Student je imao cvikere, glad za znanjem i glad za duvanom, i maskirnu uniformu.
Oko njega zimska Bosna, metar-snegovi i vetar jaucni kom brda i surduci nisu zapreke do sume gole a odelo sarom prolecno, impregnirano znojem i kalom kao da saradjuje upustajuci ledene plazove do drhtavog tela.
Gledao je cadjavu kucu u kojoj su njegovi saborci mucno brodili kroz snove pune gruvanja i jauka, zborista utvara, i, kao da pored njih lezi, cu mrmolj pravdanja drugih pred nekim strogim sudom, muklo jecanje zahteva za svojom osudom i kletve namerene svakom ko je znao da veliki povodanj dolazi.
"Imas li duvana?" odnekud je izbrcio mali Grujo, zbog trajne nesanice veciti strazar jedinice koju svoja strana ima negde u nesvesti i trudi se da je zatrpa ne bi li tezom potonula do dna postojanja a bivsa svoja strana kune i trazi ko zlata nesit blago cara Radovana.
"Odakle?" drnuo se Student. "Vezbaj jogu pa pusi."
"Tamo", pogledao ga je strazar odsutno, "ce biti i vatre, i dima, i nece biti nimalo hladno. Da li ce biti duvana?"
"Ako ga ponesemo."
Otisao je Grujo, otisli su i glasovi snevaca i Student stade pored tenka.
"Vreme je", pomilovao je hladni oklop, "da ti dam ime."
I video je sume i krcevine Jelove gore, dolju mirisnu i cvetnu ispunjenu zukom pcela i svoju bracu kako sa pataricama jure ka komsijskoj postavi zatecenoj u milionitom pokusaju izmestanja kamena medjasa, po njihovoj prici skrajnutog u nepravdu tokom davnog zemljotresa na Primorju; stajao je, nevidnjiv, kao i kad se to stvarno zbivalo, pored oca Ranisava i najmanjeg brata Mida Skojevca, koji su sa dovratka nadzirali pocetak i tok bitke.
Iako svojta, pljestali su kocevi kao po dusmanu; iako je postar, lose skriven, gledao, kroz psovke i zapomaganje pominjali su vlast kao da ona koliko sutra uplavljena nece doci i plavljenjem podsetiti na reci koje se u usta ne uzimaju.
"Tajo, tajo," cupkao je Skojo nestrpljivo, "da dresim Milisava?"
"Jok, jok, jok," ponosno je odmahnuo roditelj, "jos smo jaci!"
A deda Milisav, dobro vezan za stolicu, klatio se napred nazad slineci i bez upotrebe suglasnika pricao ognjistu o nekoj od svojih brojnih bitaka posle kojih ga je po sest njegovih savladjivali ponovo vezivalo do sledece velike nuzde.
Pomilovao je dedu smeseci se i opet metal ujede golu ruku.
"Neces", saputao je masini nezno, "dobiti ime. Bice to krik, vapaj. Bice to mrtvima poziv."
Otpasao je noz i otvorio kanti s bojom, umesto kicice zalomio dascicu od skrsene gajbe u kojoj je neka dobra dusa za Bozic poslala od svoje sirotinje odvojeno i na boku T84 napisao "DRESI MILISAVA".
Uvukao se u sobu i kroz zaparni bazd se probio do krpa koje je svojim krevetom nazivao. Kad se ususkao, skopio je oci, prizvao secanje i otpoceo cackanje onog sto mudar izbegava, jalov sanja a lud raspiruje.
Znao je da stete moze biti i po njega i po ovaj Svet senki kroz koji gazimo uvereni u postojanost njegovu.
Moze, ili hoce, ko zna?
Mudar?
Jalov?
Lud?
Ili zbog cackanja nerodjeni?
Negde u marku vecitom stotine lanaca se zvoneci zatezalo i otpustalo, i sgrgut strasni je iskao stogodj da ublazi zedj vekovnu.
Za tren je zastao, kao da slusa, kao da ceka, i kad se opet pomerio bio je to zveket nade, zveket pretnje.
"Neces..." saputao je mrak.
"Zboris?" zacudio se vezani. "Znaci, strah."
"Neces, neces, neces..."
"Za vedra neba lako je leteti", umovao je Turcin koji se zvao Zigfrid, imao nemacko ime, adresu i poreklo.
Samo mu je boja bila malo nepogodjena.
Leteo je umisljajuci borbeni let iako zemlja cuti a po nebu lete samo oni s dozvolom sile, pevao ruske pesmice i ganjao iz glave cudne misli o gradu s minaretima i mirisnom kupatilu u koje zuri da se s hurijama zabavi.
'Mora da je nesto iz literature' objasnio je sebi i presaltao se na germanski folklor i kulturu:
"Klinge klaine Vrulings lied, kling hinaus ins weite..."
A onda je motor umuknuo i F-15 je stao.
Ocekivao je s treninga poznat osecaj pada, ocekivao je prskanje o zaledjenu suverenu i zatvorio oci naprezuci se da ne upusti u um varvarske reci i molitve.
Prekrstio se nesizmaticki, ocitao preporuceno i odlucio da se hrabro suoci sa smrcu i oprezno dopustio levom kapku da ogoli njegovo k'o ugarak crno oko.
Dopustio je da mu se donja vilica odvali i bale procure; petlja se sama odvezala i ispustila preradjeno pivo u letacki kombinezon.
Avion je nepomicno lebdeo koju stotinu metara nad Ozrenom.
Zgrabio je mikrofon nameran da zove bazu, brodove, AWAKS-e, bilo koga, a tisina je navaljivala na njegove bubne opne kao da je Keopsovo roblje u tom smeru gura.
S istoka se pojavio helikopter ukrasen zastavom kojom su mu kao biku crvenom krpom mahali uceci ga da razlikuje dobro i zlo po rasporedu boja u troredu, i Zigfrid je potegao dugmice i palice ne bi li tu drskost krvlju izbrisao s plavetnila.
Nista.
Gazela je prisla i umirila se iznad desnog krila. Na vratima je sedeo Student u radnickom kombinezonu, cigaricom (napokon nabavljenom!) u ustima i majstorskom torbom oko vrata. Sisao je na krilo, dao znak pilotu helikoptera da dodje za pet minuta i zaputio se krilom mirno, kao da po najsiroj njivi Vojvodine gazi.
"Sta je, majstore", viknuo je prema kabini. "Zatrokir'o?"
"Gremlin!" sledio se Nemac. "Smrt."
Student se popeo na trup i zaputio ka repu i isprepadani pilot je nepomicno slusao lupu cekica, resko skripanje turpije i zubarski zvuk bormasine, pokusavajuci sebe da uveri da je i ovo iz literature a on je u bazi i sve sanja.
"Alo, sofer" pokucao je nebeski mehanicar po poklopcu kabine. "Kresni!"
"Was?"
"Verglaj!" pojasnio je Student rukom i nevidljivim kljucem. "Startuj masinu, jebo te bog gluvi!"
Zigfrid je pritisnuo dugme.
Plamen je suknuo, slatka buka mu je osnazila srce i krv je zakolala kao nekada. Dao je gas sladeci se prizoru naglog starta i nebeskog mehanicara kako pada raznesen repom i crvenoj krvci koja procvetava kroz snezni pokrov hladan i beo.
"Dobar, dobar", mahao je Student rukom, "ne muci masinu. Samo leruj."
Znoj je pekao, suze su pekle, i kad je Gazela dosla Zigfrid je jecao na nekom cudnom jeziku pominjuci kismet i ahiret.
"'Ajde sad!" viknuo je Student kad se uspentrao, i glas je nadjacao buku elise i motora, "Vozi, Misko!"
I avion je proparao nebo u pravcu juga.
Jedan lancic, tanak i od patnje necje iskovan, pukao je.
Strasni se zaorio smeh i suluda radost uvredila je mrak.
Iz nicega se otvorila cesma zlatna i ziva voda je potekla. Kraj nje casa optocena draguljima.
"Zedan sam!" grmelo je trazenje vekovima necuto u ovoj spilji apatije.
"Neces..." saputao je mrak.
Negde u daljini cuo se dobos i jareci glas ponemcice:
"Es wierd bekant gegeben! Es wierd bekant gegeben! Daje se na znanje! Sicer pita ko je zapalio zito..."
"Student nije!" zamrmoljio je glas odbrane. "Student je nevin."
Naljutio se mrak, opasno, i crnim je prekrio zvuk i ukazane likove Sicera, dobosara i plamicak odbrane.
Kad je oficir izasao iz belog oklopnog vozila s plavom zastavom, student
se sturio.
'Kad se sad nisam slogir'o, nikad necu!'
Lik iz sna mu je pruzio ruku:
"Major Sicer."
"Student."
"Obavesteni smo da imate teskog naoruzanja."
Led pod cizmom, led u ocima. Student je upalio malo vatre unutrasnje da se ogreje.
"Imamo debelog Mikajla!" zakrestao je mali Grujo i tridesetak odrpanaca, koji su godinu dana drzali ovu cuku izdrzavajuci napad za napadom, slatko se nasmejalo.
"Iako sam rodjen u Dortmundu", izdeklamovao je Sicer na tecnom srpskom, "svidja mi se vas smisao za humor pod ovim okolnostima."
Student zausti da pita cuje li nekad u glavi zvona i liturgiju, sanja li Belog andjela, cupka li nesvesno nogom kad cuje trubace; Htede, a kaza:
"Imamo onaj tenk."
Odmereno, s rukama na ledjima, kao kulak u obilasku svog poseda, mirovni oficir je odsetao do do tenka. Sneg je ruskao, grancice su pucale, a negde u sumi gavran graknu i zalepta krilima.
Sicer je stao i neka senka je tek na tren zaplesala po njegovom ljubaznom licu kad je spazio cirilicni natpis.
"Palite li?" mahnuo je Sicer glavom ka cevi.
"Ja sam", rece Student, "nevin."
Oficir ga je pogledao celicno-sivim ocima metalskog radnika.
"Ne kazu tako."
"Onda ce se iznenaditi kako je gadno kad palimo."
"Pazicemo, pazicemo... Nego, juce smo izgubili jedan avion", pazljivo se zagledao u lice sagovornika.
"Milo mi je cuti."
"Negde iznad vas prekinute su sve komunikacije s pilotom. U stvari, mi smo njega culi, a on nas ne."
"Pa sta rece?"
"Svasta, svasta... Da stoji u mestu, da gremlini popravljaju avion, a punom brzinom je sibao sve do Sredozemnog, i neposredno pred pad je buncao o nebeskom mehanicaru i sebi-lancu koji vezuje strasnu neman. Nismo uspeli da ga spasemo."
"Ni struje nemamo, a kamoli neke ometace."
"Vidim."
Student je osetio zov cackanog i umor od ove sitne igre.
"Sicer", upitao je, "ko vam je uvalio te kante? Zamislite da neka padne na grad i pobije posten svet!"
Oficir je stisnuo usne do beline.
"Hans", pozvao je vojnika koji je nezainteresovano sarao pruticem po celcu, "krecemo!"
Otisao je bez pozdrava.
"Nije ovaj dosao zbog tenka" gledao je mali Grujo za borbenim vozilom.
"A zbog cega bi?" obrecnuo se Student. "Polozaj je snimio i CNN, a ovi znaju i gde kenjamo!"
"Dosao je", svecano se isprsio nesanicar, "zbog imena tenka! Mora da je neki konkurs u pitanju, valjda ti je jasno!"
I bilo je. Na potpuno drugi nacin, ali bilo je.
Student je zamisljeno gledao u bela slova. Nesto se valja iza brega, iz njega, slutio je. Prepipao je dzepove,izvadio paklo cigara, kresnuo benzinac i zudno povukao.
"Pederu," zabezeknuo se Grujo, "otkud ti?"
Nebeski je izvadio cigaru iz usta, zablenuo se kao da gleda aktiviranu "kasikaru" i posteno rekao:
"Uzeo od pilota."
"Seres, ali daj."
Dunuo je sever i neimenovani vodja, koji se lane mesec dana skrivao od mobilizacije, zakleo da ce dezertirati prvom prilikom zabezeknutom majoru zaglabalom u izvesnost odbrane Kali-Juge i cuvanju zenice oka Njegovog i drndao isprepadane oficire sve dok stvarno nije zapucalo i dok mu se nije ukazalo sve ono sto je studirajuci u Beogradu ismevao, uhvatio je u sebi skriveno cviljenje upuceno vezanom.
"Evo", tupnuo je paklom o kaziprst. "Nocas cu i ja strazariti sa tobom.
"Stiglo te" sazaljivo je konstatovao Grujo i slasno povukao dim.
Dole, u stabu mirovnjaka, u sobi ispred koje su mrtvu strazu od isto obucenih a neobavestenih cuvala dva Kanadjanina s madjarskim bljescima u glavi, Sicer je stajao ispred karte Balkana premrezene brojnim linijama razlicite debljine i boje. Bila je iscrtana na providnoj plastici i osvetljena reflektorima sa obe strane.
Jedna tanka, skoro nepostojeca nit, polazila je od baze u Germaniji a zavrsavala se u moru debelom. Gledao je netremice, kao da vidi i avion i Ismaila preprogramiranog u Zigfrida, pa je naglo optrcao i zagledao s druge strane.
I opet.
"Vidis", pokazao je zatupelom pratiocu, "nestala je kad je pilot umro. Pokusao sam da je iscrtam s druge strane. Nestaje."
"Avion se vratio u bazu zbog kvara", rekao je Djovani, plavokosi Italijan od jedno dva metra/sto kila zive vage, svojim zvacucim teksaskim akcentom
"Nek ne krece drugi" zamisljeno je odmahnuo Sicer. "svaki lanac nam je sada vazan. Nemamo ih na bacanje."
"Iskujte nas jos."
"Kovac se ljuti. Iskovao je dovoljno, a nase je da gazdujemo valjano."
Naglo, kao da se iznenada setio, legao je ispod karte i zackiljio na jedno oko pokusavajuci da kroz splet poluprozirnih povrsina koje su spajale linije s obe strane nadje ikakav trag povezanosti one raspukle. Nije ga bilo.
Onda mu za oko zape neka promena.
"Mentol", grubo se obratio podredjenom. "Hitno zovi Skoplje!
Mozda je osvetljenje lose, mozda napon varira, ali kao da jos jedna linija bledi!"
Na umisljenoj medji izmedju umisljene Makedonije i umisljene Srbije, u toplom kontejneru jedan plavi slem je spavao, a jedan vec ceo sat posmatrao kazaljke.
Zvao se Ferid, bio je crn kao ugarak, i nervozno je bacao pogled ka usnulom kolegi Majklu iz Londona, sticajem okolnosti jos crnjem nego sto je on i sa oziljkom na licu kakav vracevi prave momcima po Africi da bi se devojke na smrt zaljubljivale kad ga vide.
Nadao se da ce Majkl cvrsto spavati bar dok ne prodje najavljena kompozicija sa dvadeset cisterni benzina i masinovodjom spremnim da tutne u dzep 3000 DEM za gledanje na drugu stranu.
Ugasio je radio koji je cudnim jezikom pricao ko zna sta i napregao sluh.
"Feride", javio se kolega ne otvarajuci oci. "Ne spavam. Ne nadaj se da ces ga propustiti. Kad voz dodje ti mu neces prici blize od pet metara. Ja cu obaviti posao."
"Zar sumnjas..."
"Ne sumnjam", zabelesali su jaki zubi na tamnom licu, "znam. Vi, crnci, bi za saku para prodali i rodjenu majku!"
I culi su pisak lokomotive, i kloparanje s Juga.
Izasli su u studen i Ferid je poslusno stao na propisanom razmaku: beli gazda je beli gazda iako je crn i u snu ponekad pevusi "Mundia mula katema, silame si kvata ku angula..."
Majkl je sanjarski gledao u crno-belu planincinu dopustajuci mislima da lutaju po prostorima kud su se misli njegovog kolege kretale. Upustio se u tu igru mirno, znajuci da iskusenje s lakocom moze pobediti, i zamisljao nekoliko kompozicija po 3000 DEM dnevno, sebe u otmenim kuplerajima samo s slemom na glavi i cizmama na nogama kako vrsi smotru kurvi plavusa, mlecno belog tena, proverava im bojevu gotovost, pa trazi bic.
U toj slici planine, u boji i odsustvu boje, u oko mu je odsjavao crveni auto, japanski, neunistiv, specijalno za njega napravljen u kom jezdi kroz saobracajnu vrevu nemilosrdno cukarajuci aute oko njegovog i lazno se izvinjavajuci zakacenima.
Zacudo, grad je bio africki.
A voz je dolazio otezuci kao sto prilici vremenu ovom i vaznosti njegovoj.
Uocio ga je.
Ucinilo mu se da voz ide nekako pored koloseka, i da svetla nema. Jebes ga, noc je, pa se svasta cini.
Trudio se da nazre koliko vagona ima i milo mu je bilo sto kraja kompoziciji nije nazirao. Ovo ce biti za orden.
Dade znake.
Kloparanje promeni ritam, metal o metal skripom se stisnu.
Pozurio je lokomotivi od sjaja ordena ne videci da svetla stvarno nema a ima koloseka vise, od srebrnih sina i hrastovih pragova pravljenog.
"Papire!" ostro je podviknuo i uperio lampu.
Oduzeo se, upisao i odmah sledio.
Kroz prozor se pomolio kostur s sajkacom na lobanji.
"Evo papira!" pruzio je vojnicku knjizicu i propisno pozdravio.
Klapnula je kost o kost.
Majkl je nevoljno pruzio ruku i primio dokumenta u sebi preklinjuci Ferida da prekrsi naredjenje, pridje i uzme i pare ako hoce, i nek ide s vozom u tri pizde materine ako mu to dusa iste.
Ferid je kolutao ocima, zvizdukao i posmatrao pejzaz.
Otvorio je knjizicu: cirilica, a citljiva.
"Kaplar Radojica Grujic", prosaptao je najcrnji Englez na svetu.
"Od majke Grozde, oca ne pamtim!" potvrdio je vojnik. "Nikog od roda vise nisam znao. U onom Prvom, krenuo sam u borbu protiv tvoje brace i pobratima, protiv soja-nesoja sa kojim zivota nema.
Ono kad je Srbija samo u marsu lednom postojala, kad je preko Albanije isla, nas desetak je zalutalo. Ka Jugu, znali smo, i tabali smo kroz klance, i sve nas je manje bilo.
Kad smo nas dva ostala, nasao nas je Arnaut i ponudio da se u njegovom fisu okrepimo. Ima ih i ovakvih i onakvih, culi smo, opreza je bilo, ali zima i krs kriknuse kroz ove kosti smrzle: "Idite, i tako noc s nama necete preziveti!"
Jesmo, otisli smo, i lepo jedosmo i jos lepse zaspasmo. Probudio sam se mrtav.
Cuo sam staru majku kako vristi, video sam tvoje kako mi kucu pale i ubijaju mi majku smejuci se kao da znaju da je te noci jedna loza zatrta. Ovo je paso pehar pun krasnog vina, krvi njene, nazdravi mi!"
Sama s' ruka pasi dize, sama noga kroci blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu pasa, a te kosti smejase se...Bog da prosti.
Iz vagona izadje drugi kostur.
"Ja sam Milica Sarajka", kaza. "Moji su gulili po Njemackoj dvadeset godina, znoj su lili, krv propisali da kucu skuce i mene zbrinu. Komsije su kucu porusile, a mene u drugu, javniju zbrinule. Voleli me kljasti i suklete, od ljubavi silne gasili mi pikavce po telu.
Moji su saznali da za izlazak treba platiti. Sve su prodali, debelo se zaduzili i dali pare sarajevskom Robinu Hudu. A ja, vec mrtva, gledala sam kako cerku zivu cekaju i kako od svoje ruke zbog mene umiru.
Evo, paso, pehar krasnog vina, znoja njihovog, nazdravi mi!"
Sama s' ruka pasi dize, sama noga kroci blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu pasa, a te kosti, smejase se...Bog da prosti.
Iz voza izadje treci kostur.
"Ja sam Dragan Voinovic, sa Kosova ravna. U ono doba sto mirnim sad zovu, u mom sljivaku me do smrti prebili Siptari. Pao sa duda, rekla vlast.
Imao sam malog zenu i malog sina. Ona je pravdu trazila a nasla ludilo i vristeci o pravdi i bogu umrla u "Lazi". Dete je htelo osvetu, a malo, a rekoh, vreme je opste ljubavi bilo, a usi u koje je reci izgovarao bilce su tvrdim voskom zacepljene. Molilo je, plakalo i u suzama umrlo.
Evo, paso, pehar krasnog vina, suza decjih, nazdravi mi!"
Sama s' ruka pasi dize, sama noga kroci blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu pasa, a te kosti smejase se, Bog da prosti.
Iz celog voza pomolise se lobanje i ruke s peharima.
"Feride, pijes li?" zabrujao je poj.
"Ne, vera mi zabranjuje" mirno je odgovorio crnac. "A i moj kolega je izgleda previse popio - eto ga tu, lezi kao da vise nikad nece ustajati."
"Feride, hoces li 3000 DEM da ovaj voz propustis?" zasustale su pare kao gaj na vihoru u prolece."Uzmi, Feride, ti ovde nisi zbog razapinjanja lanaca, zbog para si napustio svoju reku, svoje pleme!"
"Ne, nije sve u parama" zahvalio se placenik, "idite slobodno, a ja cu sutra predati izvestaj, proglasice me ludim i vratiti mojoj reci i mom plemenu."
"Dizi rampu, Feride" pustio je masinovodja zvizduk pare, "i cuvaj se ovakvih pijanki!"
I voz udje u umisljenu Srbiju da je stvarnijom ucini.
Kad je lanac ciknuo, i grohot se prolomio iz mraka izbi Sicer s mastiljavim plajvazom u ruci, majstorskim.
U levoj je drzao smanjenu kartu i pokusavao da ucrta raskinuto, da iz nevidljivosti ove iz nepostojanja povrati lanac u nevidljivost Sveta senki kog naupucnazivaju realnoscu.
"Vode!" zagrmeo je vezani i lanci su zazveketali.
"Neces, neces..." preteci je zavrteo glavom crtac i cuvar lanaca.
"Neces..." saputao je mrak.
"Jesi li cuo?" upitao je Student.
"To se samo sneg obrusio" neuverljivo je kazao Grujo.
Oblaci su uvili mesec i plavetnilo se umanji ustupajuci mesto tmini i vetru.
Student je krisom poljubio hrast iza kog je zalegao.
"Kad viknem, ozezi!"
"Ne budali, Studentu" odsapnuo je nesanicar, "prebice nas ovi nasi ludaci ako ih izbudimo.
Muslimani su prvi raspalili i jurnuli sumom podvriskujuci.
"Delji" zapucao je nebeski mehanicar iz AK71.
Zaprastalo je sa svih strana; sa krova barake grunla je zolja i, prelecuci polozaj koji su drzali strazari, u dzenet poslala dva sveta ratnika.
'Mikajlo, Bog ga blagoslovio!' zahvalno je pomislio Student menjajuci okvir.
Plamen je odsjavao odasvud, zvuk se lepio za zvuk, i Grujo klonu pored svog stabla.
Nagledan svega, ogrubeo od grvi i umiranja, Student ipak preblede.
"Grujo" pozvao je.
"Odoh ja, a ti pucaj."
"Ne lupaj, samo te kresnulo!"
Eksplozija rucne bombe bacene iz sume na prostor izmedju njih i barake nagna ga da se priljubi uz ledenu koru.
"Kresnulo me taman, i vreme je bilo", nastavio je Grujo kao da mirno sede u nekom kaficu i komentarisu sankericu.
"Slusaj, sa ovo pola vida sto mi je sa one strane vidim dve grupe da prilaze. Jedni su topli, i lica im poznajem. Oni ce mene povesti. Na koju stranu, ne znam. Valjda tamo gde su otisli svi koje sam za ovu godinu ispratio. Drugi su hladni i smradni i dosli su tebe da vode. Kad malo razmislim, ovaj napad nije da nas poraze, vec da se tebe domognu."
Student je primetio senku u preskoku izmedju dva stabla i pokosio je rafalom.
"Ne seri," okrenuo se ranjenom drugu, "nagrada za mene je 7 DEM."
"Ja ti rekoh", Grujo je pokusao da rasiri ruke i nasmeje se, "a sad zdravo!"
Ukocio se i saborac je znao da nema smisla zovom ga remetiti na putu kojim je upravo krenuo.
Onda je u glavi sevnulo, pa zamracilo.
Osvestio se na brdu Osoju i video Husniju, svog kolegu s fakulteta, vodju muslimanske jedinice sa kojom se mesecima preganja.
"Dje si, cetnik" nasmejao se Husnija kao nekada. "Vreme je da popricamo malo i bez "motorole".
"Nisam bio lud za ovim susretom. Bez obzira ko lezi, a ko pusku drzi."
"Sta bi ti radio da si ti mene uhvatio?"
"Posto smo ovde gde smo i zivimo kako zivimo, ubio bih te kao coveka. U boljim uslovima bih te zarobio i lepo pazio. Nadam se da ces i ti mene ubiti kako to borcu dolikuje."
"Ja bih, cetnik" pravdao se Husnija, "ali zarobili smo te po narudjbini. Za pare."
"7 DEM?" zgranuo se Student.
"Mnogo puta po mnogo vise."
"Slusaj, realno si mi procenio glavu. Jebiga, Isus je kostao trideset srebrnjaka, ja i ti smo dogovorili da ne nabijamo cenu. Koga ste to zavalili?"
Krug oko zarobljenika se razmace i Sicer doseta.
"Ja sam ponudio dobru cenu" naklonio se.
"Slusaj, Husnija" pridigao se Student prema muslimanskom vodji, "vi Srbi ste stvarno najgori!"
Husnija se smejao, njegovi borci siktali da bi ga rado tretirali po protokolu da nije obecan ovom finom gospodinu u komadu, a Sicer je zamisljeno odmahivao glavom.
"Ubaci ga u vozilo!" naredio je Djovaniju ne gledajuci ga.
A voda je i dalje tekla pored case, na nedohvat; lanci su zveketali i sve mocniji glas zatocenog je molio, ne, zahtevao jos vode.
Tako retko, a tako cesto, zbivalo se stosta, primetno samo lancima, karikama i raskovnicima.
I poneko od trkaca na ivici ostrine zileta sto deli Stvarni svet od ovog zbojnog, suznog i krvavog sa zadovoljstvom je uocavao o cemu se radi.
Pricalo se da upokojeni na ovom groblju kostiju stvoritelja kostiju nasih, koje srpskim prostorom neupuceno nazivamo, ne gundjajuci pristaju da izvire, skriju nezadovoljstvo potomstvom svojim i doprinose oslobadjanju onog najgindjavijeg, najljucem, kom se i kad je slobodan narocito ne mili da se stara o nasim umisljotinama vec ocekuje da se njemu po redu visnjem i po propisu dolazi.
Ko je za sramotu znao i ciji obraz nije pendzetiran lazima, praznim recima i iluzijom vec spreman da crvenilo stida primi, ko je bio spreman da u gomili kamenja kojom smo zasuti prepozna onaj svoj i svojih i da ga iz hrpe izvuce i na svinutim ledjima ponese do ponora koji valja zasuti da bi se dalje moglo krenuti, tihim glasom je pominjao pocivse, a nespokojne, vec skoro izbezumljene od lutanja neprekidnog i lisenog ikakve sanse da se nadju na ramenu koje im pripada.
Nerecom raseljeni i zlom voljom naneti na mesta pod kojim zemlja ili beton kriju strasne tajne prenosili su od usta do uha glas o nadimanju tla, pucanju asfalta i klizistima - otkrivacima zaboravljenih.
Nezvanim gostima masine su se kvarile, dobro dresirani momci postajali labilni.
U doba gladi, na raskrsnicama je neko ostavljao hranu.
U doba otkazanih letova, saobracaj na svodu nebeskom je zivnuo.
U doba odmakle Kali-Juge bilo je kajanja izvinjavanja i svecanih zakletvi.
U doba nedoba, neljudi utihnuse.
"Ne razumem" Sicer je ceskao bradu. "Eto te, okovanog lancima prve klase, u zgradi obezbedjenoj po svim propisima, a gluposti se i dalje desavaju."
"Rekoh," vec umorno rece Student, "ja sam amater, i to sto mi pricas meni jeste kao kakva bajka."
"Jesi li ti sludeo pilota?"
"Jesam, i to samo njega, i to opsenom, a ne magijom."
"Sta se onda desava?"
"Reci cu ti, posto, moja rec i sudbina nista ne menjaju: ja sam dobar pozivar. Odresio sam Milisava, a on je poziv preneo dalje, i svi mrtvi sad drese najstrasnijeg Milisava, pretka prvog, koga se i oni sto ce ga osloboditi plase."
"Onda" Sicer je izvadio "luger" i uperio ga ka suznju, mogu mirno da te ubijem. Pisace, ako ima rezona da se o tebi pise: NESTAO U AKCIJI. A jama bar ima u kojima te nece naci i ako te budu trazili."
"Imam i ja govor" nasmesio se Student.
"Minut."
U lancima osta kostur sa peharom u ruci.
"Mrzim te, Siceru, iako znam da mrznja na moju stetu ide. Kad bi se sva mora sveta skupila, ni za zeru ne bi razblazila zuc, krasno vino, kojim ces mi nazdraviti, paso!"
Sama's ruka pasi dize, sama noga kroci blize.
"A, ne!" otrze se cuvar mira i lanaca opseni. "Nece to piti vode, a ni ovaj vas"
Repetirao je i sit se napucao dok nije shvatio da je praskanje prestalo i da igla vec nekoliko puta u prazno bije.
Zapucalo je i u Srebrenici, i Sicer se trgao.
"Djovani, ne smeju me naci ovde! Pakuj mapu i kupimo se!"
"A les?" pokazao je nazovi Italijan na kostur koji su popunjavali meso i uniforma sa ruzama krvi koja je vec bojila i beton.
"Boli me uvo!"
Izjurio je napolje i, ne obracajuci paznju na opsti metez, uvukao se u transporter i pozvao koga treba.
Jos jedan lanac zacvile, zatoceni se poradova i pokusa da mu pomogne navaljujuci se punom tezinom i snagom na suprotnu stranu. A on izdrza.
"Ne pade Srebrenica" prokomentarisao je to Student. Mora da je "svetska zajednica" reagovala.
"Tebe su izvukli."
"Zar nisam mrtav?" iznenadio se pozivar.
"Nisi. Samo si dobro ranjen i jos bolje sludjen."
"Cuj, ako ti dam vode, hoce li svi lanci popucati?"
"Teska je ta casa, milioni je samo mogu podici. A ti si svoju kapljicu prilozio."
Lik smrtnika zatreperi i izblede.
"Onda", stize da kaze, "odoh ja!
"Vode!" riknu zatoceni i okovi zazvecase.
Opet, video je Husniju iznad sebe.
'Sanjao sam' pomislio je i nije znao je li mu milo ili zao zbog toga.
'Mora da sam bio u komi'
"Dobro je, prekostaces" nasmejao se kolega. "Znas, razmislio sam o svom postupku i vratio se da te izvucem. Srecom, ja sam musliman i lako mi je bilo da udjem u grad, a u zgradi nije bilo nikoga."
"Sto?" Student je pokusao da se pridigne i jeknuo od bola.
"Ne mrdaj se, onaj jezivi te dva puta pogodio" Husnija je seo pored njega. "Prvo, iako si "cetnik", nisi los. Smrt je cast koju smo jedan drugom obecali. Drugo, jebiga, u pravu si, i ja sam Srbin, od Poznanovica, ali rod je rod i put je put ma kakav bio."
"Saglasan s obe tacke?"
"Pa, hocemo li tu smrt?"
"Potpisali smo primirje. Komande kazu da ce nam jebati majku ako ga prekrsimo. A i da nismo, ranjen si. "Pozvao sam tvoje "motorolom", doci ce za koji minut. Jeste primirje, ali ne bi bilo zgodno da se skupimo na cistini."
"Husnija, sta cemo ja i ti kad sve ovo prodje?"
"Jarane, za nas dva sve je proslo i ljudi vise nikad necemo postati. Tuci cemo se u ovoj vrleti dok jedni ne pobede, a onda ce i moji i tvoji, zdruzeni, doci da trebe one sto ostanu zarad mira i sigurnosti."
"Zar je dotle doslo" pitao je a znao je.
"Dotle. A sad, odoh ja."
"Cetnici" su stigli kad je zadnji "balija" zamicao u sumu i Mikajlo, tesko naoruzanje, je pritrcao ranjeniku.
"Nisu zajebali!"
"Prenesite me u zaklon!" rekao je Student stisnutih zuba. "I dodaj mi "motorolu".
Ponese ga, dase mu.
"Husnija!" pozvao je kad su ga spustili. "Stani malo,
Imam strasan predlog!"
"Sta je?"
"Kad je dotle doslo, i kad ce tako biti, ajde bar da nasikiramo sve sto su izvan nase gore."
"Kako?"
"Zauzmite polozaj, pa da pocnemo."
Mala pauza, zarad konsultacije.
"Moze!" javio se kolega.
"Pali!" komandovao je student i pucnjava je otpocela.
Gruvalo je kao da ih deset puta vise ima, kao da niko ne racuna na povlacenje, izvlacenje ranjenika. Kao do zadnjeg, na smrt.
Najednom, s muslimanske strane stade.
"Da im se nije sta desilo?" ponovi Mikajlo fazon po stoti put, a prvi put se niko ne nasmeja.
"Gledaj na proplanak" pokazao mu je Student u pravcu odakle su ga malocas doneli.
Cistinom je isao Sicer, gologlav, s "lugerom" u ruci.
Isao je odsutno, a ciljno, ravno ka mestu na kom je njegov doskorasnji zatocenik lezao, a sad je vatreni stub, neprimeceno porastao u toku bitke lelujao i nemo varnicio.
Opet je sneg vrustao, opet su pucale grancice, ali umesto lepeta i krika gavrana iz sume se oglasio stari vuk.
Kad je prisao, suknu ka nebu, a zemlja puce i iz rasekline izroni ruka bez mesa. S peharom. Student namirisa svoju zuc.
Slabo se culo, a sve se razumelo; Sicer se neckao.
Druga ruka izbaci saku zlatnika. Cuvar mira i lanaca je pao na kolena i dahcuci skupljao balgo, ali pice ne popi.
Ruka izbaci srebrnjake; pohlepni oficir zadrhta, pokupi ih, ali pice ne popi.
Student ustade trpece strasni bol i zatetura ka proplanku. Posle nekoliko koraka, volja nadvlada i on sigurnije krenu, i uze od kostura svoj pehar.
"Ne umes ti to, Djovani", blago se obratio vojniku stradalom od ruke komandanta zbog svojih usiju, ociju i eventualnog pamcenja. "Uzece iz moje ruke i bez tri tovara blaga."
Okrenuo se ka izbezumljenom oficiru i pruzio mu pehar.
Sama s' ruka pasi dize, sama noga kroci blize. Pehar popi, ciknu muka, ciknu pasa, a te kosti smejase se, Bog da prosti.
Tocilac zuci cuo je jedan od debljih lanaca kako puca i fijuce, pa se uz zveket slaze po kamenom podu pecine u koju svako od nas jednom udje. Cuo je i smeh gromki kako se odbija kroz hodnike i vraca umnozen milionima puta kao se ori u ime svih onih sto tamo bez smeha borave.
"Sta to bi?" pitao ih je Mikajlo kad se Student vratio u zaklon. "Jel' bio ranjen?"
"Jeste."
Uto zatirlita "motorola".
"Cetnik, jesi li obavio?"
"Jesam."
"Da pocmem?"
"Pocinji."
I poce u trenu kad bi neka druga dvojica mozda mogla i prekinuti, da cuju zemlja i nebo kako je to kad od dva brata Poznanovica potomci pomeraju kamen medjas koji je, po tvrdnji Husnijinog oca, neko kliziste pomerilo.