TRCI, ZUCO, TRCI

Iz Istorije sveta,
kako ju je ispricao Krvavi

Ovaj odlomak iz romana Skitnica Krvavi (Blood's a Rover) nastavlja se upravo u onom trenutku i na onom mestu gde se zavrsava ranije objavljeni roman Decak i njegov pas. U prethodnom delu Vik i Krvavi, nakon sto su uspeli da pobegnu iz grada koji drzi Felinijeva banda, razdvajaju se, jer Vik prati Kvilu Dzun u podzemni grad Topeku. Pobegavsi na kraju odande sa njom, Vik se vraca da potrazi Krvavog - svoju glavnu sponu sa opstankom - koji je ranjen i umire od gladi. Cineci jedini izbor koji je mogao, Vik ubija devojku i mesom spasava zivot Krvavom.

NASTAVILI smo prema zapadu i pokusavao sam da ga oraspolozim Frojdom, ali ne vredi intelektualisati sa petnaestogodisnjakom koji je ucinio nesto sa cime ne moze da zivi.

"To je uglavnom moja greska", rekao sam jednog dana, nekih nedelju dana kasnije. Izgledao je ocajno. Nije dovoljno spavao, a kada jeste, zapevao je i jecao. Jecanje mi nije toliko smetalo koliko zapevanje: visok, ravnomeran ton bez prekida za udisaj. Ne znam kako je to izvodio. Bio sam zabrinut. Otkacinjao je.

Nije zastao i nije me cak ni pogledao.

"Nije da sam nezahvalan", rekao sam.

Odgovora ne bi.

Pozurio sam da ga stignem, iako nije isao onim hodom kojim ume da se krece po sat, dva, nekad kada prelazimo neku dugacku opasnu zonu. U stvari, hodao je kao zombi, bez ijednog poskoka, bez ijednog odskoka. Ali, bilo je iscrpljujuce, nogu pred nogu: kroz blato, kroz pepeo, nekad kroz rusevine. Samo nogu pred nogu, sat za satom.

Plasio sam se da spominjem hranu.

Jos uvek se secao onog posebnog obroka za mene. I ostataka.

Nijednom nisam rekao da sam gladan. Nisam se plasio da ga ne povredim... Plasio sam se da nece odgovoriti.

Mozda ga je onaj moj specijalni obrok otkacio nacisto.

Uhvatio sam ljubicasto-roze gustera i pojeo ga. Glava me je bolela i stomak mi je klobucao ceo sledeci dan, ali me je odrzao na nogama. Sta god da je bilo pre Treceg rata, sta god je od normalnih vrsta u tri stotine miliona godina od pensilvanijskog perioda naovamo napravilo ono sto jesu, ova odvratna ljubicasto-roze stvar je prosla kroz preterani broj mutacija u samo trideset devet godina. Halucinirao sam od nje.

Kao one noci, posto sam je pojeo, dok smo jos uvek bili na deonici za koju je zardali znak rekao da je Ohajski autoput, kad su poceli da mi se prividaju duhovi... i svi su nosili cipkane roze haljine.

Bilo je neverovatno toplo ceo dan, vlazno ispod niskog, teskog, zlokobnog pokrova od olujnih oblaka koji su se sabijali u vazduhu i slali talase odblesaka preko nepolomljenih ploca na autoputu. Malo pre sutona pocela je oluja, ali nije donela nikakvo olaksanje od vrucine. Spustila se vrela kisa koja je samo doticala autoput i cvrceci isparavala. Jastucici na sapama su mi bili izranavljeni, ali nisam molio Vika da usporimo ili da se zaustavimo.

Samo je nastavio da odbrojava korake, prema zapadu.

Oluja je stala kada je pala noc, oblaci su se udaljili i nastavili da se gomilaju iza nas. Ako je bilo meseca iznad njih, nisam mogao da ga vidim.

Culi su se zvuci iz sume koja je okruzivala autoput. Neki od tih zvukova su bile reci, ali one nisu bile iz meni poznatih grla.

Cinilo se da Vik nista ne cuje. Buljio je pravo ispred sebe, ne videci nista, i nastavili smo dalje. Nije mi se dopalo da putujem nocu po ovakvoj zemlji. Glava me je bolela, stomak mi je klobucao.

Onda sam ugledao duha.

Procureo je kroz pukotinu na autoputu, prvi u roze haljini. Pojavio se kao magla, kao dim duha iz boce. Kao para, proziran, iznikao je iz napuklog autoputa i viseo tamo ispred mene, njisuci se.

Vik je prosao pravo kroz njega.

Mogao sam da ga vidim kako odlazi kroz lelujavi oblik. Povukao sam se unatrag, dlaka na ledima mi se nakostresila. Usne su mi se zategle preko vilice i cuo sam sebe kako pocinjem da rezim duboko iz grla, na nacin koji je znacio uzas i ubistvo. Straznje noge su mi podrhtavale od suzdrzavane energije, priprema za skok ili beg.

Jer, ispustao je najjeziviji zvuk koji sam ikada cuo. Jadan, moleciv glas, koji je u podtonovima cuvao viziju bolne smrti i usamljenosti. Taj zvuk je sekao pravo kroz moj mozak.

To je bila devojka u roze haljini, cipkanoj roze haljini, haljini koja je je bila poderana i pocepana, kao da je neko pravio zavoje. Na haljini su nedostajali delovi. Na licu su nedostajali delovi.

Lelujala je tamo kao neko odvratno podvodno rastinje, usidreno duboko u razbijenom putu, njeno stablo tiho sisteca para, njene stapke maglicasti roze slap poderane tkanine, njen cvet samo deo lica, jedan obraz kao otkinut ocnjacima, kao od divlje zveri. A oci...

Lelujala je prema meni, i od mene, prema meni, od mene...

Jauknuo sam.

Dobijao sam vizije iz Vikove podsvesti!

Onda sam potrcao. Vrdao sam pored i oko nje izbegavajuci je, oci, te uzasne oci ispunjene bolom i smrcu, kotrljale su se u dupljama da me ulove dok sam se muvao.

Onda sam potrcao. Krenuo sam ukrivo dok sam okretao glavu da pogledam iza sebe. Bila se okrenula, stajala je licem prema meni, jos uvek usidrena u makadamu, jos uvek plutajuci kao vlati morske trave. Moje kandze su napravile prasketav zvuk kad su mi noge otisle ustranu i skliznuo sam na stomak.

Onda sam potrcao. Natrag gore, urlikao sam kao moji preci, jureci Vika i pokusavajuci da izvucem njegov mozak iz te rupe!

Oduvek nam je islo lose, ali ovo bi moglo biti najgore; nije bilo nacina da se savlada. Nesto mu se desilo sa tom devojkom, tom Kvilom Dzun Holms, tom cipkanom roze haljinom. Nesto razlicito od onoga sto je on znao o zenama ovde napolju, u divljini, gde je bilo uradi ili umri, tako prosto, prezivljavanje prvo i zadnje i na svim nivoima izmedu. Gde nije bilo vremena za neznosti i dragosti i Tom Sojer obilazi tarabu Beki Tacerove. Dobio je demonstraciju sta debil moze da uradi: lupila ga je po glavi i odvukla ga dole u podzemlje. Ali, nesto se zacelo u njemu, neko ljudsko osecanje kao ljubav. Nisam to mogao da sprecim, niti da ga zbog toga osudujem, jer sam pokusavao tako nesto da usadim u njega odkako samo zajedno.

Ali, ne ovako. Ne na nacin koji ce unistiti njegov dodir sa realnoscu. To nisam mogao da dozvolim. On je bio moj decak i svaki od nas je bio jedina stvar izmedu onog drugog i propasti.

A sada me je mrzeo. U njemu, duboko u njegovom decjem mozgu - jer to je on bio, petnaestogodisnji klinac - on je uradio nesto za sta je mislio da je uzasno, i preplavio ga je osecaj krivnje tamo, i sada okrivljuje mene. Sta, kog davola, zasto da ne? Zar nije dobri stari Krvavi poklopao svoje sledovanje?

Jos jedan duh se pojavio iz puta.

Bas ispred mene.

Tesko da sam mogao da se zaustavim.

Spustio sam dupe i pokusao da zakopam kandze u asfalt, ali uzalud. Proklizao sam cepajuci zdravo meso, pokusao sam da stavim noge ispod sebe, vrteo sam se kao rak na ledu...

...i prosao pravo kroz njega!

Jos jedna devojcica u roze haljini. Sa vise dronjaka i vise nedostajucih delova i krvavim patrljkom koji je viseo sa levog ramena gde je trebalo da bude ruka. Ovaj put je posegnula za mnom. Ovaj put sam je osetio. Ledenjaca kroz kicmu. Kao da je ledeni celik probio moju kozu i pokusao da me iscupa iz mene samog. Vrisnuo sam od bola i urliknuo od straha i nastavio pravo.

A Vik je isao dalje. Jos uvek prema zapadu, mrzeci me duboko u sebi, jer, ja sam ubio njegovu ljubav i zatim je pojeo. Cak nisam mogao ni da ga stignem.

"Vik! Vik, za ime Boga, Vik, stani!"

Nista. Cak se nije ni okrenuo da pogleda sta me je uznemirilo. Zatvorio se u neko grozno stanje bekstva, samohipnotisuce, samo hodajuci, jer je to automatska radnja, noga pred nogu. Koliko dugo je bio u tom stanju, a da ja nisam poduzeo nista jer sam hteo da ga pustim da sam to svari, ne shvatajuci da on paralise sam sebe, ne znam. Mozda jedan, dva dana. A ja sam bilo polulud od onog gustera kojeg sam pojeo. Mora da je u njegovoj krvi bilo neceg, neki ludi psihodelicni ili psilocibinski sastojak koji je reagovao sa lancima amino-kiselina koji sacinjavaju peptidne molekule za stimulaciju telepatske sposobnosti u mom mozgu - stimulans koji su neurofiziolozi Treceg rata, koji su mutirali moje pretke, zvali "psihoendorfin" - pa sam kupio ne samo Vikove misli, vec i njegove zakopane strahove i fantazije, njegovu podsvesnu krivicu i mrznju. I to gusterje meso je sjebalo moj psihoendorfin i sada sam video i osecao i mozda umirao od straha od fantoma iz mocvare Vikovog mozga.

Tri sazvakana duha, ektoplazmicna krv je curila iz poderotina i rascepa u njihovom mesu, iskliznula su iz autoputa oko mene. Opkolili su me. Osecao sam kako su mi se oci izbuljile i kako mi se koza najezila, i posao sam pravo kroz onog koji je bio ispred mene.

Srce mi je stalo.

Stvar u mojim venama i arterijama je odustala od toka do mog srca, cvrsto se zaledila, zavrtelo mi se, i sve je postalo mrtvacki belo i tresnuo sam na facu i umro. Duhovi su dosli po mene.

PONOVO je padala kisa. Jos uvek je bio mrak. Bio sam mrtav i kisa je padala po meni. Pacovski, pomislio sam. Bar je mogao da skloni moju lesinu sa kise. Na kraju krajeva, bili smo zajedno tri godine, nismo stranci. Kad sam ja hteo da budem sam, da se olaksam pored kakve zdrave bandere ili divnog zbuna, uvek je bio tu i blenuo u mene. "Jel' ja blenem u tebe kad cucis i stenjes?" obicno bih rekao. I sta biva kad mi treba da me odslepuje na suvo? Otisao je i ostavio me.

Nazvao sam ga nezahvalnikom nekoliko puta, zatim sam otvorio oci.

Pa, zamislite moje iznenadenje kad sam shvatio da nisam mrtav!

Onesvestio sam se, ocigledno, i jos uvek sam bio ziv. Duhovi iseckane devojcice su otisli.

Nema sumnje, to je bilo nesto sto sam pojeo... mislio sam. Kao ljubicasto-roze bhakh kojeg nikada vise tako mi nikada necu zvakati. Pravi haos sa mojim psihoendorfinom.

Okrenuo sam glavu i tamo je bio Vik, sedeo je poguren na ivici puta, naslonjen na butine, sa rukama oko kolena, piljio u prazno, ne trepcuci ocima. Imam katalepticnog decaka u sapama. Solo ratnik koji treba da brani moje osetljivo 'ja' odmaglio je iza prve krivine i niz put. Oci sirom otvorene, ukocen i tih, mokar do gole koze, drhtao je cak i na toploj, lepljivoj kisi.

Boleo me je svaki inc. Bilo da je energetski fond bio povezan sa radioaktivno ili psihodelicno promenjenim psihoendorfinom, imao je nevezane snage dovoljno ne samo da dozove te demone iz Vikove podsvesti, nego i da ih opremi stvarnom sposobnoscu da ubiju. Bio sam povreden. Svaki nerv u mom telu je bio skvrcen i istopljen. A jos se nisam ni oporavio od rana koje sam zadobio u YMCA tuci, ni od gladi koju sam trpeo cekajuci da se zatreskani Vik vrati iz podzemlja. Nekada se divim svojoj stamenosti pred licem sudbine. Odgovor je uzvisena priroda, naravno.

Razmisljajuci tako... i takode, pitajuci se kako cu kog davola da drmnem svog skoro katatonicnog ortaka Vika iz njegovog potencijalno suicidalnog stanja bekstva... pokusao sam da ustanem. To je bilo iznad mojih ne neznatnih mogucnosti. Lezao sam tamo i cvileo.

Plemenito Psece Breme - alias Vik, alias Albert - nije obracao paznju. Hej, govnaru! vikao sam mozak-mozgu.

To je njegovu podsvest dovelo do svesti da ja jos uvek postojim. I programer mrznje tamo unutra se smesta vratio na posao. Jos jedan duh je poceo da curi iz smrvljenog autoputa nekih sest stopa ispred mene. Imao je jedno oko i donja vilica mu je bila otrgnuta; krv je liptala iz vrata preko slatke roze haljinice.

Znao sam da je ovoga puta gotovo. Nisam mogao da se pomerim.

A onda, kada je sve bilo crno da crnje nije moglo biti, kada su problemi bili veci nego sto bi ijedan jadni pas trebalo da ih ima, kada je tama pre zore bila toliko gusta da bi covek mogao da se ispovraca koliko je sve usrano... stvari su postale mnogo gore.

Ono pacovsko kopile Felini i njegova robovska kola su gromovito dolazili niz Ohajski autoput pravo na nas.

Poceo sam da skupljam nasumicne mrvice formacija misli dugo pre no sto sam ugledao taj buketic cvetica od krvi i mesa. Meso je operativni pojam kada govorimo o Feliniju. Taj bas voli svoje deckice! Katamitija je prava rec za to. Nade jadne prosjacice kako gladuju u rusevinama, tetosi ih i stisce, stipka ih za obrascice i hrani ih usecerenim breskvama da napuni njihova dupenceta, i onda ih obrne.

Sa teskocom mislim o Feliniju i njegovoj gigantskoj bandi smradova. Rucak mi se vraca iz zeludca kada ne uspem da izbrisem njihovu sliku iz glave.

A sto se tice ljubavi prema Viku i meni, Felini je oseca odprilike koliko i ja prema vristavcima. Uspeli smo da mu ukrademo toliko hrane da smo mu pod A1 na listi za smaknuce.

Vik van igre. Ocajna kisa. Opaki stvorovi u sumi. Mrak. Na otvorenom. Bez zastite. Duh dolazi po mene. A Felinijeva gomila nasrce na nas.

Gde je Tvoja kosa, Smrti?

Dolazim, Krvavi, samo budi strpljiv.

Onda mi je sinulo: kog ce davola Felini ovde napolju? Prakticno drzi grad u svojim rukama. Sve druge bande su mu potcinjene, ne bi on napustio grad da se tamo nije desilo nesto katastrofalno.

Bilo je logicno da su na ovom putu,: to je bio jedini put prema zapadu koji smo uspeli da pronademo, zadnja linija odbrane. To sam dakle shvatio. Ali, sta je bilo iza Felinija, sta je bilo dole u gradu sto ga je oteralo... to je moralo da bude nesto sa cime ni ja ni Vik ne bismo mogli da se nosimo.

Morao sam da sklonim Vika. Sa puta. U sumu. Ako nas Felini spazi, bice to spora i ne bas elegantna smrt, kakvu je smislio za nas.

Naterao sam sebe da se pokrenem. Ne mnogo, ne zaista dobro, ali sam se pomerio. Malo u stranu... i duh se zanjihao prema meni. Malcice na drugu stranu... i duh me je pratio.

Hajde, gospo, mislio sam, zao mi je sto je vecera bila alfresko, ali, kao i sada, bio sam na samrti. Oladi malo.

Ali, nije bilo ladenja.

E pa, okej, nema vise mister Kompromisa, ni mister Razumnika ni mister Finog Karaktera. Sada radimo ono sto radimo najbolje - sto je cisto, jednostavno ostajanje u zivotu.

Iskopao sam to negde u sebi, ne pitajte gde, i podigao sam se kao iskusan sprinter i potrcao sam! Heja! Sad cu da te spetljam, bestelesna utvaro! Levo, desno, opet levo, i prosao sam je, prazne ocne duplje, vilica razvaljena, lipcuca karotida i sve... prosao sam je kao metak, zaneo se napred i udario u Vika tako prokleto jako da se prevrnuo natraske.

Onda sam skocio na njegove proklete grudi i ugrizao ga za uvo!

I, da vam kazem, to ga je probudilo.

"Felini!" rekao sam mozak-mozgu.

Izvalio je predivan ha, sta? I ponovio sam, vrlo sporo (primecujuci da je duh nestao kada se psihoticni pogled izgubio iz njegovih ociju): "Sada ce da nas zgazi Felinijeva robovska zaprega, gazda. Sada ce da nas nade topli i divni Felini koji ce ti odseci jaja i strpati ti ih u tvoja tinejdzerska usta. Sta kazes, sta ima, Alberte?"

"Odgrizao si mi uvo."

"Nisam odgrizao. Samo sam ga malo gricnuo."

"Zasto si to uradio, idiote blesavi?"

"Tako mi dunulo. To mi je od neposredne izvesne smrti."

"Isuse Hriste, pseto, krvarim svuda."

"Nije moglo na boljem mestu."

I dalje je stavljao svoju prljavu ruku na svoje izgrizeno uvo i zatim je odmicao da vidi krv. Nije bilo toliko puno krvi. Nije moglo da se vidi bez mesecine, ionako. Samo je pravio galamu ni oko cega. Nisam cak ni bio sklopio zube. Samo sam ga malcice zagrizao.

"Sigurno cu dobiti tetanus i umreti."

"Ne pre nego sto ti Felini metne nesto u guzu, kladim se."

To mu je privuklo paznju. To i zvuk pucketanja biceva po robovima upregnutim u Felinijeva kola. Sada su se culi. Ja sam sada mogao da cujem.

Vik je sada mogao da cuje. "Isuse", prosaptao je.

"Takode", rekao sam. "Hocemo li?"

I podigao se sa dupeta i potrcali smo.

Prirodno, na autoputu je bila deonica gde ograda nije bila srusena. Zato smo morali da trcimo pravo napred po asfaltu. I onda je bio tu, dolazio je pravo iza nas...

Felini, najveci olos, i nekih sto klosara, svi ubalavljeni i napaljeni, primetili su nas u mraku.

Kako?

Pa, nisam jedino pseto koje ume da cita misli, da se pravo kaze. Nazovite to losom srecom. Zovite to kapric. Prikacite za svoj sesir i zovite makaroni, sto se mene tice; poenta je da smo primeceni. I jedan od tih malih ljigavaca je vikao, "Eno ga onaj solo i njegov pas!" i cuo sam odozdo pijani Felinijev glas, "Vatajte! Uvatite mi tog malog!"

Gomila tabadzija, sto glavnih, sto robova, odvojila se od bande i krenula na nas.

"Izgleda da nalazis prijatelje gde god krenes", rekao sam Viku, trceci, trceci, trceci.

Neko je ispalio metak koji je mogao da siluje drvo dole u sumi, ali nije prisao ni blizu magli koju smo mi uhvatili. Problem je bio u tome sto je dao ideju drugim dripcima, pa su, iako nenavikli da razmisljaju, poceli da pljuckaju na nas. E sad, ako te jedan razroki kopilan gada, mala je sansa da te pogodi, ali kada pedeset kretena opaljuje odjednom vazduh se napuni losom srecom.

"Ovamo!" Vik je glasno viknuo.

Presekao je prema ogradi, ali mi nije bilo jasno kako je mislio da je prede, sa mnom ili bez mene. Kako se ispostavilo, nije mislio. Prosao je ispod. Oluje su isprale jarugu ispod niza lanaca i provukli smo se kroz blato i izasli sa druge strane i nadrli prema sumi brzo koliko smo mogli, nogama istiskujuci zitki mulj pri svakom koraku. Jos deset sekundi i uspeli smo. Pravo medu drvece i gusto grmlje. Krzno mi je bilo puno gnusnih malih krpelja koji su nasli put unutra i koje ce Vik jednog po jednog morati da ukloni. Ako budemo zivi tako dugo.

Kisa se pojacala, i to je bilo dobro. Usporice nase progonioce. Nas nista ne moze da uspori... ni debele paucine koje su kao venci visele sa svakog drveta. Lepile su se i cepale dok smo se probijali kroz njih. Iznenada je rascep u nabreklim olujnim oblacima iznad nas propustio mladi mesec koji je prolazio visoko iznad oblaka; i u tom kratkom trenutku aluminijumske svetlosti suma je izgledala kao sredina ulice za vreme karnevala.

Paucine, velike kao gornja jedra fregata, svuda su visele ukrasene kisnim kapima, srebrne i predivne. Neverovatno kompleksne teritorijalne oznake majstorskih tkaca, od grane do grane, od debla do debla, nestajuci u najvisim grancicama; kruzne mreze visele su svuda, guste kao pahuljice i nepojmljivo komplikovane. Trcali smo dublje u sumu, probijajuci se kroz velove svile, unistavajuci kitnjaste mrezaste ukrase kao varvari u katedrali.

Iza nas su dopirali glasovi pedeset klosara iz Felinijeve bande kako se lomataju rastrkani iza nas. Zvuk njihovih cizama koje udaraju o prostirku od skliskog lisca i blata zvucao je kao da nas juri legija ljutitih patki.

Trcali smo uz blatnjavi breg, Vik se okliznuo i na stomaku smandrljao nizbrdo. Dok se batrgao na noge, zakacio je desnom nogom koren istrulelog panja. Video sam kako zakacinje, krenuo sam da ga upozorim, ali se on pokrenuo pre nego sto sam uspeo da se smislim. Cuo sam kako mu pucaju ligamenti i vrisnuo je.

Patke su prestale da sljapcu i osluskivale su.

"Ovuda!" uzviknuo je jedan od njih, zatim su promenili pravac i ponovo su nam bili na tragu.

Vik je ponovo seo. Lice mu je bilo smezurani krompir bola. "Oh, Isuse Isuse Isuse, oh, Hriste, kako to boli!"

Nema ateista u rovovima.

"Koliko je lose?" rekao sam.

"Ne znam. Cuo sam kako nesto puca. O sranje kako boli!"

Tetosio je nogu, drzeci blatnjavu cizmu sa obe ruke. Poceo sam vrlo brzo da mislim. Radio ono sto najbolje umem.

"Da li mozes malo da se pridignes?"

Klimnuo je, znajuci da sam nesto smislio.

"Panj. Supalj je. Popni se unutra, u njega. Tamo je velika rupa."

"Videce je i oni. Naci ce nas."

"Uradi."

Uradio je. Zaveslao je unatrag na rukama i zadnjici i uspeo da upadne u kratki stub panja. Okrenuo sam mu dupe i poceo da zgrcem blato u teskim mlazevima. Kopao sam i radio brzo, nisam stao ni kada mi se od bola u straznjim nogama cinilo da, do malopre smrznut, iznutra sav gorim. Pokrio sam ga blatom i liscem i delicima humusa, dok rupa nije bila zatrpana i on siguran unutra. Onda sam odcopao do plitkog ulegnuca izmedu dva gusta zbuna. Izrovao sam jazbinu ispod granja u pokrovu lisca cvrsto zbijenog kisom.

Bilo je mracno, bilo je mokro, bilo je tesko kretati se kroz ovaj deo sume sa paucinama i granama koje su dosezale do zemlje. Uz malo srece, oni ce se popeti uz breg i produziti dalje. Uz mrvicu dobre volje od strane nehajnog svemira, uspecemo.

TRI sata kasnije oni su otisli, i mi smo bili bezbedni.

Dugo sam mislio da nece da odustanu. Felini je do tog trenutka ocigledno bio poludeo od mrznje prema meni i Viku. Ali, dosta pre izlaska sunca su konacno odustali, poslednji zaostali tabadzija je utro sebi put natrag u kolonu i, iako nisam mogao da cujem robovsku zapregu da se kotrlja autoputem na zapad, znao sam da su otisli. U vazduhu nije bilo misli.

Ipak sam ostao u zaklonu jos jedan sat, da bih bio siguran.

Kako sam lezao tako na hladnom, na kisi koja je konacno postala vrlo hladna, sada kada ce to da napravi najvise stete, nakon sto su me proboli duhovi, sa tek malo zalecenim otvorenim ranama, umoran i uplasen, sa krpeljima koji su mi se probili kroz zamrseno krzno u kozu... jedva sam uspeo da se izvucem iz svog zaklona od budavog lisca.

Ubacio sam se niz blatnjavu vododerinu sa visokog nasipa i u pomaljajucem svetlu dana jedva sam uspeo da nadem panj u kojem je Vik bio zazidan blatom.

Nesto se micalo oko panja.

Svetlo nije bilo dovoljno dobro da bi moglo da se vidi sta je...

Ne mravi...

Ne, bilo je nesto vece. Crno. Veliko i crno i micalo se. Krenuo sam polako napred...

Zubi su mi cvoknuli a usne su mi se zategle preko vilice. Cuo sam rezanje straha i gadenja.

Pauci su ga dohvatili.

Nije mnogo ljudi znalo za ovo, u vreme pre Treceg rata kada su psi bili izmenjeni za telepatiju, ali mi mrzimo paukove vise nego ljudi. Bez obzira koliko tetka Tili vriskala i sakrivala se u veceu od bebe pauka na draperiji, to nije bilo ni jedan milioniti deo urodene odvratnosti i straha koje su psi osecali prema smrdljivim glibavim stvarcicama. Sve te dlakave nozice i gnusne stipaljke i buljave oci.

A ti pederi nisu imali jedan metar u telu, ni neobrijane noge jake kao mornarski konopac, ni celjusti koje su mogle da progutaju stene. I oni nisu ispredali caure tako cvrste i bele i brzo stvrdnjavajuce kao beton.

Ali, to je bilo pre Treceg rata kada je priroda sisla s uma i kad su gusteri postali roze i ljubicasti i u njihovoj krvi je bilo ludilo, i vodeni pacovi se razmnozavali kao larve i postali zeleni i oker i putovali u ubilackim coporima koji su mogli da savladaju konja ili coveka, da ne pominjemo divlje pse, ne zaustavljajuci se ni da vidimo sta kidaju na komade.

Veliko, sve je danas postalo veliko. Kao pauci koji zive u sumi i cekaju hranu da im dode.

Poskocio sam. Zagrebao sam uz breg i lajao opako koliko sam mogao, i neki od njih su se rasturili, njisuci se natrag na svojim zicama za povlacenje. Ali, najveci medu njima je jos uvek cucao na otvorenom vrhu panja, pljujuci svoju cauru, povijajuci bespomocno meso unutra, uhvaceno u zamku u blatu koje se stvrdnjavalo.

Jedna paukova noga se njihala sa strane. Zagrizao sam u nju iz sve snage, osecajuci mucninu kako raste u meni na sam dodir odvratnog stvora. Skljocnuo sam vilicama i stegao ih, i zatim cimnuo. Nesto je puklo i vrisak pauka je prosao kroz mene kao igle kroz ocne jabucice. Stvor se okrenuo i sa svilom koja je jos uvek curela, posao je nadole, trudeci se da me scepa.

Krenuo sam na oci.

Kandze su mi potonule, ljiga je zapljusnula preko mene, i stvor je vrisnuo jos jednom, kao nokti preko table. Onda je otpao s mene i odvukao se u sumu.

Seo sam na panj i pogledao unutra.

Sve sto se videlo od Vika, bio je deo njegove glave i njegovo lice.

Njegove oci su bile otvorene, ali je on otisao na to pakleno mesto gde preko pejzaza tumaraju duhovi ruckova u roze haljinama.

"Vik!" vikao sam, ulazuci svu svoju snagu u misao. "Vik, probudi se, covece! Hajde! Izlazi odatle!"

Pokusao sam da spustim prednje noge u truli otvor, ali je bio suvise daleko ispod mene, i znao sam, ako padnem tamo unutra, necu vise moci da izadem. Blato, uzani otvor, trulo drvo, lepljiva svilena caura...

I tada se pauk spustio na moja leda. Urliknuo sam od uzasa, izvio sam se i skljocnuo zubima prema njemu. Povukao se na svojoj zici, zici debeloj kao kabel na mostu, i izbacio mlaz lepljive bele tecnosti koja je zalila moje oci i opekla me, skoro me oslepivsi. Onda jos, i onda je stvor izvukao zicu glatko i cvrsto i vukao me pravo u svoje celjusti.

Zagrizao sam zicu ocnjacima i skocio sa panja. Povukao sam se cekajuci ga da napadne, ali se on namestio kao odvratni strvinar preko usta panja i nastavio tamo gde su mu brat ili sestra stali, zamotavajuci Vika u mrtvacki pokrov koji vise nikada nece da se otvori, dok ono sto lezi unutra ne umre i istruli i bude moglo da se izvuce malo po malo za kasniji obrok.

Sve je rucavalo! Sve na svetu!

Stajao sam tamo, iz sve snage misleci u Vika.

"Vik molim te molim te ortak, slusaj me! Dodi ovamo odatle, dodi i bori se! Mozes da se oslobodis. Molim, molim Vik! Ja sam sasvim sam ovde napolju! Hajde partner, izlazi napolje!"

I nastavio sam da vristim dok stvor nije zavrsio, pogledao uokolo i ugledao mene. Obavio je svoj posao i sada je trazio nova zadovoljstva.

Zato sam potrcao.

Trcao sam jako i brzo koliko mi je bol dozvoljavao. Trcao sam odande i ostavio sam ga tamo sa onoliko vazduha koliko je jos bilo u njegovim plucima. Ostavio sam ga negde u zemlji gde ga je vec njegova prva ljubav zarobila.

I trcao sam i trcao, dok nisam izasao iz sume, i nastavio sam prema zapadu, hraneci se usput najbolje sto sam mogao.

I nikad me vise nisu mucili duhovi devojcica u poderanim cipkanim roze haljinama.

Nije vise bilo duhova devojcica: samo jedan duh... petnaestogodisnji duh koji pilji u mene iz trulog panja sa ocima koje vise ne zanima sta je sa Najboljim Covekovim Prijateljem.