A sta ce biti sa svim tim divljim svinjama ako pobijemo pauk-netopire?

- O, bice ih vise po svetu. Ali ja racunam da ce ih pume spreciti da se razmnoze poput zeceva u Australiji. Ali, u svakom slucjau, bolje da su svinje nego pauk-netopiri, zar ne?

- Ne volim posebno ni jedne ni druge, ali kad razmislim, draze bi mi bile svinje od pauk-netopira. U redu, dobro, mozete sa nama.

- Hvala vam, - rekao je. - Bio sam siguran da cete mi izaci u susret.

- Nema na cemu.

Bas nekako u tom casu Lorel je negde duboko u grlu poceo da proizvodi izvinjavajuce zvukove. Stajao je za velikim pisacim stolom negde u sredini prostorije, ispred koga se polako spustao siroki ekran. Bio je to debeli dubinski projektor, tako da niko nije morao da se premesta u potrazi za boljim mestom. Lorel je pritisnuo dugme sa strane stola, pa su svetla nesto potamnela.

- Ovaj, sad bih vam prikazao seriju geografskih karata, - rekao je, - ako mi uspe da sinhro... Evo. Evo ga.

Gornji deo Afrike i najveci deo Sredozemlja su se pojavili u pastelnim bojama.

- Leste li zeleli prvo ovu? - upitao je Myshtiga.

- Jesam, verovatno, - rekao je krupni Veganac, okrenuvsi se od Ellen s kojom je vodio priguseni razgovor, i koju je saterao u ugao u nisi za francusku istoriju, a ispod Voltaireove biste.

Svetla su se jos malo zamracila i Myshtigo se premestio do stola. Pogledao je na kartu, a onda ni u koga posebno.

- Zeleo bih da posetim neka kljucna mesta koja su, zbog ovih ili onih razloga, vazna za istoriju vaseg sveta, - rekao je. - Voleo bih da pocnem sa Egiptom, Grckom i Rimom. A onda bih voleo da na brzinu prodjem kroz Madrid, Pariz i London. - Dok je govorio, karte su se pomerale, ali ne dovoljno brzo da bi s njim drzale korak. - A onda bih voleo da se vratim do Berlina, da dotaknem Bruxelles, posetim Lenjingrad i Moskvu, preskocim Atlantik i zaustavim se u Bostonu, New Yorku, Washingtonu, Chicagu, (Lorel je do tada vec bio obliven znojem), da se spustim na Yucatan i onda preskocim na teritoriju Kalifornije.

- Tim redom? - upitao sam.

- Bas tim, - odvratio je on.

- A sta fali Indiji, Srednjem Istoku - ili Dalekom, kad smo vec kod toga? - upitao je glas u kom sam prepoznao Phila. On je dosao nakon sto su se svetla sasvim prigusila.

- Ne fali nista, - odgovorio je Myshtigo, - osim sto je tamo uglavnom mulj i pesak i vrucina, i sto tamo nema bas nista od onoga sto trazim.

- A sta trazite?

- Pricu.

- Kakvu pricu?

- Poslacu vam primerak sa potpisom.

- Hvala lepo.

- Nema na cemu.

- Kada biste zeleli da krenete? - upitao sam ga.

- Prekosutra, - odgovorio je on.

- Okej.

- Nabavio sam detaljne karte odredjenih mesta, izradjene specijalno za vas. Lorel kaze da su danas popodne dostavljene u vasu kancelariju.

- Jos jednom okej. Ali postoji nesto cega mozda niste sasvim svesni. To se tice cinjenice da je sve sto ste do sada spomenuli pripadalo unutrasnjosti kontinenta. A u danasnje vreme nasa kultura je prilicno ostrvskog tipa, i to zbog dobrih razloga. Za vreme Tri dana kontinente su dobro iscedili, i vecina mesta koje ste pomenuli i danas je prilicno vruca. To, medjutim, ipak nije jedini razlog zbog koga se smatraju opasnima...

- Vasa istorija mi nije potpuno nepoznata i svestan sam svih mera predostroznosti protiv radioaktivnosti, - prekinu me Veganac. - Takodje mi je poznata raznovrsnost mutiranih zivotnih oblika koji nastanjuju Stara mesta. To drzim na umu, ali nisam zabrinut.

Slegnuo sam ramenima u vestackom sumraku.

- Sto se mene tice, to je okej...

- Bravo. - Ispio je jos jedan gutljaj Coca-Cole. - Onda vas molim za malo svetla, Lorel.

- Odmah, Srin.

Ponovo se osvetlilo.

Dok su uredjaji usisavali ekran ispred njega, Myshtigo me upita: - Je li istina da ovde u Portu poznajete neke od mamboa i houghana?

- Ovaj, da, - rekoh. - Zasto?

Prisao je mom naslonjacu.

- Koliko sam shvatio, - rekao je u lakom konverzacionom tonu, - voodoo ili voudoun magija je prezivela vekove u prilicno nepromenjenom obliku.

- Moguce, - rekoh. - Ali nisam bio u blizini kad je sve to pocelo, tako da ne mogu da vam kazem nista odredjeno.

- Koliko sam shvatio, ucesnici ne vole mnogo prisustvo stranaca...

- I to je tacno. Ali, za vas ce organizovati lepu predstavu, samo ako izaberete pravi hounfor i dobacite im poneki poklon.

- Ali ja bih voleo da budem svedok pravog obreda. Kad bih mogao da mu prisustvujem s nekim ko ucesnicima nije stranac, mozda bih mogao da dodjem do prave stvari.

- A zasto vam je stalo do toga? Morbidna radoznalost u vezi varvarskih obicaja?

- Ne. Bavim se komparativnim proucavanjem religija.

Sad sam ja malo proucavao njegovo lice, ali na njemu nisam mogao nista da procitam.

Nije proslo bas mnogo vremena od kada sam posetio jedan od hounfora s tatom Joeom i mamom Julie, ili s bilo kim drugim, a taj i nije bio tako daleko, ali nisam znao kako bi prihvatili da im dovedem Veganca. Razume se, kad sam im dovodio ljude, nikad nisu imali nista protiv.

- Ovaj... - bas sam poceo.

- Voleo bih samo da gledam, - rekao je. - Drzacu se po strani. Jedva da ce i znati da sam tamo.

Malo sam mrmljao pa popustio. Mamu Julie sam poznavao prilicno dobro i nisam video kakva bi stvarna steta mogla da nastane iz toga, bez obzira na bilo sta.

I tako, - Okej, - rekoh, odvescu vas na jedan. Jos veceras, ako vam je po volji.

On je prihvatio, zahvalio i udaljio se u potrazi za jos jednom Coca-Cooom. George, koji nije ni mrdnuo od oslonca mog naslonjaca, nagnuo se prema meni i zapazio kako bi bilo vrlo zanimljivo secirati kakvog Veganca. S tim sam se saglasio.

Kad se Myshtigo vratio, uz njega je bio Dos Santos.

- Kakve su to price da ces gospodina Myshtiga odvesti na paganski obred? - upitao je dok su mu se nosnice sirile i drhtale.

- Price su istinite, - rekoh. - Upravo se spremam.

- Ne, bez telohranitelja neces, bogami ne.

Okrenuo sam oba dlana prema gore.

- Ja sam sposoban da izadjem na kraj sa svim do cega bi moglo da dodje.

- Hasan i ja idemo sa tobom.

Upravo sam hteo da se pobunim kad se medju njih ubacila Ellen.

- I ja bih htela da podjem, - rekla je. - Nikad nisam bila ni na jednom.

Slegnuo sam ramenima. Ako Dos Santos podje, onda ce hteti i Diane, sto znaci da ce nas biti poprilicno.

I tako, jedan vise ili manje nece znaciti nista, niti bi smeo da znaci. Sve je propalo pre nego sto je i pocelo.

- Zasto ne bi? - odgovorio sam.

Hounfor se smestio dole u luckoj sekciji, moguce i zato sto je bio posvecen Aguéu Woyou, bogu mora. Mnogo verovatnije, ipak, zato sto je narod mama Julile oduvek pripadao luci. Agué Woyo nije ljubomoran bog, tako da je po zidovima bilo podsecanja i na mnoga druga bozanstva, sva u blistavim bojama. Dublje u kopnu postoje mnogo pazljivije izradjeni hounfori, ali su se oni pomalo komercijalizovali.

Aguéov veliki reprezentativni brod je bio plav i narandzast i zelen i zut i crn, a i meni je delovao pomalo plovno nesposobno.

Damballa Wedo, grimizne boje, previjala se i uvijala citavom duzinom preko gotovo celog suprotnog zida. Papa Joe je ritmicki udarao po nekolicini velikih rada bubnjeva, smestenih ispred i desno od vrata kroz koja smo usli - a koja su ujedno bila i jedina. Razliciti hriscanski sveci su piljili kroz svoje neshvatljive izraze, s plamenih srca i izdanaka i grobljanskih krstova, barjaka, maceta i kapelica koji su se pripili uz gotovo svaki inc zidova oko njih - ukoceni u postkatastrofalnom nadrealizmu amfotericnim bojama s Titana - a o tome odobravaju li sveci ili ne sve to sto se pred njima dogadja niko ne bi mogao nista da kaze: oni su piljili kroz svoje jeftine okvire kao da su ovi prozori otvoreni u nekakav vanzemaljski svet.

Na malom oltaru su bile bezbrojne bocice alkoholnih pica, tikvice, posvecene posudice za destilate, loe, talismani, lule, zastavice, dubinske fotografije nepoznatih osoba i, medju svim ostalim stvarima, kutija cigareta za papa Legbu.

Sluzba je vec bila u toku kad nas je uveo mladi hounsi zvani Luis. Prostorija je imala nekih osam metara u duzini i pet u sirini, visoku tavanicu i pod od nabijene zemlje. Igraci su se kretali oko sredisnjeg stuba sporim, ukocenim korakom. Ten im je bio mrk i presijavao se u sumracnom svetlu drevnih petrolejki. Nasim ulaskom prostorija je postala pretrpana.

Mama Julie me uhvati za ruku i nasmesi se. Odvela me je do mesta kraj oltara i rekla: - Erzulie je bila ljubazna.

Klimnuo sam glavom.

- Ti si joj drag, Nimikos. Ti zivis dugo, mnogo putujes ali se vracas.

- Uvek, - rekoh.

- A ti ljudi...?

Pokazala je prema mojim pratiocima jednim treptajem svojih crnih ociju.

- Prijatelji. Nece smetati...

Nasmejala se kad sam to rekao. Nasmejao sam se i ja.

- Bice po strani ako nam dozvolis da ostanemo. Ostacemo u senci sa strane. Ako zelis da ih odvedem, tako cu i uciniti. Vidim da ste vec mnogo igrali, ispraznili mnogo flasa...

- Ostani, - rekla je. - I dodji jednom do mene danju pa da porazgovaramo.

- Docicu.

Tada se odmakla, a igraci su joj stvorili mesto unutar svog kruga. Bila je to krupna zena, iako joj je glas bio sicusan. Kretala se poput velike gumene lutke, ne bez ljupkosti, koracajuci po monotonoj grmljavini bubnjanja Papa Joea. Posle nekog vremena taj zvuk je ispunio sve - moju glavu, zemlju, vazduh - mozda bas onako kao kucanje kitovog srca napola svarenom Joni. Posmatrao sam igrace. A posmatrao sam i one koji su posmatrali igrace.

Ispio sam pola litra ruma u pokusaju da udjem u igru, ali mi nije uspelo. Myshtigo je i dalje pijuckao Coca-Colu iz boce koju je doneo sa sobom. Niko nije primetio da je on plav, ali molim, dosli smo ovamo prilicno kasno, kad su stvari vec prilicno odmakle u kom god bilo pravcu.

Crvena Perika je stajala u uglu i delovala uobrazeno i uplaseno. Uz kuk je drzala flasu, ali ona je tu i ostajala. Myshtigo je uz kuk drzao Ellen, ali ona je tu i ostajala. Dos Santos je stajao uz vrata i pazio na svakoga - cak i na mene. Hasan je cucao uz desni zid i pusio lulu dugackog kamisa i male glave. Cinilo se kao da je nasao svoj mir.

Mama Julie, rekao bih da je to bila ona, je pocela pesmu. Ostali glasovi su je prihvatili:

I to se nastavljalo, i nastavljalo, i nastavljalo. Prispavalo mi se. Popio sam jos ruma, osetio se jos zednijim, pa popio jos ruma.

Ne bih mogao sigurno da kazem koliko smo bili tamo kad ono dogodilo. Igraci su ljubili stub i pevali i cegrtali tikvicama i izlivali vodu, a nekoliko se hounsia ponasalo kao opsednuto i govorilo nesuvislo, a brasnom ucrtan crtez na podu sav se vec zamutio i u vazduhu je vec bilo mnogo dima, a ja sam se naslonio na zid i rekao bih da su mi oci ostale zatvorene minut ili dva.

Zvuk je dosao iz neocekivanog pravca.

Hasan je kriknuo.

To nesto sto me je gurnulo napred je bio dug uplasen krik; posle cega sam u metezu izgubio ravnotezu, pa se vratio na zid, uz mukli udarac.

Bubnjanje se nastavilo, a da se nije izgubio ni jedan jedini udarac. Pa ipad su neki od igraca zastali i zagledali se.

Hasan je ustao na noge. Zubi su mu bili ogoljeni, oci suzene na proreze, a lice mu je ispod sjajne prevlake znoja bilo puno brda i dolina izazvanih naporom.

Brada mu je bila siljak usijanog taneta.

Njegov ogrtac, zakacen visokim zidnim ukrasima se pretvorio u crna krila.

Njegove ruke, u hipnozi usporenog snimka, davile su nekoga ko nije postojao.

Iz njegovog grla su dopirali zivotinjski zvukovi.

Nastavio je da davi nikoga.

Napokon se zagrcnuo i njegove ruke se strelovito rastvorise.

Dos Santos se gotovo u trenutku stvorio uz njega i poceo nesto da mu govori, no oni su ocigledno bili stanovnici dva razlicita sveta.

Jedan od igraca je poceo tiho da jeci. Drugi mu se pridruzio - pa zatim i ostali.

Mama Julie se odvojila od kruga i posla prema meni - bas u trenutku kad je Hasan poceo sve iz pocetka, ali ovog puta sa mnogo teatralnijom gestakulacijom.

Bubanj je nastavljao svoje jednolicno glasanje u ritmu igre po utabanoj zemlji.

Papa Joe nije cak ni podigao pogled.

- Los znak, - rekla je Mama Julie. - Sta znas o tom coveku?

- Mnogo toga, - rekoh, prisiljavajuci glavu da se razbistri cistom snagom volje.

- Angelsou, - rekla je Mama Julie.

- Sta?

- Angelsou, - ponovila je. - On je mracni bog - jedan od onih kojih se treba plasiti. Tvog prijatelja je opseo Angelsou.

- Objasni, molim te.

- On retko dolazi u nas hounfor. Ovde ga ne zele. Oni koje on opsedne postaju ubice.

- Rekao bih da je Hasan isprobao novu smesu za svoju lulu - mutantni limundzik ili tako nesto.

- Angelsou, - rekla je ona jos jednom. - Tvoj prijatelj ce postati ubica, jer je Angelsou bog smrti, i on posecuje samo svoje.

- Mama Julie, - rekoh, - Hasan vec jeste ubica. Kad bi za svakog coveka koga ga je on ubio dobila zvaku, i kad bi pokusala da ih sazvaces, izgledala bi kao veverica. On je profesionalni ubica - koji ostaje u granicama zakona, bar vecinom. S obzirom da u unutrasnjosti preovladava vecinom zakon dvoboja, on svoj posao najvise tamo obavlja. Suska se da je nekom prilikom ubio i protivzakonito, ali to nikad nije dokazano. - I tako, reci mi, - zakljucio sam, - je li Angelsou bog svih koji ubijaju ili samo muckih ubica? Tu bi trebalo da bude razlike, nije li tako?

- Za Angelsoua je nema, - odgovorila je ona.

Tada je Dos Santos, u pokusaju da prekine predstavu, dohvatio Hasana za oba zgloba. Pokusao je da mu razdvoji ruke... pa dobro, pokusajte jednom da savijete resetke kaveza za lavove pa cete steci pravu sliku.

Presao sam preko prostorije, sto je ucinila jos nekolicina. To je bila srecna zamisao, s obzirom da je Hasan najzad primetio da ispred njega neko stoji, pa je pustio ruke da klonu i razdvojio ih. A onda je ispod svog ogrtaca izvukao stilet duge ostrice.

Da li bi ga stvarno upotrebio na Donu ili bilo na bilo kome drugom je tema o kojoj bi moglo beskonacno da se raspravlja, jer je u tom trenutku Myshtigo zacepio svoju bocu Coca-Cole palcem i pogodio ga njome iza uva. Hasan je pao prema napred i Don ga je dohvatio, ja sam mu istrgao noz iz prstiju a Myshtigo je dovrsio svoju Coca-Colu.

- Zanimljiva ceremonija, - zapazio je Veganac. - Nikad ne bih mogao da pomislim da u srcu tog velikog klipana postoje tako snazna verska osecanja.

- To vam je onda samo pokazalo da nikad ni u sta ne mozete da budete previse sigurni, zar ne?

- Da. - Zatim je pokretom pokazao na publiku. - Svi su oni panteisti, zar ne?

Odmahnuo sam glavom: - Primitivni animisti.

- U cemu je razlika?

- Ovako ce ta boca Coca-Cole koju ste upravo ispraznili naci svoje mesto na oltaru, il péu, kako ga zovu, i to kao posudica za Angelsoua, zato sto je dozivela intimni misticni odnos sa tim bogom. Animista tako na to gleda. Ali, panteista bi mogao samo malo da se zbuni zato sto mu je neko nepozvan dosao na obred i pritom napravio incident kakav smo mi stvorili. Panteistu bi to moglo naterati da zrtvuje uljeze Agué Woyou, bogu mora, i to tako da ih lupi po glavi na slican ceremonijalan nacin i onda ih frkne u more s kraja doka. I tako ja necu morati da objasnjavam Mami Julie da su svi ti ljudi koji stoje oko nas i bulje stvarni animisti. Oprostite na trenutak.

Nije to bilo bas tako gadno, ali sam hteo da ga malo uzdrmam. I mislim da mi je to uspelo.

Posto sto sam se izvinio i pozeleo laku noc, pokupio sam Hasana. On je bio izvan igre i hladan, a ja sam bio jedini dovoljno krupan da ga ponesem.

Osim nas na ulici nije bilo nikoga, a veliki reprezentativni brod Aguéa Woyoa je sekao talase bas negde pod istocnom ivicom sveta i zapljuskivao nebesa svojim omiljenim bojama.

Tada je Dos Santos, stojeci mi sa strane, rekao: - Mozda ste imali pravo. Mozda i nije trebalo da dolazimo.

Nisam se potrudio da mu odgovorim, ali se Ellen, koja je hodala napred s Myshtigom, okrenula i rekla: - Glupost. Da nismo dosli, promakao bi nam sobarev cudesni dramski monolog. - U tom trenutku vec sam joj se nasao na dohvatu, pa su joj ruke sunule napred da bi mi ih obavila oko vrata. Nije pritiskala ali je pravila uzasne grimase i stavljala opaske u stilu: Grr! Mm! Hrg! Obuzeo me Angelsou i sad ces dobiti svoje. - A onda se nasmejala.

- Pusti mi vrat ili cu na tebe baciti Arapina, - rekoh dok sam uporedjivao narandzastosmedju boju njene kose s narandzastoruzicastom bojom neba iza nje i smeskao se.

- A osim toga je i tezak, - dodao sam.

Tada, trenutak pre nego sto me je pustila, malo me je pritisnula - mrvicu vise da bi bilo kao u igri - a onda je ponovo uzela Myshtiga za ruku da bismo ponovo zakoracili. Mislim, zene me nikad ne samaraju jer im odmah na pocetku okrenem drugi obraz, a one se boje gljivica, zato mislim da im je brzo davljenje jedina alternativa.

- Strasno zanimljivo, - rekla je Crvena Perika. - Osecam se cudno. Kao da je nesto u meni igralo zajedno s njima. Neobican osecaj, zaista. A ja zapravo ne volim igru - ni jedne vrste.

- Kakav vam je to izgovor? - prekinuo sam je. - Pokusavam negde da vas smestim.

- Nemam pojma, - odgovorila mi je. - Ja sam neka irska Francuskinja. Zevela sam na Hebridima - a takodje i u Australiji, Japanu - sve do svoje devetnaeste...

Upravo u tom trenutku Hasan je zajaukao i napeo misice pa sam u ramenu osetio ostar bol.

Spustio sam ga na ulicni stepenik i pretresao ga. Nasao sam dva noza za bacanje, jos jedan stilet, vrlo fino izradjen skakavac, jedan nazubljen bowie, zice za davljenje i metalnu kutijicu koja je sadrzala kojekakve praskove i fiole s tecnostima za koje nisam osetio zelju da ih podrobnije istrazim. Skakavac mi se dopao pa sam ga zadrzao. Bila je to vrlo precizno izradjena coricama.

U kasne sate sutrasnjeg dana - nazovimo to povecerjem - na prevaru sam zavrbovao starog Phila, odlucan da se njime posluzim kao cenom za ulazak u Dos Santosov apartman u Royalu. Radpol jos i sad postuje Phila kao nekakvog povratnickog Toma Painea, uprkos tome sto je ovaj poceo da se proglasava nevinim od toga ima tome pola veka, u onim vremenima kada je poceo da sticei osecaj za misticizam i drustveni ugled. Dok je njegov Zov Zemlje verovatno najbolja stvar koju je ikad napisao, on je napisao i Pravilnik o povratku, koji je zapravo pokrenuo guzvu koju sam zeleo da bude pokrenuta. Danas moze da porice koliko mu je volja, ali je onda bio majstor za sve frke, i ja sam siguran da on i dalje cuva sve ljupke poglede i sve laskave reci koje mu to i dalje donosi, da ih s vremena na vreme vadi, brise s njih prasinu i gleda ih s necim sto bi se moglo opisati kao zadovoljstvo.

Uz Phila, uz mene je bio i povod - da hocu da vidim kako se oseca Hasan posle onog zaljenja vrednog udarca u glavu koji je primio u hounforu. A u stvari, ono sto mi se prohtelo je bila sansa da porazgovaram s Hasanom i otkrijem koliko je voljan, ukoliko je uopste, da mi prica o svom poslednjem zaposlenju.

I tako smo se Phil i ja odsetali. Od kompleksa Biroa do Royala nije bilo daleko. Otprilike sedam minuta, setnjom.

- Jesi li vec gotov sa pisanjem moje elegije? - upitao sam.

- Jos radim na njoj.

- Govoris mi to vec dvadeset godina. Voleo bih da pozuris, tako da mogu da je citam.

- Mogao bih da ti pokazem nekoliko vrlo lepih... Lorelovu, Georgeovu, cak i jednu sa Dos Santosom. A imam i raznovrsnih za opstu upotrebu medju svojim spisima - onih na ispunjavanje - za manje uglednike. Ali tvoja je malo problematicna, znas.

- Kako to?

- Moram stalno da je renoviram. A ti samo ides napred, srca punog radosti - i zivis, i bavis se kojecim.

- To mi prebacujes?

- Vecina ljudi je dovoljno pristojna da obavi sve sto je naumilo za pola veka i onda se sklone. Elegije za njih ne predstavljaju nikakav problem. Imam ih pune ormane. Ali bojim se da ce tvoja biti nesto pisano u poslednji cas i s neprikladnim zavrsetkom. Ne volim tako da radim. Draze mi je da pazljivo posmatram kroz dugi niz godina, da pazljivo procenjujem neciji zivot, i bez pritiska. A vi koji zivite kao narodna pesma mi zadajete muku. Rekao bih da pokusavas da me prisilis da o tebi napisem citav ep, a vec sam prestar za to. I ponekad mi klone pero.

- Mislim da to nije posteno od tebe, - rekao sam mu. - Drugi ljudi dobijaju svoje elegije na citanje, a ja bih se zadovoljio i sa nekoliko stihova kakve rugalice.

- U redu, osecam da mi nece biti potrebno jos dugo da zavrsim i tvoju, - klimnuo je glavom. - Pokusacu da ti na vreme dostavim primerak.

- O? Iz cega izvire to osecanje?

- Ko da odredi izvor nadahnuca?

- Ti mi reci.

- Doslo mi je dok sam meditirao. Bas sam bio u toku slaganja jedne za Vegance - cisto za vezbu, razume se - pa sam se zatekao kako mislim: - Uskoro cu zavrsiti i onu za onoga Grka. - Zastao je na trenutak, pa nastavio: - Predstavi to sebi ovako: ti se sastojis od dva coveka, od kojih je svaki visi od onog drugog.

- To moze da se izvede ako stanem pred ogledalo i prebacujem se s noge na nogu. Ova mi je noga kraca. - I tako, uspeo sam to da predstavim. I sta sad?

- Nista. Ti tome ne prilazis kako treba.

- To je kulturna tradicija protiv koje nikad nisam uspeo da steknem pravi imunitet. Poput cvorova, ognja - Gordije, Troje. Znas i sam. Iznutra smo zapleteni.

Cutao je sledecih deset koraka.

- Dakle, perje ili olovo? - upitao sam ga.

- Molim?

- To je gatalica kallikanzarosa. Odaberi jedno.

- Perje?

- Pogresno.

- A da sam rekao "olovo"...?

- Ah-ah. Imao si samo jednu sansu. Ispravan je onaj odgovor koji kallikanzarosi zele. Ti gubis.

- Cini mi se malo samovoljno.

- Takvi su kallikanzaroi. To je pre grcka nego istocnjacka lukavstina. I lakse odgonetljiva. Jer od odgovora cesto zavisi covekov zivot, a kallikanzarosi uglavnom zele da ovaj promasi.

- A zasto je tako?

- Pitaj sledeceg kallikanzarosa na koga naletis, ako ti se ikada ukaze prilika. To su ti podle duse.

Dosli smo do prave avenije i skrenuli u nju.

- Zasto se opet tako naglo zanimas za Radpol? - upitao je. - Prosloo je mnogo vremena od kada si otisao.

- Otisao sam u pravom trenutku, i sve sto me zanima je hoce li ponovo oziveti - kao u stara vremena. Hasan je isplivao na povrsinu zato sto on uvek urucuje, a ja bih zeleo da znam sta je u paketu.

- Brine li te sto su te razotkrili?

- Ne. To bi moglo da bude neugodno, ali sumnjam da bi mi to moglo oduzeti slobodu delanja.

Royal se velicanstveno uzdizao nad nama kad smo ulazili u njega. Otisli smo ravno do apartmana. Dok smo hodali predsobljem pokrivenim debelim tepihom, Phil je, u trenutku inspirativne moci zapazanja, primetio: - Ponovo sam izvor smetnji.

- Moglo bi i tako da se kaze.

- Okej. Deset prema jedan da neces uspeti nista da otkrijes.

- Ne bi bilo. Verovatno si u pravu.

Pokucao sam na vrata od tamnog drveta.

- Haj svima, - rekao sam kad su se otvorila.

- Napred, napred.

Bilo mi je potrebno deset minuta da razgovor okrenem na zaljenja vredno udaranje beduina u glavu, zato sto me je Crvena Perika dekoncentrisala svojim prisustvom i svojom sposobnoscu da dekoncentrise.

- Dobro jutro, - rekla je.

- Dobro vece, - odvratio sam.

- Ima li neceg novog u umetnostima?

- Ne.

- Spomenicima?

- Ne.

- Arhivama?

- Ne.

- Mora da ti je posao uzasno zanimljiv.

- A, nekoliko neoromanticara iz Odseka za informacije mu je dala prevelik publicitet i previsok sjaj. A u stvari, sav se nas posao sastoji od pronalazenja, restauracije i konzervisanja zapisa i artefakata koje je covecanstvo ostavilo da leze razbacani po Zemlji.

- Neka vrsta kulturoloskih djubretara?

- Mm, da. Rekao bih da je to prava rec.

- Ovaj, a zasto?

- Sta zasto?

- Zasto to radis?

- Neko mora, jer je to djubre kulturno djubre. Zbog toga je vredno sakupljanja. Ja poznajem svoje djubre bolje od ikoga drugog na Zemlji.

- Koliko si odan poslu toliko si i skroman. I to je dobro.

- A osim toga, nije nas bilo bas mnogo za biranje kad sam potrazio taj posao - a ja sam znao za mnogo tog djubreta gde je razbacano. - Ona mi je pruzila casu, popila gutljaj i po iz svoje, pa upitala: - Jesu li zaista jos u blizini?

- Ko to? - upitah.

- Bozanska korporacija. Stari drugovi. Poput Anelsoua. Mislila sam da su svi bogovi napustili Zemlju.

- Ne, nisu. Sama cijenica da nam nalikuju ne mora da znaci da se slicno i ponasaju. Kad su ljudi otisli, nisu im ponudili da ih povedu sa sobom, a i bogovi imaju svoj ponos. Ali moli, mozda su i tako morali da ostanu - zbog onoga sto se zove ananke, ili smrtna sudbina. Niko protiv toga ne moze nista.

- Cak ni napredak?

- Aha. Ali kad smo vec kod napretka, kako napreduje Hasan? Poslednji put kad sam ga video potpuno je stagnirao.

- Nabolje, pomalo. Velika cvoruga. Debela lobanja. Nema stete.

- Gde je sad?

- Gore uz hodnik, levo. Igracnica.

- Mislim da cu poci da mu izrazim saucesce. Oprastas li me za trenutak?

- Oprastam, - odgovorila je ona i klimnula glavom, pa otisla da slusa Dos Santosa kako nesto govori Phillu. Phil je, razume se, radosno docekao taj dodatak drustvu.

Kad sam otisao, niko nije podigao pogled.

Igracnica je bila na drugom kraju dugackog hodnika. Kad sam prilazio, zacuo sam pum iza koga je usledila tisina pa zatim jos jedan pum.

Otvorio sam vrata i pogledao unutra.

Bio je sam u prostoriji. Bio mi je okrenut ledjima, ali je zacuo otvaranje vrata pa se naglo okrenuo. Nosio je dugacak purpurni kucni haljetak, a u desnoj ruci je balansirao noz. Na temenu mu je bio veliki jastucic plasticne vate.

- Dobro vece, Hasane.

Kraj njega je stajao posluzavnik sa nozevima, a metu je postavio na suprotni zid. U nju su bile zabodene dve ostrice - jedna u sredistu a druga petnaestak centimetara napolju, u polozaju koji zauzima mala kazaljka u devet sati.

- Dobro vece, - odgovorio je polako. I tada, prethodno dobro promislivsi, dodao: - Kako je?

- Zivi se. Dosao sam da ti postavim nekoliko pitanja. Kako tvoja glava?

- Boli jako, ali prolazi.

Zatvorio sam vrata za sobom.

- Mora da je ono sinoc bila prava halucinacija.

- Jeste. Gospodin Dos Santos mi kaze da sam se borio s duhovima. Ja se bas nicega ne secam.

- Sigurno nisi pusio ono sto bi debeli doktor Emmet nazvao Cannabis sativa?

- Ne, Karagee. Pusio sam onaj stirge-cvet koji je pio ljudsku krv. Nasao sam ga u blizini Starog mesta zvanog Konstantinopolis i pazljivo mu osusio cvet. Jedna starica mi je rekla da cu pomocu njega videti buducnost. Lagala me je.

- ... A vampirska krv nagoni na nasilje? Dakle, ovo je nesto novo sto bi trebalo zapisati. Sasvim usput, upravo si me nazvao Karageeom. Bilo bi mi draze da nisi. Zovem se Nomikos, Konrad Nomikos.

- Tako je, Karagee. Iznenadio sam se sto te vidim. Msilio sam da si umro jos davno, kad ti se jahta raspala u zalivu.

- Karagee je tada i umro. Nisi rekao nikome da sam mu slican, ha?

- Ne; ne bavim se praznim brbljarijama.

- To je dobar obicaj.

Presao sam preko sobe, odabrao noz, odvagnuo ga, bacio i posadio otprilike pedalj od sredista.

- Radis li vec dugo za gospodina Dos Santosa? - upitao sam ga.

- Otprilike mesec dana, - odgovorio je on.

Bacio sam njegov noz. Pogodio je cetiri prsta ispod sredista.

- Ti si mu telohranitelj, ha?

- Tako nesto. A takodje cuvam i onog plavog.

- Don kaze da se boji da bi neko mogao da nasrne na Myshtigov zivot. Je li neko stvarno pretio ili je to tek toliko da bude siguran?

- Moguce je i jedno i drugo, Karagee. Ja ne znam nista o tome. Placa me samo da ga cuvam.

- Ako ti ja platim vise, hoces li mi reci za koga su te to unajmili da ga ubijes?

- Unajmili su me samo da cuvam, ali ti ne bih rekao cak ni kad bi bilo ono drugo.

- Ne bih bas rekao. Idemo da pokupimo nozeve.

Otisli smo do mete i izvukli ostrice iz nje.

- Vidi, ako je slucajno rec o meni - sto je moguce, - izneo sam svoju ponudu, - zasto da to odmah ne sredimo? Svaki od nas dvojice ima po dva noza. Onaj koji bude izasao recice da ga je onaj drugi napao i da je bila rec o samoodbrani. Svedoka nema. A obojicu su nas sinoc videli kako stvaramo guzvu.

- Ne, Karagee.

- Ne, sta ne? Ne, ja nisam taj? Ili ne, tebi se to nece ovako?

- Mogao bih reci, ne, to nisi ti. Ali ti ne bi znao da li govorim istnu ili ne.

- To je istina.

- Mogao bih da kazem da mi se nece ovako.

- Je li to istina?

- Ne kazem nista. Ali da te zadovoljim nekakvim odgovorom, evo sta cu ti reci: Da sam mislio da te ubijem, ne bih to pokusao sa nozem u ruci, niti bih se sa tobom boksovao ili rvao.

- A zasto to?

- Zato sto sam jos pre mnogo godina, dok sam bio decak, radio u hotelu na Kercu, gde sam za stolovima posluzivao bogate Vegance. Tada me jos nisi poznavao. Upravo sam dosao odnekud iz Pamira. A ti i tvoj prijatelj pesnik dosli ste na Kerc.

- Sad se secam. Da... Te godine su Philu umrli roditelji - a oni su mi bili dobri prijatelji - i ja sam dosao da odvedem Phila na studije. Ali, postojao je izvestan Veganac koji je Philu odveo prvu zenu, odveo je na Kerc. Da, onaj zabavljac - zaboravio sam mu ime.

- Bio je to Thrilpai, Ligo, bokser shajdpa stila, i taj je licio na brdo na kraju ravnice - visok, nepomican. Taj se boksovao s veganskim cestusima - koznatim remenima s deset ostrih okova koje bi omotao oko citave ruke - i tukao se otvorene sake.

- Da, toga se secam...

- Nikad se pre toga nisi boksovao u shajdpa stilu, ali si se s njim potukao zbog te devojke. Skupila se velika gomila veganskih i zemaljskih devojaka, a ja sam se popeo na sto da bih sve video. Nakon minuta ti je citava glava bila krvava. On je pokusao da ti krv satera u oci, ali si ti i dalje tresao glavom. Ja sam tada imao svega petnaest godina i do tada sam ubio samo tri coveka, pa sam pomislio da ces odapeti jer ga nisi ni dodirnuo. A onda je tvoja desnica poletela prema njemu poput bacenog cekica, kojom brzinom! Pogodio si ga ravno u srediste one dvostruke kosti sto je plavci imaju u grudima - a oni su tu zilaviji od nas - i razlupao ga kao jaje. Ja to nikad ne bih mogao da ucinim, u to sam siguran - i eto zasto se bojim tvojih saka i ruku. Kasnije sam doznao da si takodje slomio i pauk-netopira. - Ne, Karagee, ja bih te ubio iz daljine.

- Bilo je to tako davno... Mislio sam da se toga vise niko ne seca.

- Dobio si devojku.

- Da. Zaboravio sam kako se zvala.

- Ali je nisi vratio pesniku. Zadrzao si je za sebe. To je verovatno razlog zbog koga te mrzi.

- Phil? I ta devojka? Ja sam vec zaboravio i kako je izgledala.

- On nije nikada. Eto zasto mislim da te mrzi. Ja mogu da nanjusim mrznju, njuseci da otkrijem njen izvor. Odveo si mu prvu zensku. Ja sam bio tamo.

- To je bila njena ideja.

- ...I on stari a ti ostajes mlad. Zalosno je to, Karagee, kad prijatelj ima razloga da mrzi prijatelja.

- Istina.

- I ja ne odgovaram na tvoja pitanja.

- Moguce je da su te unajmili da ubijes Veganca.

- Moguce je.

- Zasto?

- Rekoh samo da je to moguce ali ne i da je tako.

- Onda cu ti postaviti samo jos jedno pitanje, pa smo s tim gotovi. Koje je dobro od Veganceve smrti? Njegova bi knjiga mogla da bude sasvim lepa stvarcica u smislu ljudsko-veganskih odnosa.

- Ja ne znam kakvo bi dobro ili zlo moglo nastati od toga, Karagee. Hajde da jos malo bacamo nozeve.

I bacali smo ih. Stekao sam konacno osecaj za udaljenost i ravnotezu pa sam smestio dva u srediste mete. Tada je Hasan utisnuo jos dva odmah do njih, s tim sto je poslednji ispustio metalni krik bola kad je titrajuci udario o jedan od mojih.

- Recicu ti nesto, - rekao sam kad smo ih izvlacili. - Ja sam vodja puta i ja odgovaram za sigurnost svih saputnika. I ja cu cuvati Veganca.

- To ce biti vrlo srecna okolnost, Karagee. Jer mu je zastita potrebna.

Vratio sm nozeve na posluzavnik i krenuo prema vratima.

- Krecemo u devet, sutra ujutro. Cekace nas konvoj Klizaca na prvom polju zgrade Biroa.

- U redu je. Laku noc, Karagee.

- ... I zovem se Konrad.

- U redu.

Bas je pripremio noz da ga baci u metu. Zatvorio sam vrata i krenuo natrag hodnikom. Dok sam isao, zacuo sam jos jedan pum, i taj je zazvucao mnogo blize od ostallih. Odzvanjao je oko mene, tamo u hodniku.

Dok je sest velikih Klizaca letelo preko okeana prema Egiptu, ja sam okrenuo misli najpre na Kos i Cassandru da bih ih potom, uz dosta muke, povukao i poslao ih ispred nas, do zemlje peska, Nila, mutantskih krokodila i ponekog mrtvog faraona kome je neki od mojih tekucih projekata remetio vecni mir. (Smrt dolazi na brzim krilima onome ko oskrnavi... itd.), a tada sam pomislio na covecanstvo, grubo sklonjeno u usputnu stanicu na Titanu, kako radi u Birou za Zemlju, kako se ponizuje na Taleru i Bakabu, kako se nekako snalazi na Marsu, kako mu ide tako-tako na Rylpahu, Divbahu, Litanu i desetinama ostalih svetova Veganskog skupa. A onda sam poceo razmisljati o Vegancima.

Taj plavokozi narod sa smesnim imenima i jamicama na obrazima nalik oziljcima od boginja, nas je ogrejao kad nam je bilo ledeno i nahranio nas kad smo bili gladni. To da. Uzeli su u obzir cinjenicu da su nase kolonije na Marsu i Titanu pretrpele gotovo citav vek izolacije - nakon incidenta zvanog Tri dana - pre nego sto im je uspelo da razviju upotrebljivo medjuzvezdano vozilo. Bap, poput pamukovog cvetara (kaze mi Emmet) mi smo naprosto trazili dom zato sto smo potrosili onaj koji smo imali. Jesu li Veganci potrazili insekticid? Nisu. Mudra stara rasa, kakvi jesu, dopustili su nam da se smestimo medju njihove svetove, da zivimo i radimo u njihovim gradovima na kopnu i na moru. Jer je cak i jedna kultura razvijena poput veganske osecala izvesnu potrebu za manuelnim radom vrsnih strucnjaka koji se potpisuju palcem. Dobra domaca posluga se ne moze zameniti masinama, kao sto se ne mogu zameniti ni nadglednici masina, dobri bastovani, ribarska celjad, radnici koji nose glave u torbi pod zemljom ili pod vodom, kao ni folklorni zabavljaci inozvezdanog tipa. Mora se priznati da prisutnost ljudskih stanista smanjuje vrednost okolnih veganskih nekretnina, ali molim, ljudi to sami poravnjavaju pridonoseci vecem blagostanju.

Ta me je misao vratila na Zemlju. Veganci nikad pre nisu videli potpuno razorenu civilizaciju, tako da ih je nasa zavicajna planeta fascinirala. Fascinirala ih je dovoljno da bi tolerisali nasu izbeglicku vladu na Taleru. Dovoljno da bi kupovali Zemljatransove karte kako bi se nagledali rusevina. Cak dovoljno da bi ovde kupovali terene i podizali hotele. Sasvim je sigurno da u planeti koju vode poput muzeja ima nesto fascinantno. (Sta ono James Joyce rece o Rimu?) Ali u svakom slucaju, mrtva Zemlja i nadalje svojoj zivoj praunucadi donosi mali, ali opipljiv prihod svake veganske fiskalne godine. Eto, to je razlog - Biroa, Lorela, Georgea, Phila i svega toga.

Pa ipak ono - zasto bas ja?

Duboko ispod nas okean je bio modrosivi tepih koji su nam izvukli ispod nogu. Zamenio ga je tamni kontinent. Zurili smo prema Novom Kairu.

Spustili smo se izvan grada. Nije bilo nikakve prave sletne staze. Naprosto smo bacili svih sest Klizaca na neko prazno polje koje nam je posluzilo umesto nje i postavili Georgea da cuva strazu.

Stari Kairo je jos i sad vruc, ali ljudi s kojima se da poslovati vecinom zive u Novom Kairu, tako da je sve bilo prilicno okej, bar sto se tice ove turneje. Myshtigo je zeleo da vidi Kait-beogovu moseju u Mrtvom gradu, zgradu koja je prezivela Tri dana; ipak smo se nagodili da ga povezem svojim Klizacem u niskom letu, pa da sporo kruzim neko vreme dok se on naslika i nagleda. Sto se tice spomenika, ono sto je zaista zeleo da vidi bile su piramide, Luksor, Karnak, Dolina Kraljeva i Dolina kraljica.

Bilo je dobro sto smo dzamiju pogledali iz vazduha. Ispod nas bi povremeno smugnule tamne siluete koje su se zaustavljale samo zato da bi nas brod gadjale kamenom.

- Ko su ovi? - upitao je Myshtigo.

- Vruci, - odgovorio sam. - Ljudska sorta. Variraju velicinom, oblikom i zlobom.

Nakon sto smo neko vreme kruzili, njegova radoznalost je bila zadovoljena pa smo se vratili na polje.

I tako, nakon sto smo se prizemljili pod uzarenim suncem, osigurali smo i taj poslednji Klizac pa se iskrcali i krenuli preko plocnika izmesanog s peskom u jednakoj razmeri - dva privremena pomocnika, ja, Myshtigo, Dos Santos i Crvena Perika, Ellen, Hasan. Ellen je u poslednjem trenutku odlucila da prati svog supruga na putovanju. Sa obe strane puta prostirala su se polja visoke, sjajne secerne trske. Malo nam je trealo da ih ostavimo za sobom i nastavimo hod pored niskih perifernih kuca. Put se prosirio. Tu i tamo poneka palma bi bacila senku. Dvoje krupnooke tamnooke dece podiglo je pogled kad smo prolazili. Gledala su kako umorna, sestonoga krava okrece veliki tocak skieha, manje-vise na isti nacin na koji su ga krave oduvek orektale u ovim predelima, samo sto je iza ove ostajalo vise otisaka papaka.

Moj pokrajinski nadzornik, Rameses Smith, nas je docekao u hotelu. Bio je krupan, zlacano lice mu je bilo cvrsto obuhvaceno sitnom mrezom bora; imao je tipicne tuzne oci, ali njegovo stalno zasmejavanje bi ih brzo lisavalo izraza.

Pijuckao je pivo u glavnoj sali hotela dok smo svi cekali Georgea. Lokalni policajci su bili poslati da ga zamene.

- Posao dobro napreduje, - rekao mi je Rameses.

- Bravo, - rekao sam, ponesto obradovan sto me niko nije upitao od cega se taj posao sastoji. Zeleo sam da ih iznenadim.

- Kako zena, kako deca?

- Jako dobro, - ustvrdio je.

- A novo?

- Prezivelo je - i nema mana, - rekao je gordo. - Poslao sam zenu na Korziku dok se ne rodi. Ovo je njegova slika.

Pretvarao sam se da je pazljivo proucavam i pritom ispustao zvuke divljenja. A tada: - Kad smo vec kod fotografije, - rekoh, - treba li vam jos nesto od opreme za snimanje?

- A ne, imamo dobre zalihe. Sve ide kako treba. Kada zelite da vidite dokle smo dosli s poslom?

- Cim nesto pojedemo.

- Jeste li vi musliman? - upao nam je u rec Myshtigo.

- Ja sam koptske vere, - odgovorio je Rameses, bez smeska.

- O, stvarno? To je monofizisticka hereza, zar ne?

- Mi sebe ne smatramo hereticima, - rekao je Rameses.

Sedeo sam tako i pitao se jesu li Grci ucinili bas ono sto je trebalo kad su logiku pustili s lanca u zlosrecni svet, dok se Myshtigo bacio u zabavnu (barem za njega) katalogizaciju hriscanskih hereza. U napadu ojadjenosti sto moram da budem vodja puta, zapisao sam ih sve u nas putni dnevnik. Kasnije mi je Lorel rekao da je to lep i dobro vodjen dokument. Sto samo moze da pokaze koliko sam se gnusno osecao u tom trenutku. Ubacio sam unutra cak i onu caku o slucajnoj kanonizaciji Bude u sesnaestom veku, a pod imenom svetog Jozafata. Ali, na kraju, dok je Myshtigo sedeo tako i smejao nam se u brk, shvatio sam da bih morao ili da mu zavrnem vrat ili da promenim temu. Obzirom da sam nisam bio hriscanin, njegova teoloska komedija zabluda me nije pogadjala u verski pleksus. Iritiralo me je, medjutim, sto je pripadnik jedne druge rase ulozio toliki trud samo zato da nas prikaze kao copor idiota.

Kada o tome danas ponovo razmisljam znam da nisam bio u pravu. Uspeh videotrake na kojoj sam tada radio (to je onaj posao o kome je s Ramesesom bilo reci) izbacuje na videlo moju kasniju hipotezu u vezi Veganaca: oni su vec sami sebi toliko krvavo dosadili, a mi smo bili toliko novi, da su se odmah prihvatili nasih popularnih vecnih pitanja i klasicnih problema, bas kao sto su se prihvatili i onoga koji predstavljamo vlastitim postojanjem. Oni su se dali u orijaske spekulacije o tome ko je zapravo napisao Shakespearove drame, je li Napoleon stvarno umro na Sv. Heleni ili nije, ko je bio prvi Evropljanin koji je krocio nogom na Severnu Ameriku, i da li knjige Charlesa Forta upucuju na to da je Zemlju posetila neka njima nepoznata inteligentna rasa - i tako dalje. Visoke klase veganskoga drustva takodje vode i nase srednjovekovne teoloske debate. Predano.

- U vezi vase knjige, Srin Shtigo... - ubacio sam im se u rec.

Zaustavilo ga je to sto sam se posluzio pocasnim naslovom.

- Da? - odgovorio je.

- Imam utisak, - rekoh, - da u ovom trenutku ne biste zeleli da nadugacko raspravljate o tome. Ja, razume se, postujem takav stav, ali me on kao vodju puta dovodi u nezgodan polozaj. - Obojica smo znali da je trebalo da ga pitam u cetiri oka, pogotovo posle onoga sto je odgovorio Philu na prijemu, ali sam bio zajedljivo raspolozen i zeleo sam da on to primeti, a osim toga sam zeleo i da skrenem razgovor u novo korito. I tako, - Jako me zanima, - rekoh, - da li ce to prvenstveno biti putopis koji ce opisivati mesta koja cemo posetiti, ili ce vam biti potrebna pomoc u usmeravanju pacnje na specificne lokalne uslove bilo koje vrste - recimo politicke ili na tekuce kulturne teme.

- Prvenstveno me interesuje da napisem opisni putopis, odgovorio je Veganac, - ali cu umeti da cenim vase komentare tokom puta. Ustvari, mislio sam da vam je to ionako posao. Kako sada stvari stoje, imam neku opstu predstavu o zemaljskim tradicijama i tekucim dogadjanjima, a to me mnogo ne zanima.

Dos Santos, koji se usetao i zapalio cigaretu dok su nam pripremali jelo se zaustavio usred koraka i rekao: - Srin Shtigo, kakav je vas odnos prema Povratnickom pokretu? Imate li simpatija za nase ciljeve? Ili smatrate da je to vec unapred izgubljena trka?

- Da, - odgovorio je, - ono drugo. - Ja verujem da je covekova jedina duznost, kada je mrtav, da zadovolji svoje potrosace. Postujem vase namere, ali ne vidim nacin na koji biste mogli da ih ostvarite. Zasto bi se vasi odrekli sigurnosti koju sada uzivaju da bi se vratili ovamo? Vecina pripadnika danasnje generacije nije cak ni videla Zemlju, osim na trakama - a morate da priznate da one jedva mogu da budu veleohrabrujuci dokument.

- Ne slazem se sa vama, - rekao je Dos Santos, - i smatram da je vas stav uzasno patricijski.

- Takav je kakav treba da bude, - odgovorio je Myshtigo.

George i hrana stigli su nekako u istom trenutku. Konobari su poceli da posluzuju.

- Vise bih voleo da jedem sam za malim stolom, - Dos Santos nalozi konobaru.

- Ovde ste zato sto ste zamolili da budete ovde, - napomenuo sam mu.

Zaustavio se usred leta i dobacio potajni pogled Crvenoj Perici koja mi je slucajno sedela s desne strane. Rekao bih da sam detektovao jedan gotovo neprimetan pokret njene glave, najpre nalevo, zatim nadesno.

Dos Santos je svoj izraz doveo u sklad oko sitnog smeska i zatim se lagano naklonio.

- Oprostite mi na mom juznjackom temperamentu, - rekao je. - Tesko da bih mogao da ocekujem da cu nekoga za pet minuta preobratiti u pristalicu Povratnickog pokreta - a uvek sam vrlo tesko skrivao svoja osecanja.

- To je manje-vise ocito.

- Gladan sam, - rekoh.

Seo je nasuprot nama, odmah do Georgea.

- Cuvajte se sfinge, - rekla je Crvena Perika pokazavsi gestom prema graviri na suprotnom zidu, - ciji govor varira izmedju dugih razdoblja cutanja i povremene zagonetke. Stara koliko i vreme. Duboko postovana. Nesumnjivo senilna. Drzi jezik za zubima i ceka. Na sta? Ko bi znao! - Je li vas umetnicki ukus sklon monolitima, Srin Shtigo?

- Ponekad, - odgovorio je on, s moje leve strane.

Dos Santos je bacio brz pogled, samo jedan, preko njegovog ramena, pa ga vratio na Dianu. Nije rekao nista.

Zamolio sam Crvenu Periku da mi doda slanik i ona je to i ucinila. A u stvari sam ga zeleo prosuti na nju, da se ukoci na neko vreme kako bih mogao na miru da je proucim, ali sam se umesto toga posluzio njime da posolim krompire.

Cuvaj se sfinge, zaista!

Visoko sunce, kratke senke, vrucina - eto kako je bilo. Nisam zeleo da Klizaci ili pustinjski automobili pokvare scenu, pa sam naterao sve da posluze cipelvozom. Nije ni bilo tako daleko, a ja sam ih poveo pomalo zaobilaznim putem da bih postigao zeljeni efekat.

Prepesacili smo zeznutu milju, malo se pentrajuci, malo lijuci znoj. Dok smo prolazili kraj nekoliko polja deteline koja su nam lezala na putu, konfiskovao sam Georgeovu mrezu za leptirove da bih izbegao stvaranje bilo kakvih neugodnih zastajkivanja.

Pesacenje u proslost, eto kako je to bilo - dok su plamene ptice proletale u bljesku (kra!kra!) a par kamila se pojavljivao na dalekom horizontu kad god bismo se popeli na malo uzvisenje. (Obrisi su im, u stvarnosti, bili izradjeni drvenim ugljenom; ali to je asvim dovoljno. Koga je briga za kamilin izraz lica? Cak ni druge kamile - zapravo ni njih. Odvratne zivotinje...) Neka oniza, suncem opaljena zena je prosla pored nas s visokim krcagom na glavi. Myshtigo je tu cinjenicu prokometarisao svom dzepnom sekretaru. Ja sam zeni klimnuo glavom i odgovorio na pozdrav. Zena mi je uzvratila pozdrav ali ne i klimanje glavom, sto je i prirodno. Ellen se, vec sva mokra, hladila velikim zelenim pernatim trouglom; Crvena Perika je hodala uspravno, dok su joj na gornjoj usni sazrevale sicusne bobice znoja a oci joj bile sakrivene iza suncanih naocara koje su i same pocrnele koliko su god to mogle. I konacno, evo nas. Popeli smo se uz poslednji, nisi brezuljak.

- Gle, - rekao je Rameses.

- Madre de Dios! - rekao je Dos Santos.

Hasan je groknuo.

Crvena Perika se hitro okrenula prema meni pa od mene. Nisam mogao da joj odredim izraz lica zbog naocara za sunce. Ellen je nastavila da se hladi.

- Sta to rade? - upitao je Myshtigo. Bio je to prvi put da ga vidim iskreno iznenadjenog.

- A to, demontiraju veliku Keopsovu piramidu, - rekoh.

Posle nekog vremena Crvena Perika je upitala sta je trebalo upitati.

- Zasto?

- Eh, zasto, - rekoh, - ovde vlada nesto kao nestasica gradjevinskog materijala, jer su kamencine iz Starog Kaira radioaktivne - i tako do njega dolaze razbijajuci u komadice tu komadinu masivne geometrije.

- Oni skrnave spomenik stare slave ljudskog roda! - uzviknula je.

- Nista nije tako jeftino kao stara slava, - zapazio sam. - Sadasnjost je ono sto nas zanima, i njima gradjevinski materijal treba sada.

- Koliko dugo to vec traje? - upitao je Myshtigo, kome su reci naletale jedna na drugu.

- Prosla su tri dana, - rekao je Rameses, - otkad smo poceli razgradnju.

- Sta vam daje pravo da cinite tako nesto?

- Stvara je bodila odobrenje od Odseka za umetnosti, spomenike i arhive pri Zemaljskom Birou, Srin.

Myshtigo se orkrenuo prema meni dok su njegove jantarske oci cudno gorele.

- Vi! - rekao je.

- Ja, - priznao sam, - ja sam nacelnik za ta pitanja - to odgovara istini.

- Zasto niko drugi ne zna o tom vasem postupku?

- Zato sto ovamo ionako dolazi jos malo ko, - objasnio sam. - Sto je jos jedan dobar razlog da se ta stvarcica demontira. U danasnje vreme je mnogo i ne gledaju. Ja imam ovlascenje da mogu da odobrim takav postupak.

- Ja sam dosao ovamo sa drugog sveta samo da je vidim!

- Pa dobro, onda je pogledajte na brzinu, - rekoh. - Jos malo pa nestalo.

On se okrenuo i zapiljio.

- Vi ocigledno nemate pojma o njenoj unutrasnjoj vrednosti. Ili ako imate...

- Bas naprotiv, ja tacno znam koliko ona vredi.

- ... a ta zlosrecna stvorenja sto vam dole rade, - glas mu se digao dok je proucavao prizor, - pod zarkim zracima vaseg odvratnog sunca - ta stvorenja kuluce pod najprimitivnijim uslovima! Jeste li ikad uli za gradjevinske masine?

- Naravno da jesam. Ali su skupi.

- A vasi predradnici nose biceve! Kako mozete prema sopstvenim ljudima da se odnosite na takav nacin! To je nastrano!

- Svi ti ljudi su se dobrovoljno javili na posao, i za simbolicnj platu - a Sud casti Udruzenja glumaca ne dopusta nam upotrebu biceva uprkos tome sto su se ljudi zalozili za njih. Dopusteno nam je samo da njima pucketamo po vazduhu.

- Udruzenje glumaca?

- Njihovo udruzenje. - Hocete da vidite masine? - Pokazao sam gestom. - Onda pogledajte na ono brdasce.

Sta je i ucinio.

- A sta se tamo desava?

- Snimamo to na videotraku.

- Za kakvu svrhu?

- Kad budemo gotovi, skraticemo je na duzinu koja se da gledati i prevrteti unazad. Izgradnja Velike priamide, tako cemo to nazvati. Bice dobro za zasmejavanje - a i za lovu. Vasi istoricari, sve do dana kad su za nju culi, nagadjaju kako nam je zapravo uspelo da je sklopimo. Ovo ce ih mozda malo usreciti. Zakljucio sam da operacija GSSNN ima najvece sanse da prodje.

- GSNN?

- Gruba sila i neizmerno neznanje. Pogledajte ih kako brljaju, ali daje... Idu za kamerom, lezu i ustaju kad skrene u njihovom pravcu. U finalnom proizvodu kolabirat ce preko citavog gradilista. Ali molim, to je prvi zemaljski film posle toliko godina. I zato su stvarno uzbudjeni.

Dos Santos je pogledao ogolele zube Crvene Perike i skupljene misice pod njenim ocima. A onda je razrogacio oci na piramidu.

- Vi ste umobolni! - izjavio je.

- Ne, - odvratio sam. - I nedostatak spomenika, na svoj specifican nacin, moze da bude nekakav spomenik.

- Spomenik Konradu Nomikosu, - ustvrdio je.

- Ne, - rekla je tada Crvena Perika. - Kao sto postoji kreativna umetnost, tako sasvim sigurno postoji i destruktivna. Pretpostavljam da mozda pokusava tako nesto. Igra se Kaligule. A mozda mi je cak i jasno zasto.

- Hvala lepo.

- Nemate na cemu da zahvaljujete. Rekla sam - mozda. - Ako je covek umetnik, onda to radi sa ljubavlju.

- Ljubav je negativna forma mrznje.

- Umirem, Egipte, umirem, - rekla je Ellen.

Myshtigo se nasmejao.

- Tvrdji ste, Nomikos, nego sto sam mislio, - zapazio je. - Ali niste nezamenljivi.

- Pokusajte da iznudite otkaz javnom sluzbeniku - posebno ako sam to ja.

- Moglo bi to biti lakse no sto mislite.

- Videcemo.

- I hocemo.

Ponovo se okrenuo prema devedesetpostotnoj Keops-Kufuovoj piramidi. I jos jednom je poceo da pravi beleske.

- Vise bih voleo da to zasad posmatramo odavde, - rekoh. - Nase prisustvo bi unistilo dragocene metre i metre. Mi smo anahronizam. Spusticemo se za vreme pus-pauze.

- S tim se slazem, - rekao je Myshtigo, - i siguran sam da anahronizam mogu da raspoznam cim ga vidim. I odavde sam video sve sto me je zanimalo. Vratimo se u hotel. Hteo bih da razgovaram sa opstinskom upravom.

Trenutak kasnije: - Saharu cu onda pogledati preko reda, - rekao je zamisljeno. - Jos niste poceli razgradnju svih spomenika u Luksoru, Karnaku i Dolini kraljeva, zar ne?

- Ne, jos nismo.

- Bravo. Onda cemo ih posetiti pre vremena.

- Onda nemojmo ovde stajati, - rekla je Ellen. - Na ovoj pasjoj vrucini.

I tako smo se vratili.

- Jesi li zaista mislio ozbiljno sve sto si rekao? - upitala je Diane dok smo se pesice vracali.

- Na moj nacin.

- Kako ti uopste razmisljas o takvim stvarima?

- Na grckom, razume se. Zatim prevedem na engleski. U tome sam stvarno vest.

- Ko si ti?

- Ozimandij. Gledajte dela moja, vi mocnici, i drhtite.

- Ja nisam mocna.

- Pitam se..., - rekoh pa odoh od one strane njenog lica koju sam mogao da vidim dok smo hodali jedno uz drugo, strane koja je imala vrlo neobican izraz.

- Dajte da vam pricam o boadilima, - rekoh.

Nasa se feluka polako pomerala onim blistavim kanalom koji je sebi progoreo put ispred velikih sjajnih kolonada Luksora. Myshtigo mi je bio okrenut ledjima. Piljio je u te stubove i povremeno diktirao utiske.

- Gde pristajemo? - upitao me je.

- Otprilike jos jednu milju dalje. Ali je mozda bolje da vam pricam o boadilima.

- Znam ja sta je boadil. Rekao sam vam da sam proucio vas svet.

- Ah-ah. Citati o njima je jedno...

- Ja sam njih i video. U Zemaljskom vrtu na Taleru imaju ih ravno cetiri.

- ... a videti ih u bazenu je nesto sasvim drugo.

- S vama i Hasanom mi smo pravi ploveci arsenal. Izbrojao sam tri granate za vasim pojasom i cetiri za njegovim.

- Kad se koji stvori na tebi granata ne pomaze, to jest, ne ukoliko ne zelite da ponistite samu svrhu samoodbrane. Ako je i malo dalje, ne mozete da ga pogodite njome. Krecu se prebrzo.

Konacno se okrenuo.

- A cime se onda vi sluzite?

Posegnuo sam pod svoju galabiju (jer sam se pretvorio u domoroca) pa izvukao oruzje za koje uvek nastojim da mi se nadje pri ruci kada dodje to sto dodje.

Pazljivo ga je razgledao.

- Kako se to zove?

- Automatski pistolj. Ispaljuje meta-cijanidna zrna - udarac od tone kad pogodi. Nije bas jako precizan, ali to i nije neophodno. Oblikovan je prema vatrenom oruzju iz dvadesetog veka, zvanom smajser.

- Prilicno je nezgrapan. Hoce li zaustaviti boadila?

- Ako imate srecu. Imam ih jos nekoliko u kovcezima. Hocete jedan?

- Ne, hvala. - Zastao je. - Ali mozete da mi ispricate jos nesto o boadilima. Tog dana sam ih zapravo samo dotakao pogledom, a i tada su bili poprilicno pod vodom.

- Dakle... Glava pomalo lici na krokodilsku, samo sto je veca. Oko dvanaest metara u duzinu. Sposobni su da se smotaju u ogromno klupce sa zubima. Hitri u vodi i na suvom - i djavolski mnogo sitnih nozica sa svake strane...

- Koliko nogu? - prekinuo me je.

- Hm. - Zastao sam. - Da budem sasvim iskren, nikad ih nisam brojao. Samo cas. - Hej, George, - pozvao sam prema mestu na kome je taj vrhunski i eminentni zemaljski biolog dremuckao u seni jedra. - Koliko nogu ima boadil?

- Ha? - Glava mu se okrenula.

- Rekoh: koliko nogu ima boadil?

Ustao je na noge, lagao se proteglio pa dosao do nas.

- Boadili, - rekao je zamisljeno pa zabio prst u uvo i bacio se na listanje kartoteke u glavi. - Definitivno je zakljuceno da spadaju u klasu reptilia - sto se toga tice, tu smo sigurni. A sad pripadaju li redu crocodilia, i sopstvenom podredu, ili pak redu squamata, podred lacertilia, porodica neopoda - na cemu jedan moj prijatelj na Taleru pola u sali pola u zbilji insistira - u to nismo sigurni. Mene licno pomalo podsecaju na predtridnevnu fotoreprodukciju umetnicke rekonstrukcije mezozojskog phytosaurusa sa, razume se, prekobrojnim nogama i spsobnoscu konstrikcije, karakteristicnom za udave. I zato sam licno sklon redu crocodilia.

Naslonio se na ogradu i zagledao preko ustalasane vode.

Tada mi je postalo jasno da ne namerava da kaze nista vise, i tako, - Koliko je nogu na njemu? - upitah ponovo.

- A? Nogu? Nikad ih nisam brojao. Budemo li, medjutim, imali srece, mogla bi nam se ukazati prilika da to ucinio. Ovde ih je gomila. - Jedno mladunce koje sam imao nije bas dugo pozivelo.

- Sta mu je bilo? - upitao je Myshtigo.

- Pojeo ga je moj megadonaplaty.

- Megadonaplaty?

- Jedna vrsta platypusa s pacjim kljunom i zubima, - objasnio sam mu, - tri metra visoka. - Predstavite to sebi. Koliko nam je poznato, do sada su ih videli tri ili cetiri puta. Australijska vrsta. Mi smo ih stekli srecnim slucajem. Verovatno nece poziveti, kao vrsa - mislim onako kao sto to boadili hoce. Oni su jajonosni sisari i njihova su jaja prevelika a da bi gladni svet dopustio nastavljanje vrste - ukoliko je to uopste prava vrsta. Mozda su oni samo izolirani aberanti.

- Mozda, - rekao je George, mudro klimajuci glavom, - ali s druge strane mozda ne.

Myshtigo se okrenuo od nas, tresuci glavom.

Hasan je delimicno raspakovao svog robotskog golema - Rolema - i sad mu je prebirao po komandama. Ellen je napokon odlucila da se odrekne lagane preplanulosti i sad je lezala na suncu da je citavu opali. Crvena Perika i Dos Santos kovali su nesto na drugom kraju broda. To se dvoje nikad nije susretalo bez razloga; uvek je to bilo po nekom zadatku. Nasa se feluka lagano pomerala onim blistavim kanalom sto je progoreo put ispred velikih sivih kolonada Luksora, a ja sam zakljucio da je dosao trenutak da je usmerim prema obali i vidim sta ima novo medju grobovima i rusevnim hramovima.

Iducih sest dana je bilo poprilicno bez dogadjaja i pomalo nezaboravno; bili su to izuzetno aktivni dani, na neki nacin odvratno-lepi - oanko kao sto to zna da bude cvet, sa svim laticamanetaknutim i sa tamnim, balavim trulezom u sredini. A evo kako...

Mora da je Myshtigo razgovarao sa svakim kamenim ovnom na sve cetiri milje Puta za Karnak. I u bljesku dana i pri svetlu baterijskim lampi, plovili smo medju rusevinama i uznemiravali pacove, sismise, zmije i insekte, slusajuci pritom monotono Vegancevo ditiranje belezaka na njegovom monotonom veganskom jeziku. Nocu bismo se ulogorili na pesku, postavili bismo elektricni alarmni sistem u opsegu od dve stotine metara, kao i dva strazara. Boadili su hladnokrvne zivotinje; noci su bile ledene. Dakle, bilo je malo opasnosti ispolja.

Velike logorske vatre su rasvetljavale noci, sve uokrug mesta koje bismo odabrali, zato sto je Veganac hteo da sve bude primitivno - zbog stvaranja atmosfere, rekao bih. Nasi su Klizaci bili daljena jugu. Odvezli smo ih na meni poznato mesto i ostavili ih tamo pod kontrolom cuvara iz Biroa, a za povratak smo unajmili feluku - za put koji je bio analogan putovanju Kralja-boga iz Karnaka u Luksor. Myshtigo je zeleo da to tako bude. Nocu bi Hasan ili vezbao s assagaijem do koga je dosao trampom od nekog krupnog Nubijca, ili bi se svukao do pojasa i satima se rvao sa svojim neumornim golemom.

A golem je bio dostojan protivnik. Hasan ga je programirao da ima dvostruko uvecanu snagu statisticki prosecnog coveka, a osim toga mu je i za pedeset posto nabio brzinu refleksa. Njegovo pamcenje je sadrzavalo stotine rvackih zahvata, a njegov ga je upravljacki mehanizam cinio teoretski nesposobnim za ubijanje ili sakacenje protivnika - a sve to pomocu hemoelektricnih analoga aferentnih zivaca koji su mu dopustali da do grama odredi pritisak potreban da bi prebio kost ili pretrgao tetivu. Rolem je bio visok sto sezdeset pet centimetara i tezio je sto i deset kila; proizveden na Bakabu, bio je prilicno skup, imao je boju testa i karikaturalno oblicje, a mozak mu je bio smesten negde dole, gde bi trebalo da bude pupak - ako ga golemi uopste imaju - da bi se njegov organ za razmisljanje zastitio od grcko-rimskih udaraca. Ali, uprkos svemu, nesrece bi se znale dogoditi. Te stvarcice su umele i da ubiju ponekog kad bi im nesto pobrljavilo u mozgu ili zivcima, ili naprosto zato sto bi se covek okliznuo ili pokusao da se otrgne i tako stvorio jos onih nekoliko potrebnih grama. Ja sam jednom gotovo citavu godinu jednoga programirao za boskovanje. Imao sam obicaj da sa njim provedem nekih petnaest miuta svakog popodneva. Uslo mi je u krv da o njemu razmisljam kao o zivoj osobi, zamalo. A onda me je jednog dana faulirao, pa sam citav sam udarao po njemu dok mu nisam otkinuo glavu. A ta je stvarcica nastavila i dalje da se boksuje, a ja sam prestao da a posmatram kao prijateljskog sparing-partnera. To je malo nastran osecaj, kad se covek boksuje sa bezglavim golemom, zar ne? Kao kad se covek probudi iz lepog sna i zatkne nocnu moru kako mu cuci u dnu kreveta. On u stvari ne vidi svog protivnika tim svojim okolikim spravicama; on je sapravo optocen piezoelektricnim radarskim mezanterijsim uredjajima, i on zapravo gleda svakim delicem svoje povrsine. Pa ipak, smrt iluzije zna da dekoncentrise. Ja sam svoga iskljucio i nikad ga vise nisam ukljucio. Prodao sam ga nekom trgovcu kamilama za prilicno dobru cenu. Ne znam jesu li mu ikada vratili glavu. Ali trgovac je bio Turcin, i koga je onda briga za to?

U svakom slucaju - Hasan bi se spleo s Rolemom, i obojica bi se presijavala u odsjaju vatre, a mi bismo svi sedeli na pokrivacima i gledali, sismisi bi znali da povremeno zapikiraju, nalik na velike, brze pahulje pepela, a istroseni oblaci bi prekrili mesec, slicni velovima, da bi potom ponovo nastavili da se gibaju. Tako je to bilo trece noci, kad sam podivljao.

Secam se toga onako kako covek moze da se priseca pejsaza u prolazu, koji je mogao da vidi kroz kasnu letnju vecernju oluju - kao serije odvojenih, gromovitim bljeskom ispunjenih, zaustavljenih filmskih slicica...

Nakon sto sam dobar deo sata pricao sa Cassandrom, zavrsio sam razgovor s obecanjem da cu sutra popodne maznuti Klizaca i noc provesti na Kosu. Tacno se secam nasih poslednjih reci.

- Pazi se, Konstantine. Sanjala sam ruzan san.

- Kojesta, Cassandra. Laku noc.

I ko bi sad mogao da zna da njeni snovi nisu bili posledica kratkotrajnog udarnog talasa koji se rasprostirao od centra zemljotresa, jacine 9,6 po Richterovoj skali?

Dok mu je neki okrutni sjaj prodirao u oci, Dos Santos je pljeskao Hasanu kad je ovaj, uz gromovit tresak, bacio Rolama na zemlju. Ali, to potresanje zemlje se nastavilo, medjutim, i dugo nakon sto se golem uspravio na noge i zauzeo novi borbeni stav, dok su mu se ruke izvijale poput zmija u Arapinovom smeru. Zemlja se tresla i tresla.

- Kakva silina! Jos se oseca! - uzviknuo je Dos Santos. - Olé!

- To je seizmicki poremecaj, - rekao je George. - Iako nisam geolog...

- Zemljotres! - kriknula je njegova zena i ispustila nepasterizovanu datulju kojom je upravo hranila Myshtiga.

Nije bilo razloga za bezanje, a nije bilo ni mesta na koje bismo mogli da pobegnemo. U blizini nije bilo nicega sto bi moglo da se srusi na nas. Tlo je bilo ravno i prilicnlo golo. I tako smo naproto sedelo dok nas je zemljotres bacao amo-tamo i cak nas nekoliko puta opruzio. Vatre su izvodile cudesa.

Tada je Rolemu isteklo vreme i on se ukocio, a Hasan je dosao i seo do Georgea i mene. Podrhtavanje je potrajalo veci deo sata da bi se ponovilo, ali sada vec slabije, mnogo puta u toku noci. Nakon sto je onaj prvi grozni sok protrcao svoje, stupili smo u vezu sa Portom. Tamodjnji instrumenti su pokazali da centar svega toga lezi lep komad puta severno od nas.

Gadan komad puta, u stvari.

... Na Sredozemlju.

U Egejskom bazenu, da budemo odredjeniji.

Osetio sam kako mi se muti, i odjednom mi je bilo lose.

Pokusao sam da se telefonom probijem do Kosa.

Nista.

Moja Cassandra, moja ljupka gospa, moja princeza... Gde je sad? Dva sata sam pokusavao da otkrijem. A tada je Port nazvao mene.

Bio je to Lorelov glas, ne glas nekog tunjavog dezurnog u smeni.

- Ovaj, Konrade, ne znam kako to da ti kazem, ovaj, sta se dogodilo...

- Samo pricaj, - rekoh, - i prestani kad zavrsi.

- Jedan posmatracki satelit je pre otprilike dvanaest minuta prosao pravcem koji te zanima, - zakrcao je njegov glas preko talasnih duzina. - Nekoliko egejskih ostrva vise ne postoji na slikama sto ih je odaslao...

- Ne, - rekoh.

- Bojim se da je Kos jedan od njih.

- Ne, - rekoh.

- Zao mi je, - kazao je, - ali eto, tako to izgleda. Ne znam sta bih jos mogao da ti kazem...

- Bilo je dovoljno, rekoh. - To je sve. To je to. Zbogom. Kasnije mozda vise. Ne! Ja mislim... Ne!

- Cekaj! Konrade!

I tu sam podivljao.

Slepi misevi koje je noc prodrmala iz dremeza su se sunovracali oko mene. Sunuo sam desnicom i ubio jednoga kad je ovaj jurnuo u mom pravcu. Pricekao sam nekoliko trenutaka pa ubio jos jednog. Tada sam sa obe ruke podigao veliku kamencinu i bas sam se spremao njome smrskati radio kad mi je George polozio ruku na rame: ispustio sam kamencinu i nadlanicom ga opalio po zubima. ne znam sta je s njim dalje bilo, zacuo sam zvuk koraka iza ledja. Bacio sam se na koleno i zaokrenuo se na njemu, skupivsi pritom saku peska da je bacim nekome u oci. Svi su bili tamo: Myshtigo i Crvena Perika i Dos Santos, Rameses, Ellen, tri opstinska javna sluzbenika i Hasan - i svi su mi oni prilazili u grupi. Neko je povikao: - Rasprsimo se!, - kad su mi ugledali lice, i zacas su se razisli u lepezi.

I onda su se oni pretvorili u ljude koje sam ikada mrzeo - mogao sam to da osetim. Video sam drua lica i cuo druge glasove. Svi oni koje sam ikada poznavao, mrzeo, zeleo da smozdim, smozdio, stajali su sada uskrsli pokraj vatre, i kroz sene sto su im prelazile preko lica videla se samo belina njihovih zuba dok se smesili i prilazili mi, donoseci mi u rukama svaki drugu sudbinu, dok su im na usnama bile umilne reci uveravanja - i tako sam bacio pesak na ceonog i nasrnuo na njega.

Moj ga je aperkat bacio natraske, a onda su se dva Egipcana bacila na mene svaki sa svoje strane.

Otresao sam ih sa sebe pa uglom svog hladnijeg oka ugledao krupnog Arapina s necim nalik crnom avokadu u ruci. Zamahnuo je time prema mojoj glavi pa sam se bacio prema dole. Dolazio je u mom pravcu, i ono sto sam mu ucinio sa stomakom bilo je vise od prostog odgurivanja, tako da je naglo seo. Tada su se ona dvojica sto sam odgurnuo od sebe ponovo bacila na mene. Neka zena je vristala negde u daljini, ali ja nisam video nikakvu zenu.

Istrgnuo sam desnicu iz zahvata i njome raspalio nekoga, i ovaj se srusio, ali je drugi zauzeo njegovo mesto. Neki plavi muskarac koji je stajao ravno ispred mene je bacio na mene kamen koji me je pogodio u rame: to me je samo jos vise razbesnelo. Podigao sam u vazduh necije telo sto se ritalo i bacio ga na nekog drugog, a onda sam nekoga pogodio pesnicom. Moja galbija je sada vec bila sva izderana i zamazana, tako da sam je poderao do kraja i zbacio je sa sebe.

Osvrnuo sam se unaokolo. Prestali su da nasrcu i to nie bilo posteno - nije bilo posteno da su prestali bas u trenutku kad sam tako zarko zeleo da vidim kako se nesto lomi. Zato sam podigao coveka koji mi je lezao pod nogama i pljuskom ga ponovo bacio na zemlju. Tada sam ga ponovo podigao a neko je dreknuo: - Hej! Karaghios! - i poceo da me casti na nekom traljavom grckom. Pustio sam coveka da padne na tlo pa se okrenuo.

Tamo, pored vatre, bila su dvojica: jedan visok i bradat, drugi zbijen i masivan i celav i izliven iz smese staklarskog gita i zemlje.

- Moj priijatelj kaze da ce te slomiti, Grcino! - doviknuo je onaj visoki dok je ovom ddrugom radio nesto s ledjima.

Krenuo sam prema njima, i covek od gline i zelje djipnu na mene.

Uspelo mu je da me obori, ali ja sam se hitro podigao, dohvatio ga ispod pazuha i odbacio u stranu. On je medjutim, ponovo nasao oslonac na nogama, jednako brzo kao sto sam to i ja malocas ucinio, pa me rukom uhvatio za vrat. Ja sam to isto ucinio njemu, a takodje sam ga i stegnuo za lakat - i tako smo ostali u klincu, a on je bio snazan.

Bas zato sto je bio snazan, neprestano sam menjao zahvat, da proverim njegovu snagu. On je uz to bio i brz i prilagodjavao se svakom pokretu sto bih ga izveo gotovo istog casa kada bih na njega pomislio.

Izbacio sam svoje ruke uvis izmedju njegovih, vrlo zestoko, pa zakorcaio unazad nogom na kojoj mi je bio oslonac. Na trenutak slobodni, kruzili smo jedan oko drugoga, u traganju za novom prilikom za napad.

Drzao sam ruke nisko i sav sam se povio prema napred zbog toga sto je ovaj bio nizak. U jednom trenutku su moje ruke bile preblizu bokovima, i on se primakao brze nego sto sam ikad ikoga video da je to ucinio, pa me uhvatio u klinc koji mi je iz pora istisnuo velike pljosnate cvetove vlage i prouzrokovao snazan bol u bokovima.

Njegove ruke su se i dalje stezale, i ja sam znao da mu, ukoliko se ne oslobodim njegovog zagrljaja, nece trebati dugo da me slomi.

Skupio sam sake, prislonio ih na njegov stomak i gurnuo. Njegov stisak se pojacao. Koraknuo sam unazad i poceo da dizem skupljene sake. One su se podigle vise medju nama i meni je uspelo da stavim desnu saku na dlan levice, pa sam poceo da ih zajedno guram i podizem misicama. Dok su mi se ruke dizale, glava mi je bila sva na talasima, a bubrezi na zivoj vatri. Tada sam stegao sve misice u ledjima i ramenima i osetio kako mi se snaga sliva niz ruke da bi se ponovo ujedinila u sastavu saka, i ja sam udario njima uvis prema nebu i slucaj je hteo da im se njegova brada nadje naputu, ali ih ni ona nije zaustavila.

Ruke su mi sunule povrh glave i ja sam se svalio na ledja.

Coveku bi to moralo slomiti vrat, ta silina velikog praska do koga je doslo kad su moje sake udarile u njegovu bradu i naterale ga da s ledjne strane baci pogled na sopstvene pete.

Ali on je smesta poskocio i ja sam tada shvatio da taj rvac nije smrtnog roda, vec jedan od onih stvorova koje nije rodila zena; umesto toga, znao sam, njega su, poput Anteja,istrgli iz utrobe same Zemlje.

Spustio sam mu silovito sake na ramena pa je on pao na kolena. Tada sam ga dohvatio preko grkljana, zakoracio mu na desnu stranu i stavio mu levo koleno pod donji deo ledja. Nagnuo sam se napred i naslonio mu se na ramena, u pokusaju da ga slomim.

Ali nisam mogao. On je jednostavno nastavio da se savija sve dok mu glava nije dodirnula tlo, tako da vise nisam imao gde da ga guram.

Nikome se ledja ne mogu tako saviti a da ne prsnu, ali njegova su mogla.

Tada sam podigao koleno i ispustio ga, i on je ponovo bio na meni - bas takvom brzinom.

Sada sam pokusao da ga zadavim. Moje ruke su bile mnogo duze od njegovih. Obema rukama sam ga uhvatio za grkljan i palcevima ostro pritisnuo mesto na kome se morao nalaziti dusnik. On je, medjutim, stavio svoje ruke preko mojih, s unutrasnje strane, i uhvatio me za laktove, pa poceo povlaciti prema dole i prema napolje. Nastavio sam da stezem, sve cekajuci da mu potamni lice i da izbulji oci. Moji lakti su poceli da se povijaju pod njegovima prema zemlji usmerenim pritiskom.

Tada su njegove ruke premostile razmak medju nama i uhvatile me za grkljan.

I tako smo stajali i uzajamno se davili. Samo sto njega nije bilo moguce zadaviti.

Njegovi su palcevi bili poput dva klina sto su se zabjala u misice mog vrata. Osetio sam kako mi lice obliva rumenilo. U slepoocnicama je pocelo da mi kuca.

Daleko iz daljine zacuo sam vrisak:

- Prekini to, Hasane! Nismo ga zato poslali!

Zazvucalo je kao glas Crvene Perike. U svakom slucaju, Crvena Perika je bilo ime koje mi je doslo u glavu. Sto je znacilo da je Donald Dos Santos u blizini. I ona je izgovorila - Hasan, - ime ispisano na jednoj drugoj slici koja se najednom jasno pojavila.

Sto je znacilo da sam ja Konrad i da sam u Egiptu,i da to bezizrazajno lice sto leluja preda mnom pripada onom golemu-rvacu, Rolemu, stvoru koji se moze namestiti da bude pet puta jaci od ljudskog stvora i koji je verovatno tako bio i namesten, stvoru kome se mogu dati refleksi adrenalizovane macke, i kome oni sada ocigledno rade punom parom.

Jedino sto nije bilo predvidjeno da golem ikoga ubije, osim slucajno, a Rolem je pokusavao da me dokrajci.

Sto je znacilo da njegov glavni upravljacki mehanizam ne funkcionise.

Ispustio sam mu grkljan, videci da od toga nema nista, pa stavio levi dlan pod njegov desni lakat. Tada sam posegnuo iznad njegovih ruku i dohvatio njegov desni zglob desnicom, pa cucnuo sto sam nize mogao i upro prema gore na njegov lakat i povukao prema gore njegov zglob.

Kad je on izgubio ravnotezu i posrnuo ulevo, i kad sam se tako oslobodio njegovog zahvata, nisam mu ispustio zglob vec sam ga izvrnuo tako da se lakat okrenuo prema gore. Ukrutio sam levi dlan, zasekao njime pokraj uva i spustio ga silovito na lakatni zglob.

Nista. Nije se zacuo zvuk pucanja. Ruka je naprosto popustila i savila se unazad u neprirodnom uglu.

Ispustio sam mu zglob i on se bacio na koleno. Tada se ponovo uspravio, vrlo hitro, i dok je tocinio, ruka mu se sama od sebe izravnala i zatim savila prema napred u svoj prirodni polozaj.

Ako sam sposoban da pogodim Hasanove misli, tada je Rolemov programer bio namesten na maksimum - na dva sata. Sto je bilo prilicno dugo vreme kad se sve uzme u obzir.

Ali nekako u to vreme ja sav vec znao ko sam i sta to radim. Osim toga, znao sam i kakve je gradje taj golem. Ovaj je bolem bio namenjen rvanju. On, dakle, nije umeo da se boksuje.

Bacio sam hitar pogled preko ramena, prema mestu na kome sam stjaao kad je sve to pocelo - tamo kod satora s radio-stanicom. Taj je bio kojih petnaest metara daleko.

I tad me je gotovo dobio. Bas za vreme tog delica sekunde dok je moja paznja bila okrenuta ka pozadini, on je ispruzio ruku i njome me dohvatio za vrat, dok me je drugom uhvatio ispod brade.

Tad je mogao da mi slomi vrat, samo da je mogao da nastavi, ali je bas u tom trenutku zemlja jos jednom zadrhtala - zadrhtala divlje, tako da nas je obojicu bacila na tlo - takodje me i oslobodila njegovog zahvata.

Iskoprcao sam se nekako na noge, vec za koju sekundu, dok se zemlja jos tresla. Medjutim, i Rolem je vec bio na nogama, i ponovo je stajao nasuprot mene.

Licili smo na dva pijana mornara koji se tuku na brodu bacanom olujom...

On se bacio na mene a ja sam se povukao.

Pogodio sam ga levim direktom, i dok je on psezao za mojom rukokm, opalio sam ga u stomak, pa se povukao.

On je ponovo posao na mene, a ja sam nastavio da odasiljem udarce. Boskovanje je za njega bilo sto i za mene cetvrta dimenzija - on to naprosto nije mogao da vidi. Nastavio je da napreduje otresajuci moje udarce, a ja sam nastavio da se povlacim u smeru satora s radio-stanicom, dok je tlo nastavljalo da se tree, neka zena da vristi; cuo sam kako je neko uzviknuo Olé! bas kad sam mu spustio jedan odmah ispod pojasa, sve u nadi da cu malo uzdrmati nervne sklopove.

I tad smo vec bili tamo i ja sam ugledao ono sto mi je bilo potrebno - veliku kamencinu kojom sam nameravao da sredim radio. Zagrabio sam levicom a zatim ga dohvatio, za ramena i kukove, i digao ga visoko iznad glave.

Savio sam se unazad, zategao misice i bacio ga dole na onaj kamen.

Ovaj ga je dokacio po stomaku.

Ponovo je poceo da ustaje, ali sporije nego ranije, i ja sam ga tri puta ritnuo u stomak, svojom velikom potkovanom desnom cokulom, da bih ga video kako je ponovo splasnuo.

U sredisnjem delu njegovog trupa pocelo je cudno fijukanje.

Zemlja se ponovo zatresla. rolem se sklupcao, opruzio, da bi se potom jedini znak kretanja mogao opaziti u prstima njegove leve ruke. Ovi su poceli da se skupljaju i sire - podsecali su me, cudnog li zapazanja, na Hasanove ruke one noci u hounforu.

Tada sam se polako okrenuo, i svi su stajali tamo: Myshtigo i Ellen, i Dos Santos s naduvenim obrazom, Crvena Perika, George, Rameses i Hasan i tri Egipcana. Nacinio sam korak prema njima i oni su poceli da se spremaju da se ponovo rastrkaju, dok su im se lica punila strahom. Ali ja sam odmahnuo glavom.

- Ne, - rekoh, - sad je sa mnom sve u redu, ali me pustite na miru. Idem do reke da se okupam. - Napravio sam sedam koraka, no tada mora da mi je neko izvukao cep, jer sam se zagrcnuo, sve se zavrtelo u vrtlogu i citav svet je otekao niz odvodne kanale.

Dani koji su usledili bili su od pepela a noci od gvozdja. Ono sto mi je od duse bilo otkinuto bilo je zakopano dublje od ijedne mumije sto lezi i truli pod svim tim peskom. Kjazu da se u kuci Hada mrtvi ne secaju mrtvih, Cassandra, ali ja se nadam da to nije tako. Ja sam nastavio da vodim turneju iako mi je Lorel predlozio da imenujem nekoga da je dovrsi a sam da uzmem odsustvo.

Nisam mogao.

Sta bih tada radio? Sedeo prepusten mracnim mislima u nekom Starom metu i zickao pice od neopreznih putnika. Ne. Kretanje bilo kojke vrste uvek je bitno u ovakvim slucajevima; njegov oblik na kraju stvori sadrzaj u covekovoj praznoj srzi. I tako sam nastavio turneju i usmerio paznju na male misterije koje su se u njoj krile.

Rastavio sam Rolema na delove i proucio njegov upravljac. On jeste bio pokvaren, razume se - sto je ili znacilo da sam ga pokvario u ranim fazama naseg sukoba, ili da je to ucinio Hasan kad ga je frizirao da u meni ubije volju za tucom. Ako je to ucinio Hasan, onda on nije zeleo da me Rolem naprosto prebije, vec da me ubije. A ako je to bio slucaj, onda je pitanje zasto? Pitao sam se da li je njegov poslodavac znao da sam ja jednom bio Karaghiosis. Ako, medjutim, jeste znao, zasto bi zeleo da ubije osnivaca i prvog sekretara svoje sopstvene partije? Coveka koji se zakleo da nece dopustiti da se proda Zemlja na kojoj stoji, kako bi je copor plavih vanzemaljaca pretvorio u svoje zabaviste - da to bar nece dopustiti bez borbe - pa je oko sebe organizovao masoneriju koja je sistematski obarala na nulu vrednost svih zemaljskih nekretnina u vlasnistvu Veganaca, i kokja je cak isla tako daleko da sravni sa zemljom reprezentativnu zgradu teleeritske kompanije za trgovinu nekretninama na Madagaskaru - dakle coveka cije je ideale deklarativno prihvatio, iako su ovi momentalno skrenuli prema miroljubivijim, legalnijim formama odbrane vlasnistva nad Zemljom - zasto bi zeleo smrt takvog coveka?

Prema tome, ovaj je ili prodao Partiju, ili nije znao ko sam ja, ili mu je na umu bio neki drugi cilj kad je naredio Hasanu da me ubije.

Ili je Hasan postupio po zapovesti nekog drugog.

Ali ko bi taj drugi mogao da bude? I opet, zasto?

Nisam znao odgovor. A zakljucio sam da bih voleo da ga saznam.

Prvi izraz saucesca je dosao od Georga.

- Zao mi je sto se to dogodilo, Konrade, - rekao je, pogleda pord mog lakta, pa spustio pogled na pesak, da bi ga potom brzo podigao i zagledao mi se u llice.

Kad bi rekao nesto ljudski sasvim bi se zapetljao i pozeleo da ode. To sam mogao da tvrdim. Vrlo je diskutabilno da je parada sto smo je ellen i ja izveli prethodnog leta jako privukla njegovu paznju. Njegove strasti su prestajale na pragu bioloske laboratorije. Secam se kako je secirao poslednjeg psa na Zemlji. Nakon sto ga je cetiri godine ceskao po usima, iscetkavao mu buve iz repa i slusao ga kako laje, George je jednog dana pozvao Rolfa. Rolf je ukaskao, noseci sa sobom onaj stari stap s kojim su uvek igrali povuci-potegni, a George ga je vrlo cvrsto zagrlio, dao mu injekciju i rasporio ga. Zeleo je da ga izuci dok je jos u punoj snazi. Jos i sada ima njegov preparirani kostur u svojoj laboratoriji. I sopstvene je klince - Marka, Dorothy i Jima - zeleo da uzgoji u Skinnerovim kutijama, specijalnim kavezima za eksperimentalne zivotinje, ali bi Ellen svaki put lupila nogom (pras! pras! pra! - tako nekako) u postnatalnim napadim majcinskih osecaja koji su potrajali najmanje mesec dana - sto je bilo taman dovoljno da uporpasti pocetne ravnoteze stimulansa koje je George zeleo da uspostati. Tako bas nisam mogao da steknem uverenj da bi on imao mnogo zelje da mi uzme meru za drvenu vrecu za spavanje od one podzemne vrste. Kad bi pozeleo moju smrt, onda bi to izveo necim profinjenim, brzim i egzoticni - necim nalik na otrov divbanskih zeceva. Ali ne, njemu to nije bilo toliko vazno. U to sam bio siguran.

Sto se pak tice Ellen, ona, koliko god bila sposobna da intenzivno oseca, uvek je licila na pokvarenu lutkuk na navijanje. Nesto uvek ucini cvonk pre nego sto je osecaji navedu na ikakvo delo, da bi vec sutradan istom snagom osecala nesto drugo. Na smrt me bila pridavila tamo u Portu, i sto se nje tice, citava jeova veza bila iscrpljena tema. Njena je izjava zaljenja izgledala otprilike ovako:

- Konrade, naprosto nemas pojma koliko mi je zao! Zaista. Iako je nikad nisam upoznala, ja znam kako mora da se osecas, - dok joj je glas isao gore-dole po tonskoj lestvici, i ja sam znao da ona veruje u to sto govori, pa sam i njoj zahvalio.

Hasan je, medjutim, dosao do mene dok sam stajao i piljio preko iznenada nabujalog i muljevitog Nila. Stajali smo tako neko vreme zajedno, a onda je rekao: - Tvoje zenske vise nema i tvoje srce pritiska tezina. Reci nece podici teret, i sto je pisano, pisano je. Ali neka takodje bude zapisano i to da tugujem zajedno s tobom. - Zatim smo jos neko vreme stajali tamo posle cega je on otisao.

Za njega se nisam pitao. On je bio jedina osoba koja se mogla otpisati, iako je masinu u pokret stavila njegova ruka. On nikad nije belezio u crnu knjigu, on nikada nije ubijao badava. On nije imao licni motiv da me ubije. Da je njegovog izrazavanje zaljenja bilo iskreno, u to sam bio siguran. To sto bi me ubio nije imalo nikakve veze s iskrenoscu njegovih osecanja u ovakvoj situaciji. Pravi profesionalac mora da zna gde je granica izmedju njegovog privatnog zivota i posla.

Myshtigo nije izrekao ni rec saucesca. To bi bilo strano njegovoj naravi. Medju Vegancima smrt je prilika za veselje. Na duhovnom nivou zona znaci sagl - zavrsavanje - fragmentiranje psihe u male zmarce koji teze uzitku i koji se rasipaju posvuda da bi ucestvovali u velikom svemirskom orgazmu; na materijalnom nivou ona je predstavljena ansakundabad’tom - ceremonijalnom inventurom najveceg dela pokojnikovog imetka, citanjem njegove zelje kako da se ovaj raspodeli, i podelom njegovog bogatstva, propracenog s mnogo goscenja, pevanja i ispijanja.

Dos Santos mi je rekao: - To sto ti se dogodilo, prijatelju, vrlo je tuzno. Izgubiti zenu, isto je kao i izgubiti krv iz vlastitih zila. Tvoja je tuga velika i tu utehe nema. To je poput zatrpane vatre koja se ne gasi, i to je nesto i tuzno i strazno.

- Smrt je i opaka i mracna. - zavrsio je, a oci su mu bile vlazne - jer bio covek Ciganin, Jevrej ili Mavar, ili sta god bio, za Spanca je zrtva zrtva, nesto sto treba postovati na jednom od onih misticnih tamnih nivoia koji meni nedostaju.

Tada se kraj mene pojavila Crvena Perika i rekla: - Uzasno... Zao mi je. Nista se ne moze ni reci, ni uciniti, nego zaliti.

Klimnuo sam glavom.

- Hvala.

- A postoji jos nesto sto moram da te pitam. Iako ne sada. Posle.

- Naravno, - rekao sam, i nakon sto su otisli, vratio se na posmatranje reke, pri cemu sam razmisljao o ovo poslednje dvoje. Stvarali su utisak kao da im je zao kao i svima ostalima, ali se cinilo nekako da su oni sigurno imali svoje prste u toj prici sa golemom. Bio sam, medjutim,ipak siguran da jediane bila ta zena koja je vristala dok me je Rolem davio, vristala na Hasana da ga zaustavi. Ostaje, dakle, Don, a ja sam dotad vec ozbiljno posumnjao da bi on ucinio ista a da se prethodno ne posavetuje s njom.

Nakon cega nije ostajao niko.

A nije bilo ni realnog, vidljivog motiva...

I sve je to moglo da bude samo nesrecan slucaj...

Ali...

Ali sam imao onaj osecaj da je neko zeleo da me ubije. Znao sam da Hasan nije iznad toga da bi istovremeno preuzeo da posla, i za razlicite poslodavce, ukoliko pri tome ne bi bilo konfliktnih interesa.

I to me usrecilo.

Jer mi je dalo nekakav cilj, nesto cime da se bavim.

Uistinu nema nicega sto bi bilo sposobno da probudi zelju za civotom poput saznanja da ti neko radi o glavi. Ja cu ga pronaci, otkriti razlog i spreciti ga.

Druga pojava Smrti je bila brza, i koliko god da sam je zeleo pripisati ljudskoj ruci, ne bi mi uspelo. Bila je to naprosto jedna od onih psina neme sudbine koje se ponekad pojavljuju poput nezvanih gostiju u doba rucka. Njen me je finale, medjutim, prilicno zbunio i ispunio mi glavu novim, pomucujucim mislima.

A bilo je to ovako...

Dole uz reku, tu veliku oplodjujucu poplavnjacu, uz tog brisaca granica i oca planarne geometrije, sedeo je Veganac i crtao skice suprotne obale. Da se nalazio na suprotnoj obali, prstpostvljao sam, tada bi ctao onu na kojoj sada sedi, ali je taj zakljucak bio posledica cinicnog nagadjanja. Ono sto me je brinulo je bila cinjenica da je otisao sam, dole do tog vruceg, mocvarnog mesta, da nije nikome rekao gde ide i da sa sobom nije poneo nista ubistvenije od HB olovke.

I onda se dogodilo.

Jedan stari, isarani balvan koji je plutao, nosen vodom, kraj obale, iznenada je prestao da bude jedan stari isarani balvan. Dugacka, zmijolika ledja pucnula su poput bica put neba, na drugoj kraju se pokazao vagon zuba, mnosto sitnih nozica jepronaslo cvrsto tlo i pocelo da se ponasa poput tockova.

Viknuo sam i posegnuo za pojas.

Myshtigo je ispustio blok i poskocio.

Ali tada je vec bila na njemu, tako da nisam mogao da opalim.

I tako sam poleteo, ali u trenutku kad sam stigao vec se dva puta obmotala oko njega, a on je bio za otprilike dve nijanse plavlji, a oni zubi su mu se priblizavali.

E sad, postoji jedan nacin da se bilo koja vrsta udava prisili da popusti stisak, pa makar i na trenutak. Dograbio sam joj visoko dignutu glavu, cije se kretanje mrvicu usporilo dok je proucavala svoj dorucak, pa mi je uspelo da ubacim prste ispodljuskavih nabora negdeoko obraza.

Zakopao sam joj prste u oci sto sam jace mogao.

Tada me je taj gorostas u grcebvima udario bicem.

Pribrao sam se i otkrio da sam neka tri metra od mesta na kom sam malopre stajao. Myshtigo je odbacen jos vise uz obalu. Uspeo je da se pridigne bas kad je ponovo napala.

Samo sto je ovog puta napala mene, a ne njega.

Povukla se neka dva i po metra iznad zemlje i onda se stustila na mene. Bacio sam se u stranu i ta me je velika, pljosnata glava promasila za dlaku, glava ciji me je udarac obasuo pljuskom mulja i sljunka.

Zavaljao sam se dalje i poceo da se uspravljam, ali je onda rep zaokruzio i ponovo me oborio. Tada sam zaseprtljao unazad, ali je vec bilo prekasno da bi se izbeglapetlja koju je bila nabacila. Zahvatila me je nisko oko bokova i ja sam ponovo pao.

Tada su se oko dela tela sto je virio iznad petlje obavile dve modre ruke, ali se tu nisu mogle odrzati duze od nekoliko sekudni. A onda smo se oboje nasli uvezani u cvorove.

Ja sam se opirao, ali kako se boriti protiv debelog, klizavog oklopljenog kabla s coporom sitnih nozica koje te bez prestanka razdiru? U tom mi je trenutku desnica vec bila prikovana uz bok, a levicom nisam mogao da dohvatim dovoljno daleko da bih se ponovo zabavio dubljenjem. Petlje su se stegle. Glava je krenula prema meni i ja sam poceo da derem telo. Udarao sam po njemu i grebao ga da bi mi na kraju uspelo da istrgnem desnu ruku, pri cemu sam se morao odreci i nesto koze.

Kada je glava pocela da se spusta, pokusao sam da je blokiram desnicom. Ruka mi je zasla pod donju vilicu, uhvatila je i zadrzala tako, ne dopustajuci glavi da se priblizi. Velika petlja mi se stegla oko struka, mocnija od ijednog golemovog zahvata. Tada je odmahnula glavom u stranu, dalje od moje ruke, a onda se glava spustila sriom razjapljenih usta.

Mora da je Myshitigovo koprcanje pomalo iznerviralo i zato usporilo, sto mi je dalo vremena da pokusam sa poslednjom odbranom.

Gurnuo sam joj ruke u usta i zadrzao joj vilice tako razjapljene.

Nepce joj je bilo slinavo pa mi je dlan poceo da klizi po njemu, polako. Upro sam zesce o donju vilicu, najzesce sto sam moga. Usta su se otvorila jos za pedalj i tu kao da su se blokirala.

Pokusao sam tada da se povucem, da je se oslobodim, ali su nas njene petlje povezivale previse cvrsto a da bi mi dale potreban manevarski prostor.

I tako se ona malo razmotala, ponesto izravnala i povukla unazad svoju glavu. Domogao sam se klececeg polozaja. Myshtigo je bio u iskrivljenom cucnju oko dva metra od mene.

Moja desnica je kliznula jos malo, gotovo do tacke na kojoj bi izgubila sav oslonac.

A onda sam zacuo jak krik.

Drhtaj je dosao gotovo simultano. Trzajem sam oslobodio ruke kad sam osetio kako joj je snaga na trenutak zgasnula. usledilo je uzasno tuckanje zuba i finalno grcenje. Na trenutak mi se smracilo.

A onda sam se borio da se oslobodim, ispetljavao sam se. Glatko drveno koslje sto je nakoseno virilo iz boadila lisavalo ga je zivota, i njegovi su pokreti najednom postali pre grceviti nego agresivni.

To bicevanje ukrug me je dva puta zbacilo s nogu, ali mi je uspelo da oslobodim Myshtiga, pa smo se povukli petnaestak metara i gledali ga kako umire. To je potrajalo poprilicno.

Tu je stajao i Hasan, bezizrazajnog lica. Assagai, na vezbu sa kojim je utrosio toliko vremena, valjano je obavio svoj posao. Kad je George kasnije rasporio kreaturu, doznali smo da se koplje smestilo tri prsta od scra i preseklo aortu. Sasvim usput, imala je dva tuceta nogu, ravno rasporedjenih s obe strane, kako se moglo i ocekivati.

Dos Santos je stajao do Hasana a Diane do Dos Santosa. Tu su bili i svi ostali iz logora.

- Odlicna egzibicija, - rekoh. - Fin pogodak. Hvala.

- Ma nista, - odvratio je Hasan.

- Ma nista, - rekao je on. Nista osim smrtnog udarca mojoj pretpostavci da je on izveo stos sa golemom. Ako je onda Hasan pokusao da me ubije, zasto bi me sada spasavao od boadila?

Ukoliko ono sto je onda rekao u Portu nije bila ona najglavnija istina - da su ga unajmili da stiti Veganca. Ako mu je to bio glavni posao, a moje ubistvo tek sporedni, tada bi morao da me spase, jer je to bio nuzprodukt Myshtigovog spasavanja.

Ali tada...

Dodjavola. Zaboravi.

Bacio sam kamen najdalje sto sam mogao, a za njim i drugi. Nas ce Klizac sutra doleteti do logora pa cemo poleteti za Atinu, zaustavljajuci se pri tome samo u Novom Kairu da bismo izbacili Ramesesa i onu trojicu. Bilo mi je drago sto odlazim iz Egipta sa svom njegovom plesnivoscu i prasinom, i mrtvim, poluanimalnim bocanstvima. Vec mi je bila muka od tog mesta.

A onda je Phil nazvao iz Porta, i Rameses me pozvao u radio-sator.

- Daa? - rekao sam u radio.

- Konrade, ovde Phil. Upravo sam joj napisao elegiju pa bih zeleo da ti je procitam. Iako je nikad nisam upoznao, cuo sam te kako pricas o njoj, a video sam i njenu sliku, tako da mislim da sam prilicno dobro obavio posao...

- Molim te, Phile. U ovom trenutku me bas preterano ne zanima uteha poezije. Mozda nekom drugom prilikom...

- Ovo nije jedna od onih s rubrikama za popunjavanje. Znam da ti takve ne volis, i ja ti na neki nacin i ne zameram.

Ruka mi je lebdela nad sklopkom za iskljucivanje, ali onda je zastala i umesto toga posegnula za jednom od Ramesesovih cigareta.

- Bravo, samo napred. Slusam.

I tako je on i ucinio, a nije bilo ni lose. Mnogo toga se i ne secam. Secam se samo tih reskih, cistih reci koje su dolazile presavsi pola sveta, i sebe kako stojim tamo, nagnjecen iznutra i ispolja, slusam ga. Opisao je vrline Nimfe koju je Posejdon pokusao da osvoji, ali koju mu je preoteo njegov brat Had. Zatrazio je od elemenata da ucestvuju u opstoj zalosti. I dok je on govorio, moja se svest vracala, putujuci kroz vreme, na ona dva srecna meseca na Kosu, i sve sto se dogodilo u medjuvremenu je bilo zbrisano; i mi smo ponovo bili na Nistavnosti, ploveci prema ostrvcetu nasih piknika, ostrvcetu sa napola svetim maslinjakom, i tu smo se zajedno kupali i zajedno lezali na suncu, drzeci se za ruke i ne govoreci nista, vec naprosto osecali kako se na nas sliva suncev slap, bistar poput vodenog a topao i nezan, kako se sliva na nase ruzicaste i gole duse.

On je zavrsio i nekoliko puta procistio grlo, i moje ostrvo je potonulo iz vida, povukavsi sa sobom i deo mene, jer ga je cinilo to vreme koje je bilo.

- Hvala, Phil, - rekoh. - Bilo je vrlo lepo.

- Drago mi je sto smatras da je bilo pristojno, - odvratio je on. I tada: - Danas popodne letim za Atinu. Zeleo bih da ti se pridruzim na tom delu puta, ako ti odgovara.

- Razume se, - odgovorio sam. - Ali, mogu li ipak da te pitam zasto?

- Zakljucio sam d bih morao da jos jednom vidim Grcku. Posto ces i ti biti tamo, mogla bi bar malo vise da lici na ono sto je bila u davnim danima. I voleo bih da bacim poslednji pogled na neka od Starih mesta.

- Kako si to izgovorio, zvuki kao nesto prilicno konacno.

- Ovaj... Izgurao sam sa S-S serijama verovatno najvise sto je bilo moguce. Mislim da mogu da osetim kako mom pogonu vrlo malo nedostaje da se potpuno zaustavi. Mozda jos nekoliko okretaja, a mozda ne. U svakom slucaju, zeleo bih ponovo da vidim Grcku i osecam da mi je ovo poslednja prilika.

- Siguran sam da nisi u pravu, ali sutra svi veceramo u Bastenskom zrtveniku, negde oko osam.

- Bravo. Onda se vidimo tamo.

- Vazi.

- Zbogom Konrade.

- Zbogom.

Otisao sam i istusirao se, pa se istrljao uljem, a onda obukao cistu odecu. I dalje me je bolelo na nekoliko mesta, ali sam bar bio cist. Zatim sam otisao i potrazio Veganca, koji je upravo zavrstio to isto, pa sam poceo da ga ispitujem svojim zarobljujucim pogledom.

- Ispravite me ako gresim, - izjavio sam, - ali jedan od razloga zbog koga ste zeleli da ja vodim predstavu je sto imam visoki potencijal prezivljavanja. Je li tako?

- Tako je.

- Sve do sada, ja sam davao sve od sebe da ta sposobnosto ne ostane samo potencijal, vec da se aktivno uposli u cilju sticanja opsteg dobra.

- To ste, dakle, radili, kada ste napali citavu grupu sami samcijati?

Poceo sam da pruzam ruku da mu se docepam grkljana, ali sam onda bolje razmislio o tome i pustio ruku da padne. Nagrada mi je bio bljesak straha koji mu je prosirio oci i zatrzao mu uglove usana. Udaljio se jedan korak.

- Precicu preko ovoga, - rekao sam mu. - Ja sam ovde samo zato da bih vas odveo tamo gde zelite da podjete, i da se brinem da se vratite s citavom kozom. Jutros ste mi napravili mali problem kada ste se postavili kao mamac za boadila. Primite, dakle, prijateljsko upozorenje, da nije pametno spustati se u pakao samo da bi se pripalila cigareta. Kada god pozelite da idete sami, proverite prethodno da li ste u sigurnom kraju. - Pogled mu je izgubio hrabrost. Oci su mu skrenule u stranu. - Ako niste, - nastavio sam, - onda povedite sa sobom naoruzanog pratioca - s obzirom da sami odbijate da nosite oruzje. To je ve sto sam imao da vam kazem. Ako ne zelite da saradjujete, recite mi to sada, i ja odlazim i dovodim vam novog vodica. Lorel je vec i tako predlozio da to ucinim.

- Dakle, sta kazete? - upitao sam.

- Je li to Lorel stvarno rekao?

- Jeste.

- Vrlo neobicno... Ovaj, naravno, da. Pokoricu se vasem zahtevu. Vidim da je razuman.

- Bravissimo. Rekli ste da danas popodne zelite ponovo da posetite Dolinu kraljica. Odvesce vas Rameses. Nisam raspolozen da to sam izvedem. Polazimo sutra ujutro u deset. Budite spremni.

I tada sam otisao od njega, sve u ocekivanju da ce mi nesto reci - makar samo jednu rec.

Ali nije.

Na svu srecu, kako prezivelih, tako i jos nerodjenih generacija, Skotska nije bila bas prejako pogodjena za vreme Tri dana. Iz naseg frizidera sam izvadio cance sa ledom, a iz trpezarije pod satorom flasu sode. Ukljucio sam rashladnu spiralu kraj svog lezaja, otvorio petu iz svoje privatne zalihe i proveo ostatak popodneva razmisljajuci o jalovosti svih ljudskih nastojanja.

Kasnije te veceri, kad sam se rastreznio do prihvatljive mere i pojeo nesto, naoruzao sam se i posao u potragu za malo svezeg vazduha.

Kad sam se priblizio istocnom kraju alarmnog perimetra, zacuo sam glasove pa sam seo u tami, naslonivsi se ledjima na poveliku stenu i pokusao da prisluskujem. Prepoznao sam titravi diminuendo Myshtigovog glasa pa sam pozeleo da cujem sta to govori.

Ali nisam mogao.

Bili su predaleko, a akustika u pustinji nije uvek najbolja na svetu. Sedeo sam tako naprezuci onaj deo mene namenjen slusanju, a onda se dogodilo ono sto se ponekad dogadja:

Sedeo sam na prostirci pored Ellen i moja ruka joj je bila na ramenu. Moja plava ruka...

Sve je izbledelo kad sa se trgnuo od pomisli da sam Veganac, makar i u tom pseudotelepatskom ispunjenju zelja, pa sam se ponovo nasao kod svoje stene.

Bio sam, medjutim, usamlje, a Ellen mi se cinila meksom od stene, a osim toga sam jos uvek bio radoznao.

I tako sam se jos jednom zatekao tamo, jos jednom se bacio na posmatranje.

- ... ne vidi odavde, - govorio sam, - ali je Vega zvezda prve velicine, smestena u delu neba koji tvoji nazivaju sazvezdjem Lire.

- Kako je na Taleru? - upitala je Ellen.

Sledila je duga pauza. A potom:

- Razumljive stvari cesto spadau u one koje ljudi mogu najteze da opisu. Ponekad, medjutim, problem lezi u prenosenju necega za sta ne postoji odgovarajuci element u osobi kojoj govorite. Taler ne lici na ovaj kraj. Na njemu nema pustinja. Citava planeta je uredjena kao basta. Ali... Dopusti mi da ti uzmem taj cvet iz kose. Evo. Pogledaj ga. Sta vidis?

- Divan beli cvet. Zato sam ga i ubrala i stavila u kosu.

- Ali to nije divni beli cvet. Bar za mene nije. Tvoje oci zapazaju svetlo talasne duzine izmedju 4000 i 7200 angstrema. Oci Veganca vide dalje u ultraljubicasto podrucje, to je jedno, sve dole do oko 3000. Mi smo slepi na ono sto vi nazivate crvenim, pa na tom belom cvetu ja vidim dve boje za koje vas jezik nema reci. Moje je telo prekriveno sarama drugih iz porodice, tako da bi drugi Veganac, koji poznaje pleme Shtigo, mogao da odredi kokjoj porodici pripadam i kraj iz kog sam potekao. Neke nase slike zemaljskim ocima deluju drecavo ili se cak cini da su sve u jednom boji - plavoj, najcesce - zato sto su njima nevidljive fine nijanse. Lep deo nase muzike vama bi delovao kao isprekidan velikim delovima tisine, delovima koji su u stvari ispunjeni melodijom. Nasi gu gradovi cisti i logicno rasporedjeni. Oni hvataju svetlo dana i zadrzavaju ga do duboko u noc. Oni su mesta laganog kretanja, prijatnih zvukova. To za mene znaci mnogo, ali ne znam kako da to opisem - ljudskom bicu.

- Ali ljudi - mislim Zemljani - zive i na vasim svetovima...

- Ali onih ih stvarno ne vide niti ih cuju, niti osecaju onako kao mi. Postoji jaz koji mozemo da shvatimo i uvazimo, ali ne mozemo stvarno da ga predjemo. To je razlog zbog koga ne mogu da ti kazem kako izgleda Taler. Za tebe bi to bio sasvim drugaciji svet nego za mene.

- Pa ipak bih volela da ga vidim. I to veoma. Amislim da bih cak volela da zivim tamo.

- Ne verujem da bi tamo bila srecna.

- Zasto da ne?

- Zato sto su doseljenici neveganci doseljenici neveganci. Ovde ne pripadas nizoj klasi. Ja znam da se ne sluzis tim izrazom, ali se na to svodi. Sluzbenici Biroa i clanovi njihovih porodica pripadaju na ovoj planeti najvisoj klasi. Zatim dolaze bogate osobe koje ne pripadaju Birou, pa zatim oni koji rade za ove, iza cega slede svi oni koji svoj hleb zaradjuju sa Zemlje; i zatim, na dnu, tu su oni nesrecnici koji nastanjuju Stara mesta. Ovde si na vrhu. Na Taleru bi bila na dnu.

- Zasto to mora bas tako da bude? - upitala je.

- Zato sto vidis beli cvet. - Vratio sam joj ga.

Usledila je duga tisina i ledeni vetar.

- Ipak sam srecna sto si dosao ovamo, - rekla je ona.

- Ovo je zaista zanimljivo mesto.

- Drago mi je sto ti se dopada.

- Je li taj sto ga zovu Konrad stvarno bio tvoj ljubavnik?

Ustuknuo sam od iznenadjenja zbog ovog pitanja.

- Sta ti imas da zabad svoj plavi nos u to? - odgovorila je ona, - ali odgovor je da.

- A vidim i zasto, - rekao je on, a ja se osetio neugodno i mozda pomalo poput voajera ili - rafinman nad rafinmanom - poput nekoga ko posmatra voajera kako posmatra.

- Zasto? - upitala je.

- Zato sto ti tezis ka neobicnom, snaznom, egzoticnom; zato sto nikad nisi srecna tamo gde jesi ni sa onim sto jesi.

- To nije istina... A mozda i jeste. Da, jednom mi je rekao nesto slicno. Verovatno je istina.

U tom trenutku sam osetio samilost prema njoj. I tada, i ne shvatajuci sta radim, obzirom da sam hteo nekako da je utesim, posegnuo sam i uhvatio je za ruku. Samo sto je ta ruka sto se pokrenula pripadala Myshtigu, a on je nije zeleo pomeriti. Ali ja jesam.

Iznenada me je obuzeo strah. Obuzeo je, medjutim, i njega. Mogao sam to da osetim.

Bio je to snazan osecaj, nalik na pijanstvo, ono pijanstvo u kome se ljulja protorija, osecaj koji me je obuzeo kad sam osetio kako se on oseca okupiranim, kao da je osetio necije tudje prisustvo u sopstvenoj svesti.

Tada sam pozeleo da se naglo udaljim i vratio sam se do svoje stene, ali ne pre nego sto je ona ispustila cvet i pre nego sto sam cuo kako govoriC - Zagrli me!

A ja jesam u tom cvetu video dve boje, boje za koje nemam izraz...

Vratio sam se do logora. Prosao sam kroz njega i nastavio da hodam. Stigao sam na drugi kraj alarmnog perimetra, seo na zemlju, pripalio cigaretu. Noc je bila hladna, noc je bila mracna.

Dve cigarete kasnije iza sebe sam zacuo glas, ali se nisam okrenuo.

- U Velikoj kuci i u Kuci vatre, na Veliki onaj dan kad sve godine i svi dani budu sabirani, o neka mi se vrati moje ime, - rekao je glas.

- Utoliko bolje po tebe, - odgovorio sam tiho. - Odgovarajuci citata. Prepoznajem kad se Knjiga mrtvih uzalud uzima u usta.

- Ja je nisam uzela u usta uzalud, vec - kao sto si rekao - u odgovarajucoj prilici.

- Utoliko bolje po tebe.

- Na veliki onaj dan kad sve godine i svi dani budu sabirani, ako ti vrate ime, kakvo ce ti onda ono biti?

- Nece mi ga vratiti. Nameravam da zakasnim. I na kraju, sta je u imenu?

- Zavisi od imena. Hajde pokusaj sa Karaghiosis.

- Pokusaj da sednes ovde gde mogu da te vidim. Ne volim da mi ljudi stoje iza ledja.

- U redu - ovde. Dakle?

- Dakle sta?

- Hajde pokusaj sa Karaghiosis.

- Zasto bih?

- Zato sto ono nesto znaci. Ili je bar nekada znacilo.

- Karaghiosis je lik iz starih grckih lutkarskih predstava, nesko poput Puncha u engleski predstavama sa Punchom i Judy. Bio je slinavac i luda.

- Bio je Grk, i bio je lukav.

- Bio je napola kukavica i pomalo ljigav.

- Ali je bio i napola junak. Premazan svim bojama. Pomalo neotesan. Smisao za humor. Takav bi zaista razgradio piramidu. A takodje je bio i snazan, kad je to zeleo da bude.

- Gde je on sada?

- To bih zelela da znam.

- Zasto mene pitas?

- Zato sto je to ime kojim te je Hasan nazvao one veceri kad si se tukao s golemom.

- Ah... shvatam. Dakle, bio je to naprosto uzvik, opste ime, sinonim za ludu, nadimak - kao kad bih ja tebe zvao Crvena. - I sada, kad vec razmisljam o tome, pitam se kakko izgledas Myshtigu? Veganci su slepi na boju tvoje kose, to znas?

- Nije me bas mnogo briga kako izgledam Vegancima. Pitam se, medjutim, kako im ti izgledas. Koliko sam shvatila, Myshtigov dosije o tebi je poprilicno debeo. Kaze nesto kako si vec nekoliko vekova star.

- Preterivanje, bez sumnje. Ali cini mi se da znas dosta o tome. Koliko je debeo tvoj dosije o Myshtigu?

- Ne mnogo, ne jos.

- Cini mi se da ga mrzis vise nego ostale. Je li to istina?

- Da.

- Zasto?

- Zato sto je Veganac.

- I onda?

- Mrzim Vegance, to je sve.

- Ne, ima tu jos.

- Istina. - Ti si prilicno jak, to znas?

- To znam.

- U stvari, ti si najsnazniji covek koga sam ikad videla. Dovoljno snazan da pauk-netopiru slomi vrat, zatim padne u Pirejski zaliv i ispliva na obalu da bi doruckovao.

- Odabrala si cudan primer.

- Ne bas, ne u stvari. Jesi li?

- Zasto?

- Zelim da saznam, moram da saznam.

- Oprosti.

- Izvinjavanje nije dovoljno. Pricaj jos.

- Sve je receno.

- Ne. Nama je potreban Karaghiosis.

- Kome to - nama?

- Radpolu. Meni.

- Jos jednom: zasto?

- Hasan je upola mladji od Vremena. karaghiosis je stariji. Hasan ga je poznavao, seca ga se, nazvato te Karaghiosis. Ti jesi Karaghiosis, ubica, branitelj Zemlje - i sada si nam potreban. Krvano potreban. Sudnji dan je dosao - ne uz prasak, vec preko cekovne knjizice. Veganac mora da umre. Nema alternative. Pomozi nam da ga sprecimo.

- Sta hocete od mene?

- Pusti Hasana da ga unisti.

- Ne.

- Zasto ne? Sta ti on znaci?

- Nista u stvari. On mi je, cak, vrlo odbojan. ali sta on znaci tebi?

- Covek koji ce nas unistiti.

- Onda mi reci zasto, i kako, i onda cu ti mozda dati bolji odgovor.

- Ne mogu.

- Zasto ne?

- Zato sto ne znam.

- Onda ti zelim laku noc. To je sve.

- Cekaj! Ja stvarno ne znam - ali je s Talera stigla vest, od tamosnje Radpolove veze: On mora da umre. Njegova knjiga nije knjiga, niti je on on, vec mnogo njih. Ja ne znam sta to znaci, ali nasi agenti nikad pre nisu lagali. Ti si ziveo na Taleru, ziveo si na Bekabu i tucetu drugih svetova. Ti si Karaghiosis. Ti znas da nasi agenti ne lazu, zato sto si ti Karaghiosis i zato sto si sam uspostavio tu spijunsku mrezu. A sada cujes te reci i ne maris. Govorim ti da kazu da on mora da umre. On prestavlja kraj svemu za sta smo se borili. Kazu da je on izvidjac kome se ne sme dopustiti da izvidja. Shema ti je poznata. Novac protiv Zemlje. Jos gora veganska eksploatacija. Dalje od toga nisu mogli da specifikuju.

- Zao mi je. Zakleo sam se da cu ga braniti. Reci mi bolji ralog i ja cu ti mozda ati bolji odgovor. - a Hasan je pokusao da me ubije.

- Bilo mu je receno samo da te spreci, da te onesposobi tako da bi mogao da unisti Veganca.

- To nije dovoljno; nije dovoljno, ne. Ne priznajem niista. Idi svojim putem. Ja cu sve zaboraviti.

- Ne, moras da nam pomognes. Sta je za jednog Karaghiosisa zivot jednog Veganca?

- Ja necu pridoneti njegovom unistenju bez pravednog i jasno definisanog razloga. A do sada mi nisi dala nista od toba.

- Ali to je sve sto imam.

- Onda laku noc.

- Ne. Ti imas dva profila. Sa desne strane ti si polubog, s leve si demon. Jedan od te dvojice ce nam pomoci, jedan od te dvojice mora da nam pomogne. Nije me briga koji.

- Nemoj ni da pokusavas da naskodis Vegancu. Mi cemo ga zastiti.

Sedeli smo tako. Uzela je od mene cigaretu pa smo nastavili da sedimo i pusimo.

- ... Mrzim te, - rekla je posle nekog vremena. - Bilo bi tako jednostavno, ali ne mogu.

Nisam nista odgovorio.

- Videla sam te toliko puta kako se kocoperis u svom Crnom odelu, kako pijes rum kao da je voda, samouveren zbog neceg sto ne delis ni sa kim, arogantan u svojoj snazi. - Ti bi pobedio bilo kog protivnika svoje tezine, pa bez obzira kakav bio, zar ne?

- Ne ako bi bio u obliku crvenih mrava ili bumbara.

- Imas li neki plan nad planovima o kome ne znamo nista? Reci nam, i mi cemo ti pomoci oko njega.

- To je tvoja ideja da sam ja karaghiosis. Objasnio sam ti zasto je Hasan njime pozvao. Phil je poznavao Karaghiosisa, a ti znas njega. Je li ti ikada govorio bilo sta o tome?

- Ti znas da nije. On ti je prijatelj i nikad ne bi izneverio tvoje poverenje.

- Postoji li bilo kakva druga identifikacija ili indikacija sem sto me je Hasan slucajno pocastio pogrdnim imenom?

- Ne postoji zabelezeni opis Karaghiosisa. Bio si zaista temeljan.

- Onda u redu. Idi za svojim poslom i nemoj da me gnjavis.

- Nemoj. Molim te.

- Hasan je pokusao da me ubije.

- Da; sigurno je pomislio da je lakse da te ubije nego da te stalno uklanja s puta. Na kraju krajeva, on o tebi zna vise od nas.

- Zasto me je onda danas spasao od boadila, zajedno sa Myshtigom?

- Radije bih precutala.

- Onda zaboravi.

- Ne, recicu ti. - Assagai je bilo jedino oruzje koje mu se naslo pod rukom. Jos nije dovoljno vest sa njim. Nije gadjao boadila.

- O.

- Ali nije gadjao ni tebe. Zver se suvise izvijala. Zeleo je da ubije Veganca, i onda bi jednostavno rekao da je pokusao da vas spasi obojicu jedinim sredstvom koje mu se naslo pri ruci - i da se dogodio uzasan nesrecni slucaj. Ali, na nesrecu, do uzasnog nesrecnog slucaja nije doslo. Promasio je cilj.

- Zasto nije naprosto pustio boadila da ga ubije?

- Zato sto si ti vec uzeo zver u svoje ruke. Bojao se da bi mogao da ga spases. On se boji tvojih ruku.

- Sto mi je drago da cujem. Hoce li on i dalje nastojati, cak iako odbijem da saradjujem?

- Bojim se da hoce.

- To je onda vrlo nesrecna okolnost, duso, zato sto ja to necu dopustiti.

- Ti ga neces spreciti. Niti cemo ga mi opozvati. Uprkos tome sto si ti Karaghiosis, i mamak trebalo da ti nanesemo zlo, i makar se moja tuga za tobom razlila do horizonta, Hasana necemo zaustaviti ni ti ni ja. Hasan je Hasan zvani Ubica. Jos nikada nije omanuo.

- Nisam ni ja.

- Ne, ti jesi. Upravo si omanuo u svojoj duznosti prema Radpolu i prema Zemlji, i prema svemu sto ista znaci.

- Tudji saveti mi nisu potrebni, zenska. Idi svojim poslom.

- Ne mogu.

- A zasto?

- Ako ne znas, onda je Karaghiosis zaista luda, spadalo i lik iz pozorista lutaka.

- Jednom je jedan covek, po imenu thomas Carlyle pisao o herojima i njihovom obozavanju. Onda je i on bio luda. On je verovao da postoje takva stvorenja. Heroizam je jednostavno stvar okolnosti i prakticne svrsishodnosti.

- U tu sliku povremeno ulaze ideali.

- Sta je ideal? Duhovog duha duh, i to je sve.

- Nemoj tako da mi govoris, molim te.

- Moram - jer je to istina.

- Lazes, Karaghiosis.

- Ne lazem, a ako i lazem, onda je to za tvoje dobro, devojko.

- Dovoljno sam stara da svakom osim tebi budem baka, pa te lepo molim da me ne nazivas devojkom. Ti znas da je moja kosa zapravo perika?

- Znam.

- Znas li da sam jednom pokupila neku vegansku zarazu - i da je to razlog zbog koga moram da nosim periku?

- Ne. Jako mi je zao. Nisam znao.

- Kad sam jos bila mlada, a bilo je to davno, radila sam u nekom veganskom hotelu. Bila sam devojka za zabavu. Necu nikad zaboraviti dahtanje njihovih jezivih pluca pritisnutih uz moje telo, ni dodir te puti boje lesa. Ja ih mrzim, Karaghiosis, na nacin koji samo neko poput tebe moze da razume - neko ko je izmrzio sve velike mrznje.

- Zao mi je, Diane. Zao mi je sto te to jos i sada boli. Ali ja jos nisam spreman za akciju. Nemoj me forsirati.

- Ti jesi Karaghiosis?

- Da.

- Onda si me zadovoljio - donekle.

- Ali Veganac ce ziveti.

- To cemo videti.

- Hajde, to cemo videti. Laku noc.

- Laku noc, Konrade.

I onda sam ustao i ostavio je tamo, i vratio se u svoj sator. Kasnije te noci je dosla k meni. Zaculo se suskanje satorskog krila i posteljine - i odjednom je bila ovde. I kad zaboravim sve drugo o njoj - crvenilo njene perike i malo iskrenuto v izmedju ociju, i stegnutost njenih vilica i isprekidani govor, i sve te sitne afektacije u gestovima, i njeno telo toplo poput zvezdanog jezgra, i njeno neobicno prebacivanje coveku koji sam jednom mogao da budem, kad sve to zaboravim, secacu se ovoga - da je dosla kod mene kad mi je bila potrebna, da je bila topla, nezna, i da je dosla kod mene...

Sutradan ujutro, posle dorucka, nameravao sam da potrazim Myshtiga, ali je on pre nasao mene., Bio sam dole kraj reke i razgovarao sa ljudima koji ce preuzeti feluku.

- Konrade, - rekao mi je tiho, - mogu li da razgovaram sa vama?

Klimnuo sam glavom i rukom pokazao prema nekom kanalu za navodnjavanje.

- Idemo da se prosetamo onuda. Ovde sam zavrsio.

Posli smo.

Minut kasnije on mi je rekao: - Vi znate da na mom svetu postoji nekoliko sistema mentalne discipliine, sistema koji povremeno izazivaju ekstrasenzorne sposobnosti...

- Naravno da sam cuo, - odgovorio sam.

- Vecina Veganaca je, jednom ili drugom prilikom, imala nekakvog iskustva s njima. Neki u tom smislu imaju odredjene urodjene sposobnosti. Mnogi nemaju. Pa ipak, gotovo svi mi posedujemo neki osecaj za to, sposobnost raspoznavanja tih sila kada deluju.

- Daa?

- Ja licno nisam telepata, ali sam svestan da vi posedujete tu sposobnost, jer ste je sinoc demonstrirali na meni. Mogao sam to da osetim. Ona je prilicno neuobicajena medju vasima, tako da je nisam predivdeo i nisam se unapred osigurao da bih se od nje zastitio. a osim toga, zakacili ste me u savrseno odabranom trenutku. Kao rezultat toga, moj se mozak rastvorio pred vama. Morao bih da znam sta sve sve saznali.

Dakle, ocigledno je bilo nesto ekstrasenzorno u vezi tog preklapanja vida i vizija. Sve sto bi to inace sadrzavalo svodilo se na neposredno percipiranje subjekta, uz dodatak jasnog pojacanja svih misli i osecanja koje bi ovaj odasiljao u svet koji ga je stvorio - a ponekad bih i to pogresno registrovao. Myshtigovo pitanje je upucivalo na to da nije znao dokle se prostire moja sposobnost, a nacuo sam da neki profesionalni veganski dusebriznici uspevaju da se nekako proguraju cak i do same podsvesti. Zato sam odlupio da blefiram.

- Shvatio sam da ne pisete jednostavno putopis, - rekao sam.

On nije nista odgovorio.

- Na nesrecu, ja nisam jedini koji je toga svestan, - nastavio sam, - sto vas dovodi u pomalo opasnu situaciju.

- Zasto? - upitao je brzo.

- Mozda ste pogresno shvatili, - odlucio sam da rizikujem.

Odmahnuo je glavom.

- Ko su oni?

- Zao mi je.

- Ali ja moram da znam.

- Oprostite jos jednom. Ako zelite da se izvucete iz svega toga, jos danas mogu da vas vratim u Port.

- Ne, to ne mogu. Moram da nastavim. Sta da radim?

- Ispricajte mi malo vise o tome, pa cu onda moci da vas posavetujem.

- Ne, vi vec ionako znate previse...

- To je onda sigurno pravi razlog zbog koga je Donald Dos Santos ovde, - rekao je hitro. - On je umerenjak. Aktivisticka frakcija Radpola je sigurno saznala nesto o ovome i, kao sto rekoste, nesto pogresno shvatila. On sigurno zna za opasnost koja mi preti. Mozda bi bilo dobro da podjem do njega...

- Ne, - odvratio sam brzo, - mislim da ne bi trebalo. time se zaista nista ne bi izmenilo. A sta biste mu ionako kazali?

Stanka. A tada je - Znam sta mislite, - rekao. - I ja sam pomislio da on mozda i nije tako umeren kao sto sam veovao... Ukoliko je tako, tada...

- Daa..., - rekoh. - Hocete li da se vratite?

- Ne mogu.

- Okej, plavkasti, tada cete morati da se pouzdate u mene. Mozete da pocnete time sto cete mi ispricati sve o tom pregledu...

- Ne! Ja ne znam koliko znate a koliko ne znate. Ocigledno je da od mene pokusavate da iznudite sto vise informacija, pa zato ne mislim da znate bas puno. To na cemu radim je jos uvek poverljivo.

- Pokusavam da vas zastitim, - rekoh, - i zbog toga mi je potrebna svaka informacija do koje mogu da dodjem.

- Tada stitite moje telo a meni prepustite svu brigu oko mojih motiva i misli. Ubuduce ce moja svest za vas biti zatvorena, tako da ne morate da tracite vreme na pokusaje da je sondirate.

Dao sam mu automatski pistolj.

- Savetujem vam da za vreme trajanja turneje nosite sa sobom oruzje - da biste zastitili svoje motive.

- Sasvim u redu.

Pistolj je nestao pod njegovom lelujavom kosuljom.

Puf, puf, puf, - cuo se Veganac.

Do djavola, do djavola, do djavola, cula se kompozicija mojih misli.

- Idite da se spremite, - rekoh. - Jos malo pa krecemo.

Dok sam se pesice vracao u logor nekom drugom stazom, zabavljao sam se analizom sopstvenih motiva. Jedna knjiga, sama po sebi, ne bi mogla da slomi ni Zemlju ni Radpol ni Povratnicki pokret. To nije ucinio cak ni Philov Zov Zemlje, ne u nekom stvarnom smislu. Ali, ta Myshtigova stvarcica je morala da bude nesto vise, a ne obicna knjiga. Pregled necega? - Sta bi to moglo da bude? Stimulans u kom smeru? Nisam znao a morao sam da saznam. Jer se nije smelo dozvolito da Myshtigo zivi ukoliko bi nas to moglo unistiti - a opet, ne bih mogao da dopustim njegovu likvidaciju ako bi nam njegova misija mogla biti od bilo kakve koristi. A mogla je da bude.

I tako, neko mi morao da odsvira tajm-aut dok ne postanemo sigurni.

Neko je povukao konac. I ja sam posao za njim.

- Diane, - rekao sam dok smo stajali u senci njenog Klizaca, - Ti kazes da ti ja nesto znacim, ja kao ja, kao Karaghiosis.

- Cini se da to iz toga sledi.

- Onda me slusaj. Cini mi se da mozda nisi u pravu kad je rec o Vegancu. Nisam sasvim siguran, ali ako gresis, bila bi velika greska ubiti ga. I to je razlog zbog koga to ne mogu da odobrim. Odlozite sve sto ste isplanirali dok ne stignemo u Atinu. Tada zatrazite dodatna obavestenja o toj Radpolovoj poruci.

Pogledala me je ravno u oci, pa rekla: - Vazi.

- Sta cemo onda sa Hasanom?

- On vreba.

- On sam odlucuje o mestu i trenutku, zar ne? On samo ceka priliku da udari.

- Da.

- Onda mu treba reci da se suzdrzi dok sve tacno ne saznamo.

- Vazi.

- Ti ces mu reci?

- Bice mu receno.

- Sasvim u redu.

Okrenuo sam se od nje.

- A kad se vrati odgovor, - rekla je, - i ako kaze to isto, sta onda?

- Videcemo, - odgovorio sam ne okrenuvsi se.

Ostavio sam je tamo, kraj njenog Klizaca i vratio se do svog.

Kad stigne odgovor, i ako bude rekao ono sto sam mislio da ce reci, tada ce se, znao sam, na moju glavu sruciti jos veca nevolja. I to zato sto sam ja vec doneo svoju odluku.

Daleko na jug i istocno od nas delovi Madagaskara su jos i sad zaglusivali gajerase svojim bolnim radioaktivnim kricima - hvalospevom u slavu vestine jednoga od nas.

Hasan je, u to sam bio siguran, jos i sad bio sposoban da se suoci sa svakom preprekom bez jednog treptaja svojih suncem promocenih, na smrt naviklih zutih ociju...

Moglo bi biti tesko zaustaviti ga.

Ono. Duboko dole.

Smrt, vrucina, muljevite plime, nove obale...

Vulkanizam na Hiosu, Samosu, Ikariji, Naksosu...

Odgrizen Halikarnas...

Zapadni kraj Kosa ponovo se moze videti, ali sta onda;

... Smrt, vrucina, muljevite plime.

Nove obale...

Skenuo sam citav konvoj sa puta da bih pregledao scenu. Myshtigo je pravio beleske i sniao fotografije.

Lorel je rekao: - Nastavite s turnejom. Materijalna steta nije previse ozbiljna jer je Sredozemlje uglavnom ispunjeno starudijom. Ljudske zrve su ili smrtno stradale ili se vec neko pobinuo o njima. - Dakle, nastavite.

Kliznuo sam nisko iznad onota sto je preostalo od Kosa - preko zapadnog rta ostrva. Bio je to divlji, vulkanski predeo, i nanjemu su bili svezi krateri koji su se jos dimili usred nove, blistave, morem ispunjene cipke koja se isprepletala preko zemljista. Ovde je nekada stajala drevna prestonica Astipalaia. Tukidid nam govori da je razorio snazan zemljotres. Trebalo je da vidi ovaj. Severni grad na Kosu, moj grad, je bio naseljen jos od 366. pre nove ere. Sada je nestalo sve osim vlage i vrucine. Prezivelih nije bilo - i Hipokratov platan i Logijina dzamija i zamak rodoskih vitezova, i fontane, i moja kucica, i moja zena - kakvi su sve to plimni talasi pomeli, i u kakve je to morske bezdane odneseno, to nisam znao - a sve je to otislo putevima mrtvog Teokrita - njega, koji je pre toliko godina ucinio sve sto je bilo u njegovoj moci da bi ovom mestu podario besmrtnost. Otislo. Od mene. Daleko... Besmrtno i mrtvo za mene. A dalje na istok, nekoliko vrhova onog visokog planinskog lanca koji je prekidao severnu priobalnu ravnicu je jos virilo iz vode. Bio je tu mocni vrh Diakaios, vrh Hrista Pravednog, sa koga je pucao pogled na sela na severnim obroncima. Sada je to bilo sicusno ostrvce, i niko se jos nije potrudio da mu se popne na vrh.

Mora da je bilo upravo tako, u ono vreme tako davno, kad se more kraj moje dovomine, ograniceno poluostrvom Halkidika, uzdiglo da bi nasrnulo na kopno; u ono doba kad su vode tog unutrasnjeg mora probile sebi ispust kroz tesnac Tempe, kad je to mocno grcenje ostavilo traga cak i na planinskim bedemima doma samih bogova, Olimpu; i kad su bili postedjeni samo gospodin i gospodja Deukalion, koje su bogovi odrzavali na povrsini u cilju stvranja mita i ocuvanja nekolicine ljudi koji bi ga mogli preneti.

- Ovde ste ziveli, - rekao je Myshtigo.

Klimnuo sam glavom.

- Ali ste se rodili u selu Makrinitsa, u tesalskim brdima?

- Da.

- Ali ste se tu udomili?

- Na neko vreme.

- Dom je univerzalan pojam, - rece on, - Potpuno vas shvatam.

- Hvala.

Nastavio sam da piljim dole, osecajuci se jadno i gadno, i potom nista.

Atina se, nakon odsustva, vratila u svest s onom naglom bliskoscu koja uvek osvezava, cesto obnavlja, ponekad pobudjuje. Phil mi je jednom prilikom procitao nekoliko stihova jednog od poslednjih velikih grckih pesnika, Georgiosa Seferisa, tvrdeci da je ovaj mislio na moju Grcku kad je rekao: ...Zemlja koja vise nije nasa, ali nije ni vasa - a sve zbog Veganaca. Kad sam mu ukazao na cinjenicu da u Seferisovo vreme nije bilo nikakvih Veganaca na raspolaganju, Phil je odvratio da poezija postoji nezavisno od vremena i prostsora i da ona znaci upravo ono sto znaci citaocu. Osim sto nikad nisam mislio da je licentia poetica prikladna za putovanje kroz vreme, imao sam i drugih razloga da se ne slozim i da je ne citam kao nekakvu opstu tvrdnju.

Ona jeste nasa zemlja. Goti, Huni, Bugari, Srbi, Franci, Turci i odnedavno Veganci nikad je nisu udaljili od nas. Ja, narod, sve sam ih nadziveo. Atina i ja smo se ponesto promenili, zajedno. Sredisnja Grcka, medjutim, ostaje sredisnja Grcka, i ona se za mene ne menja. Pokusaj je se odreci, ma gde bio, i moji ce klefti pregaziti brda, poput htonskih osvetnika iz davnina. Covek moze otici, ali grcka brda ostaju, ostaju nepromenjena, s mirisom paljevine jarecih golenica, uz mesanje krvi i vina, s ukusom secernih badema hladnim nocni vetrovima i nebesima danju tako svetloplavim kao oci boga. Samo ih dodirni, ako se usudjujes.

To je razlog zbog koga sam osvezen svaki put kad se vratim, zato sto sada, kad sam vec covek s mnogo godina iza sebe, osecam to isto za citavu Zemlju. To je razlog zbog koga sam se borio, zbog koga sam ubijao i podmetao bombe i zbog koga sam isprobao i sve pravne trikove sa spiska da bih sprecio Vegance da pokupuju Zemlju, sve parcelu po parcelu, od izbeglicke vlade gore na Taleru. To je razlog zbog koga sam sebi prokrcio put, pod jos jednim novim imenom, u veliku drzavnu cinovnicku masinu koja upravlja ovom planetom - i zato bas u Umetnosti, spomenike i arhive. Tu sam mogao da se borim da sacuvam jos ono sto je preostalo, sve u ocekivanju novog razvoja dogadjaja.

Krvna osveta Radpola zaplasila je podjednako iseljenike koliko i Vegance. Ovi nisu shvatali da potomci onih koji su preciveli Tri dana nece dobrovoljno prepustiti najbolje delove obale da se na njima izgrade veganski hoteli, niti se odricati svojih sinova i kceri da bi oni u njima radili, a nece ni voditi Vegance kroz rusevine svojih gradova, pokazujuci im za zabavu zanimljiva mesta. Eto, to je razlog zbog koga je Biro, sudeci po udelu osoblja time zaposlenog, uglavnom odsek nekakve sluzbe za strance.

Mi smo odaslali poziv za povratak potomcima stanovnika kolonija na Marsu i Titanu, ali nikakvog povratka nije bilo. Omlitavili su tamo, omlitavili od parazitiranja na kulturi koja je pred nama imala prilicnu prednost. Izgubili su svoj identitet. I napustili nas.

Pa ipak, oni su bili Zemaljska vlada, de iure, legalno izabrana odsutnom vecinom - a mozda bi to bila i de facto, ako bi ikada do toga doslo. I to vrlo verovatno. Toplo sam se nadao da do toga nece doci.

Vec preko pola veka vladala je pat-pozicija. Veganci nisu gradili nove hotele, Radpol se suzdrzao od novih teroristickih napada. Ali nije bilo ni Povratnika. Uskoro ce doci do novog razvoja. Visilo je to u vazduhu - ukoliko je Myshtigo zaista dosao u izvidjanje.

I tako sam se vratio u Atinu tmurnoga dana, u ledenu kisu sto se polako cedila, u Atinu uzdrmanu i ispremesanu nedavnim buntom Zemlje, i mada su mi u glavi bila pitanja a na telu modrice, osecao sam se osvezeno. Narodni muzej je jos stajao na svom mestu izmedju Tossise i Vasielos Irakliou, Akropolj je bio jos rusevniji nego poslednji put kad sam ga video, a gostionica-hotel Ka bastenskom zrtveniku - nekadasnji stari kraljevski dvorac - tamo na seveerozapadnom uglu Narodnog perivoja, preko Trga Syntagme, bio je uzdrman, ali uprkos svemu je stajao na svom mestu, otvoren za goste.

Usli smo i upisali se.

Kao nacelniku Umetnosti, spomenika i arhiva, posvecena mi je posebna paznja. Dobio sam Apartman: broj 19.

Nije bas bio u stanju u kom sam ga napustio. Bio je cist i Biroan.

Mala metalna plocica na vratima je govorila:

Unutra je na okviru kreveta bila markica na kojoj je pisalo:

U dugackoj, uskoj dnevnoj sobi, zapazio sam jos jednu na suprotnom zidu. Ta je rekla:

Ko zeli da to veruje, samo nek izvoli.

Bio me je zaista strah da udjem u kupatilo.

Kasnije te noci, dok sam hodao vlaznim i krsem posutim plocnicima mog gotovo napustenog grada, stare uspomene i tekuce misli usle su u sliv poput dveju reka. Ostavio sam ostale da unutra hrcu, sisao sirokim stepenistem ispod Zrtvenika, zastao da procitam jedan od natpisa iz Periklovog pogrebnog govora - Citava Zemlja je grobnica velikana - tamo na jednoj strani Spomenika neznanom junaku, i bacio se na trenutak u proucavanje masivno misicavih udova tog arhajskog ratnika, polozenog na odar sa svim oruzjem, svog u mramoru i bareljefu pa ipak nekako gotovo toplog, jer je noc bila kakva pripada Atini - i zatim nastavio da hodam dalje, prolazeci duz Leoforos Amaliasa.

Bila je to lepa vecera: ouzo, djuvec, Kokkineli, jogurt, Metaxa, mnogo crne kafe i Phil koji s Georgeom raspravlja o evoluciji.

- Zar ne vidis spajanje zivota i mita, ovde, za vreme poslednjih dana zivota na ovoj planeti?

- Sta time mislis? - upitao je George, tamaneci brdo pomorandzi i namestajuci naocare da bi bolje video.

- Mislim da je covecanstvo, izniknuvsi iz mraka, donelo sa sobom legende i mitove i secanja na stvorenja iz bajki. a mi sada tonemo u taj isti mrak. Zivotna sila slabi i gubi stabilnost, i tu dolazi do povratka tim prvobitnim oblicima koji su tako dugo postojali samo kao mutna secanja jedne rase...

- Besmislice, Phil. Zivotna sila? U kom si se to veku smestio? Govoris kao da je citav zivot neko jedinstveno bice obdareno culima.

- On to jeste.

- Dokaz, molim.

- U svom muzeju imas kosture tri satira, a imas i fotografije zivih. Oni zive u brdima ove zemlje.

- Ovde su, takodje, bili vidjeni i kentauri - a postoje i vampirski svetovi, i konji s rudimentarnim krilima. Morske zmije su po svim morima. Uvezeni pauk-netopiri paraju nase nebo. Postoje cak i zakleta svedocenja ljudi koji su videli tesalijsku Crnu zver, sto prozdire ljude s kostima i svim ostalim - a ozivljavaju i druge legende svih vrsta.

George je uzdahnuo.

- Sve sto si do sada rekao ne dokazuje nista drugo sem toga da se u beskonacno dugom vremenu moze pojaviti svaki oblik zivota, samo ako postoje odgovarajuci evolucioni faktori i trajno povoljna okolina. To sto si spomenuo, a sto je na zemlji autohtono, to su samo mutacije, stvorenja potekla iz neposredne blizine Vrucih mesta po citavom svetu. Jedno takvo postoji gore u tesalijskim brdima. Kad bi u ovom trenutku kroz ova vrata provalila Crna zver, sa satirom uzjahanim na ledjima, to ne bi potvrdilo ni moje misljenje, ni povredilo tvoje.

U tom trenutku sam pogledao prema vratima, ali ne u nadi da cu ugledati Crnu zver, vec nekog neupadljivog starcica koji bi mogao plaho da se priblizi, spotakne i produzi, ili konobara koji bi Diani donio nenaruceno pice s pisamcetom umotanim u salvetu.

Ali se nista od toga nije dogodilo. Dok sam prolazio duz Leoforosa Amaliasa, pokraj Hadrijanovih vrata i pored Olympieiona, ni tad jos nisam znao kakva ce to biti poruka. Diana je stupila u vezu s Radpolom, ali odgovora jos nije bilo. Jos trideset sest sati i mi cemo kliznuti iz Atine u Lamiju, pa zatim krenuti dalje pesice kroz predele cudnog novog drveca, dugackog, bledog, crvenim zilicama prosaranog lisca, s obesenim povijusama i necim sto se gore grana, i punim rascvetom vesticjeg cveta, strige-fleura, dole pri korenu; i zatim dalje, prekosuncem umivenih proplanaka, uz vijugave kozje staze, kroz visoke, stenovite predele, niz duboke klance, kraj porusenih manastira. Bila je to sasava zamisao, no Myshtigo je, jos jednom, pozeleo da bude upravo tako. Jedino zato sto sam se ovde rodio, mislio je da ce ovde biti siguran. Pokusao sam da mu kazem nesto o divljim zverima, o ljudozderski nastrojenim Kouretima - pripadnicima plemena koje je tuda lutalo. Ali, on je zelio da postupi kao Pausani i sve to obidje pesice. Okej onda, zakljucio sa, ako ga ne sredi Radpol, sredice ga fauna.

Ipak, za svaki slucaj, otisao sam do prve poste Zemaljske vlade, zatrazio dozvolu za dvoboje i uplatio smrtnu taksu. Zakljucio sam da s tim u vezi sve mora da bude strogo po zakonu, s obzirom da sam nacelnik i sve to.

Ako Hasan oseca potrebu da ga ubijem, ubicu ga na zakonit nacin.

Zacuo sam zvuke buzukija iz male kafane na drugoj strani ulice. Delimicno zato sto sam to zeleo, ali delimicno i zato sto sam osecao da me neko sledi, presao sam ulicu i usao u lokal. Otisao sam do malog stola gde sam mogao da okrenem ledja zidu a oci vratima, narucio tursku kafu, zatrazio kutiju cigareta, slusao pesme o smrti, izgnantvu, katastrofi i vecitoj nevernosti muskaraca i zena.

Iznutra je bila jos manja nego sto se cinilo ispolja - niske tavanice, prljavog poda, zaista mracna. Pevacica je bila nabijena zena odevena u zutu haljinu i s mnogo maskare na licu. Culo se zveckanje casa; kroz mracni vazduh se neprestano slivao slap prasine; piljevina pod nogama je bila mokra. Moj sto je stajao na blizem kraju sanka. U lokalu se moglo primetiti mozda jos desetak ljudi: tri devojke pospanih ociju koje su sedele i pile za sankom, i neki covek s prljavim fesom na glavi, i jos jedan kome je glava pocivala na ispruzenoj ruci dok je hrkao; za stolom naspram mene cetvorica su se smejala; jos nekoliko usamljenika je pilo kafu i slusalo, gledalo ni u sta odredjeno i cekalo, ili mozda nije cekalo, da nesto ili neko pojavi.

Ali se nista nije dogodilo. I tako sam, posle trece soljice kafe, platio debelom, brkatom vlasniku racun pa otisao iz lokala.

Temperatura napolju kao da je pala za nekoliko stepeni. Ulica je bila pusta i vrlo mracna. Skrenuo sam desno u Leoforos Dionysija Areopagita i nastavio sve dok nisam stigao do izubijane ograde koja je tekla duz juzne padine Akropolja.

Zacuo sam zvuk ljudskog koraka, dosta iza mene, iza ugla. Ostao sam tako stojeci pola minuta, ali oko mene je bila samo tisina i vrlo crna noc. Stresao sam se i usao kroz vrata pa otisao do tnemosa Dioniza Elefteeriosa. Od samoga hrama, osim temelja, nije preostalo nista. Nastavio sam dalje, usmerivsi korake prema Teatru.

Phil je tada izrazio misljenje da se istorija krece u velikim krugovima, slicnim velikim kazaljkama sata koje dan za danom prelaze preko istih brojeva.

- Istorijska biologija dokazuje da nisi u pravu, - rekao je George.

- Nisam mislio doslovno, - odvratio je Phil. - Onda se, pre nego sto nastavimo razgovor, moramo dogovoriti o jeziku kojim govorimo.

Myshtigo se nasmejao.

Ellen je dodirnula misicu Dos Santosu i upitala ga o sirotim konjima koje jasu pikadori. Ovaj je slegnuo ramenima, natocio joj jos Kokkinelija, popio svoj.

- To je deo toga, - odvratio je.

A poruke nema, nema...

Nastavio sam da hodam kroz krs koji vreme stvara od velicine. Zdesna mi je prhnula preplasena ptica, ispustila uplaseni krik, nestala. Nastavio sam da hodam da bih napokon dolutao do starog Teatra, pa poceo da se spustam niz gledaliste...

Te glupave plocice sto su ukrasavale moj apartman nisu Dianu zabavljale ni upola onoliko koliko sam se nadao.

- Ali njima je tu i mesto. Zaista jeste.

- Ha!

- U neko drugo vreme bile bi to glave zivotinja koje je ubio covek. Ili stitovi porazenih neprijatelja. Ali danas smo civilizovani. To je to isto, samo na nov nacin.

- Ha! Jos jednom. - Promenio sam temu. - Ima li poruke u vezi Veganca?

- Ne.

- Ti zelis njegovu glavu.

- Ja nisam necivilizovana. - Reci mi, je li Phil oduvek bio tako blesav, jos u davno vreme?

- Ne, nije bio. A nije ni sada. Njegovo prokletstvo je prokletstvo polutalenta. Sada ga smatraju poslednjim od romanticarskih poeta i tu se istrosio. On tera svoj misticizam do ciste besmislice zato sto je, poput Wordswortha, nadziveo svoje vreme. On sad zivi u iskrivljenim dobrim starim vremenima.

Bas kao i Byron, i on je preplivao Helespont, ali mu je sada, vise nalik Yeatsu, jedino zadovoljstvo drustvo mladih dama koje moze gnjaviti filozofiranjem ili povremeno sarmirati dobro ispricanom uspomenom. Star je. Njegovi tekstovi bljesnu povremeno nekadasnjom snagom, ali njegov stil nisu cinili samo njegovi tekstovi.

- Kako to?

- Vidi, secam ga se kako je jednog oblacnog dana stajao u Dionizovom pozoristu i recitovao himnu Panu koju je sam slozio. Bilo je mozda dve-tri stotine ljudi u publici - i samo bogovi znaju zasto su se i ovi pojavili - ali on je poceo da recituje.

Njegov grcki jos nije bio dobar, ali mu je glas bio vrlo impresivan i citava njegova pojava prilicno harizmatska. Nakon nekog vremena je pocela kisa, pomalo, ali niko nije ustao da ode. Pri kraju se zaculo tutnjanje grmljavine, strasno slicno smehu, i nagli drhtaj je prosao mnostvom. Ne kazem da je bioi slican onom u Tespisove dane, ali mnogi su ga, kad su odlazili, gledali preko ramena.

To je ostavilo snazan utisak na mene. A onda sam, nekoliko dana kasnije, procitao poemu - bilo je to nista, bilo je to stihoklepstvo, bio je to sit. Nacin na koji je sve izveo - eto sta je bilo vazno. A taj deo svoje moci je izgubio s mladoscu, a ono sto je preostalo od onog sto bi se moglo nazvati umetnickom snagom nije bilo dovoljno jako da ga ucini velikim, da odrzi u zivotu njegovu legendu. On zbog toga zali i sam sebe tesi opskurnom filozofijom, ali da odgovorim na tvoje pitanje - ne, nije on uvek bio tako blesav.

- Mozda je ponesto od te njegove filozofije cak i ispravno.

- Sta time mislis?

- Veliki ciklusi. Doba neobicni zveri je zaista ponovo doslo. a takodje i doba heroja, polubozanstava.

- Ja sam video samo neobicne zveri.

- U ovom je krevetu spavao Karaghiosis, - evo, to tu kaze. Izgleda se da je udoban.

- I jeste. - Vidis?

- Da. Da uzmem plocicu?

- Ako zelis...

Sisao sam dole. Reljefna skulputalna kkompozicija je pocinjala na stepenicama i pricala price iz Dionizovog zivota. Svaki turisticki vodic i svaki pripadnik turisticke grupe mora, po pravilu koje sam ja propisao, "... da nosi sa sobom u toku putovanja bar tri magnezijumske svetlosne bombe." Izvukao sam iz jedne sigurnosnu iglu i bacio je na tlo. Njen bljesak se nece videti odozgo zbog nagiba padine i zidova koji pregradjuju pogled.

Nisam gledao u blistavi plamen vec gore, u srebrom ocrtane likove. Bio je tu prikazan bog Hermes kako Zevsu prikazuje novorodjenog boga, dok su s obe strane prestola poskakivali Koribanti u slavjenickoj, ratnickoj igri; zatim je tu bio Ikar, koga je dioniz naucio kako se sadi loza - on se upravo spremao da zrtvuje kozu, dok je njegova kci nudila bogu kolace (bogu koji je stajao sa strane i komentarisao je sa satirom); bio je tu i pijani Silen koji je pokusavao da drzi nebo poput Atlasa, samo sto u tome nije imao toliko uspeha; a bili su tu i svi ostali boovi drugih gradova koji su dosli da se poklone ovom pozoristu - tako da sam primetiio Hestiju, Tezeja i Eirenu s rogom izobilja...

- Prinosis bogovima zrtvu-paljenicu, - doprla je do mene tvrdnja izrecena negde u blizini.

Nisam se okrenuo. Glas je dosao odnekud iza mog desnog ramena, ali se ja nisam okrenuo zato sto sam ga prepoznao.

- Mozda i prinosim, - rekoh.

- Proslo je mnogo vremena otkako si hodao ovom zemljom, otkako si hodao Grckom.

- To je istina.

- To je zato sto nikad nije bilo besmrtne Penelope - strpljive poput planina, pune pouzdanja u povrtak svog kallikanzarosa - Penelope koja tka, strpljiva poput planina?

- Da danas nisi seoski pripovedac?

Zasmejao se.

- Ja mnogonoge ovce u ovim visokim predelima napasam,, gde prsti Aurore dolaze najpre, da svod nebeski umazu ruzama.

- Da, ti si pripovedac. Zasto sad nisi u visokim predelima, kvareci omladinu svojom pesmom?

- Zbog snova.

- A-ja.

Okrenuo sam se i zagledao u prastaro lice - i njegove bore, u svetlu zamiruce svetlosne bombe crne poput ribarske mreze izgubljene na dnu okeana, u bradu belu poput snega koji vetrovi donose s planina, u oci u skladu s plavetnilom marame, koja mu je bila ovijena oko slepoocnica. Na svoj stap se nije naslanjao vise nego ratnik na svoj mac. Znao sam da je bio stariji od jednog veka i da se nikad nije podvrgnuo S-S seriji.

- Nema mnogo vremena kako sam sanjao da stojim u sredistu crnog hrama, - rekao mi je, - i onda je dosao Gospodar Had i stao do mene, uhvatio me za ruku i pozvao da podjem s njim. Ali ja sam mu rekao - Ne, - i probudio se. I to me muci.

- Sta si jeo te veceri? Jagode s Vruceg mesta?

- Molim te, nemoj da se smejes - A onda, jedne noci posle toga, sanjao sam da stojim u zemlji peska i tame. Snaga starih junaka bila je u meni, i ja sam se borio s antejem, sinom Zemlje, i potukao ga. tada je Gospodar Had ponovo dosao do mene, uzeo me za ruku i rekao: - Sada podji sa mnom. - Ali ja sam ga ponovo odbio i probudio se. Zemlja je podrhtavala.

- To je sve?

- Ne. A tada, jos kasnije, ali ne nocu, vec dok sam sedeo pod stablom i pazio na svoje stado, usnio sam budan san na javi. Borio sam se poput Feba s cudovistem Pitonom i ovo me je gotovo potuklo. Gospodar Had ovog puta nije dosao, ali kad sam se okrenuo, u blizini je stajao Hermes, njegov sluga; smejao se i uperio prema meni, poput puske svoj kaducej. Ja sam odmahnuo glavom i on ga je spustio. Onda ga je podigao jos jednom, jasnim gestom, i ja sam pogledao u smeru koji mi je naznacio.

Tu preda mnom je lezala Atina - ovo mesto, ovaj Teatar, ti - a ovde su sedele starice. Ona koja je merila nit zivota pucila je usne jer je tvoju obavila oko horizonta i kraj joj se nije mogao nazreti. Ali ona koja je tkala bila je podelila u dve vrlo take niti. Jedan je struk tekao natrag preko mora i ponovo nestajao u nedogledu. Drugi je vodio gore u brda. Na prvom je stajao Mrtvac, koji je tvoju nit drzao u svojim belim, belim rukama, iza njega, na sledecem brdu, bila je polegla preko usplamtele stene. Na brdu iza te stene stajala je Crna zver, tresla se i gnjavila zubima tvoj konac.

A citavom duzinom konca krocio je stranac ratnik, i zute mu behu oci i gola mu bese ostrica u rukama, i tu ostricu on nekolikko puta podize s pretnjom.

I tako sam se vratio dole u Atinu - da te sretnem ovde, na ovom mestu - da ti kazem da se vratis preko mora - da te upozorim da se ne uspinjes u brda gde smrt na tebe ceka. Jer ja znam, kad je Hermes podigao svoj carobni stapic, da ti snovi nisu bili moji vec tebi namenjeni, o, oce moj, i da te moram ovde naci i upozoriti te. Idi sad odavde, dok jos mozes. Vrati se. Preklinjem te.

Cvrsto sam ga uhvatio za rame.

- Jasone, sine moj, ja ne odustajem. Preuzimam punu odgovornost za ono sto cinim, pa bilo dobro, bilo pogresno - i u tu odgovornost ukjucujem i sopstvenu smrt, bude li tako moralo da bude - ali ovog puta ja moram da odem u brda, da se uspnem do Vruceg mesta. Hvala ti na tvom upozorenju. Nasa porodica je oduvek imala tu vezu sa snovima, ali oni cesto vode na pogresan put. I ja sam ponekad imam snovidjenja - snovidjenja u kojima gledam oci drugih ljudi - ponekad bistro, ponekad i ne tako bistro. Hvala ti na tvom upozorenju. Zao mi je sto na njega ne smem da se obazirem.

- Tada se ja vracam svom stadu.

- Podji sa mnom do hotela. Sutra cemo te odbaciti vazdusnim putem do Lamije.

- Ne. Ja ne spavam u velikim zgradama niti letim.

- Onda je verovatno vreme da krenes, ali sad cu ti uciniti po volji. Nocas mozemo ovde da logorujemo. Ja sam nacelnik ovog spomenika.

- Cuo sam da si ponovo vazan u Velikoj vladi. Hoce li biti jos poginulih?

- Nadam se da nece.

Pronasli smo ravno mesto i opruzili se na njegovom ogrtacu.

- Kako ti tumacis te snove? - upitao sam ga.

- Tvoji pokloni nam dolaze svake godine, ali kad si nas poslednji put posetio?

- Bilo je to mozda pre devetnaest godina, - rekoh.

- Onda ne znas za Mrtvaca?

- Ne.

- On je veci od vecine ljudi - i visi, i deblji - a njegova put ima boju ribljeg stomaka, a zubi su mu kao u zivotinje. Poceli su o njemu da pricaju ima tome petnaestak godina. On izlazi samo nocu. I pije krv. Smeje se smehom deteta dok tumara predelom trazeci krv - ljudsku ili zivotinjsku, svejedno. On se smesi kasno u noci kroz prozore spavaonica. On spaljuje crkve. Grusa mleko. Strahom izaziva pobacaje. Danju govore da spava u mrtvackom kovcegu, dok ga cuvaju pripadnici plemena Kourete.

- Zvuci gore od kallikanzarosa.

- Oce, on zaista postoji. Pre nekog vremena nesto mi je ubijalo ovce. To nesto bi ih delimicno pojelo i popilo im mnogo krvi. I tako sam iskopao skloniste i pokrio ga granjem. Te sam noci strazario. I posle mnogo sati on je dosao, a ja sam se isuvise uplasio da bih stavio kamen u pracku - jer je bio onakav kakvim sam ti ga opisao: krupan, krupniji cak i od tebe, i debeo, i imao je boju sveze iskopanog lesa. Prelomio je rukama ovci vrat i napio se krvi iz njenog grkljana. Zaplakao sam kad sam to video, ali sam suvise uplasio da bih ista ucinio. Sutradan sam preselio stado i vise nisam imao briga. Sluzim se tom pricom da plasim svoje praunuke - tvoje prapraunuke - kad god su zlocesti. - A on ceka, gore u brdima.

- Mm, da... Ako kazes da si ga video, to je onda sigurno istina. A svakakva cudesa izviru iz Vrucih mesta. Mi to znamo.

- ... Gde je Prometej prolio isuvise vatre stvaranja!

- Ne, nego gde je neki mamlaz pljucnuo kobaltnu bombu, na sta bistrooke devojke i momci kriknuse - Eloi - radioaktivnom otpadu. - A sta je sa Crnom zveri?

- I ona stvarno postoji, u to sam siguran. Ipak, nju nisam nikad video. Velicine slona i vrlo brza - i hrani se mesom, tako kazu. Ona opseda doline. Mozda ce se jednog dana Mrtvac i ona sresti pa unistiti jedno drugo.

- Obicno tako ne ispadne, ali je zamisao lepa. - To je sve sto znas o njoj?

- Da, jer ne znam nikoga ko je na nju bacio vise od pogleda.

- Pa, dobro, ja cu poksati da ne bude ni toga.

- ... A onda moram da ti ispricam i o Bortanu.

- Bortan? To ime mi je poznato.

- Tvoj pas. Dok sam bio dete jahao bih mu na ledjima i udarao ga nogama po velikim, oklopljenim bokovima. Tada bi on zarezao i uhvatio me za stopalo, ali nezno.

- Moj Bortan je mrtav toliko dugo da ne bi mogao da glodje ni sopstvene kosti kada bi se sada reinkarnirao pa ih iskopao.

- I ja sam tako mislio. Ali dva dana posto si otisao posle svoje poslednje posete, on se stustio u kolibu. Ocigledno je sledio tvoj trag preko pola Grcke.

- Siguran si da je to bio Bortan?

- Je li ikad postojao neki drugi pas velicine ponija, a oklopljen plocama na bokovima i celjustima nalik klopci za medvede?

- Ne, ne verujem da jeste. To je verovatno razlog zbog koga je vrsta izumrla. Psima nisu potrebne oklopne ploce ako misle da se drze uz ljude, a i ne razvijaju im se dovoljno brzo. Ako je jos ziv, onda je to verovatno poslednji pas na Zemlji. On i ja smo bili stenici zajedno, to znas, i tako davno da je bolno toga se secati. Onog dana kad je nestao u lovu, pomislio sam da mu se dogodila nesreca. Trazio sam ga pa zakljucio da vise nije ziv. U to doba je vec bio neverovatno star.

- Verovatno je bio ranjen, i verovatno je tako lutao - godinama. Ali je ostao onaj stari pa posao za tvojim tragom, tom poslednjom prilikom. Kad je video da si otisao, urliknuo je i ponovo poleteo za tobom. Od onda ga vise nismo videli. Pa ipak, ponekad, kasno nocu, cujem njegov lovacki poklic u brdima...

- Taj prokleti ludi mesanac bi morao da zna da nije dobro ni do cega toliko drzati.

- Psi su bili cudna stvorenja.

- Da, bili su.

I tada me je nocni vetar, hladan od prolazenja kroz arkade godina, sustigao poput copora pasa. I dodirnuo mi oci.

I one su se, umorne, sklopile.

Grcka vrvi legendama, Grcka je prenabijena pretnjom. Vecina predela oko Vrucih mesta u unutrasnjosti istorijski je opasna. To je zato sto se Biro, iako teorijski upravlja Zemljom, brine samo o ostrvima. Njegovi sluzbenici, kad odu u unutrasnjost, sasvim su nalik poreznicima iz dvadesetog veka koji bi zalazili u izvesne brdske predele. U svim godisnjim dobima su slobodna lovina. Za vreme Tri dana ostrva su pretrpela manje stete od ostatka sveta, pa su, odgovarajuce tome, bili logicne lokacije za predstraze Biroa za zemaljska pitanja kad su Telerijanci zakljucili da bi nam dobro doslo malo administracije. Istorijski gledano, kontinentalci su se tome oduvek protivili. Osim toga, urodjenici u regijama oko Vrucih mesta nisu uvek potpuno ljudska bica. to sjedinjuje istorijsku netrpeljivost s abnormalnim vidovima ponasanja., To je razlog zbog koga Grcka plasi.

Do Volosa smo mogli da otplovimo uz obalu. Do njega smo mogli i da odletio - kao sto smo mogli da odletimo i bilo gde drugde, kad smo vec kod toga. Myshtigo je, medjutim, hteo da pesaci vec od Lamije, da pesaci i uziva u osvezenju koje pruzaju legende i pejsaz njemu stranog sveta. To je razlog zbog koga smo prema volosu krenuli peske.

To je razlog zbog koga smo se sreli sa legendom.

Jasona sam pozdravio jos u Atini. On je odlucio da plovi uz obalu. Pametno.

Phil je insistirao na tome da s nama prodje citavo ovo pesacenje, umesto da nam klizne iznad glava i doceka nas negde na ruti. Sto je dobro, mislim, u neku ruku, na neki nacin, moglo bi se reci...

Put prema Volosu, sto se tice vegetacije, luta i kroz gustis i kroz goleti. Prolazi kraj ogromnih gromada, retkih skupina dascara, makovih polja; prelazi preko potoka, zavija oko brda, ponekad ih i prelazi, siri se i suzava bez vidljivog razloga.

Bilo je jos rano jutro. Nebo je licilo na plavetno ogledalo, jer se cinilo da suncevo svetlo dopire sa svih strana. Na senovitim mestima je zaostalo jos vlage koja se drzala trave i nizih delova krosnji.

Dogodilo se to na jednom zanimljivom proplanku kraj puta za Volos - tu sam sreo svog poluimenjaka.

Tu je nekada bilo nekakvo svetiliste, jos onda u Stvarne Stare Dane. U mladosti sam prilicno cesto dolazio do njega jer mi se svidjalo nesto - mislim da bi se to moglo nazvati mirom - cega je u njemu bilo. Ponekad bih se ovde sreo sa poluljudima ili ne-ljudima, ili sanjao slatke snove, ili nalazio staru keramiku ili ruke kipova, i nesto tome slicno, sto bih mogao da prodam dole u Lamiji ili Atini.

Ka njemu ne vodi nikakva staza. Covek mora da zna gde se ono nalazi. Ne bih ih tamo ni poveo da sa nama nije bio Phil i da nisam znao da on voli sve sto mirise na tajnu, sto ima neko skriveno znacenje, sto lici na pogled kroz kljucaonicu na stvari davno prosle, i tako dalje.

Otprilike pola milje od puta, kroz sumarak, samozadovoljan u svom neredu zelenila i senke i svojih haoticno razbacanim gomilicama stenja, covek s naglo spusta nizbrdo, pronalazi put zagradjen gustim sibljakom, probija se kroz njega, da bi zatim otkrio goli zid pecine. Ako se sagne, drzi tik uz zid i skrene desno, onda ce doci na proplanak, gde jecesto bolje da zastane pre nego sto krene dalje.

Tu je kratak, ostar pad, a duboko dole jajolika cistina, dugacka pedesetak i siroka dvadesetak metara, pri cemu se siljati kraj jajeta sastaje sa odgrizenim mestom u steni; tu je u najdubljem delu, plitka pecina, obicno prazna. Okolo je nekolikko napola utonulih, gotovo cetvrtastih kamenova, razbacanih kao nasumce. Unaokolo, po obodu, raste divlja loza, a u sredini je gorostastno, drevno drvo kome se grane sire poput suncobrana nad gotovo citavom povrsinom, cineci je sumracnom kroz itav dan. To je razlog zbog koga je tesko u to mesto prodreti pogledom sa cistine.

Ali smo u sredini mogli da vidimo satira kako cacka po nosu.

Video sam da je Georgeova ruka posla prema pistolju za uspavljivanja koji je nosio sa sobom. Uhvatio sam ga za rame, uhvatio mu pogled i odmahnuo glavom. Slegnuo je ramenima, klimnuo glavom pa spustio ruku.

Izvukao sam sa pojasa pastirsku sviralu koju sam na molbu dobio od Jasona. Dao sam znak ostalima da cucnu i ostanu gde su. Posao sam napred jos nekoliko koraka i podigao sviralu do usta.

Moji prvi tonovi su bili samo isprobavanje. Proslo je previse vremena otkako sam poslednji put svirao u sviralu.

Njegove se usi naculise prema napred i on se osvrnu svuda oko sebe. Krenuo je brzo u tri razlicita pravca - poput preplasene veverice koja ne zna prema kom drvetu da bezi.

A onda je zastao, uzdrhtao, kad sam uhvatio jednu staru melodiju i ukucao je u vazduh.

Nastavio sam da sviram, prisecajuci se, prisecajuci se svirale, melodija, i gorkih, i slatkih, i pijanih stvari kojih sam u stvari uvek bio svestan. Sve to mi se vracalo dok sam stajao tako i svirao tom sitnom druskanu cupavih nogu: rad prstiju i kontrola izdisaja, male deonice, trnje zvukova, sve ono sto samo svirale mogu izreci. Ja ne znam da sviram u gradovima, ali iznenada sam ja ponovo bio ja, i video sam lica u liscu i ponovo zacuo topot papaka.

Krenuo sam napred.

Kao u snu, zapazio sam da stojim ledjima oslonjen na drvo i da su se svi oni sakupili oko mene. Prebacivali su tezinu sa papka na papak, ne stojeci na miru ni trenutak, a ja sam im svirao kao sto sam cesto ranije cinio, pre mnogo godina, ne znajuci jesu li to oni isti koji su me tada slusali - ali se, u stvari, uopste i ne pitajuci. Oni su se uskakali oko mene. Smejali su se svojim belim, belim zubima, a oci su im igrale; kruzili su nabadajuci azduh rogovima, ritajuci se svojim kozjim nogama visoko iznad tla, naginjuci se daleko napred, poskakujuci u zrak, nogama nabijajuci zemlju.

Zastao sam i spustio sviralu.

To sto je gledalo tim divljim, crnim ocima, kad su se smrzli u kipove, naprosto stojeci tako, i piljili u mene, nije bila ljudska inteligencija.

Jos jednom sam podigao sviralu, polako. Ovog puta sam zasvirao polednju pesmu koju sam ikada slozio. Secao sam je se tako dobro. Bila je to pesma nalik na tugovanku, pesma sto sam je svirao one noci kad sam odlucio da Karaghiosis mora da umre.

Uvideo sam jalovost Povratnickog pokreta. Oni se nece vratiti, nece se vratiti nikada. Zemlja ce umreti. Otisao sam dole u Baste i odsvirao tu poslednju melodiju sto sam je naucio od vetra a mozda cak i od zvezda. Sutradan je velika Karaghiosisova jahta potonula u zalivu kod Pireja.

Posedali su po travi. Povremeno bi po koji obrisao suzu profinjenim pokretom. Svi su bili oko mene, i slusali.

Koliko dugo sam svirao, nije i poznato. Kad sam zavrsio, spustio sam sviralu i seo. Posle nekog vremena, jedan od njih je ispruzio ruku, dodirnuo sviralu i naglo se povukao. Podigao je pogled na mene.

- Hajde, - rekoh, - ali se cinilo da nije razumeo.

Zato sam podigao frulu i ponovo odsvirao nekoliko poslednjih taktova.

Najkrupniji od njih odmahnu glavom.

Jos su sedeli tako, pa sam ustao, pljesnuo rukama i viknuo: - Haj’te! - i hitro otkoracao od njih.

Sakupio sam svoje saputnike ikrenuo natrag prema putu.

Od Lamije do Volosa ima otprilike sezdeset pet kilometara, racunajuci tu i zaobilazenje Vruceg mesta. Prvog dana smo savladali mozda petinu te udaljenosti. Te veceri smo podigli logor na cistini krj puta, a onda je Diane dosla do mene i rekla: - Dakle?

- Dakle sta?

- Upravo sam nazvala Atinu. Nista. Radpol cuti. Tvoja odluka mi je potrebna sada.

- Vrlo si odlucna. Zasto ne bismo mogli da pricekamo jos malo?

- I ovako smo predugo cekali. Pretpostavimo da odluci da zavrsi turneju pre roka? - Ovaj predeo je savrsen. Do tolikih nesreca bi ovde moglo da dodje tako lako... Ti znas sta ce Radpol reci - isto sto i ranije - i to ce znaciti isto sto je i znacilo: Ubi.

- I moj odgovor je isti kakav je bio: Ne.

Brzo je zatreptala pa oborila glavu.

- Molim te razmisli jos jednom.

- Ne.

- Onda ucini bar toliko, rekla je. - zaboravi. Sve to. Operi ruke od ovog slucaja. Uhvati Lorela za rec i nabavi nam drugog vodica. Mozes ujutro da zbrises odavde.

- Ne.

- Jesi li onda zaista bislio ono sto si rekao - da ces stititi Myshtiga?

- Da.

- Ne bih zelela da te neko povredi ili ucini nesto jos gore.

- Ni meni se ta misao posebno ne dopada. I tako oboma mozes da nam pristedis mnogo nevolja ako citavu stvar jednostavno otkazes.

- To ne mogu.

- Dos Santos radi ono sto mu ti kazes.

- Problem nije administrativan - do djavola! Zao mi je sto sam te ikad upoznala!

- Oprosti.

- Citava Zemlja je u pitanju a ti si na pogresnoj strani.

- Ja to mislim za tebe.

- Sta ti mislis da ucinis u vezi toga?

- S obzirom da ne mogu da te ubedim, ne preostaje minista drugo nego da te sprecim.

- Ti ne mozes da posaljem Radpolovog sekretara i njegovu suprugu u venca lovista ako ne raspolazes dokazima. U politickom smislu mi smo previse skakljivi.

- To znam.

- I tako ne smes da ucinis bilo sta nazao Donu, a ne verujem da ces ni meni.

- Imas pravo.

- Ostaje, dakle, Hasan.

- Opet si pogodila.

- A Hasan je - Hasan. Sta mislis da ucinis?

- Zasto mu odmah ne bi dala otkaz i pristedela mi gnjavazu?

- Ne pada mi na pamet.

- Nisam ni mislio da hoces.

Ponovo je podigla pogled. oci su joj bile vlazne, ali joj se n lice ni glas nisu promenili.

- Ako se ispostavi da si ti imao pravo a mi ne, - rekla je, - bice mi jako zao.

- I meni, - rekoh. - I to vrlo, vrlo.

Te noci sam dremao na dohvatu noza od Myshtiga, ali se nista nije ni dogodilo ni pokusalo dogoditi. Sledece jutro je bilo bez dogadjaja, kao sto je to bio najveci deo popodneva.

- Myshtigo, - rekoh cim smo se zaustavili da bi ovaj fotografisao obronke, - Zasto se ne vratite kuci? Vratite na Taler? Odete bilo gde? Odete od svega ovoga? Napisete neku drugu knjigu? Sto dublje zalazimo, moja moc da vas zastitim je sve manja.

- Dali ste mi automatski pistolj, ne secate se? - upitao je.

Desnicom je napravio pokret kao dapuca.

- U redu - samo sam zeleo da jos jednom pokusam.

- Ono sto stoji na korenu onog drveta, to je koza, zar ne?

- Da; vole da jedu te zelene izdanke sto nicu po granama.

- Hteo bih i to da slikam. Maslina, zar ne?

- Da.

- Bravo. Zeleo sam samo da znam kako da nazovem sliku. Koza koja brsti zelene izdanke na maslini, - izdiktirao je: - to ce biti potpis.

- Odlicno. slikajte dok imat priliku.

Samo da nije bio tako nekomunikativan, tako stran, tako bezbrizan za sopstvenu sigurnosti! Mrzeo sam ga. Nisam mogao da ga razumem. On ne bi ni ugovorio ukoliko ne bih trazio neku informaciju ili odgovarao na pitanje. A kad god bi odgovara na pitanja bio je jezgrovit, izbegavao bi pravi odgovor, govorio uvredljivo ili svo to troje zajedno. bio je samoljubljiv, naduven, plav i osoran. Zaista me je naterao da pocnem da se pitam kako se to slaze sa tradicojom filozofije, filantropije i prosvecenog zurnalizma koji vlada u rodu Shtigo. Jednostavno mi se nije dopadao.

Ali sam te veceri razgovarao s Hasanom, posto sam ga ceo dan drzao na oku (onom plavom).

Sedeo je kraj vatre, nalik Delacroixovoj skici. Ellen i Dos Santos su sedeli u blizini i pili kafu, tako da sam iz naftalina izvadio svoj arapski pa mu prisao.

- Pozdrav.

- Pozdrav.

- Danas nisi pokusao da me ubijes.

- Ne.

- Mozda sutra?

Slegnuo je ramenima.

- Hasane - pogledaj me u oci.

Pogledao me.

- Unajmili su te da ubijes onog plavog.

Ponovo je slegnuo ramenima.

- Ne moras to da porices, niti da potvrdis. Ja to vec znam. Ne mogu da ti dopustim da to ucinis. Vrati novac koji ti je dao Dos Santos i idi svojim putem. Do jutra mogu da ti nabavim Klizaca. Odvesce te na bilo kokje mesto na svetu koje pozelis.

- Ali, Karagee, ja sam ovde sasvim zadovoljan.

- Vrlo brzo neces biti samo ako se plavom dogodi neko zlo.

- Karagee, ja sam telohranitelj.

- Ne, Hasane, ti si sin gastriticne kamile.

- Sta je to gastritican, Karagee?

- Ja ne znam arapsku rec, a ti ne bi znao grcku. Cekaj malo dok nadjem drugu uvredu. - Ti si kukavica koja se gosti crkotinama, i bedno se sunjas sokacima jes si nasto sparivanjem majmuna i sakala.

- To moze da bude istina, Karagee, zato sto mi je otac rekao da sam rodjen za to da me zivog oderu i rascerece.

- A zasto to?

- Zato sto nisam iskazao postovanje Sotoni.

- Da?

- Da - Jesu li oni kojima si juce svirao bili djavoli? Imali su rogove, imali su papke...

- Ne, nisu bili djavoli. to su na Vrucim mestima rodjena deca koju su nesrecni roditelji izlozili da umru u divljini. Ona su, medjutim, prezivela, jer je divljina njihov pravi dom.

- Ah! A ja sam se vec ponadao da su djavoli. I jos mislim da su bili, jer mi se jedan nasmesio dok sam se molio da mi oproste.

- Oproste? Sta?

U njegove oci je usao pogled iz velike daljine.

- Moj otac je bio vrlo cestit i blag i pobozan covek, - odgovorio je Hasan. - On je slavio Malaka Tawusa, koga krivoverni Siiti (tu je pljunuo) zovu Iblisom - ili Sejtanom ili Sotonom - i uvek je iskazivao postovanje alaj-begu i ostalima iz sandzaka. Bio je siroko poznat zbog svoje poboznosti, svojih mnogobrojnih dobrih dela.

Ja sam ga voleo, ali dok sam bio mali, u mene je usao neki savo. Bio sam nevernik. Nisam verovao u Djavola. I bio sam zlo dete, jer sam uzeo crknuto pile, nabio ga na stap i nazvao ga Andjeoskim Paunom, pa sam ga gadjao kamenjem i cupao mu perje. Jedan od vrsnjaka se uplasio pa sve rekao ocu. Tada me je otac isibao, i to na ulici, a onda mi je rekao da sam rodjen da me zivog oderu i rascerece zbog mog svetogrdja. Naterao me je da odem na brdo Sandjar i molim za oprostaj, i ja sam tamo i otisao - ali je djavo jos bio u meni, uprkos sibama, i dok sam molio, nisam stvarno verovao.

Sada, kad sam odrastao, djavo je pobegao, ali ni mog oca vise nema - vec toliko godina - i ja mu ne mogu reci: Zao mi je sto sam se sprdao sa Andjeoskim Paunom. Kad sam odrastao, osetio sam potrebu za verom. I nadam se da Sotona, u velikoj svojoj milosti i mudrosti, sve to razume i prasta mi.

- Hasane, tebe je tesko uvrediti kako prilici, - rekoh. - Ali te upozoravam - onom plavom se ne sme dogoditi nista lose.

- Ja sam samo skromni telohranitelj.

- Ha! U tebi je lukavost zmije i njen otrov. Lazljiv si i spreman na izdaju. I opak.

- Ne, Karagee. Hvala ti, ali to nije istina. Ja se samo ponosim time sto uvek izvrsavam preuzete obaveze. To je sve. To je zakon po kome zivim. A osim toga, ne mozes da me uvredis toliko da te izazovem na dvoboj, i da ti dopustim da biras izmedju golih ruku, bodeza ili sablji. Ne. Ja se ne vredjam.

- Onda se cuvaj, - rekoh mu, - Tvoj prvi korak prema Vegancu bice i tvoj poslednji.

- Ako je tako pisano, Karagee...

- Zovem se Konrad!

Udaljio sam se zustrim korakom, obuzet zlim mislima.

Sutradan, buduci da smo svi jos bili zivi, srusili smo satore i nastavili, prevalivsi nekih osam kilometara pre nego sto je doslo do novog prekida.

- Izgleda da neko dete place, - rekao je Phil.

- Imas pravo.

- Odakle dolazi?

- S leve strane, tamo odozdo.

Prosli smo kroz neko grmlje, naisli na korito presusenog potoka, pa posli njime sve do iza okuke.

Det je lezalo medju stenjem, delimicno umotano u prljavo cebe. Ruke i lice su mu vec pocrveneli od sunca, pa je, prema tome, moralo da bude ovde lep deo jucerasnjeg dana. Na njegovom sicusnom, vlaznom licu su bili tragovi ugriza mnogih insekata.

Kleknuo sam i namestio cebe da ga bolje pokrije.

Ellen je kratko kriknula kad se cebe rastvorilo s prednje stane pa je tako ugledala dete.

Na detetovim grudima je bila urodjena fistula i nesto se u njoj mrdalo.

Crvena Perika je kriknula, okrenula glavu i zaplakala.

- Sta je to? - upitao je Myshtigo.

- Jedno od napustenih, - rekoh. - Jedno od obelezenih.

- Kakav uzas! - rekla je Crvena Perika.

- Njegov izgled? Ili cinjenica da je napusteno? - upitao sam.

- I jedno i drugo!

- Daj mi ga, - rekla je Ellen.

- Ne dirajte ga, - rekao je George i sagnuo se. - Pozovite Klizac, - naredio je. - Moramo da ga smesta otpremimo u bolnicu. Ja nemam opreme da ga ovde operisem. - Ellen, pomozi mi.

Tad je vec bila uz njega, pa su zajedno prosli kroz njegovu medicinsku torbicu.

- Pisti sta radim i pricvrsti cedulju za cist carsav - tako ce doktori u Atini znati.

Tada je Dos Santos vec telefonirao u Lamiju da ga pokupe jednim od Klizaca.

I tada je Ellen vec punila injekcije za Georgea, ispirala rane i premazivala opekotine mastima pa to zapisivala. Napunili su bebicu vitaminima, antibioticima, opstim adaptivima i jos kojecim. Nakon nekog vremena sam prestao i da brojim. Prekrili su mu grurdi gazom, necim ga poprskali, umotali u cist carsav i iglom za nu pricvrstili ceduljicu.

- Kakav uzas! - rekao je Dos Santos. - Napustiti dete s fizickom manom, ostaviti ga da ovako umre!

- To se ovde stalno radi, - rekao sam mu, - A posebno oko Vrucih mesta. U Grckoj je oduvek postojala tradicija cedomorstva. I mene su izlozili na vrhu brda istog dana kad sam se rodio. Tamo sam proveo i noc.

Upravo je pripaljivao cigaretu, ali je zastao i zagledao se u mene.

- Tebe? Zasto?

- Komplikovana prica. Ja nosim specijalnu cipelu zato sto mi je ova noga kraca od druge. A onda, kako shvatam, bio sam vrlo dlakavo dete - a osim toga, boja ociju i se ne slaze. Pretpostavljam da bih uprkos svemu tome mogao da prodjem da je to bilo sve, ali mi je doslo da se rodim na Bozic i takve zeznute stvari.

- Sta nije u redu sa tim ako se covek rodi na Bozic?

- Bogovi, prema lokalnom verovanju, smatraju to pomalo drskim. Zbog toga, deca rodjena u to vreme nisu ljudske krvi. U njima je krv unistitelja, izazivaca guzvi, siritelja panike medju ljudima. Zovu ih kallikanzarosima. U idealnom slucaju, oni izgledaju poput onih momaka s rogovima i papcima i svim tim, ali to ne mora da bude. Takvi mogu da izgledaju i kao ja, zakljucili su moji roditelji - ukoliko su mi oni bili roditelji. I tako su me ostavili na planinskom vrhu, da me vrate.

- I sta se tad dogodilo?

- U selu je bio jedan stari pravoslavni svestenik. Cuo je za to pa otisao do njih. Rekao im je kako je smrtni greh uciniti tako nesto, i da je bolje da dete vrate kuci, i to brzo, i da ga pripreme za sutrasnje krstenje.

- A! I tako si spasen i krsten?

- Ovaj, na neki nacin. - Uzeo sam od njega jednu cigaretu. - Oni su se vratili sa mnom, to da, ali su uporno tvrdili da ja nisam ono isto odojce koje su tamo ostavili. Ostavili su nekog nesumnjivog mutanta a vratili se sa jos sumnjivijim podmetnutnim detetom, tako su govorili. Uz to i ruznijim, kako su tvrdili, i zauzvrat su dobili dete takodje rodjeno na Bozic. Njihovo odojce je satir, govorili su, pa su pretpostavljali da je mozda neko od Vrucih stvorenja rodilo neko ljudsko dete pa ga napustilo isto onako kao sto mi napustamo njihovu - da su se u stvari trampili. Pre toga me niko nije video, tako da njihovu pricu nije bilo moguce proveriti. Svestenik, medjutim, nije hteo nista da cuje o tome, pa im je rekao da su sada vezani uz mene. Oni su prema meni bili veoma dobri, jednom kad su se pomirili sa cinjenicama. Prilicno rano sam ojacao i bio vrlo snazan za svoje godine. To im se dopadalo.

- I krstili su te...?

- Ovaj, u stvari, nekako polovicno.

- Polovicno?

- Taj svestenik je na mom krstenju dobio srcani udar. Umro je nedugo potom. U tom casu nije bilo nikog drugog, tako da ne znam da li je sve obavljeno kako treba.

- Jedan propust bi bio dovoljan.

- I ja mislim. I zaista ne znam sta se dogodilo.

- Mozda bi bilo bolje da sve to obavis ponovo. Cisto da budes siguran.

- Ne, ako me Nebo nije tada zelelo, ja ga necu moliti jos jednom.

Postavili smo orijentir na obliznju cistinu i sacekali Klizac.

Tog dana smo prevalili jos desetak kilometara, sto je bilo sasvim lepo kad se uzme u obzir zastoj. Preuzeli su odojce i otpremili ga ravno u Atinu. Kad se Klizac spustio na tlo upitao sam vrlo glasno da li jos neko zeli da se vrati. Zainteresovanih, medjutim, nije bilo.

I bas te veceri se dogodilo.

Polegali smo oko vatre. O, bila je to vesela vatrica koja je leprsala svojim jarkim krilima na pozadini crne noci, grejala nas, mirisala na drvo i gurala u vazduh stub dima... Divno.

Hasan je sedeo i cistio svoju sacmaricu aluminijumske cevi. Imala je plasticni kundak i bila zaista lagana i spretna.

Dok se njome zabavljao, ova se nagnula, pa polako pocela svoj kruzni put da bi se uperila ravno u Myshtiga.

Izveo je to vrlo vesto, mora se priznati. Proteglo se to kroz citavo razdoblje od vise od pola sata i cev je napredovala u gotovo neopazivim pomacima.

Ipak sam zarezap kad je moj cerebrum konacno registrovao njen polozaj, i u tri skoka se nasao kraj njega.

Izbio sam mu je iz ruku.

Ona je zveknula o neki kamen tri metra od nas. Kroz ruku su mi prolazili ubodi od udarca koji sam zadao.

Hasan je bio na nogama, a zubi su mu leteli poput cunka u okviru brade i udarali jedni o druge kao kremen o kresivo. Gotovo da sam mogao da vidim iskre.

- Reci! - povikao sam. - Samo napred, reci nesto! Bilo sta! Ti djavolski dobro znas sta si radio!

Ruke su mu se trzale.

- Samo napred! - rekoh. - Udari me! Ili me samo dodirni. ada ce ono sto s tobom budem ucinio biti u samoodbrani, odgovor na napad. Ali te onda ni George vise nece okrpiti.

- Samo sam cistio sacmaricu. Sad si je ostetio.

- Ti nikad slucajno ne uperujes oruzje na ljude. Hteo si da ubijes Myshtiga.

- Varas se.

- Udari me. Ili si kukavica?

- S tobom nisam ni u kakvoj svadji.

- Ti si zaista kukavica.

- Nisam.

Zatim se nasmesio, nakon nekoliko sekkundi.

- Ili se ti bojis da izazoves mene? - upitao je.

I to je bilo to. Jedini nacin.

Taj potez mora da bude moj. Nadao sam se da nece morati tako da bude. Nadao sam se da cu moci dovoljno da ga razljutim ili postidim ili izazovem tako da me udari ili izazove.

I tada sam shvatio da ne mogu.

Sto je bilo lose, vrlo lose.

Bio sam siguran da bih mogao da ga potucem svim sto bi moglo da mi padne na pamet. Ali ako bi bilo po njegovom, sve bi moglo da bude drugacije. Opste je poznato da postoje ljudi skloni muzici. Oni mogu, nakon sto su culi kompoziciju samo jednom, mogu da sednu i odsviraju je na klaviru ili telinstri. Takvi mogu da uzmu neki nov instrument i njihova svirka ce posle nekoliko sati delovati kao da ga sviraju vec godinama. Oni su u tome dobri, vrlo dobri, zato sto imaju taj talenat - sposobnost da koordiniraju izuzetnu pronicljivost sa novim nacinom delovanja.

Hasan je bio takav kad je oruzje u pitanju. Mozda ima jos takvih ljudi, ali se takvi ne setaju svetom i bave se time - ne bar decenije i decenije - sluzeci se svime, od bumeranga do duvaljke sa otrovnim strelicama. Pravila dvoboja bi prepustila Hasanu izbor oruzja, a on je bio najvestiji ubica koga sam ikad upoznao.

Ipak morao sam da ga sprecim, a bilo mi je jasno da je to jedini nacin na koji to mogu da izvedem, ukoliko se, naravno, izuzme ubistvo. Morao sam da ga potucem pod njegovim uslovima.

- Amin, - rekoh. - Pozivam te na dvoboj.

Smesak mu je ostao na usnama i prosirio se.

- Prihvaceno - pred svim ovim svedocima. Imenuj svog sekundanta.

- Phil Graver. Imenuj svog.

- Gospodin Dos Santos.

- Vrlo dobro. Ja slucajno u torbi imam dozvolu za dvoboje i registracione formulare i vec sam platio smrtnu taksu za jednu osobu. Dakle, ne moramo mnogo da odlazemo. Kada, gde i kako to zelis?

- Kilometar nize niz put prosli smo pored jedne lepe cistine.

- Da, secam se.

- Mozemo da se sretnemo sutra u zoru.

- Vazi, - rekoh. - A sto se tice oruzja...?

Dohvatio je svoju torbu i otvorio je. Ova se jezila zanimljivim ostrim stvarcicama, sijala ovalnim zapaljivim granatama, u njoj su se izvijala klupcad metala i koze.

Izvukao je dva predmeta i zatvorio vrecu.

Osetio sam kako mi srce tone.

- Davidova pracka, - svecano je izjavio.

Pazljivo sam ih pregledao.

- Na kojoj udaljenosti?

- Pedeset metara, - odvratio je Hasan.

- Dobro si odabrao, - rekao sam mu, jer njome nisam baratao vec vise od veka. - Voleo bih da pozajmim jednu da nocas malo vezbam. Ako ne zelim da mi je pozajmis, mogu i sam da je napravim.

- Mozes da uzmes koju hoces i celu noc vezbas sa njom.

- Hvala. - Uzeo sam jednu i obesio je sa pojas. zatim sam uzeo jedan od nasa tri elektricna fenjera. - Ako budem potreban nekom, dole sam niz put, na cistini, - rekoh. - Nemojte da zaboravite da nocas postavite straze. Ovo je gadan predeo.

- Hoces li da podjem sa tobom? - upitao je Phil.

- Ne. Hvala kao da jesi. Idem sam. Do vidjenja.

- Onda laku noc.

Pesacio sam putem dok nisam stigao na cistinu. Fenjer sam postavio na jedan kraj, tako da je ovaj obasjavao skupinu sitnog drveca, a zatim se povukao na drugi.

Skupio sam nesto kamenja i onda jedan pracnuo prema drvetu. I promasio.

Pracnuo sam jos desetak i pogodio cetiri puta.

To se i odrzalo. Posle otprilike jednog sata pogadjao sam nesto malo ucestalije. Pa ipak, na pedeset metara, verovatno se ne bih mogao meriti sa Hasanom.

Noc je istecala a ja sam nastavljao da vezbam. Posle nekog vremena sam dostigao, cini mi se, granicu u ucenju sto se tice preciznosti. Mozda je pogadjalo sest od sedam mojih hitaca.

Ali je nesto ipak govorilo u moju korist; shvatio sam to dok sam vrteo pracku da bih jos jedan kamen ispalio u drvo. Ja sam svoje hice odasiljao strahovitom snagom. Svaki put kad bih pogodio cilj u udarcu je bila velika silina. Ja sam vec razneo nekoliko stabljika, a bio sam siguran da to Hasan ne bi mogao da izvede ni sa dvostrukim brojem pogodaka. Ako uspem da ga dohvatim, sve je u redu: ali sva snaga na svetu je bezvredna ako ne mogu da ga zahvatim prackom.

A bio sam siguran da on mene moze. Pitao sam se koliko udaraca mogu da primim a da ne ispadnem iz stroja.

To ce zavisiti, naravno, od toga gde me pogodi.

Ispustio sam pracku i trgnuo s pojasa automatski pistolj kad sam cuo kako se prelomila grana, daleko negde zdesna. Na cistinu je izasao Hasan.

- Sta hoces? - upitao sam ga.

- Dosao sam da pogledam kako napredujes u vezbanju, - rekao je posmatrajuci izlomljeno drvece.

Slegnuo sam ramenima, vrtio pistolj u futrolu i podigao pracku.

- Uskoro ce zora pa ces saznati.

Presli smo preko cistine pa sam pokupio fenjer. Hasan je pazljivo proucavao stabalce delimicno pretvoreno u cackalice. Nije rekao nista.

Vratili smo se u logor. Svi osim Dos Santosa su otisli na spavanje. Don je bio nas cuvar. Setao je oko alarmnog perimetra s automatskom puskom u ruci. Hasan mu je mahnuo i usao u logor.

Hasan je uvek podizao gauzy: - jedan molekularni slob debeo sator, neprovidan, lagan poput perca i vrlo otporan. Nikad, medjutim, nije spavao u njemu. Sluzio mu je da u njega zbaca svoje krpice.

Seo sam na deblo kraj vatre, a Hasan se sakrio u svom gauzyju. Pojavio se trenutak kasnije s lulom i komadom nekakve otvrdle, smolaste tvari, koju je poceo da ljusti i struze. Izmestao je strugotinu s malo duvana pa onda time napunio lulu.

Posto je pripalio grancicom izvadjenom iz vatre, ostao je da sedi i pusi kraj mene.

- Karagee, ja ne zelim da te ubijem, - rekao je.

- Delim tvoje misljenje. Ni ja ne zelim da budem ubijen.

- Ali sutra moramo da se borimo.

- Da.

- Ti bi mogao da povuces svoj izazov.

- Ti bi mogao da odes Klizacem.

- Necu.

- Niti cu ja povuci svoj izazov.

- Tuzno je to, - rekao je posle nekog vremena. - Tuzno je da se takva dvojica, kao sto smo mi, moraju boriti zbog tog plavog. Nije on vredan ni tvog ni mog zivota.

- Istina, - rekoh, - ali tu nije rec samo o njegovom zivotu. Buducnost ove planete je na neki nacin povezana sa necim sto on radi.

- O tome ja nista ne znam, Karagee. Ja se borim za novac. Ja nemam drugi zanat.

- Da, to znam.

Plamen se snizio. Dodao sam granje.

- Secas li se doba kad smo podmetali bombe na Zlatnoj obali, u Francuskojk? - upitao je.

- Secam se.

- Uz plave, pobili smo jos mnogo ljudi.

- Da.

- Buducnosti planet se time nije izmenila, Karagee. Jer evo gde smo, toliko godina posle toga, i nista nije drugacije nego sto je bilo.

- To znam.

- A secas li se dana kad smo cucali u rupi u brdima, iz kokje se video Pirejski zaliv? Ponekad bi ti meni dodavao redenike a ja bih pucao po jahtama, a kad bih se umorio, onda bi ti preuzeo komandu nad mitraljezom. Imalo smo mnogo municjie. Vojska Biroa se nije iskrcala tog dana, a ni sledeceg. Nisu okupirali Atinu i nisu slomili Radpol. I dok smo tako sedeli, pricali smo, ta dva dana i tu jednu noc, cekajuci dolazak vatrene kugle - i ti si mi pricao o Nebeskim velesilama.

- Ne secam se...

- Ja se secam. Pricao si mi kako su to ljudi, slicni nama, koji zive gore, u vazduhu, kraj zvezda. A takodje da postoje i oni plavi. Neki od tih ljudi, govorio si, zele da se dodvore plavima, i ti bi im prodali Zemlju da je ovi pretvore u muzej. Drugi, rekao si, ne zele to da ucine, ali zele da se ostane kao sto je sada - da Zemlja bude njihovo vlasnistvo kojim upravlja Biro. Plavi se medjusobno razilaze oko toga jer se postavlja pitanje da li je legalno i eticki uciniti tako nesto. Doslo je do kompromisa i plavima su prodati neki prazni krajevi, gde su izgradili svoje hotele i odakle obilaze ostatak Zemlje. Ali ti si zeleo da Zemlja pripadne samo ljudima. Ti si govorio, ako damo plavima samo prst terena, da ce je pozeleti celu. Zeleo si da se ljudi sa zvezda vrate i ponovo izgrade gradove, zaspu Vruca mesta, pobiju zveri koje vrebaju na ljude.

Dok smo tako sedeli cekajuci kuglu, ti si govorio kako smo u ratu ne zbog necega sto bismo mogli da vidimo ili cujemo ili napipamo ili okkusimo, vec zbog Nebeskih velesila koje nas nikad nisu videle ikoje nikad necemo videti. Nebeske su velesile sve to ucinile, i zbog toga ovde na Zemlji ljudi moraju da ginu. Govorio si kako to umiralje ljudi i plavih moze da vrati Velesile na Zemlju. To se, medjutim, nikada nije dogodilo. Samo se ginulo.

A na kraju, Nebeske velesile bile su ono sto nas je spasilo, zato sto je trebalo traziti njihovo odobrenje pre nego sto bi se nad Atinom zapalila vatrena kugla. A ove su podsetile Biro na jedan stari zakon, proglasen jos u doba nakon Tri dana, a koji govori da se vatrena kugla vise nikad ne sme zapaliti na zemaljskom nebu. Ti si mislio da ce je oni svejedno zapaliti, ali nisu. to je bio razlog zbog koga smo ih zaustavili u Pireju. Za tebe sam, Karagee, spalio Madagaskar, ali Velesile nisu nikad sisle na Zemlju. A kad ljudi steknu novac, onda se pokupe odavde i nikad se vise ne vracaju s neba. Nista sto smo u to doba ucinili nije dovelo ni do kakve promene.

- Zbog onog sto smo cinili stvari su ostale kakve jesu umesto da se pogorsaju, - rekao sam mu.

- Sta ce se dogoditi akok plavi umre?

- Ne znam. Mozda bi moglo da postane jos gore. Akon on pregleda krajeve kroz koje prolazimo kao moguce parcele, kokje bi mogli pokupovati Veganci, onda je to sve Jovo nanovo.

- I Radpol ce se ponovo boriti, ponovo im podmetati bombe.

- Mislim da hoce.

- Onda daj da ga ubijemo sada, pre nego sto ode dalje i vise toga vidi.

- To mozda i nije tako jednostavno - A oni bi samo poslali drugoga. A doslo bi i do reperkusija - mozda masovnih hapsenja pripadnika Radpola. Radpol ne zivi vise, kao u onim danima, u sredistu zbivanja. Ljudi su nespremni. Potrebno im je vreme da se pripreme. A ovog plavog, u najmanju ruku, drzim u saci. Mogu da ga posmatram, proniknem u njegove namere. I tada, bude li nuzde, mogu i sam da ga likvidiram.

Povukao je iz lule. Onjusio sam. To sto sam nanjusio je bilo nesto nalik sandalovini.

- Sta to pusis?

- To je nesto od kuce. Bio sam tamo nedavno. To je jedna od novih biljaka koja tamo nikad pre nije rasla. Probaj.

Uvukao sam nekoliko dimova u pluca. Isprva nije bilo nicega. Nastavio sam da uvlacim, i nakon minuta je u meni poceo da raste osecaj hladnokrvnosti i smirenosti koji s sirio prema dole, kroz udove. Imalo je gorak ukus, ali je opustalo. Vratio sam mu je. Osecaj je potrajao, pojacao se. Bilo je vrlo ugodno. Nisam se osecao tako stalozeno, tako opusteno, vec mnogo nedelja. Vatra, i senke, i zemlja oko nas su postali odjednom mnogo stvarniji, a nocni vazduh i daleki Mesec i zvuk Dos Santosovih koraka dopirali su do mene nekako mnogo bistrije nego u stvarnosti, zaista. Borba se ucinila smesnom. Na kraju cemo je izgubiti. Zapisano je da ce se covecanstvo pretvoriti u pse i macke i dresirane simpanze stvarnih ljudi, Veganaca - a na neki nacin, to i nije tako losa zamisao. Mozda nam je zaista potreban neko mudriji da nas pazi, da upravlja nasim zivotima. Mi smonas svet rasuli u iverje za vreme Tri dana, a Veganci nikada nisu iskusili nuklearni rat. Oni su upravljali efikasnom medjuzvezdanom upravom sto je radila bez zastoja i obuhvatala desetine planeta. Sve sto su radili je bilo u estetskom smislu dopadljivo. Njihovi sopstveni zivoti su bili dobro regulisani, o srecna stvorenja. Zasto im ne dopustiti da uzmu Zemlju? U tom bi poslu imali verovatno vse uspeha nego sto smo ga mi ikad imali. A zasto da ne budemo i njihovi kmetovi? Taj zivot ne bi bio los. Dajmo im tu staru grudvu blata, punu radioaktivnih rana i naseljenu bogaljima.

Sto da ne?

Jos jednom sam prihvatio lulu i udahnuo jos malo smirenja. A osim toga, bilo je tako ugodno ne misliti uopste o svim tim stvarima. Ne misliti ni o cemu ako tu ionako ne mozes nista da ucinis. Dovoljno je naprosto sedeti tako, udisati noc i biti jedno s vatrom i vetrom. Svemir je pevao svoju himnu opsteg jedinstva. Zasto otvarati vrecu haosa tu u katedrali?

Ali ja sam izgubio svoju Cassandru, svoju tamnoputu carobnicu s Kosa, oduzese mi je bezumne sile koje pokrecu kopno i vode. Nista ne moze da unisti moj osecaj gubitka. Izgledalo je kao da je sada dalji, kao izolovan iza stakla, ali je jos bio tamo. Ni sve lule Istoka ne bi to mogle ublaziti. Ja nisam zeleo mir. Zeleo sam mrznju. Zeleo sam da udarim po svim nastambama koliko god da ih ima u svemiru - po zemlji, vodi, nebu, Taleru, Zemaljskoj vladi, Birou - da iza jedne od njih mozda pronadjem silu koja mi je oduzela, i nateram je da i ona oseti nesto bola. Ja nisa zeleo da upoznam smirenje. Nisam zeleo da se zdruzim u jedinstvo ni sa cim sto je ranilo to nesto sto je bilo moje, i krvlju i ljubavlju. Cak sam, ne samo pet minuta, pozeleo da ponovo budem Karaghiosis, i da na sve to gledam kroz nisan i samo povlacim oroz.

Ponovo sam se vratio luli.

- Hvala, Hasane, ali jos nisam spreman za nirvanu.

Tada sam ustao i otisao do mesta gde sam bacio svoju torbu.

- Zao mi je sto cu ujutru morati da te ubijem, - doviknuo je za mnom.

Kad sam jednom pijuckao pivo u planinskoj kucici na planeti Divbah, u drustvu veganskog trgovca informacijama po imenu Krim (koji vise nije ziv), pogledao sam kroz siroki prozor pa zatim uz najvisu planinu u poznatom svemiru. Zove se Kasla, i niko se do sada nije popeo na nju. Razlog zbog koga sam je spomenuo je u tome sto sam tog jutra kad je trebalo odrzati dvoboj osetio iznenadno zaljenje sto nikad nisam pokusao da je savladam. To je jedna od onih sasavih stvri o kojima covek razmislja i obecava sebi da ce jednog dana pokusati, i onda se jednog dana probudi i shvati da je sad verovatno prekasno: nikada to nece izvesti.

Tog jutra su sva lica bila bez izraza.

Svet izvan nas je bio vedar i jasan i cist i ispunjen pticjim cvrkutom.

Ja sam odlucio da zaboravim cemu sluzi radio do zavrsetka dvoboja, a Phil je u dzepu sakoa nosio neke najvaznije delove njegove utrobe, cisto sigurnosti radi.

Lorel nece saznati. Radpol nece saznati. Niko nece saznati, sve dok ne bude gotovo.

Posto je bilo gotovo sa uvodom, odmerena je udaljenost.

Zauzeli smo svoja mesta na suprotnim krajevima cistine. Sunce koje se dizalo bilo mi je sa leve strane.

- Gospodo, jeste li spremni? - doviknuo je Dos Santos.

- Da, - i, - Jesam, - bili su odgovori.

- Ja poslednji put pokusavam da vas odvratim od toga sto ste naumili. Da li i jedan od vas zeli jos jednom da razmisli o tome?

- Ne, - i, - Ne.

- Svako od vas ima deset kamenova slicne velicine i tezine. Prvi hitac pripada, razume se, izazvanome: Hasanu.

Obojica smo klimnuli glavom.

- Dakle, pocnite.

On je iskoracio i sad nas, osim pedeset metara vazduha, nista vise nije delilo. obojica smo stajali okrenuti bokom, u nastojanju da izlozimo najmanju mogucu metu. Hasan je u svoju pracku namestio prvi kamen.

Video sam ga kako je brzo vrti kroz vazduh iza sebe, i onda je njegova ruka naglo krenula napred.

Iza ledja sam zacuo zvuk lomljave.

Nista drugo se nije dogodilo.

Promasio je.

Stavio sam kamen u svoju pracku pa njome mahnuo iza sebe i ukrug. Vazduh je jecao dok sam ga sekao na komade.

Tada sam hitnuo projektil unapred, svom silinom svoje desnice.

Okrznuo mu je levo rame, jedva ga i dodirnuvsi. Ono u sta je zaorao bila je uglavnom odeca.

Kamen je poceo da rikosetira od drveta do drveta iza njega pre nego sto je naposletku iscezao.

Tada je ponovo sve bilo mirno. Ptice su odustale od svog jutarnjeg koncerta.

- Gospodo, - dovinuo je Dos Santos, - svaki od vas je imao po jednu priliku da izgladi nesuglasicu. Moze se reci da ste se suocili casno jedan sa drugim, da ste dali oduska svom gnevu i dobili zadovoljstinu. Zelite li da se dvoboj prekine?

- Ne, - rekoh ja.

Hasan je protrljao rame i odmahnuo glavom.

Stavio je svoj drugi kamen u pracku, razradio je snaznim zamasima, pa ga otpustio prema meni.

Bas izmedju boka i grudnog kosa me je dohvatio.

Pao sam na zemlju i sve se zacrnilo.

Sekund kasnije svetla su se ponovo upalila, ali ja sam se sav presamitio, i nesto sa hiljadu zuba me je drzalo za bok i nije me ispustalo.

Potrcali su prema meni, svi koliko god ih je bilo, ali im je Phil mahnuo da se vrate.

Hasan je ostao na svom mestu.

Prisao je Dos Santos.

- Je li to? - upitao je Phil tiho. - Mozes li da ustanes?

- Da. Potreban mi je minut da povratim dah i ugasim tu vatru, ali onda ustajem.

- Kakva je situacija? - upitao me je Dos Santos.

Phil mu je rekao.

Stavio sam dlan na bok i ponovo ustao, polako.

Da je udarilo koji prst vise ili nize moda bi se slomila neka kost. A ovako, samo je bolelo kao sam djavo.

Protrljao sam to mesto, napravio desnicom nekoliko krugova da proverim kako mi rade misici na toj strani. Okej.

Tad sam podigao pracku i stavio u nju kamen.

Ovog puta ce dohvatiti. Imao sam osecaj.

Posao je u krug i u krug i onda hitro izleteo.

Hasan se srusio, stezuci desno bedro.

Dos Santos je otisao do njega. Nesto su govorili.

Hasanova je odeca ublazila udarac, delimicno ga skrenula. Noga nije bila slomljena. Nastavice cim bude mogao da stoji.

Utrosio je pet minuta na masiranje noge a onda se ponovo digao. Za to vreme je moj bol splasnuo do tupog kuckanja.

Hasan je odabrao svoj treci kamen.

Namestio ga je polako, pazljivo...

Zatim me je odmerio. Zatim je poceo da siba vazduh prackom...

Za svo to vreme sam imao osecaj - koji je postajao sve jaci - da bih morao da se nagnem malo vise nadesno. Tako sam i ucinio.

Zavrteo je, izbacio.

Okrznulo me je po gljivicama i zaderalo levo uvo.

Iznenada mi je obraz bio vlazan.

Ellen je vrisnula, kratko.

Jos malo vise prema desno, i ja je vise ne bih ni mogao cuti.

Ponovo je na mene bio red.

Glatak, siv, kamen je sirio predosecaj smrti...

To ce biti to, kao da je govorio.

Bilo je to jedno od onih sitnih prorocanskih potezanja za rukav, od onih prema kojima sam gajio prilicno postovanje.

Obrisao sam krv s obraza. Namestio kamen.

U mojoj desnici je bila smrt, kad sam je podigao. I Hasan je to osetio, jer se strecnuo. Mogao sam to da vidim preko citavog polja.

- Ostacete svi gde ste i bacicete oruzje, - rekao je glas.

Rekao je to na grckom, tako da to niko osim Phila, Hasana i mene nije razumeo, to je bilo sigurno. Mozda su jos razumeli i Dos Santos i Crvena Perika. Jos nisam siguran.

Ali smo svi razumeli automatsku pusku koju je covek nosio, kao i maceve i toljage i nozeve tridesetak ljudi i poluljudi koji su stajali iza njega.

Bili su to Koureti.

Koureti su bili zli.

Uvek su dobijali svoju funtu ljudskog mesa.

Obicno pecenu.

Ponekad i przenu, dozvoljavam.

Ili kuvanu, ili sirovu...

Izgledalo je da je taj koji je progovorio bio jedini koji je imao vatreno oruzje.

... A ja sam imao punu saku smrti koja mi je kruzila visoko iznad ramena. odlucio sam da mu je poklonim.

Glava mu se rasula kad sam mu je izrucio.

- Ubite ih! - rekoh i odmah se bacismo na posao.

George i Diane su bili prvi koji su otvorili vatru. Onda je i Phil pronasao pistolj. Dos Santos je potrcao prema svojoj torbi. I Ellen je posla tamo, hitro.

Hasanu nije bila potrebna moja zapovest da bi poceo da ubija. Jedno oruzje koje smo i on i ja imali su bile pracke. Osim toga, Koureti su nam bili blizi od nasih pedeset metara i bili su u zbijenoj formaciji. Oborio je dvojicu svojim dobro naciljanim kamenovima pre nego sto su se dali u bekstvo. A i ja sam skinuo jos jednog.

I tada su vec bili na pola puta preko polja, skakali su preko svojih mrtvih i svojih palih, i vristali kao i kad su isli na nas.

Kao sto rekoh, nisu svi medju njima bili ljudi: bio je tu jedan visoki, tanki, s metar dugackim krilima prekrivenim ranama, a bilo je tu i nekoliko mikrokefalicara s dovoljno kose da je izgledalo da uopste nemaju glave, i bio je tu jedan tip koji je verovatno trebalo da postane par blizanaca, i zatim nekoliko stetopigicara, stvorenja s ogromnim zadnjicama, i tri ogromna, glomazna klipana zverskog izgleda koji su se priblizavali uprkost rupama od metaka u grudima i trbusima: jedan od ovih poslednjih je imao sake sigurno pola metra dugacke i trideset centimetara siroke, a za drugog se cinilo da pati od necega nalik elefantijazi. Sto se tice ostatka, neki su bili donekle normalni po izgledu, ali su svi delovali opako i sugavo, i svi su bili ili u ritanja ili bez rita, i svi su bili neobrijani i svi su gadno zaudarali.

Izbacio sam jos jedan kamen, ali nisam imao priliku da vidim gde je udario jer su se vec bacili na mene.

Poceo sam da mlatim uokolo - rukama, sakama, laktovima: nisam se ponasao bas preterano pristojno. Pucnjava se stisala, stala. Covek mora ponekad da stane da bi napunio oruzje, a ovo zna i da zakaze. Bol u boku je bio vrlo gadna stvarcica. Pa ipak, uspelo mi je da oborim trojicu od njih pre nego sto me je nesto veliko i tupo zakacilo sa strane po glavi, pa padoh kao sto mrtvo telo pada.

Dolaziti k svesti na zagusljivo vrucem mestu...

Dolaziti k svesti na zagusljivo vrucem mestu gde zaudara kao u stali...

Dolaziti k svesti na mracnom, zagusljivo vrucem mestu gde zaudara kao u stali...

... ne vodi bas k miru duse, urednoj stolici ili povratku senzornih aktivnosti na cvrstoj i sigurnoj, normalnoj podlozi.

Unutra je zaudaralo i bilo je pakleno vruce, i nisam imao stvarnu zelju da suvise pazljivo pregledam prljavi pod - ucinio sam to samo zato sto sam bio u izvanredno dobrom polozaju da to ucinim.

Zajecao sam, prebrojao sve svoje kosti i uspravio se u sedeci polozaj.

Tavanica je bila niska, da bi se koso spustila jos nize pre nego sto se sastane sa crnim zidom. Jedini spoljni prozor je bio mali i zagradjen resetkama.

Bili smo u zadnjem delu drvene barake. Na suprotnom zidu je bio jos jedan prozor s resetkama. On, medjutim, nije gledao ni na sta napolje: on je gledao unutra. Iza njega je bila neka veca prostorija, i George i Dos Santos su razgovarali kroz njega s nekim ko je stajao s te druge strane. Hasan je lezao bez svesti ili mrtav mozda metar i po od mene: na glavi mu je bila zgrusana krv. Phil, Myshtigo i devojke su tiho razgovarali u udaljenom uglu.

Protrljao sam slepoocnicu, s tim da se to odmah registrovalo unutra. Levi bok me je uporno boleo, a igri su odlucili da se pridruze i drugi mnogobrojni delovi moje anatomije.

- Probudio se, - rekao je Myshtigo iznenada.

- Haj svima, - saglasio sam se. - Evo me opet sa vama.

Oni su posli prema meni, a ja sam uspeo da se dignem u stojeci stav. Bila je to cista egzibicija, ali mije uspelo da je izvedem.

- Zarobljeni smo, - rekao je Myshtigo.

- O! Zaista? Stvarno? Nikad ne bih pogodio.

- Takve stvari se ne dogadjaju na Taleru, - zapazio je on, - a ni u jednom drugom svetu Veganskog kompleksa.

- Kakva steta sto niste ostali tamo, - rekoh. - Ne zaboravite koliko sam vas puta molio da se vratite.

- Ovo se ne bi dogodilo da nije bilo tog vaseg dvoboja.

I tad sam ga pljusnuo. Nisam mogao da se nateram da ga raspalim sakom. Delovao je suvise jadno. Udario sam ga nadlanicom i odbacio ga na zid.

- Hocete li da kazete da ne znate zasto sam jutros stajao tamo poput zive mete?

- Zbog svadje sa mojim telohraniteljom, - ustvrdio je on dok je trljao obraz.

- ... oko toga hoce li vas ubiti ili ne.

- Mene? Da ubije...?

- Zaboravite to, - rekoh. - to ionako nije vazno. Vise ne. Vi ste jos negde na Taleru, i bilo bi vam bolje da na njemu provedete i svoje poslednje sate. Bilo bi lepo da ste dosli na Zemlju samo da nas malo posetite. Ali nije tako ispalo.

- Ovde cemo i umreti, zar ne? - upitao je.

- To je lokalni obicaj.

Okrenuo sam se od njega i poceo da proucavam coveka koji je s druge strane resetki proucavao mene. Hasan je u tom trenutku vec stajao naslonjen na suprotni zid i drzao se za glavu. Nisam ni primetio kad je ustao.

- Dobar dan, - rekao je covek iza resetaka: izrekao jeto na engleskom.

- Vec je dan? - upitao sam.

- Proslo podne, - odgovorio je on.

- Zasto smo jos zivi? - upitao sam ga.

- Zato sto sam vas zeleo zive, - ustvrdio je ovaj. - O, ne vas licno - Konrada Nomikosa, Nacelnika Umetnosti, spomenika i arhiva - i sve vase ugledne prijatelje medju koje spada i jedan poeta laureatus. Trazio sam da mi sve na koje naidju dovedu zive. A to sto ste to sto jeste, to je, smem li se tako izraziti, u neku ruku zacin svemu.

- S kim imam cast da govorim? - upitao sam.

- To je doktor Moreby, - rekao je George.

- Njihov doktor-vrac, - rekao je Dos Santos.

- Vise volim izraze poput samana ili iscelitelja, ispravio ih je Moreby uz osmeh.

Primakao sam se blize resetki i primetio da je sagovornik prilicno vitak, lepo pocrneo, Birono izbrijan i da mu je sva kosa speletena u veliku pletenicu koja mu se poput kobre obmotala oko glave. Imao je blizu smestene oci, i to crne, visoko celo i poprilicno nepravilnu vilicu sto mu se prostirala dole sve do iza Adamove jabucice. Nosio je sandale s remenjem, cist zeleni sari i ogrlicu od koscica sa ljudskih prstiju. U usima su mu bili veliki srebrni kolutovi oblikovani kao zmije.

- Vas engleski je prilicno dobar, - rekoh ja, - i Moreby nije grcko ime.

- O, nebesa! - napravio je ljupki gest, posprdno se, toboze, cudeci. - Ja nisam domorodac! Kako ste me ikad i mogli zabunom takvim smatrati?

- Oprostite, - rekoh. - Sad mogu da vidim da ste isuvise dobro odeveni.

Zakikotao se.

- Ah, te stare prnje... Samo sam ih nabacio na sebe. - Ne, ja sam s Talera. Procitao sam nesto cudesno uzbudljive literature po pitanju Povratnistva, pa sam odlucio da se vratim i potpomognem obnovu Zemlje.

- Da? I sta se onda dogodilo?

- U Birou tada nije bilo slobodnih radnih mesta, a kad postrazio posao u okolini, naisao sam na teskoce. I tako sam odllucio da se angazujem u istrazivanju. A ovde za to ima mnogo prilike.

- Kakvom istrazivanju?

- Imam dve diplome iz kulturne antropologije, diplome Novog Harvarda. Odlucio sam da dubinski proucim Vruce pleme - i posle malo umiljavanja postigao sam da me prihvate. A poceo sam ih i obrazovati. Uskoro su , medjutim, svuda poceli da mi se klanjaju kao bozanstvu. Cudesno lepo za ego. Nakon nekog vremena moj socijalni rad, moje studije, sve je to postalo manje vazno. Ovaj, usudjujem se da pretpostavim da ste citali Konradovo Srce tame - znate na sta mislim. Lokalni obicaju su tako - ovaj, iskonski. Otkrio sam da je mnogo stimulativnije u njima sudelovati nego ih posmatrati. Preuzeo sam na sebe da neke od njihovih nezgrapnih obicaja preoblikujem po strozem estetskom kriterijumu. I tako sam ih, na kraju krajeva, ipak obrazovao. Otkad sam ovde, oni sve to rade sa sve vise i vise stila.

- Sta to sve?

- Ovaj, kao prvo, pre su to bili tek prosti lkjudozderi. Kao drugo, bili su prilicno nerafinirani u upotrebi zarobljenika pre nego sto bi ih poklali. Takve stvari su prilicno vazne. Ako se izvedu kako valja, onda vam daju drustveni ugled, ako znate na sta mislim. Ovde sam se nasao s citavim bogatstvom obicaja, praznoverica, tabua - poteklih iz mnogih kultura, mnogih era - i sve to pod nosom, nadohvat ruke. - Ponovo je napravio sirok gest. - A covek - pa cak i polucovek, Vruci covek - stvorenje je koje voli rituale, a ja znam toliko tih rituala i njima slicnih stvari. I tako sam sve to upotrebio na pravi nacin i tako stekao polozaj velike casti i visokog uvazavanja.

- A sta biste nam rekli o nama? - upitao sam.

- Zivot ovde postaje poprilicno dosadan, - odgovorio je on, - i urodjenici su dobili crve od nestrpljivosti. I tako sam zakljucio da je sazrelo vreme za novu ceremoniju. Razgovarao sam s Prokrustom, ratnim poglavicom, i predlozio mu da nam pribavi nesto zarobljenika. Mislim da je to na 577. stranici skracenog izdanja Zlatne grane gde Frazer veli: - Tolalaki, zloglasni lovci na glave iz srednjeg Celebesa, piju krv i jedu mozak svojih zrtava da bi postali hrabri. Italoni sa Filipinskog ostrvlja piju krv ubijenih neprijatelja i jedu sirove delove njihovih potiljaka kao i iznutricu da bi stekli njihovu hrabrost. - Dakle, tu sad imamo jezik jednog pesnika, krv dva vrlo impresivna ratnika, mozak vrlo uglednog naucnika, gorku jetru zestokog politicara i na zanimljiv nacin obojeno meso jednog Veganca - i sve to ovde, u jednoj prostoriji. Dobra lovina, moglo bi se reci.

- Bili ste izuzetno jasni, - zapazio sam. - Sta je sa zenama?

- O, za njih cemo razraditi produzeno posvecenje plodnosti koje ce zavrsiti produzenim prinosenjem zrtve.

- Shvatam.

- ... Hocu reci, to u slucaju ako vam svima ne dopustimo da produzite svojim putem, bez prethodnog mucenja.

- O?

- Da. Prokrust voli da da ljudima priliku da se uporede s nekim standardom, da se testiraju i da se eventualno iskupe. U tom smislu je vrlo hriscanski nastrojen.

- I veran svom imenu, pretpostavljam?

Hasan je prisao i stao do mene, pa se kroz resetku zagledao u Morebyja.

- O, bravo, bravo, - rekao je Moreby. - U stvari, voleo bih da vas jos neko vreme zadrzim ovde, znate? Imate smisla za humor. Vecini Koureta nedostaje to sitno obelezje u njihovim u svakom drugom smislu egzemplarnim licnostima. Mogli biste poceti da mi se dopadate...

- Nemojte da se trudite. Ali mi recite nesto o nacinu iskupljenja.

- Hocu. Mi smo cuvali Mrtvaca. On je moja najzanimljivija kreacija. Siguran sam da ce to jedan od vas dvojice shvatiti za vreme svog kratkog druzenja s njim. - Preleteo je pogledom s mene na Hasana i s Hasana na mene pa opet na njega.

- Znam za njega, - rekoh. - Recite mi sta treba da se ucini.

- Pozivam vas da izmedju sebe izaberete prvaka koji ce s njim podeliti megdan, jos nocas, kad ovaj ustane iz mrtvih.

- Sta je on?

- Vampir.

- Sranje. Sta je on zaista?

- On jre pravi pravcati vampir. Videcete.

- Okej, neka bude po vasem. On je vampir i jedan od nas ce se s njim boriti. Kako?

- Catch-ascatch-can, golim rukama - a njega bas i nije tesko uhvatiti. Naprosto ce stajati na svom mestu i cekati na vas. Bice vrlo zedan, a i vrlo gladan, siroti covek.

- I ako bude porazen, dobijaju li zarobljenici slobodu?

- Takvo je pravilo, kako sam ga prvobitno nabacio ima tome sesnaest ili sedamnaest godina. Razume se da do takvog slucaja jos nije doslo...

- Shvatam. Hocete da kazete da je zilav.

- O, on je nepobediv. U tome i jeste citav stos. Ne bi bilo dobro za ceremoniju kad bi se moglo zavrsiti na bilo koji drugi nacin. Ja ispricam citavu pricu o bici pre nego sto do nje i dodje i onda se moj narod ocima uveri. To ucvrscuje njihovu veru u sudbinu i moju usku povezanost s mehanizmom njenog delovanja.

Hasan mi je dobacio pogled.

- Sta je mislio time, Karagee?

- To je namesten mec, - odgovorio sam mu.

- Bas naprotiv, - rekao je Moreby, - on to nije. Ne mora da bude. Na ovoj planeti je jednom postojala stara izreka, a u vezi jednog drevnog sporta: Nikad se ne kladi protiv prokletih Jenkija jer ces izgubiti novac. Mrtvac je nepobediv zato sto se rodio s poprilicnom merom urodjenih sposobnosti koje sam ja onda poprilicno razradio. Imao je za rucak vec mnoge sampione tako da je, naravno, njegova snaga jednaka ukupnoj snazi svih njih. to zna svako ko je citao Frazera.

Zevnuo je i pokrio usta pernatim stapom poglavice.

- A sad moram u pecenjarnicu, da nadzirem prekrivanje dvorane posvecenim granama. Odlucite ko ce biti vas prvak jos danas popodne, pa se svi vidimo veceras. Do vidjenja.

- Dabogda vrat slomio.

On se sao nasmesio i izasao iz barake.

Sazvao sam sastanak.

- Okej, - rekoh, - imaju nekakvog vampira Vruceg zvanog Mrtvac, za koga se ocekuje da je vrlo zilav. Veceras cu se boriti s njim. Ako uspem da ga pobedim, navodo bismo mogli da budemo oslobodjeni, ali ja do Morebyjeve reci ne drzim uopste. Zbog toga moramo da smislimo plan bekstva ukoliko ne zelimo da nas posluze na gradelama.

- Phil, - upitao sam, - secas li se puta za Volos?

- Mislim, da. Proslo je mnogo vremena... Ali gde smo mi sada, u stvari?

- Ako to moze da bude od neke pomoci, - odgovorio je Myshtigo, koji je stajao kraj prozora, - vidim neko zarenje. Ono ima boju za koju ne posoji rec u vasem jeziku, ali ono je negde u ovom pravcu. - Pokazao je prstom. - To je boja koju ja normalno vidim u blizini radioaktivnim materjala ako je atmosfera oko njega dovoljno gusta. Rasprostranjeno je preko prilicno velikog prostora.

Otisao sam do prozora i zagledao se u tom pravcu.

- To bi moglo da bude Vruce mesto, - rekoh. - Ako je zaista tako, znaci da su nas odveli jos dalje prema obali, sto je dobro. Je li iko bio pri svesti kad su nas doneli ovamo?

Niko nije odgovorio.

- U redu. Onda cemo raditi pod pretpostavkom da je to zaista Vruce mesto i da smo mu vrlo blizu. Onda bi put za Volos morao da bude tamo negde iza. - Pokazao sam prstom u suprotnom pravcu. - Obzirom da je sunce na ovoj strani dascare i da je popodne, idite u drugom pravcu posto dodjete do puta - dakle od mesta na kome zalazi sunce. Mozda nema vise od dvadeset pet kilometara.

- Icice za nasim tragom, - rekao je Dos Santos.

- Ali postoje konji.

- Sta?

- Gore uz ulicu, u oboru. Ranije sam video tri uz ogradu. Sada su se vratili iza ugla zgrade. Moglo bi ih biti i vise. Iako bas ne izgledaju jako snazno.

- Znate li svi da jasete? - upitao sam.

- Nikad nisam jahao na konju, - rekao je Myshtigo, - ali mu thrid donekle slican. Na thridu sam jahao.

Svi drugi su vec jahali na konju.

- Onda nocas, - rekoh. - Jasite po dvoje ako morate. Ako ih bude vise nego dovoljno, onda ostale pustite i rasterajte. Dok me budu gledali kako se borim s Mrtvacem, vi se probite do obora. Zgrabite oruzje koje vam se nadje pri ruci i pokusajte silom da se probijete do konja. - Phil, odvedi ih do Makrynitse i potrudi se svuda pomenuti ime Korones. Oni ce te prihvatiti i zastiti.

- Vrlo mi je zao, - rekao jeDos Santos, - ali tvoj plan nije dobar.

- Ako imas bolji, daj da cujemo, - odgovorio sam mu.

- Kao prvo, - rekao je, - mi ne mozemo stvarno da se pouzdamo u gospodina Grabera. dok si ti jos bio u nesvesti, on je imao vrlo jake bolove i vrlo je slab. George veruje da je on za vreme bitke s Kouretima ili kratko posle toga pretrpeo srcani napad. Ako se njemu nesto dogodi, mi smo izgubljeni. Ako uspemo da se probijemo, onda ces nam ti biti potreban da nas izvedes odavde. Mi ne mozemo da racunamo na gospodina Grabera.

- A drugo, - nastavio je, - ti nisi jedini koji je sposoban da se tuce sa tom egzoticnom opasnoscu. Hasan ce na sebe preuzeti borbu s Mrtvacem.

- Ne mogu od njega da trazim da to ucini, - rekoh. - Cak iako bi pobedio, verovatno bi se razdvojio od nas, pa bi ga bez sumnje brzo stigli. A to bi najverovatnije znacilo da bi ga lisili zivota. Vi ste ga unajmili da za vas ubija, ne da bude ubijen.

- Boricu se sa njim, Karagee, - rekao je on.

- Ne moras.

- Ali zelim.

- Phile, kako ti je sada? - upitao sam.

- Bolje, mnogo bolje. Mislim da sam samo malo uznemirio zeludac. Ne brini o tome.

- Osecas li se dovoljno dobro da izdrzis jasuci do Makrynitse?

- Nema frke. Bice lakse nego hodati. Prakticno sam se i rodio u sedlu. Secas se.

- Secas se, - upitao je Dos Santos. - Sta ste time mislili, gospodine Graber? Kako bi se Konrad mogao se...

- ... Seca li se njegovih poznatih Balada u sedlu, - rekla je Crvena Perika. - Na sta nas to navodis, Konrade?

- Ovde ja imam komandu, hvala najlepse, - rekoh ja. - Ja izdajem naredjenja i upravo sam odlucio da cu tu borbu sa vampirom izvesti ja.

- U ovakvoj situaciji mislim da bismo morali da budemo malo demokraticniji kad su u pitanju takve odluke koje se ticu zivota i smrti, - odgovorila je ona. - Ti si rodjen u ovome kraju. Bez obzira koliko Phila dobro slukzilo pamcenje, ti ces biti vestiji da nas odavde odvedes u zurbi. Ti ne zapovedas Hasanu da pogine niti ga napustas. On se javio dobrovoljno.

- Ja cu ubiti Mrtvaca, - rekao je Hasan, - i onda cu poci za vama. Ja znam nacine kako da se sakrijem od ljudi. Pocicu vasim tragom.

- To je moj posao, - rekao sam mu.

- Onda, buduci da ne mozemo da se dogovorimo, prepustiimo odluku fatumu, - rekao je Hasan. - Bacimo novcic.

- Neka bude. Jesu li nam uzeli novac kao sto su nam uzeli i oruzje?

- Ja imam nesto sitnisa, - rekla je Ellen.

- Baci ga u vazduh.

Tako je i ucinila.

- Glava, - rekoh dok je padao prema podu.

- Pismo, - odgovorila je ona.

- Ne diraj ga!

Bilo je pismo, u redu. A s druge strane je bila glava.

- Okej, Hasane, sreckovicu, - rekoh. - Upravo si dobio sam-svoj-majstor komplet za pravljenje heroja, zajedno s cudovistem. Srecno.

Slegnuo je ramenima.

- Bilo je pisano.

Tada je seo, naslonio se ledjima na zid, izvadio sicusni nozic iz potplata svoje leve sandale pa poceo reckati nokte. On je oduvek bio pazljivo negovani ubica. Mislim da je smisao za cistocu vrlo blizak atanizmu, ili nesto tako.

Dok je sunce polako tonulo na zapadu, Moreby je ponovo dosao do nas pracen kontingentom Koureta naoruzanih macevima.

- Kucnuo je cas, - konstatovao je. - Jeste li se odlucili u vezi prvaka?

- S njim ce se boriti Hasan. - rekoh.

- Vrlo dobro. Onda podjite s nama. I molim vas, ne pokusavajte da pravite gluposti. Bilo bi mi mrsko da na festival dopremim opstecenu robu.

Koracajuci u krugu maceva napustili smo dascaru i posli ulicom prema selu i usput prosli kraj obora. Unutra je stajalo osam konja pognute glave. cak i pri svetlu sto je nestajalo moglo se videti da to nisu neki posebno dobri konji. Bokovi su im svima bili prekriveni krastama i bili su vrlo mrsavi. Svi so ih preleteli pogledom dok smo prolazili pored njih.

Selo se sastojalo od tridesetak koliba, nalik onoj u kojoj smo biti zatvoreni. Hodali smo putem od nabijene zemlje, putem punim otpadaka i smeca. Sve je zaudaralo po znoju i mokraci, trulom vocu i dimu.

Presli smo osamdesetak metara pa skrenuli levo. Bio je to kraj ulice pa smo krenuli nizbrdo prema velikom, rasciscenom prostoru izmedju zgrada. Neka debela, celava zena ogromnih dojki, s licem koje je karcinom ucinio slicnim polju stvrdnute lave, odrzavala je sitnu ali uzasavajuce sugestivnu vatru na dnu velike pecenjarske rupe. Kad smo prolazili, nasmesila se i vlazno mljacnula ustima.

Oko nje su lezali veliki, zasiljeni raznjevi.

Jos dalje je bio poravnat prostor od dobro nabijene gole zemlje. Na jednom kraju terena je stajalo veliko drvo tropskog tipa, napadnuo divljom lozom, koje se prilagodilo nasoj klimi, a svuda po ivici su stajali redovi dva i po metra visokih baklji sa kojih su se vec vili dugi jezici plamena nalik na perjanice. Na drugom kraju je bila drvenjara, najpazljivije izradjena od svih. Bila je visoka oko pet metara i deset siroka u fasadi. Bila je obojena u jarko crveno i sva prekrivena pensilvanijskim magicnim znakovima. Citas srednji deo fasade su cinila visoka pomicna vrata. Dva naoruzana Koureta su drzala strazu pred njom.

Sunce je bilo jos samo tanki komadic pomorandzine kore na zapadu. Moreby nas je poveo u paradi celom duzinom terena sve do drveta.

Nekih osamdeset do stotinu gledalaca je posedalo po zemlji s druge strane baklji, s obe strane terena.

Moreby je napravio gest kojim je pokazao crvenu kolibu.

- Kako vam se dopada moja kuca? - upitao je.

- Cakano, - rekoh.

- Imam ja i cimera, samo sto taj danju spava. Upravo cete se upoznati sa njim.

Stigli smo do podnozja velikog drveta: Moreby nas je tu i ostavio, okruzene njegovom gardom. Otisao je do sredista polja i obratio se Kouretima na grckom.

Mi smo se saglasili oko toga da cemo pricekati dok se borba ne priblizi kraju, pa na koji god to nacin bilo, kad ce se urodjenici sasvim uzbuditi i koncentrisati na finale, pre nego sto pokusamo da se probijemo. Zene smo gurnuli u srediste ase grupe, a ja sam uspeo da se nadjem sa leve strane jednom desnjaku s macem koga sam nameravao brzo da ubijem. Ziva steta sto smo bili na unutrasnjem kraju polja. Da bismo dosli do konja, morali smo silom da se probijemo celim putem kojim smo dosli, a pokraj pecenjarnice.

- ... i tada, te noci, - govorio je Moreby, - Mrtvac je ustao, ustao i smozdio tog mocnog ratnika, Hasana, slomio mu kosti i razbacao po celom ovom polju za svetkovine. Na kraju on zaista ubi svog velikog dusmanina, i zaista se napi krvi iz njegovog grkljana i zaista mu pojede jetru, jos sirovu, sto se jos pusila na nocnom vazduhu. Sve to je on vec izveo te noci. Velika je sila njegova.

- Silni, o silni! - zakrestala je gomila a neko je poceo da udara u bubanj.

- A sad, hocemo li da ga ponovo dozovemo u zivot...?

Gomila je pocela da klice.

- U zivot ponovo!

- U zivot ponovo.

- U zivot ponovo.!

- Ziveo!

- Ziveo!

- Ostri beli zubi...

- Ostri beli zubi!

- Bela, bela koza...

- Bela, bela koza!

- Ruke koje lome...

- Ruke koje lome!

- Usta koja piju...

- Usta koja piju!

- Krv zivota!

- Krv zivota!

- Veliko je nase pleme!

- Veliko je nase pleme!

- Veliki je Mrtvac!

- Veliki je Mrtvac!

- Veliki je Mrtvac!

- VELIKI JE MRTVAC!

Na kraju su to urlali. Grla ljudska, poluljudska i neljudska mumlala su kratku litaniju preko polja, litaniju nalik na plimni talas. I nasi su je strazari vristali. Myshtigo je zacepio svoje osetljive usi a na licu mu je bio izraz agonije. I meni je odzvanjalo u glavi. Dos Santos se prekrstio, na sta je jedan od strazara odmahnuo glavom i preteci podigao ostricu. Don je slegnuo ramenima i ponovo okrenuo glavu prema poljani.

Moeby je otkoracao do kolibe i triput sakom kucnuo po pomicnim vratima.

Jedan od strazara ih je gurnuo i tako otvorio.

Unutra je bio poostavljen veliki crni odar, okruzen lobanjama ljudi i zivotinja. Taj je na sebi nosio divovski mrtvacki kovceg izradjen od tamnog drveta i ukrasen jarkim, izvijenim linijama.

Na Morebyjev znak, strazari su podigli poklopac.

Sledecih dvadeset minuta je davao injekcije necemu sto je bilo u kkovcegu. Pokreti su ostali polagani i ritualni. Jedan od strazara je odlozio mac i poceo da mu pomaze. Bubnjari su nastavljali upornim, sporim ritmom. Gomila je bila vrlo tiha, vrlo mirna.

Tada se Moreby okrenuo.

- A sada se Mrtvac dize, - najavio je.

- Dize, - odgovorila je gomila.

- Sada dolazi da prihvati zrtvu.

- Sada dolazi...

- Mrtvace, dodji, pozvao je, okrenuvsi se odru.

I Mrtvac je dosao.

Vrlo polako.

Jer je bio krupan.

Ogroman i nabijen.

Zaista veliki bejase Mrtvac.

Mozda sto i sedamdeset kila zive vage.

Sedeo je u svom kovcegu i gledao svuda okolo. Trljao je grudi, pazuha, vrat, prepone. Iskobeljao se iz svoje velike kutije pa stao kraj odra. Moreby je kraj njega delovao poput patuljka.

Nosio je samo pregacu i velike sandale od kozje koze.

Njegova koza je bila bela, mrtvacki bela, bela poput ribljeg stomaka, poput meseca... mrtvacki bela.

- Albino, - rekao je George i njegov glas se proneo citavim poljem zato sto je bio jedini zvuk u noci.

Moreby je dobacio pogled u nasem pravcu i nasmesio se. Uhvatio je Mrtvaca za ruku s kratkim, zdepastim prstima pa ga izveo iz kolibe na poljanu. Mrtvac je skrenuo pogled s plamena baklji. Dok je hodao, studirao sam mu izraz lica.

- Na tom licu nema inteligencije, - rekla je Crvena Perika.

- Vidis li mu oci? - upitao je George zmirkajuci. Njegove naocare su se negde u guzvi slomile.

- Da: ruzicaste su.

- Ima li na oku mongolski nabor?

- Mm... Da.

- A-ha. to je mongoloid - idiot, kladio bih se - sto je razlog zbog koga je Morebyju bilo tako lako da ucini s njim to sto je ucinio. I pogledaj mu zube! Izgledaju kao da su turpijani.

Pogledao sam. Ovaj se cerio jer je ugledao jarko obojeno teme Crvene Perike. Izlozio je gomilu divnih, ostrih zuba.

- Njegov albinizam je razlog koji stoji iza sklonosti nocnom zivotu koji mu je nametnuo Moreby. Vidi! On zmirka cak i na svetlost baklji! On je superosetljiv na sve vrste svetlosnog zracenja.

- Sta je s njegovim nacinom ishrane?

- Stecen, pod spoljnim prisilnim uticajem. Mnogi primitivni narodi piju krv svoje stoke. kao Kozaci sve do dvadesetog veka, a isto tako i Tode. Video si rane na onim konjima u oboru kraj kojih smo prosli. Krv je zaista vrlo hranljiva, samo ako covek moze da se nauci da je guta - a ja sam siguran da je Moreby regulisao idiotov jelovnik jos od najranijeg detinjstva. I tako je on zaista vampir - odgajen je da to bude.

- Mrtvac je ustao, - rekao je Moreby.

- Mrtvac je ustao, - saglasila se gomila.

- Veliki je Mrtvac!

- Veliki je Mrtvac!

Tada je ispustio mrtvacki belu ruku i krenuo prema nama, ostavivsi jedinog pravog vampira za cije postojanje smo znali da se ceri na sredini poljane.

- Veliki je Mrtvac, - rekao je dok se i sam cerio priblizavajuci nam se. - Zaista velicanstven, zar ne?

- Sta ste ucinili tom jadnom stvorenju? - upitala je Crvena Perika.

- Vrlo malo toga, - odvratio je Moreby. - rodio se prilicno dobro opremljen.

- Kakve ste mu to injekcije dali? - raspitao se George.

- O, pre susreta poput ovog novokainom mu umrtvim centre za bol. Nedostatak reakcija na bol pojacava utisak o njegovoj nepobedivosti. A osim toga, dao sam mu i injekciju hormona. U poslednje vreme se malo udebljao i postao pomalo trapav. To se onda time kompenzuje.

- Govorite o njemu i ponasate se prema njemu kao da je mehanicka igracka, - rekla je diane.

- On to i jeste. Nepobediva igracka. A osim toga i neprocenjivo vredna. - A vi tamo, Hasane, jeste li spremni? - upitao je.

- Jesam, - odgovorio je Hasan pa skinuo svoj plast i burnus i predao ih Elleni.

Veliki misici njegovih ledja su se napeli, prsti su mu se lagano savili, razmrdavajuci se, a onda je krenuo napred i iz kruga golih ostrica. Na levoj ramenu mu je bila masnica, a jos nekoliko ih je bilo po ledjima. Svetlost baklji je zahvatila njegovu bradu i pretvorila je u krv, i ja nisam mogao a da se ne prisetim one noci u hounforu kad je on nekoga toboze davio i kad je Mama Julie rekla: - Tvog prijatelja je obuzeo Angelsou, - i, - angelsou je bog smrti i on posecuje samo svoje.

- Veliki je Ratnik, veliki je Hasan, - najavio je Moreby okrenuvsi se od nas.

- Veliki je ratnik, veliki je Hasan, - odgovorila je gomila.

- Njegova snaga je snaga mnogih.

- Njegova snaga je snaga mnogih, - ponovila je gomila.

- Ali je jos veci Mrtvac.

- Ali je jos veci Mrtvac.

- On mu lomi kosti i razbacuje ga okoklo po poljani za slavlja.

- On mu lomi kosti...

- On mu jede jetru.

- On mu jede jetru.

- On mu pije krv iz grkljana.

- On mu pije krv iz grkljana.

- Ogromna je snaga njegova.

- Ogromna je snaga njegova.

- Veliki je Mrtvac!

- Veliki je Mrtvac!

- Nocas, - rekao je Hasan tiho, - on stvarno postaje Mrtvac.

- Mrtvace! - usklliknuo je Moreby kad je Hasan zakoracio napred i stao pred njega. - Prinosim ti ovog coveka, Hasana, na zrtvu!

Tada se Moreby sklonio s puta i dao znak strazarima da nas prebace iza unutrasnjeg krja poljane.

Idiot se iscerio jos sirim osmehom pa polako ispruzio ruu prema Hasanu.

- Bismilah, - rekao je Hasan i onda se napravio kao da ce se okrenuti od njega, pa se savio dole i u stranu.

Dograbio ga je s tla i podigao ga i zaokruzio brzo i ostro, kao da udara bicem - dobar udarac bridom dlana koji se spustio Mrtvacu na levi kraj vilice.

Bela se, bela glava pomakla mozda za pola pedlja.

A on je nastavio da se ceri...

Tada su se ispruzile obe njegove kratke, masivne ruke i dohvatile Hasana ispod pazuha. Hasan je njega dohvatio za ramena, ostavljajuci za prstima nezne crvene brazde, a gde su mu se prsti zakopavali u snegom prekrivene misice, izvlacili su kapljice krvi.

Kad je ugledala Mrtvacevu krv, gomila je zavristala. Mozda je njen miris uzbudio i samog idiota. Ili to ili vristanje.

Zato sto je izdigao Hasana pola metra iznad tla i potrcao napred sa njim.

Na putu se naslo ono veliko drvo i Hasanova glava je klonula kad je njime udario.

Tada se Mrtvac zabio u njega, polako odstupio, stresao se, pa poceo da ga udara.

Bilo je to pravo premlacivanje. udarao je po njemu svojim gotovo gorteskno kratkim, debelim rukama.

Hasan je podigao ruke ispred lica i zakopao laktove u svoj pleksus.

Ali uprkos tome Mrtvac je nastavio da ga udara po bokovima i po glavi. Njegove su se ruke jednostavno dizale i spustale.

I nije nijednom prestao da se ceri.

Konacno su hasanu ruke pale i on ih je stegnuo na stomaku.

... A iz uglova usta mu je potekla krv.

Nepobediva igracka je nastavila svoju igru.

I tad iz daljine, iz velike daljine, s druge strane noci, iz takve daljine da sam jedino ja mogao da ga cujem, je dopro glas koji sam prepoznao.

Bio je to veliki lovni poklic mog satanskog psa, Bortana.

Negde je naisao na moj trag i sad je dolazio, trceci kroz noc, skacuci poput koze, jureci poput konja, tekuci poput reke, sav onako pegav - sa ocima uzarenim ugljevljem i zubima cirkularnim testerama.

Nikad se nije umorio od trcanja, moj Bortan.

Takvi poput njega rodjeni su bez straha, predani su lovu i sjedinjeni sa smrcu.

Moj satanski pas je dolazio i nista nije moglo da ga zaustavi na njegovom putu.

Ali on je bio daleko, tako daleko, s druge strane noci...

Gomila je vristala. hasan vise nije mogao mnogo da podnese. Niko ne bi mogao.

Krajcikom oka (onog smedjeg) sam uhvatio jedva primetan Ellenin pokret.

Bilo je to kao da je nesto bacila desnom rukom...

I onda se dogodilo, dve sekunde kasnije.

Brzo sam skrenuo pogled od te sjajne tacke sto se stvorila, sistava, idiotu iza ledja.

Mrtvac je zakukao, ispustio zrtvu.

Dobro staro pravilo 237.1 (koje sam ja uveo):

- Svaki turisticki vodic i svaki pripadnik turisticke druzine mora da sa sobom u toku putovanja nosi bar tri magnezijumske svetlosne bombe.

To znaci da su Elleni preostale jos dve. Blagoslovljena bila.

Idiot je prestao da mlati po Hasanu.

Pokusao je da sutne bombu. Vrisnuo je. Pokusao je da sutne bombu. Prekrio je oci. Poceo je da se valja po tlu.

Hasan ga je gledao, krvareci, tesko disuci...

Svetlosna bomba je gorela, Mrtvac je vristao.

Hasan se najzad pokrenuo.

Ispruzio je ruku i dodirnuo jednu od debelih lijana koje su visile s drveta.

Povukao je. Ona mu oduprla. Povukao je jace.

Ona se oslobodila.

Pokreti su mu vec bili mirniji kad je oba njena kraja obavijao oko saka.

Bomba je zatreperila kao da se gasi, a onda joj je sjaj ponovo porastao...

Pao je na kolena do Mrtvaca i brzim pokretom mu obavio lijanu oko vrata.

Bomba je zatreperila jos jednom.

Stegao je lijanu naglo i cvrsto.

Mrtva je s mukom pokusao da ustane.

Hasan je jace stegnuo.

Idiot ga je zgrabio oko struka.

Veliki misici na ubicinim ledjima su izrasli u planine. Znoj na licu mu se mesao s krvlju.

Mrtvac je ustao podizuci sa sobom i Hasana.

Hasan je povukao jace.

Idiot, cije lice vise nije bilo belo vec isarano pegama, i kome su po vratu i celu iskocile zile nalik na konopce, podigao je Hasana sa zemlje.

Bas kao sto sam ja digao golema, tako je Mrtvac digao Hasana, dok mu se u vrat sve dublje zasecala lijana koju je Hasan povlacio svojom nadljudskom snagom.

Gomila je kukala i pevala sasvim zbrkano. Bubnjanje, koje je dostiglo ritam transa, nastavilo se na tom vrhuncu bez predaha. I zatim sam ponovo zacuo zavijanje, jos i sad vrlo daleko.

Svetlosna bomba je pocela da zamire.

Mrtvac se zaljuljao.

... I tada, u velikom grcu koji ga je hteo rastrgnuti, odbacio je Hasana od sebe.

Lijana oko njegovog vrata se olabavila pa se istrgla iz Hasanovog stiska.

Hasan je dobio ukemi i skotrljao se na kolena. Tako je i ostao.

Mrtvac je krenuo prema njemu.

Onda se zateturao.

Sav je poceo da se trese. Glasno je zakrkljao i uhvatio se za grkljan. Lice mu je potamnelo. Zateturao je prema drvetu i ispruzio ruku. Naslonio se na njega tesko disuci. Uskoro je vrlo bucno hvatao vazduh. Ruka mu je skliznula niz stablo i on se srusio na tlo. Ponovo se podigao u polucucanj.

Hasan je ustao i podigao komad lijane s mesta na koje je palo.

Krenuo je prema idiotu.

Ovog puta je njegov zahvat bio nesalomiv.

Mrtvac je pao i nije se vise podigao.

Bilo je to nalik gasenju radija koji svira najglasnije sto moze:

Klik...

Zatim velika tisina - sve se to dogodilo tako brzo. I blaga je bila noc, jeste zaista, i ja sam kroz nju ispruzio ruku i slomio vrat maconosi koji je stajao do mene i dohvatio njegov mac. Zatim sam se okrenuo nalevo i njime presekao lobanju sledecem koji ga je imao.

Zatim ponovo klik, i ponovo je radio pojacan na najglasnije, samo sto se ovaj put cuje samo krcanje. Noc se poderala po sredini.

Myshtigo je oborio svog opasnim udarcem po vratu, da drugog sutnuo u cevanicu. Georgeu je uspelo da izvede brz udarac u prepone onom koji mu je bio najblizi.

Dos Santos, koji nije bio tako brz - ili naprosto nije imao srece - zadobio je dve gadne posekotine, po grudima i po ramenu.

Gomila, razbacana po tlu je brzo ustala. To je licilo na nicanje pasulja na ubrzanom filmu.

Krenula je prema nama.

Ellen je nabacila Hasanov burnus na glavu maconose koji se upravo spremao da joj raspori muza. Tada je poeta laureatus planete Zemlje zestoko spustio kamencugu na taj burnus, zbog cega je bez sumnje nakupio mnogo lose karme, ali zbog toga nije delovao preterano zabrinuto.

Za to vreme se Hasan vec pridruzio nasem malom drstvu, posluzivsi se rukom da bi otklonio zamah maca: udario je ostric pljostimice jednim starim samurajskim udarcem za koji sam mislio da je zauvek izgubljen za svet. Potom je vec i Hasan imao mac - posle jos jednog brzog poketa - i njime se sluzio vrlo vesto.

Uspeli smo sto da pobijemo, sto da osakatimo sve nase cuvare pre nego sto je gomila prevalila i pola puta do nas, a onda je Diane, inspirisana Elleninim postupkom, ubacila tri svoje magnezijumske granate preko poljane ravno u gomilu.

Tada smo potrcali, a Ellen i Crvena Perika su pridrzavale Dos Santosa koji je posrtao.

Ali, Koureti su nam presekli put, pa smo trcali na sever, udaljujuci se po tangenti od naseg cilja.

- Ne mozemo da uspemo, Karagee, - dobacio je Hasan.

- Znam.

- ... Ukoliko ih ti i ja ne zadrzimo dok ostali budu bezali.

- Okej. Gde?

- Tamo kod pecenjarske jame, gde je drvece oko staze gusto. To je usko grlo. Nece moci da udare po svima odjednom.

- Ispravno! - Okrenuo sam se ostalima. - Culi ste nas? Probite se do konja! Phil ce vas voditi! Hasan i ja cemo ih zadrzavati koliko budemo mogli!

Crvena Perika je okrenula glavu i spremila se da kaze nesto.

- Bez diskusije! Idite! Zelite da zivite, zar ne?

Zeleli su. Otisli su.

Hasan i ja smo se okrenuli, tu kod pecenjarske jame, i pocekali. Ostali su ponovo potrcali nazad, kroz sumu, prema selu i oboru. Rulja je nastavila da dolazi, ravno na Hasana i mene.

U nas je udario prvi talas, pa smo poceli s ubijanjem. Bili smo na mestu u obliku slova V gde se staza izlivala iz sume u ravnicu. Nama s leve strane je bila jama iz koje se pusilo, s desne nam je bila gusta skupina drveca. Ubili smo troje i raskrvarili jos nekolicinu pre nego sto smo ih odbili, na sta su oni zastali pa se okrenuli da bi nam zasli sa strane.

Tada smo se postavili ledja uz ledja i poceli da ih secemo kad su nam se primakli.

- Ako samo jedan ima pusku, mi smo mrtvi, Karagee.

- To znam.

Jos jedan polucovek mi je pao na ostricu. Hasan je jednog koji je vristao poslao u jamu.

Tada su bili svuda oko nas. Jedna ostrica je kliznula iza mog garda i zasekla me po ramenu. Druga me je zarezala po bedru.

- Odbijte, ludi stvorovi! Govorim, povucite se, nakaze!

Na to su ovi to i ucinili o pomakli se izvan dohvata maca.

Covek koji je to izgovorio je bio visok otprilike sto sedamdeset centimetara. Vilica mu se pokretala kao u marionete, kao da je na sarkama, a zubi su mu licili na red domina - svi pocrneli, a uz to su jos i zveckali kad su se otvarali i zatvarali.

- Da, Prokruste, - cuo sam jednoga kako govori.

- Donesite mreze! Hvatajte ih zive! Ne prilazite im! Vec su nas isuvise kostali!

Moreby je bio uz njega i cmizdrio.

- ... ja nisam znao, gospodaru.

- Tisina, ti kuvaru odvratnih buckurisa! Kostao si nas boga i mnogo ljudi!

- Da navalimo? - upitao je Hasan.

- Ne, ali budi spreman na rezanje mreza kad ih donesu.

- Nije dobro sto nas zele zive, - zakljucio je on.

- Poslali smo mnoge upakao da nam poravnaju put, - rekoh ja, - pa ipak jos stojimo s macevima u rukama. Sta hoces vise?

- Ako navalimo, mogli bismo sa sobom povesti jos dvojicu, mozda cak cetvoricu. Budemo li cekali, ulovice nas u mrezu, pa cemo umreti bez njih.

- Kad si mrtav, sta ti to znaci? Hajde da pricekamo. Sve dok smo zivi postoji veliki paunov rep verovatnoce koji izrasta iz sledeceg trenutka.

- Kako ti kazes.

Ali, oni su pronasli mreze i bacili ih. Isekli smo tri pre nego sto su nas sapleli u cetvrtu. Stegli su je cvrsto i primakli se.

Osetio sam kako su mi istrgli mac iz ruke i kako me je neko udario nogom. Bio je to Moreby.

- A sad ces umreti kao sto je malo ko umro, - rece on.

- Jesu li ostali pobegli?

- Samo na trenutak, - odgovorio je. - Pocicemo im po tragu, pronacicemo ih i vraticemo ih.

Nasmejao sam se.

- Gubis, - rekoh. - Uspece.

Ponovo me je udario nogom.

- Tako se primenjuje tvoje pravilo? - upitao sam. - Hasan je pobedio Mrtvaca.

- Varao je. Ona zena je bacila svetlecu granatu.

Prokrust je dosao do njega dok su nas vezivali unutar mreza.

- Odvedimo ih u Dolinu sna, - rekao je Moreby, - da tamo vidimo sta cemo s njima i da ih sacuvamo za iduce slavlje.

- To je dobro, - rekao je Prokrust. - Da, tako cemo uciniti.

Mora da je Hasan svo to vreme pokusavao da provuce ruku kroz mrezu, zato sto je kratko izbacio i noktima zagrebao Prokrustovu nogu.

Prokrust ga je sutnuo nekoliko puta a onda jos jednom i mene da prepuni meru. Protrljao je ogrebotine na svom listu.

- Hasane, zasto si to ucinio? - upitao sam posto se Prokrust okrenuo od nas i zapovedio da nas vezu za raznjeve kako bi mogli da nas nose.

- Mozda mi je pod noktima ostalo jos nesto meta-cijanida, - objasnio je on.

- Odakle on tu?

- Od zrna u mom pojasu, Karagee, koja mi nisu oduzeli. Premazao sm njima nokte posto sam ih danas naostrio.

- A! Dakle, ogrebao si Mrtvaca jos na pocetku odmeravanja snaga...

- Tako je, Karagee, Dalje se svelo samo na to da ostanem ziv dok se on ne srusi.

- Hasane, ti si ubica za primer.

- Hvala najlepse, Karagee.

Vezali su nas za raznjeve, dok smo jos bili u mrezama. Zatim su nas, na Prokrustovu naredbu, cetvorica podigla.

Dok su Moreby i Prokrust isli na celu, odneli su nas kroz noc.

Dok smo se kretali neujednacenim puteljkom, oko nas se menjao svet. Uvek je to tako kad se covek priblizava Vrucoj tacki. To je kao da se vraca kroz geoloske ere.

Drvece pored puta je pocelo da varira, sve vise i vise. Na kraju smo poceli da se krecemo kroz vlazni prolaz izmedju tamnih tornjeva sa liscem paprati: a izmedju njih su izvirivala stovrenja sa suzenim, zutim ocima. Visoko iznad glava, noc je bila cerada koja se poput satora protezala iznad vrhova drveca, izbusena slbasnim tackicama zvezda, sa siljatim zutim, mladim mesecom kao poderotinom. Krici nalik pticjima koji su zavrsavali u brektanju nicali su iz velike sume. Dalje ispred nas je neki tamni obris presao preko staze.

Kako smo napredovali putem, drvece je postajalo sve manje i praznine medju njim sve sire. Ali ono nije bilo slicno drvecu koje smo ostavili za sobom kod sela. Bili su to povijeni oblici (i oblici koji su se povijali) s virovitim krosnjama nalik na morsku travu, ogoljenim stablima i otkrivenim korenjem koje je puzalo, polako, u blizini povrsine zemlje. Sicuna nevidljiva stvorenja bi smugnula uz zvuke grebanja iz kruga svetla Morebyjevog elektricnog fenjera.

Kad bih okrenuo glavu mogao bih da detektujem slabasni, pulsirajuci zar, taman na ivici vidljivog spektra. Dolazio je od napred.

Pod nogama se pojavilo izobilje tamnih lijana. One su se izvijale kad god bi neki od nosaca nagazio na njih.

Drvece se pretvorilo u jednostavnu paprat. A onda je i ona iscezla. Zamenile su ih velike kolicine lisaja boje krvi. Rastao je posvuda po stenama. Bios je lagano svetlucao.

Nije vise bilo glasova zivotinja. Vise uopste nije bilo glasova ako se izuzmu dahtanje nasa cetiri nosaca, udarcki koraka i povremeni priguseni zveket kada bi Prokrustova automatska puska udarila o pojastucenu stenu.

Nasi nosaci su nosili jatagane za pojasom. Moreby ih je nosio nekoliko, a uz njih i mali pistolj.

Staza je naglo skrenula prema gore. Jedan od nasih nosaca je opsovao. Neko je u tom trenutkuk povukao dole jedan od uglova nebeskog satora: taj se spajao s horizontom i sad se ispunio slutnjom crne izmaglice, slabije od izdahnutog dima cigarete. Polako, vrlo visoko, i pljuskajuci vazduh poput ribe cavolka koja se skija po povrsini vode, tamna sileueta pauk-netopira je presla preko mesecevog lica.

Prokrust se srusio.

Moreby mu je pomogao da se pridigne, ali se Prokrust zaljuljao i naslonio na njega.

- Sta vas muci, gospodaru?

- Iznenadna izmaglica neka, i tupost udova svih... Ti uzmi pusku moju. Ona teska posta.

Hasan se tiho nasmeja.

Prokrust se okrenuo prema Hasanu: marionetska vilica mu je pala i otvorila usta.

A onda je pao i on.

Moreby je upravo uzeo pusku, tako da su mu ruke bile pune. Cuvari su nas spustili, prilicno uzurbano, i potrcali do Prokrusta.

- Da l’ malo vode imas? - upitao je i zatvorio oci.

Vise ih nije otvorio.

Moreby mu je oslusnuo grudi, a zatim mu stavio pod nosnice pernati kraj svog poglavicnog skiptara.

- On je mrtav, - izjavio je na kraju.

- Mrtav?

Jedan od nosaca, onaj pokriven ljuskama, poce da place.

- On je bijo dobar, - jecao je. - On je bijo veliki rati poglavica. Sto c’mo sad?

- On je mrtav, - ponovio je Moreby, - i dok se ne proglasi novi ratni poglavica, ja sam vam vodja. Umotajte ga u svoje ogrtace. Ostavite ga na onoj ravnoj steni. Tamo ne zalaze zivotinje, tako da ga niko nece uznemiravati. Uzecemo ga kad se budemo vracali. A sad, ne zaboravite da moram da izvrsim nasu osvetu nad ovom dvojicom. - Napravio je pokret skiptarom. - Dolina sna je vec sasvim blizu. Uzeli ste pilule koje sam vam dao?

- Da.

- Da.

- Da.

- Da.

- Vrlo dobro. A sad uzmite ogrtace pa ga umotajte.

Tako su i ucinili, pa su nas ubrzo ponovo podigli i odneli na vrh uzvisenja od koga je staza isla nadole u fluorescentnu rupetinu, boginjavu od kratera. Velike stene koje su se tu nalazile su izgledale kao da gore.

- Ovo je, - rekoh Hasanu, - moj sin opisao kao mesto na kome nit mog zivota prelazi preko plamtece stene. video me je ugrozenog od Mrtvaca, ali su sudjaje razmislile jos jednom i tu opasnost svalile na tvoja ledja. Onda, dok sam bio tek san u svesti Smrti, ovo je mesto bilo odredjeno kao jedno od onih na kome bih mogao da umrem.

- Pasti iz Shinvata znaci ispeci se, - rekao je Hasan.

Poneli su nas niz procep pa bacili na kamenje.

Moreby je otkocio pusku pa se udaljio malo unazad.

- Oslobodite Grka pa ga vezite za onaj stub. - Pokazao im je put puskom.

Tako su i ucinili pa mi cvrsto vezali ruke i noge. Stena je bila glatka, vlazna, ubistvena bez ikakvog spoljnog znaka.

Isto su ucinili i s Hasanom, otprilike dva i po metra s moje desne strane.

Moreby je spustio fenjer tako da je ovaj bacao oko nas zuti polukrug. Cetiri Koureta su bili demonski kipovi koji su stajali kraj njega.

Nasmesio se. Polozio je pusku na stenoviti zid iza sebe.

- Ovo je Dolina sna, - rekao nam je. - Oni koji ovde zaspe, ti se vise ne bude. Ona, medjutim, konzervise meso i tako nas stiti od mrsavih godina. ipak, pre nego sto vas ostavimo... - Njegove oci se okrenuse prema meni. - Vidis li gde sam stavio pusku?

Nisam mu odgovorio.

- Verujem, nacelniku, da ce tvoja creva moci da se razvuku tako daleko. Ali, u svakom slucaju, nameravam da to tacno utvrdim. - Izvukao je bodez sa pojasa ikrenuo prema meni. Cetiri polucoveka su krenula s njim. - Sta mislis, ko ima vise petlje, vise petlji u crevima, mislim? Ti ili Arapin?

Nijedan od nas nije odgovorio.

- Beice vam obojici dato da se uverite sopstvenim ocima, - rekao je kroz zube. - A prvo ti.

Trzajem mi je izvukao kosulju i rasekao je po citavoj prednjoj strani.

Zaokruzio je ostricom u polaganom, znacajnom krugu neka tri prsta od mog stomaka, sve vreme mi proucavajuci lice.

- Ti se bojis, - rekao je. - Tvoje lice to jos ne pokazuje, ali hoce.

Zatim: - Pogledaj me u oci. Uguracu ti ostricu vrlo polako. Jednog dana cu te rucati. Sta mislis o tome?

Nasmejao sam se. To je odjednom postalo vredno smeha.

Njegovo lice se zgrcilo a zatim izduzilo u kratkotrajni izraz zbunjenosti.

- Zar si vec poludeo od straha, nacelniku?

- Perje ili olovo?

On je znao sta to znaci. Krenuo je da nesto kaze, ali je onda, neka cetiri metra dalje zveknuo sljuncic. Glava mu se trgnula u tom smeru.

Poslednju sekundu svog zivota je utrosio na vristanje, jer ga je silina Bortanovog skoka prikucala na tlo pre nego sto mu je otkinuo glavu s ramena.

Moj satanski pas je stigao.

Koureti su zavristali, jer su njegove oci uzareno ugljevlje, a njegovi zubi cirkularne testere. Njegova je glava iznad zemlje koliko i glava visokog coveka. iako su dobrabili maceve i udarili po njemu, trud im je bio uzaludan, jer su njegovi bokovi kao bokovi nosoroga. Cetvrt tone psa u mom Bortanu... Nije bas bio od onih o kojima je pisao Albert Payson Terhune.

Radio je gotovo jedan minut. Kad je zavrsio svi oni su bili u komadina i nijedan ziv.

- Sta je to? - upitao je Hasan.

- Stene koje sam nasao u vreci koju je more izbacilo na plazu, previse zilav da bi se udavio - moj pas, - rekoh, - Bortan.

Na meksem delu njegovih ramena je bilo posekotina. To nije stekao u ovoj borbi.

- Najpre nas je potrazio u selu, - rekoh, - i oni su pokusali da ga zaustave. Mnogo je Koureta danas izginulo.

Dokaskao je do mene i liznuo mi lice. Mahao je repom, cvilio, izvijao se poput steneta i trcao u uskim krugovima. Onda je skocio prema meni i ponovo mi liznuo lice. Zatim je ponovo poceo da poskakuje od veselja gazeci pritom po komadima Koureta.

- Dobro je to kad covek ima psa, - rekao je Hasan. - Ja sam ih u vek veoma voleo.

Kad je to rekao, Bortan ga je upravo njuskao.

- Vratio si se, vratio, stari zamazanko, - rekao sam Bortanu. - Zar ti ne znas da su psi izumrli?

Mahnuo je repom, ponovo mi prisao i liznuo mi ruku.

- Zao mi je sto ne ogu da te ceskam po usima. Ti, medjutim, ipak znas da bih to vrlo rado ucinio, zar ne?

Mahnuo je repom.

Otvorio sam i zatvorio desnu saku koja mi je bila vezana. Dok sam to cinio okrenuo sam glavu u odredjenom pravcu. Bortan je gledao; nosnice su mu bile vlazne i treperile su.

- Ruke, Bortane. Potrebne su mi ruke da me oslobode. Ruke da razvezu moje spone. Moras ih nabaviti, Bortane, i doneti ih ovamo.

Dohvatio je jednu ruku koja je lezala na tlu i polozio mi je pred noge. Tada je podigao pogled i mahnuo repom.

- Ne, Bortane. Zivu ruku. Prijateljsku ruku. Ruke koje ce me razvezati. Shvatio si, zar ne?

Liznuo mi je ruku.

- Idi i nadji ruke koje ce me osloboditi. Koje su jos prikacene uz telo i zive. Ruke prijatelja. A sad brzo! Idi!

Okrenuo se od mene i posao, pa zastao, jednom se okrenuo pa se uspeo stazom.

- Je li shvatio? - upitao je Hasan.

- Mislim da jeste, - odgovorio sam mu. - Njegov mozak nije obican pseci, a imao je na raspolaganju mnogo vise godina nego sto ih ima cak i u ljudskom zivotu da nauci da razumeva.

- Onda se nadajmo da ce brzo naci nekoga, pre nego sto zaspimo.

- Da.

Visili smo tako, a nos je bila hladna.

Cekali smo dugo vremena. Na kraju smo izgubili osecaj za njega.

Misici su nam bili zgrceni i bolni. Bili smo prekriveni sasusenom krvlju iz bezbrojnih sitnih rana. Svuda po nama su bile modrice. Bili smo osamuceni umorom, nedostatkom sna.

Visili smo tako dok su se konopci usecali u nas.

- Mislis li da ce uspeti da stigne do sela?

- Dali smo im lepu prednost. Mislim da imaju pristojnu sansu.

- S tobom je uvek tesko raditi, Karagee.

- Znam. to sam i sam primetio.

- ... Kao onog leta kad smo trnuli u kazamatima na Korzici.

- Jeste.

- ... Ili na marsu prema cikaskoj stanici, posto smo u Ohiu izgubili svu opremu.

- Da, bila je to losa godina.

- Da. Bila je to losa godina.

- Ali ti si uvek u guzvi, Karagee. ‘Rodjen da tigru veze rep u cvor’, - rekao je, - to je uzrecica za ljude poput tebe. Tesko je biti s njima. Sto se mene tice, ja volim mir i hladovinu, knjigu pesama, svoju lulu...

- Pst! Cujem nesto!

Bilo je to kloparanje papaka.

Iza skiljavog svetla srustenog fenjera pojavio se satir. Kretao se nervozno, njegov pogled je skakako s mene na Hasana i natrag, pa gore, dole, okolo i pored nas.

- Pomozi nam, mali rogati, - rekao sam na grckom.

Prilazio je oprezno. Ugledao je krv, raskomadane Kourete.

Okrenuo se kao da ce da pobegne.

- Vrati se! Potreban si mi! To sam ja, svirac u frulu.

Zastao je i ponovo se okrenuo, dok su mu nosnice podrhtavale, sirile se i skupljale. Njegove usiljene usi su se zatrzale.

Vratio se s bolnim izrazom na svom gotovo ljudskom licu, dok je prelazio preko tog krvavog bojista. - Mac. do mojih nogu, - rekao sam pokazujuci mu ocima. - Podigni ga.

Nije bas izgledalo kao da mu se dopada ideja da dodirne ista proizvedeno ljudskom rukom, najmanje od svega oruzje.

Odzvizdao sam poslednje stihove svoje poslednje melodije.

Njemu su se ovlazile oci. Obrisao ih je svojim kosmatim nadlanicama.

- Podigni mac i preseci mi veze. Podigni ga. - Ne tako, posecices se. Za drugi kraj. - Da.

Podigao ga je kako treba i pogledao me. Pomerio sam desnu ruku.

- Konopci. Preseci ih.

Tako je i ucinio. Potrajalo je to dvadeset minuta i ostavilo mi na ruci krvavu narukvicu. Morao sam stalno da pomeram ruku da mi ne presece neku arteriju. Ali je na kraju oslobodio i pogledao me pogledom punim ocekivanja.

- Sad mi daj taj mac i ja cu se pobrinuti za ostalo.

Polozio mi je ostricu u ispruzenu ruku.

Uzeo sam je. Nekoliko sekundi kasnije bio sam slobodan. Zatim sam oslobodio Hasana.

Kad sam se ponovo okrenuo, satira vise nije bilo. U daljini sam cuo sumanut topot.

- Sejtan mi je oprostio, - rekao je Hasan.

Udaljili smo se od Vruce tacke sto smo brze mogli, tek okrznuli selo Koureta pa nastavili prema severu sve dok nismo naisli na stazu u kojoj sam prepoznao put za Volos. Je li satira pronasao Bortan i nekako ga naveo da dodje do nas, ili nas je stvorenje samo primetilo pa me prepoznalo, bilo je nesto u sta nisam mogao da budem siguran. Bortan se, medjutim, nije vratio, tako da sam imao osecaj da je rec o ovom drugom.

Najblizi prijateljski grad je bio Volos, verovatno dvadeset pet kilometara na istok. Ako je Bortan otisao onamo, gde bi ga prepoznali mnogi od mojih rodjaka, proslo bi ipak mnogo vremena pre nego sto bi se vratio. To sto sam ga poslao po pomoc bilo je ono sto se radi kad vise nema nikakve sanse. Ako je pokusao negde drugde, a ne u Volosu, onda zaista nemam pojma kad bi mogao da se vrati. Ipak ce naci moj trag i ponovo poci za njim. Mi smo sami isli napred, pokusavajuci da ostavimo za sobom sto je moguce veci komad puta.

Nakon desetak kilometara poceli smo posrtati. Znali smo da necemo uspeti da odemo jos mnogo dalje bez odmora, i zato smo pogledom trazili moguce prenociste.

Naposletku sam prepoznao strmo, stenovito brdo na kome sam kao decak cuvao ovce. Mala ovcarska pecina, tri cetvrtine puta uzbrdo, bila je suva i slobodna. Drvena fasada koja je zatvarala je bila prepustena propadanju, ali je jos sluzila svrsi.

Navukli smo nesto ciste trave za lezaj, utvrdili vrata pa se opruzili unutra. Hasan je zahrkao u sekundi. Moja svest se vrtela jos trenutak pre nego sto je otplovila, i u tom sam trenutku shvatio da od svih zadovoljstava - gutljaja hladne vode kad si zedan, rakije kada nisi, seksa, cigarete nakon mnogo dana bez nje - nema bas niti jednog kojme bi se moglo uporediti sa snom.

Najsladje je spavati...

Mogao bih da kazem, da je nasa druzina krenula duim putem iz Lamije za Volos - obalnim putem - sve ovo se ne bi dogodilo tako kao sto se dogodilo i danas bi Phil mogao biti ziv. Ali ja ne mogu stvarno da sudim o svemu sto se u ovom slucaju dogodilo: cak i sada, kad gledam u proslost, ne bih znao da kazem kako bih slozio dogadjaje kad bi se sve moglo ponoviti. Snage konacnog razdora su vec isle paradnim korakom izmedju rusevina, uzdignutog oruzja...

Do Volosa smo stigli iduceg popodneva, i zatim uz brdo Pilion do Portarije. Preko dubokog klanca lezala je Makrynitsa.

Presli smo preko njega i nasli ostale.

Phil ih je odveo do Makrynitse, zamolio za bocu vina i primerak Shelleyjeva Oslobodjenog Prometeja, pa zaseo s jednim i drugim duboko u noc.

Ujutro ga je Diane nasla kako se smesi, i vec hladnog.

Podigao sam mu pogrebnu lomacu medju cedrovima kraj rusevne episkopije, jer nije zeleo da bude pokopan. nasuo sam po njom tamjana i mirisavih trava, i bila je dva puta visa od coveka. Te noci ce goreti i ja cu reci zbogom jos jednom prijatelju. Cinilo se, kad bih pogledao u proslost, kao da je moj zivot bio uglavnom niz dolazaka i odlazaka. Kazem "zdravo". I kazem "zbogom". Samo Zemlja traje...

Do djavola.

I tako sam se tog popodneva prosetao s drustvom, sve do Pagase, luke drevnog Iolkosa, smesteno na rtu nasuprot Volosu. Stajali smo u hladovini badema na brdascu s koga je pucao lep vidik i na morske predele i a kameni vrh planine.

- Eto, bas su ovde Argonauti digli jedro i poceli svoje traganje za Zlatnim runom, - rekao sam nekom neodredjenom.

- Ko s oni uopste bili? - upitala je Ellen. - Tu sam pricu procitala u skoli, ali sam zaboravila.

- Bili su tu Herkules, i Tezej i pevac Orfej, i Asklepije, sin Severca, i Jason, kapetan, koji je bio ucenik kentaura Hirona - cija je pecina slucajno gore, blizu vrha Piliona, eno tamo.

- Stvarno?

- Pokazacu ti je jednog dana.

- Bravo.

- Ovde su se u blizini takodje borili bogovi i titani, - rekla je diane prisavsi mi s druge strane. - Nisu li titani iscupali Pilion i postavili ga na Ossu u pokusaju da se popnu na Olimp?

- Tako govori prica. Ali su bogovi bili milosrdni pa su nakon krvave bitke vratili predeo u prvobitno izdanje.

- Jedro, - rekao je Hasan i pokazao napola oguljenom pomorandzom koju je drzao u ruci.

Pogledao sam preko vode i gle, na obzorju je bila sicusna tackica.

- Da: ovo ovde jos sluzi kao luka.

- Mozda je to pun brod heroja, - rekla je Ellen, - koji se vraca s jos malo runa. Ali sta ce im svo to runo?

- Nije runo ono sto je vazno, - rekla je Crvena Perika, - vazno je dolazenje do njega. To zna svaki dobar pripovedac. Zenski rod je uvek sposoban iz runa napraviti zapanjujucu odecu. Zene su navikle da skupljaju ono sto ostane iza velikih pustolovina.

- To runo ne bi iblo ni sluga tvojoj kosi, duso.

- Ni tvojoj, mali.

- To bi moglo da se izmeni. Naravno, ne tako lako kao u tvom slucaju...

- Preko puta, - rekao sam glasno, - nalazi se rusevna vizantijska crvka - Episkoipija - koju sam predvideo za restauraciju u sledece dve godine. To je prema tradiciji mesto svadbovanja, dakle jednog od Argonauta, i morske nimfe Tetis. Mozda ste culi pricu o tom slavlju? Svi su bili pozvani osim boginje nesloge, ali je ona svejedno dosla i bacila zlatnu jabuku na kojoj je pisalo Najlepsoj. Gospodar Paris presudio je da vlasnicka prava na nju polaze Afrodita i tako je sudbina Troje bila zapecacena. Kad su poslednji put videli Parisa, ne bi se bas molgo reci da je bio mnogo srecan. Ah, odluke! Kao sto cesto govorim, ova je zemlja upravo vasljiva od mitova.

- Koliko dugo ostajemo ovde? - upitala je Ellen.

- Voleo bih da provedem jos nekoliko dana u Makrynitsi, - rekoh, - a onda idemo na sever. Recimo jos nedelju dana u Grckoj, a onda se selimo dalje, u Rim.

- Ne, - rekao je Myshtigo, koji je sedeo na kamenu i nesto govorio svojoj masini zureci pritom preko vode. - Ne, turneja je gotova. Ovo je poslednja stanica.

- Kako to?

- Nasao sam sta sam trazio i sad se vracam kuci.

- A sta je sa vasom knjigom?

- Ja imam svoju pricu.

- Kakvu pricu?

Poslacu vam primerak s autogramom kad bude gotova. Moje vreme je dragoceno, a ja vec imam sav materijal koji sam zeleo. Ali, u svakom slucaju, bar sav koji mi je potreban. Jutros sam nazvao Port i oni mi veceras salju Klizaca. Vi, ljudi, idite dalje gde god vam drago, ali je za mene gotovo.

- Nesto nije u redu?

- Ne, sve je u redu, ali je vreme da odem. Imam mnogo posla.

Ustao je i proteglio se.

- Moram da se pobrinem za pakovanje, pa se povlacim. A ova vam je zemlja, Konrade, zaista lepa, uprkos svemu. - Vidimo se svi za vecerom.

Okrenuo se i posao nizbrdo.

Napravio sam nekoliko koraka u njegovom pravcu i gledao ga kako odlazi.

- Pitam se sta ga je tako poteralo? - glasno sam pomislio.

Zacuo se zvuk koraka.

- On umire, - rekao je George tiho.

Mog sina Jasona, koji nas je pretekao nekoliko dana, nije vise bilo. Komsije su nam ispricale da je otisao u Had vece pre naseg dolaska. Patrijarha je na ledjima odnelo neko satansko pseto ognjenih ociju sto je razvalilo vrata njegovog stanista i odvuklo ga u noc. Svi moji rodjaci su zeleli da dodjem na veceru kod njih. Dos Santos je jos morao da se odmara; George mu je obradio rane i nije smatrao da je potrebno da ga prebaci u bolnicu u Atini.

Svuda je lepo, ali je kod kuce najlepse.

Prosetao sam se do Trga i proveo popodne u razgovoru sa svojim potomcima. Hocu li im pricati o Taleru, o Haitiju, o Atini? Da. Hocu, i jesam. Hoce li oni meni pricati o protekle dve decenije u Makrynitsi? Kao gore.

Odneo sam tada malo cveca na groblje, malo tamo ostao pa otisao do Jasonove kuce gde sam popravio vrata s ono malo alata koji sam pronasao u supi. Onda sam naisao na bocu njegovog vina i sve popio. Popusio sam i cigaru. Skuvao sam i loncic kafe i ispio ga do kraja.

Ali sam i dalje bio potisten.

Nisam znao sta se valja iza brda.

George je, medjutim, znao sve o bolestima, pa je rekao kako Veganac pokazuje nesumnjive simptome nervnog poremecaja od one E.T. vrste. Neizlecivo. Bez izuzetka smrtonosno.

A to se nije moglo cak ni pripisati u zaslugu Hasanu.

- Etiologija nepoznata, - bila je Georgeova dijagnoza.

I tako se sve preokrenulo.

George je to znao o Myshtigu jos od doceka - Sta ga je navelo na trag?

- Phil ga je zamolio da nadgleda Veganca kako bi utvrdio znakove fatalne bolesti.

Zasto?

Dakle, on mi nikad nije rekao zasto, a u ovom trenutku nisam mogao otici do njeg i upitati ga.

Evo mi problema.

Myshtigo je ili obavio svoj posao, ili mu vise nije preostalo dovoljno vremena da ga dovrsi. On je rekao da ga je dovsio. Ako nije, onda sam ja svo vreme stitio mrtvaca, bez ikakvog cilja i svrhe. Ako stvarno jeste, onda moram da znam rezutlate kako bih mogao vrlo brzo da donesem odluku u vezi ostatka njegovog zivotnog veka.

Vecera nije nista pomogla. Myshtigo je rekao sve sto mu se prohtelo da kaze i sad je ili ignorisao ili otklanjao nasa pitanja. I tako, cim smo popili kafu, Crvena Perika i ja izasli smo napolje da zapalimo cigaretu.

- Sta je bilo? - upitala je.

- Ja ne znam. Mislio sam da mozda ti znas.

- Ne. I sta sad?

- Ti reci.

- Da ga ubijemo?

- Mozda da. Ali prvo: zasto?

- Dovrsio je.

- Sta? Sta je zapravo dovrsio?

- Odakle da znam?

- Do djavola! JA moram da znam! Volim da znam zasto nekog ubijam. Moja mala nastranost.

- Nastranost? I jeste. Ocigledno, zar nije? Veganci zele ponovo da kupuju zemaljske terene. On se vraca da im podnese izvestaj o parcelama za koje su zaintereovani.

- Zasto ih onda nije sve obisao? Zasto je sve prekinuo nakon Egipta i Grcke? Pesak, kamenjar, prasuma i siroki asortiman monstruma - eto, to je sve sto je video. Tesko da moze da posluzi za stimulativnu procenu.

- Znaci da se uplasio, a ima i zasto, i da je srecan sto je ziv. Mogli su da ga pojedu boadili ili Koureti. Daje petama vetra.

- Bravo. Onda ga pustimo neka bezi. Pustimo ga neka podnese nepovoljan izvestaj.

- Ali to ne pali. Ako oni zaista zele da se ubace, onda nece nista kupovati na buf. Naprosto ce nam poslati nekog drugog - nekog zilavijeg - da to obavi do kraja. ubijemo li Myshtiga, onda ce znati da jos uvek mislimo ozbiljno, da i dalje protestvujemo i da smo to i dalje oni stari zilavi mi.

- ... Ali on se ne boji za svoj zivot, - glasno sam promozgao.

- Ne? Onda sto?

- Ne znam. Ali moramo da otkrijemo.

- Kako?

- Mislim da cu ga pitati.

- Ti si lud. - Okrenula se od mene.

- Po mome ili nikako, - rekoh.

- Onda neka bude kako god hoces. Nije ni vazno. Ionako smo vec izgubili.

Uhvatio sam je za ramena i poljubio u vrat. - Ne jos. Videces.

Stajala je ukoceno.

- Idi kuci, - rece; - vec je kasno. Prekasno je.

Tako sam i ucinio. Vratio sam se u veliku stru kucu Jakova Koronesa u koju smo se smestili i ja i Myshtigo, a u kojoj je bio odseo i Phil.

Zastao sam u pokojnikovoj sobi, u prostoriji u kojoj je Phil poslednji put spavao. Njegov je Oslobodjeni Prometej jos bio na pisacem stolu, polozen kraj prazne flase. Kad me je nazvao u Egipat, govorio je o svom odlasku, a u medjuvremenu je pretrpeo srcani udar i prosao mnogo toga. Izgledalo je da bi u tom slucaju mogao starom prijatelju da ostavi neku poruku.

I tako sam otvorio taj bezvezni Shelleyev spev i pogledao unutra.

Bila je ispisana na praznim stranicama na kraju knjige, na grckom. Medjutim, ne na modernom grckom. Na klasicnom.

Isla je otprilike ovako:

Pa, onda, dobro, odlucio sam - neka bude zivot, a ne smrt, za Veganca. Phil je progovorio, a ja nisam sumnjao u njegove reci.

Vratio sam se za sto Mikara Koronesa i ostao s Myshtigom sve dok ije bio spreman za odlazak. Otpratio sam ga natrag do Jakova Koronesa i gledao ga kako pakuje poslednje stvari. Za svo to vreme smo izmenili mozda pet reci.

Njegove stvari smo izneli na mesto gde je trebalo da sleti Klizac, ispred kuce. Pre nego sto su ostali (u koje ukljucujem i Hasana) dosli da mu kazu zbogom, on se okrenuo prema meni i rekao: - Recite mi, Konrade, zasto razgradjujete piramidu?

- Da podbodemo Vegu, - rekoh. - Da vam stavimo do znanja, ako zelite Zemlju i ako vam uspe da je preotmete, da cete je dobiti u gorem stanju nego sto je bila posle Tri dana. Nece ostati nista u sta biste mogli da gledate. Spalicemo sav ostatak nase istorije. nece za vas ostati ni mrve.

Vazduh koji je izlazio iz dna njegovih pluca je sad to ucinio sa visokim cviljenjem - sto je bio veganski ekvivalent uzdaha.

- Hvale vredno, rekao bih, - odgovorio je Veganac, - ali ja sam tako zeleo da je vidim. Mislite li da biste ikada vise mogli ponovo da je slozite? Mozda u buducnosti?

- Sta vi mislite?

- Primetio sam kako mnogi od vasih ljudi obelezavaju delove.

Slegnuo sam ramenima.

- Onda imam samo jos jedno ozbiljno pitanje - u vezi vase sklonosti ka destruktivnosti... - izjavio je on.

- A to je?

- Je li to stvarno umetnost?

- Idite do djavola.

Tada su se pojavili i ostali. Diani sam lagano odmahnuo glavom, a Hasana zgrabio za zglob na ruci i drzao ga tako dovoljno dugo da bih mu odlepio sicusnu koju je flasterom ucvrstio na dlan. Onda sam i njemu dozvolio da se nakratko rukuje s Vegancem.

Klizac se zujeci spustio sa sve tamnijeg neba i ja sam pomogao Myshtigu da se ukrca, a licno sam mu natovario i prtljag, kao sto sam licno i za njim zatvorio vrata.

Uzleteo je bez incidenta i nestao za nekoliko sekundi.

Kraj bezveznog izleta.

Vratio sam se u kucu i presvukao se.

Bilo je vreme da spalim prijatelja.

Naslagan visoko u noc, moj je zigurat od drveta nosio sve sto je preostalo od pesnika i prijatelja. Raspalio sam baklju i ugasio elektricni fenjer. Uz mene je bio Hasan. Pomogao mi je da odnesem les do kola i preuzeo uzde. Ja sam lomacu podigao na cempresima obraslom brdascu iznad Volosa, kraj rusevina crkve koje sam vec spomenuio. Vode u zalivu su bile mirne. Nebo je bilo cisto i zvezde jasne.

Dos Santos, koji nije odobravao kremiranje, je odlucio d ne prisustvuje, pa je rekao da ga muce rane. Diane je izabrala da ostane s njim u Makrynitsi. Sa mnom nije progovorila ni rec jos od naseg poslednjeg razgovora.

Ellen i George su sedeli na kolima koja smo natraske ugurali pod veliki cempres, i drzali se za ruke. Oni su, osim nas, bili jedini prisutni. Phil ne bi voleo da moji rodjaci nad njim naricu svoje zalopojke. Jednom je rekao da bi zeleo nesto veliko, sjajno, brzo i bez muzike.

Primakao sam baklju uglu lomace. Plamen je zahvatio pa polako poceo da zagriza drvo. Hasan je vatru pokrenuo jos jednom bakljom pa je zabio u zemlju, koraknuo unazad i zagledao se.

Dok su plamenovi progrizali svoj put prema gore, ja sam molio stare molitve i izlivao vino po zemlji. Nabacio sam na zar mirisne trave. A onda sam i ja odstupio.

- ... Gde god da si, smrt je odnela i tebe, - rekao sam mu. - ‘Otisao si da vidis kako se uz Aheron vlazno cvece otvara, sred senki pakla kako bodro nice’. Da si umro mlad, tvoj bismo odlazak oplakivali kao propast velikog talenta pre nego sto je doziveo svoje ispunjenje. Ali, ti siproziveo, i sad se to ne moze reci. Neki odabiraju kratak i uzvisen zivot pred zidinama neke svoje Troje, drugi zivot duzi i s manje muka. I ko moze reci koji je bolji? Bogovi su odrzali svoje obecanje dato Ahilu, da ce mu pokloniti besmrtnu slavu, tako sto su nadanuli pesnika da mu speva besmrtni pean. Ali, da li je on zbog toga bio srecniji, sada kad je mrtav kao i ti? Ja o tome ne mogu da sudim, prijatelju moj stari. Secam se reci koje si ti, kao manji bard, napisao o najvecem od Argivaca i o tom dobu snazno odapetih smrti: ‘Mrak razocaranja na popristu tom besni: Pretnja predznaka, pogibelj vremena... Ali pepeo vise u drvo ne izgara. Ognja nevidljivog muzika u toplinu oblikuje vazduh, ali dana vise nema.’ Zbogom mi ostaj, Phillipe Graveru. Neka te gospodari Feb i Dioniz, koji vole i ubijaju svoje pesnike, preporuce svom crnom bratu Hadu. I neka ti njegova Persefona, Kraljica noci, udeli svoju milost i pokloni ti visoko mesto u elizeju. Zbogom.

Plamenovi su gotovo dostigli vrh.

Tada sam ugledao Jasona kako stoji kraj kola, dok je do njega sedeo Bortan. Odmaknuo sam se jos vise. Bortan je dosao do mene i seo mi zdesna. Liznuo mi je ruku, samo jednom.

- Silino od lovca, opet smo izgubili jedan drugog, - rekoh mu.

On je klimnuo svojom velikom glavom.

Plamenovi su dosegli vrh i poceli grickati noc. Vazduh se ispunio miomirisima i hucanjem vatre.

Prisao mi je Jason.

- Oce, - rekao je, - odneo me je do mesta gde gore stene, ali si ti vec utekao.

Klimnuo sam glavom.

- Oslobodio nas je prijatelj neljudskog lika. Pre toga, ovaj tu, Hasan, likvidirao je Mrtvaca. I tako su se tvoji snovi do sada pokazali koliko istinitima, toliko i neistinitima.

- On je taj zutooki ratnik iz mog vidjenja, - odgovorio je Jason.

- Znam, ali to je vec proslost.

- Sta je sa Crnom zveri?

- Ni sija ni vrat.

- A nista.

Gledali smo tako dugo, dugo vremena, dok se noc povlacila u sebe. U nekoliko navrata Bortan je naculio usi prema napred a nosnice bi mu se rasirile. George i Ellen se nisu pomakli. Hasan je sve posmatrao svojim cudnim ocima, lisenim izraza.

- A sta ti mislis sad da radis, Hasane? - upitao sam.

- Ponovo da podjem na brdo Sindjar, - odgovorio je, - na neko vreme.

- A posle?

Slegnuo je ramenima. - bilo kuda gde mi je pisano, - odvratio je.

I tada je do nas dopro uzasan zvuk, nalik na stenjanje nekog gorostasnog kretena, propraceno zvukom lomljenja drveca.

Bortan je skocio na noge i poceo da zavija. Magarci koji su dovukli kola nelagodno su se odmakli. Jedan od njih je kratko zanjakao.

Jason je stegao zasiljeni stap koji je podigao sa gomile ugaraka i ukrutio se.

I tada je nasrnuo na nas, tamo na cistini. Veliki i ruzan i sve ostalo, kakvim su ga ikad nazvali.

Onaj, koji se hrani ljudima...

Onaj, pod kojim se trese zemlja...

Tesalska Crna zver.

Konacno je neko mogao da kaze sta je on u stvari. To jest, ukoliko se zvuce da moze da prica.

Mora da ga je k nama privukao miris spaljenog mesa.

Bio je stvarno veliki. Kao slon, bar toliki.

Koji je ono bio Herkulov cetrvti podvig?

Divlji vepar Arkadijski, eto sta.

Naglo sam pozeleo da je Herkul jos negde u blizini, pa da nam pomogne...

Velika svinja... S grebenastim ledjima i kljovama dugackim kao ruka... Male svinjske ocice, crne, koje kolutaju u odbljesku vatre, divlje...

Rusio je drvece pred sobom...

Pa ipak je zaskicao kad je Hasan izvukao zapaljeni ugarak iz zeravice i saterao mu je u rilo, zaskicao i naglo se okrenuo od nas.

A takodje je i zakrivudao, sto mi je dalo vremena da dograbim Jasonov stap.

Potrcao sam i pogodio ga njime u levo oko.

Tada je ponovo zakrivudao i zapistao kao parni kotao koji pusta.

... I na njemu je vec bio Bortan i razdirao mu plecku.

Nijedan od moja dva napada na njegov grkljan nije izazvao nista vise od povrsinskog ranjavanja. On se rvao, plecima protiv ocnjaka, dok najzad nije otresao Bortana i oslobodio se njegovog zahvata.

Do tada je Hasan vec bio pored mene i mahao svojim zapaljenoi ugarkom.

Jurnuo je na nas.

Odnekud sa strane George je u njega ispraznio citav sarzer automatskog pistolja. Hasan je hitnuo ugarak. Bortan je ponovo skocio, ovog puta sa slepe strane.

... I sve to je prouzrokovalo da jos jednom skrene u svom jurisanju, da se zabije u sad vec prazna kola i ubije oba magarca.

Tada sam potrcao na njega i gurnuo stap prema gore kod njegove leve prednje noge.

Stap se prelomio nadvoje.

Bortan je nastavio da ujeda i njegovo rezanje je preraslo u neprekinutu grmljavinu. Kad god bi ovaj zamahnuo rukom prema njemu svojim kljovama, Bortan bi ga ispustao i odskakivao gotovo igrackim korakom; zatim bi se ponovo primicao da ga ljuti.

Bio sam siguran da se moje moje smrtonosno koslje od celika, zasiljeno kao igla, ne bi slomilo. Ono je, medjutim, bilo na Tastini...

Hasan i ja smo kruzili oko njega s najostrijim i raznju najslicnijim ugarcima koje smo uspeli da pronadjemo. Nastavili smo da ga ubadamo da bismo ga naterali da se vrti u krug. Bortan je i dalje pokusavao da mu napipa grkljan, ali je velika glava s rilom ostala pognuta, jedno oko je kolutalo a drugo krvarilo, a kljove su mlatarale napred-nazad i gore-dole poput maceva. Rascepljeni papci veliki poput hlebova iskopavali su velike rupe u zemlji dok se okretao u pokusaju da nas sve pobije, u narandzastoj igri plamenova.

Konacno je stao i okrenuo se - vrlo naglo za stvorenje te velicine - i njegova pleca udarise Bortana u bok i odbacise ga pored mene neka cetiri metra. Hasan ga je raspalio po ledjima svojom batinom a ja sam krenuo prema drugom oku, ali sam promasio.

Tada je krenuo prema Bortanu, koji je jos trazio oslonac - glava mu je bila spustena a kljove su se presijavale.

Kad je on nasrnuo na mog psa odbacio sam batinu i skocio. Vec je spustio glavu da mu zada smrtonosni udarac.

Kad se njegova glava spustila gotovo do zemlje, uhvatio sam ga za obe kljove. Nista nije moglo da zadrzi taj zamah nalik grabljenju, shvatio sam dok sam pritiskao dole svom snagom sto je bila u meni.

Ali sam pokusao i mozda ponesto i uspeo, makar na trenutak...

U najmanju ruku, dok sam leteo, odbacen kroz vazduh, ruku razdranih i krvavih, video sam kako je Bortan uspeo da mu se povuce s puta.

Bio sam osamucen padom jer me je visoko i daleko odbacio, a zacuo sam i besno skicanje velike svinje. Hasan je zakrestao, a Bortan je jos jednom svojim gromoglasnim grlom zaurlao svoj izazivacki bojni poklic.

... I do crvenog usijane Zevsove munje su dva puta sisle s neba.

.... I posvuda je bio mir.

Uspravio sam se polako, ponovo na noge.

Hasan je stajao kraj ugljevlja lomace dok mu je zapaljeni stap jos stajao u ruci podignut kao koplje spremno na bacanje.

Bortan je njuskao drhtavu planinu mesa.

Cassandra je stajala pod cempresom kraj mrtvog magarca, ledja naslonjenih o stablo; nosila je kozne pantalone, plavu vunenu kosulju - na licu joj je bio slabasan osmeh a u ruci moja puska za slonove iz koje se jos dimilo.

- Cassandra!

Ispustila je pusku: delovala je vrlo bledo. Ali, ja sam je vec drzao u zagrljaju i pre nego sto je puska udarila u tlo.

- Pitacu te mnogo toga, ali kasnije, - rekoh. - Ne sada. Nista sada. Hajde da jednostavno sednemo pod drvo i gledamo vatru kako gori.

Tako smo i ucinili.

Mesec dana posle toga Dos Santos je iskljucen iz Radpola. Od onda se nije culo ni za njega ni za Dianu. Glasine su govorile da su se odrekli Povratnickog pokreta, preselili na Taler i da sada zive tamo. Nadam se da to nije istina, a zbog dogadjaja tokom onih pet dana. Nikad nisam saznao punu pricu o Crvenoj Perici i verujem da je nikad necu saznati. Ako covek veruje u nekoga, ali stvarno veruje, mislim, i ako mu je stalo do nekoga, kao sto je njom mozda stalo do mene, onda mi se cini dolicnim ostati u blizini da bi se videlo da li je imala pravo ili ne u nasem finalnom velikom razilazenju misljenja. Ona to, medjutim, nije ucinila, i pitam se da li joj je sada zao zbog toga.

Zapravo i ne mislim da cu je ikad vise sresti.

Nedugo posle reorganizacije u Radpolu, Hasan se vratio sa Sindjara, ostao neko vreme u Portu, a onda kupio neki brodic, pa jednog dana otplovio a da se prethodno nije oprostio niti icim dozvolio da naslutimo njegovo odrediste. Pretpostavljalo se da je negde nasao novi posao. Doslo je, medjutim, do uragana, nekoliko dana kasnije, i ja sam u Trinidadu cuo glasine da ga izbacili talasi na obalu Brazila i da je docekao smrt od ruke divljih urodjenika koji tamo zive. Pokusao sam da proverim pricu ali mi nije uspelo.

Kako bilo da bilo, dva meseca kasnije, Ricardo Bonaventura, predsednik Saveza za borbu protiv progresa, Radpolove frakcije koja se razisla sa Atinom, je umro od mozdanog udara pri vrsenju svoje partijske duznosti. Nesto se govorkalo o otrovu kunica s divbana pomesanom sa sardelama (sto je izuzetno smrtonosna kombinacija, kako me uverava George, a sutradan je misteriozno nestao novi kapetan dvorske garde zajedno s Klizacem i zapisnicima poslednje tri tajne sednice SBPP-a (a da i ne spominjemo sadrzaj malog zidnog trezora). Za njega su rekli da je bio krupan muskarac zutih ociju s necim blago istocnjackim u crtama lica.

Jason i dalje napasa svoje mnogonoge ovce po uzvisinama, tamo gore gde Aurora napre dolazi da umrlja nebo ruzama, i nema sumnje da svojim pevanjem kvari omladinu.

Ellen je upravo u drugom stanju, sva onako lomna i siroka u pojasu, i ne zeli da razgovara ni sa kim osim s Georgeom. George bi voleo da pokusa da izvede jedan fantastican operativni zahvat nad embrionom, i to odmah, pre nego sto bude prekasno, da tako svog iduceg klinca osposobi i za disanje vode, a ne samo vazduha, a sve zbog one ogromne devicanske granice divljine koja se prostire pod povrsinom okeana a koju bi njegovi potomci mogli da osvajaju, tako da on postane otac nove rase pa da o tome moze da napise zanimlju knjigu, i tako to. Ellen, medjutim, nije suvise odusevljena tom zamisli, pa mislim da bi okeani mogli jos neko vreme da ostanu devicansko podrucje.

O da, pre nekog vremena sam odveo Georgea u Capistrano da gleda povratak pauk-netopira. Bilo je to zaista impresivno - kako svojim letom zamracuju nebo, kako se gnezde po rusevinama, kako jedu divlje svinje i ostavljaju zelene izmete svuda po ulicama. Lorel je dobio sate i sate toga na 3D coloru, i sad to pokazuje na svakom prijemu u Birou. To je san na neki nacin istorijski dokument, obzirom da smo do sada pauk-netopire vec uklonili s puta. Veran svojoj reci, George je medju njima pokrenuo zarazu slishija, i sad padaju kao muve. Prosle nedelje je jedan od njih pao nasred ulice uz veliki pljas! bas dok sam bio na putu Mami Juliji, s flasom ruma i kutijom cokoladnih bombona. Kad je tresnuo, bio je potpuno mrtav. ti su slishiji vrlo podmukli. Ubogi pauk-netopir i ne sluti sta se desava: on leti sav srecan, trazeci nekog koga bi pojeo, i tada baf! - strefi ga, i on pada usred bastenske zabave ili nekom u bazen za plivanje.

Odlucio sam da zadrzim Biro jos neko vreme. Sazvacu neki parlament posto zbrisem jednu stranku u opoziciji prema Radpolu - Nezob ili mozda nesto slicno tome: nesto kao Nezavisni obnovitelji ili tako nesto.

Dobre stare zavrsen sile razdora... bile su nam potrebne ovde dole medju rusevinama.

A Cassandra - moja princeza, moj andjeo, moja ljupka gospa - ona me voli cak i bez gljivica. Sredila ih je ona noc u Dolini sna.

Ona je, naravno, bila teret onog broda prepunog heroja koji je Hasan video onog dana na Pagasu. Na njemu ipak nije bilo zlatnog runa, vec samo moja soska s puskama i tako. Bila je to Zlatna tastina, koju sam izgradio sopstvenim rukama i koja je bila dovoljno solidna, sto mi je bilo drago da saznam, da izdrzi cak i tsunami koji je usledio nakon one stvarcice oznacene brojem 9,6 na Richterovoj skali. Bila je napolju na jedrenju kad se Kosu provalilo dno. Posle toga je uzela kurs prema volosu, zato sto je znala da Makrynitsa puna moje rodbine. I, lepe li stvari - da je imala onaj osecaj da preti opasnost i da je zato sa sobom na obalu ponela tesku artiljeriju. (Lepa je stvar i to sto je znala kako se njome rukuje. ) Moracu da se priviknem da njene predosecaje shvatam mnogo ozbiljnije.

Kupio sam tihu vilu na kraju Haitija nasuprot Portu. Ona je samo nekih petnaest minuta klizanja daleko od njega i ima veliku plazu i gomilu dzungle oko sebe. Ja moram da imam nesto, na primer citavo ostrvo, izmedju sebe i civilizacije, zato sto me muci taj, ovaj - lovacki - problem. Jednoga dana, kad su pravni zastupnici poceli da pristizu, oni bas nisu razumeli znak: PAZI OPASAN PAS. Sad ga razumeju. Onaj koji je momentalno u gipsu nece od mene sudski traziti odstetu, a u Georgeovim rukama ce biti kao nov dok kazes britva. Ostali nisu prosli tako ozbiljno.

Dobro je ipak da sam se nasao u blizini.

I evo me, kao i obicno, u neobicnoj situaciji.

Citava planeta Zemlja je otkupljena od vlade na Taleru, otkupio je veliki i mocni klan Shtigo. Najveci deo iseljenika je i tako zelela vegansko drzavljanstvo radije nego da ostane pod bivsom vladom na Taleru i da radi u Kompleksu sa sttusom registrovanih stranaca. To se kuvalo vec dugo, tako da se otudjivanje Zemlje svelo uglavnom na pronalazenje najpovoljnijeg kupca - zato sto je nasa izbeglicka vlada izgubila svaki drugi razlog postojanja onog trenutka kad je proslo to s drzavljanstvom. Dok je gore jos bilo Zemljana, mogli su da nadju opravdanje za svoje postojanje, ali su sad svi postali Veganci i tako vise nisu mogli da glasaju za njih, a sasvim je sigurno da bismo mi dole to jos manje ucinili.

I tako, prodaja prilicno velikog nepokretnog dobra - a jedini interesent bio je klan Shtigo.

Mudri stari Tatram se medjutim pobrinuo da Zemlja ipak ne postane vlasnistvo klana Shtigo. Citava transakcija je sprovedena u ime njegovog unuka, pokojnog Corta Myshtiga.

A Myshtigo je ostavio svoju zelju o raspodeli, oporuku ili testament, u veganskom stilu...

... u kojoj je spomenuo i mene.

I tako sam, ovaj, nasledio jednu planetu.

Zemlju, da budem tacniji.

Ovaj...

Do djavola, ja je ne zelim. Mislim, sigurno da sam zbog toga na trenutak zapanjen, ali cu vec nesto smisliti.

Bilo je to zbog te paklene vitalno-statisticke masine i jos cetiri velika izvora mudrosti kojima se stari Tatram posluzio. Trazio je nekog lokalnog upravljaca koji bi uzeo Zemlju u poserd i postavio demokratsku, predstavnicku vladu koja bi zastupala stanovnike, i koji bi se potom odrekao vlasnistva u korist onih koji na toj zemlji zive kad bi se jednom stvari pokrenule. Trazio je nekoga ko je svo vreme bio u toku, ko bi imao sve upravljacke kvalitete i ko ne bi zeleo da zadrzi citavu Zemlju samo za sopstveno uzivanje.

Izmedju ostalih, masina mu je dala i jedno od mojih imena, pa zatim jos jedno, s tim sto je to drugo bilo oznaceno s ‘moguce je da jos zivi’. Zatim je pregledan moj licni dosije i masina je vrlo brzo iskopala jos nekoliko imena, od kojih su sva bila moja. Pocela je da pretura po nesaglasnostima i neobicnim slicnostima, nastavila pipkati i davati zbunjujuce odgovore.

Nije proslo mnogo i Tatram je zakljucio da bi me bilo dobro ‘izviditi’.

Cort je dosao da napise knjigu.

On je u stvai zeleo da vidi jesam li Dobar, Cestit, Plemenit, Cist, Lojalan, Veran, Pouzdan, Nesebican, Blag, Vedar, Pouzdan i Bez Licnih ambicija.

Sto znaci da je bio razroki maloumnik jer je rekao: - Da, on je sve to.

Lepo sam ga presao.

Mozda je ipak imao pravo sto se tice nedostatka licnih ambicija. Ja sam lenj u tri materine i nije mi bas ni malo stalo da sebi natovarim na vrat glavobolje za koje vidim da nicu iz izmucene Zemlje pa da me kolju iz dana u dan.

Ipak sam spreman na izvesne ustupke sto se tice mojih licnih udobnosti. Verovatno cu svoj godisnji odmor skresati na samo sest meseci.

Jedan od pravnih zastupnika (ne onaj u gipsanoj kadi - onaj sa sinom) urucio mi je pisamce onog plavog. A to bi bilo, rezimirano:

CORT MYSHTIGO

To je size toga.

Pan?

Masine ne govore tako, zar ne?

Bar se nadam da ne...

Zemlja je divlje prebivaliste. Gruba je i kamenita.

Krs ce morati da se pocisti, deo po deo, pre nego sto bude moguce poceti izgradnju nekog anti-krsa.

Sto znaci da treba raditi, i to mnogo.

Sto znaci da ce mi biti potrebno sve cime Biro raspolaze bas kao i organizacija Radpol, da pocnemo sa tim.

Bas sada donosim odluku da li da prekinem ili ne turneje kroz rusevine. Mislim da cu dopustiti da se nastave jer cemo uskoro, bar jednom, moci da pokazemo nesto dobro. Postoji taj izvesni element ljudske radoznalosti koji zahteva od coveka da zaustavi korak i virne kroz rupu na svakoj ogradi iza koje se nesto gradi.

Mi sad imamo novac i ponovo smo vlasnici nase sopstvene imovine, sto korenito menja situaciju. Mozda cak ni Povratnicki pokret nije sasvim mrtav. Ako postoji vitalni program obnove Zemlje, mozda nam uspe da privucemo ponekog iz ex-populacije, ili da upecamo neke od novih turista.

Ili, ako svi oni zele da ostanu Veganci, onda mogu i to. Oni nam mogu biti dragi, ali nam nisu potrebni. Nasa vansistemska migracija ce opasti, osecao sam to, jednom kad ljudi shvate da i ovde mogu da napreduju; a nasa populacija ce rasti i brze nego samo po geometrijskog progresiji, i to zahvaljujuci produzenom fertilnom razdoblju koje se postize u ovom casu vrlo skupom S-S serijom. Ja nameravam da potpuno socijalizujem tu seriju. A posticicu to tako sto cu Program narodnog zdravlja dati u ruke Georgeu, osnovati klinike u unutrasnjosti i svima ponuditi S-S seriju.

Izvucicemo se. Vec sam se umorio od toga da budem cuvar groblja, i zaista mi nije do toga da svo vreme od sada do Uskrsa provedem procesajuci kroz Drvo sveta, makar i bio crnorodjeni sa sklonoscu za guzvu. Kada zvona zazvone, zeleo bih da mogu da kazem, "Alêthôs anestê", zaista uskrsnu, radije nego da moram da bacim testeru i potrcim (bing-a-bong, to zvona, klomp-klomp, to kopita i tako dalje). Sad je cas da svi dobri kallikanzaroi... Znate i sami.

I tako...

Cassandra i ja smo imali tu vilu na Zacaranom ostrvu. Njoj je tu bilo lepo. Meni je tu bilo lepo. Nije joj vise smetala moja neodredjena starot. Sto je dobro.

Bas tog ranog jutra, dok smo lezali naplazi i gledali kako sunce izgoni zvezde, okrenuo sm se prema njoj i spomenuo kako ce to biti veliki posao, jedan od onih koji nabijaju cireve na zeludac, pun glavobolja i tako.

- Ne, nece, - odgovorila je ona.

- Ne minimalizuj sto je imanentno, - rekoh. - To dovodi do inkompatibilnosti.

- Ni jedno od toga.

- Cassandra, ti si preveliki optimista.

- Ne. Ja sam ti onda rekla da srljas u opasnost, i tako je i bilo, a ti mi tada nisi verovato. Ovog puta osecam da ce sve ici dobro. To je sve.

- Svaka cast tacnosti tvojih dosadasnjih predvidjanja, ali ja i dalje mislim da ti potcenjujes to sto lezi pred nama.

Ustala je i lupila nogom o pod.

- Ti meni nikad ne verujes!

- Naravno da verujem. Samo evo, ovog puta slucajno nisi u pravu, duso.

Tada je otplivala od mene, moja gnevna sirena, otplivala u tamne vode. Posle nekog vremena je doplivala natrag.

- Okej, - rekla je uz smesak i otresla sitnu kisicu iz kose. - Imas pravo.

Uhvatio sam je za clanak na nozi, povukao ga, oborio je do sebe i poceo da je golicam.

- Prestani!

- Hej, ali ja ti verujem, Cassandra! Zaista! Cujes sta ti kazem? Ha, sta kazes na to? Zaista ti verujem. Do djavola! Sigurno si u pravu!

- Ti si jedan obican dupeglavi kallikanz... Au!

I bila je tako ljupka na morskoj obali, tako da sam je ostavio da se kuva sve dok nas nije okruzio dan, i bilo mi je lepo.

Sto je divno mesto da se zavrsi prica, sic :