NOCNI TALASI

Kada je tip bio mrtav, a smrad njegovog spaljenog mesa nestao iz vazduha, svi se vratismo na plazu. Kori je nosio svoj radio, jedan od onih tranzistorskih, velicine kofera, kojima treba nekih cetrdeset baterija, i koji takode snima i reprodukuje kasete. Ne bi se moglo reci da je reprodukcija bila sjajna, ali svakako je bila glasna. Kori je bio imucan pre pojave A6, ali takve stvari vise nisu bile vazne. Cak je i njegov radio-kasetofon bio tek jedva vise od lepog parceta dubreta. U etru su ostale samo jos dve stanice koje smo mogli da uhvatimo. Jedna je bila WKDM u Portsmutu - neki seljober od didzeja koji je religiozno posasaveo. Pustio bi plocu Perija Komoa, pomolio se, trabunjao, pustio plocu Dzonija Reja, citao Psalme (kompletno sa svakom pauzom, bas kao Dzejms Din u Istocno od raja), a onda jos malo trabunjao. I sve tako nesto veselo. Jednog dana je pevao "Unoseci snoplje" napuklim, mutnim glasom koji je Nidlsa i mene terao na histerican smeh.

Stanica iz Masacusetsa bila je bolja, ali nju smo mogli da hvatamo samo nocu. Bila je to gomila klinaca. Verovatno su preuzeli odasiljac WRKO-a ili WBZ-a kada su svi ostali otisli ili pomrli. Oglasavali su se samo fol imenima kao RADIO DOUP, PICKA ili RADIO A6. Stvarno smesno, znate - da umres od smeha. Tu stanicu smo slusali dok smo se vracali na plazu. Ja i Suzi drzali smo se za ruke; Keli i Dzoen bili su ispred nas, a Nidls je vec prelazio preko vrha brezuljka i nestajao sa vidika. Kori je bio na zacelju i njihao svoj radio. Stounsi su pevali "Endzi".

"Da li me volis?" pitala je Suzi. "Samo to zelim da znam, da li me volis?" Suzi je bilo potrebno neprestano uveravanje. Ja sam bio njen meda.

"Ne", rekoh ja. Gojila se, i ako dovoljno dugo pozivi, sto nije verovatno, postace stvarno debela. Vec je imala pogan jezik.

"Stvarno si pokvaren", rece ona i prinese ruku licu. Njeni lakirani nokti zasvetlucase mutno na svetlu polumeseca koji se pojavio pre oko sat.

"Opet ces da places?"

"Zavezi!" Zvucala je kao da ce opet da place, nego sta.

Dodosmo do uzvisice i ja zastadoh. Uvek moram da zastajem. Pre A6, ovo je bila javna plaza. Turisti, izletnici, slinavi klinci i debele, vrecaste babe sa suncem opaljenim laktovima. Omoti slatkisa i stapici lilihipa u pesku, sav taj lep narod sto se ljubaka na peskirima za plazu, pomesani zadah izduvnih gasova sa parkinga, morske trave i koperton ulja. Ali sada, sva prljavstina i sva sranja nestala su. Okean ih je pojeo, sve to, uzgred, onako kako biste vi pojeli saku krekera. Nije bilo ljudi koji bi se vratili da ponovo zaprljaju. Samo mi, a to nije bilo dovoljno da se mnogo zaprlja. I mi smo voleli plazu, pretpostavljam - zar joj upravo nismo ponudili neku vrstu zrtve? Cak i Suzi, ta kuckica Suzi sa svojom debelom guzicom i zvoncarama boje brusnice.

Pesak je bio beo, sav u dinama, obelezen samo linijom plime - izuvijanom morskom travom, algama, komadima naplavljenog drveta. Mesecina je sve prekrila crnim srpastim prevojima i senkama. Napusteni toranj za spasioce stajao je beo poput skeleta nekih pedeset jardi od zgrade kupalista, uperen u nebo kao kost prsta.

I talasi, nocni talasi koji u naletima visoko izbacuju penu lomeci se o stenje dokle god nam pogled dopire, u beskrajnim napadima. Mozda je prethodne noci ta voda bila na pola puta do Engleske.

"'Enzi' od Stounsa", rece promukli glas na Korijevom radiju. "Siguran sam da vam se dopalo, pesma nase mladosti, puna slatkih gadosti, pravo sa groblja za rilne, ploca boli glava. Ja sam Bobi. Ovo je trebalo da bude Fredova noc, ali Fred je dobio grip. Sav se naduo." Suzi se tada zakikota, dok su joj prve suze jos bile na trepavicama. Krenuh prema plazi malo brze, da bi cutala.

"Sacekaj!" pozva Kori. "Berni? Hej, Berni, sacekaj!"

Tip na radiju citao je prljave pesmice, a neka devojka u pozadini upita ga gde je stavio pivo. On joj nesto odgovori, ali mi smo tada vec bili na plazi. Osvrnuh se da vidim kako Kori napreduje. Sada se spustao poleduske, kao i obicno, i izgledao je toliko smesno da mi ga je bilo zao.

"Trci sa mnom", rekoh ja Suzi.

"Zasto?"

Pljesnuh je po guzici i ona ciknu. "Zato sto je lepo trcati."

Potrcasmo. Zaostala je, dahcuci kao konj i dovikujuci mi da usporim, ali ja sam je istisnuo iz glave. Vetar mi je duvao kraj usiju i terao mi kosu sa cela. Mogao sam da osetim u vazduhu miris soli, ostar i opor. Talasi su hucali. Bili su kao zapenjeno crno staklo. Zbacih sa nogu gumene sandale i odjurih po pesku bosonog, ne mareci za povremeni ostar ubod skoljke. Krv mi je kljucala.

A onda se pojavio kiosk. Nidls je vec bio unutra, a Keli i Dzoen su stajali kraj njega, drzali se za ruke i gledali vodu. Napravih kolut napred, osetih kako mi pesak zapada pod kosulju na ledima, i docekah se kod Kelijevih nogu. On pade preko mene i utrlja mi lice u pesak, dok se Dzoen smejala.

Ustadosmo i iscerismo se jedan drugome. Suzi je odustala od trcanja i gegala se prema nama. Kori ju je gotovo sustigao.

"Koja vatra", rece Keli.

"Mislis da je dosao cak iz Njujorka, kao sto je rekao?" upita Dzoen.

"Ne znam." Ionako sam smatrao da to vise nije vazno. Kad smo ga nasli, nalazio se za volanom velikog linkolna, polusvestan i mahnit. Glava mu se nadula do velicine fudbalske lopte, a vrat mu je licio na kobasicu. Imao je Kapetana Tripsa, i to ne jos zadugo. I tako smo ga odneli na stenu koja se nadnosi nad plazu i spalili ga. Rekao je da se zove Alvin Sakhejm. Sve vreme je dozivao svoju babu. Mislio je da je Suzi njegova baba. To joj je bilo smesno. Bog zna zasto. Za Suzi su smesne najcudnije moguce stvari.

Kori je dosao na ideju da ga spalimo, ali sve je pocelo kao sala. On je citao raznorazne knjige o crnoj magiji i vesticama na koledzu, i neprestano nam se kezio iz mraka kraj linkolna Alvina Sakhejma i govorio nam da ce, ukoliko prinesemo zrtvu mracnim bogovima, duhovi mozda i dalje da nas stite od A6.

Naravno, niko od nas nije poverovao u to sranje, ali razgovor je postajao sve ozbiljniji i ozbiljniji. To je bilo nesto novo, i mi konacno to ipak uradismo. Svezali smo ga tamo za neku spravu za posmatranje - ubacis novcic i za vedra dana mozes da vidis skroz do Portlendskog Fara. Svezali smo ga pojasevima, a onda krenuli da cupamo unaokolo suvo zbunje i kupimo komade naplavljenog drveta kao deca koja se igraju nove vrste zmurke. Sve vreme dok smo to radili, Alvin Sakhejm se samo krivio i mrmljao nesto svojoj babi. Suzine oci postale su veoma sjajne i brzo je disala. To ju je stvarno palilo. Kada smo bili u jaruzi sa druge strane, pripila se uz mene i poljubila me. Imala je suvise ruza i osecao sam se kao da ljubim masan tanjir.

Odgurnuo sam je od sebe, i tada je pocela da se duri.

Popeli smo se natrag, svi, i nagomilali suvo granje i grancice Alvinu Dakhejmu sve do struka. Nidls je zapalio lomacu svojim zipom, i brzo je uhvatila. Na kraju, neposredno pre nego sto mu se zapalila kosa, tip je poceo da vristi. Mirisalo je kao slatka kineska svinjetina.

"Berni, imas cigaretu?" upita Nidls.

"Iza sebe imas nekih pedeset boksova."

On se isceri i pljesnu komarca koji mu je sisao krv na ruci. "Mrzi me da se pomeram."

Dadoh mu pljugu i sedoh. Suzi i ja smo sreli Nidlsa u Portlendu. Sedeo je na ivicnjaku ispred Drzavnog Teatra i svirao Ledbelijeve melodije na velikoj, staroj gibson gitari koju je negde ukrao. Zvuk je odjekivao uzduz i popreko Kongresne ulice, kao da svira u koncertnoj dvorani. Suzi se zaustavi pred nama, i dalje bez daha. "Berni, stvarno si kvaran."

"Daj, Suzi. Okreni plocu. Ta strana zaudara."

"Gade. Glupi, bezosecajni skote. Nakazo!" "Odlazi", rekoh ja, "da ti ne napravim sljivu, Suzi. Samo gledaj hocu li."

Ona ponovo poce da place. Stvarno je bila dobra u tome. Kori joj pride i pokusa da je zagrli. Ona ga udari laktom u prepone, a on joj pljunu u lice.

"Ubicu te!" Nasrnula je na njega uz vristanje i plac, masuci rukama kao propelerima. Kori odstupi, gotovo da pade, pa podvi rep i pobeze. Suzi krenu za njim izvikujuci histericne gadosti. Nidls zabaci glavu i nasmeja se. Zvuk Korijevog radija vrati nam se, jedva cujan od razbijanja talasa o obalu.

Keli i Dzoen su odlutali. Video sam ih kraj vode, hodali su obgrlivsi jedno drugo oko struka. Licili su na reklamu sa izloga turisticke agencije - Letite za divnu Sv. Lorku. Bilo je to u redu. Dobro su se slagali.

"Berni?"

"Sta je?" Sedeo sam, pusio i razmisljao o tome kako je Nidls podigao poklopac zipoa, kresnuo i napravio vatru pomocu kresiva i celika kao neki pecinski covek.

"Imam ga", rece Nidls.

"Jah?" Pogledah ga. "Siguran si?"

"Naravno da jesam. Boli me glava. Boli me stomak. Boli me kad pisam."

"Mozda je to samo hongkonski grip. Suzi je prelezala hongkonski grip. Trazila je Bibliju." Nasmejah se. Tada smo jos bili na univerzitetu, otprilike nedelju dana pre nego sto su ga zatvorili za svagda, mesec dana pre nego sto su poceli da iznose tela kamionima za dubre i pokopavaju ih bagerima u masovnim grobnicama.

"Gledaj." On upali sibicu i stavi je pod uglom ispod vilice. Mogao sam da vidim prve trouglaste mrlje, prve otoke. Bio je to A6, nego sta.

"Okej", rekoh ja.

"Nije mi toliko lose", rece on. "Mislim, u glavi. Ti, medutim. Ti puno razmisljas o tome. Vidim."

"Ne, ne mislim." Laz.

"Naravno da mislis. Kao sa onim tipom veceras. I o tome razmisljas. Kad malo mucnes glavom, verovatno smo mu napravili uslugu. Mislim da nije ni znao sta se desava."

"Znao je."

On sleze ramenima i okrenu se na bok. "Nije vazno."

Pusili smo i posmatrali talase kako dolaze i vracaju se. Nidls i Kapetan Trips. To je sve iznova ucinilo stvarnim. Vec je bio kraj avgusta, i za nekoliko nedelja prisunjace se prva hladnoca jeseni. Vreme da se smestimo negde unutra. Zima. Mrtvi do Bozica. Mozda svi mi. U necijem salonu sa Korijeim radio-kasetofonom na polici punoj Sazetih Knjiga Riders Dajdzesta i slabim zimskim suncem na tepihu u besmislenim sarama prozorskog okna.

Vizija je bila dovoljno jasna da od nje zadrhtim. Niko ne bi smeo da misli na zimu u avgustu. To ti je kao kad neko prede preko mesta gde ce ti biti grob.

Nidls se nasmeja. "Vidis? Ipak razmisljas o tome."

Sta sam mogao da kazem? Ustadoh. "Idem da potrazim Suzi."

"Berni, mozda smo mi poslednji ljudi na zemlji. Jesi li ikada pomislio na to?" Na slaboj mesecini vec je izgledao polumrtav, sa podocnjacima i bledim nepokretnim prstima nalik na olovke.

Odoh do vode i zagledah se preko nje. Nije se moglo videti nista osim nemirnih, pokretnih hrbata talasa, sa neznim uvojcima pene na vrhu. Grmljavina velikih talasa ovde je bila strahovita, veca od citavog sveta. Kao da stojis usred oluje. Zatvorih oci i zaljuljah se na bosim stopalima. Pesak je bio hladan, vlazan i nabijen. I da jesmo poslednji ljudi na svetu, sta onda? Ovo ce se nastaviti dogod bude meseca da privlaci vodu.

Suzi i Kori bili su gore, na plazi. Suzi ga je zajahala kao da je neukroceni zdrebac, i gurala mu je glavu u uzavrelu bujicu vode. Kori je mlatarao i pljuskao. Oboje su bili mokri do gole koze. Odoh tamo i gurnuh je nogom sa njega. Kori zapljuska na sve cetiri uzmicuci, prskajuci i hucuci.

"Mrzim te!" vrisnu Suzi na mene. Usta su joj bila mracni, iscereni polumesec. Licila su na ulaz u kucu zabave. Kad sam bio mali, majka je vodila nas, decu, u Drzavni park u Harisonu, a tamo je bila kuca zabave sa velikim licem klovna spreda, tako da se unutra ulazilo kroz usta.

"Hajde, Suzi. Aport, Dzeki." Pruzih joj ruku. Ona je sumnjicavo prihvati i ustade. Na bluzi i kozi zgrusao joj se vlazni pesak.

"Berni, nisi morao da me gurnes. Ti nikada..."

"Hajde." Nije bila kao dzuboks. Nikada nisi morao da ubacis novcic, i nikada nisi mogao da je iskljucis.

Odosmo plazom do glavne zgrade. Upravnik tog mesta imao je mali stan na spratu. Tamo je bio krevet. Nije ga stvarno zasluzila, ali Nidls je tu bio u pravu. Nije bilo vazno. Niko vise nije vodio racuna o rezultatu igre.

Stepenice su se pele uz bok zgrade, ali ja zastadoh samo na minut da bih pogledao razbijeni izlog i prasnjavu robu unutra koju niko nije zeleo da opljacka - gomile dukserica ("Anson Bic" i slika neba i talasa stampana spreda), svetlucave brezletne od kojih ti rucni zglob vec drugog dana pozeleni, jarka bizuterija, lopte za plazu, prljave cestitke, lose ofarbane keramicke madone, plasticna povracka (Tako realisticno! Probajte na sopstvenoj zeni!), svecice za Cetvrti jul, za praznik koji nije docekao da bude proslavljen, peskiri za plazu sa zgodnom devojkom u bikiniju koja stoji usred imena stotinu cuvenih letovalista, zastavice Cesto sam dolazio u Anson Bic dok sam jos isao u gimnaziju. To je bilo sedam godina pre A6, i furao sam sa devojkom po imenu Morin. Bila je krupna. Imala je karirani roze kupaci kostim. Govorio sam joj da izgleda kao stolnjak. Hodali smo dascanim setalistem ispred ove zgrade, bosi, dok su nam pod nogama daske bile vrele i prekrivene peskom. Nikada nismo probali specijalitet, kolac od skoljki.

"Sta to gledas?"

"Nista. Hajde."

Sanjao sam u znoju ruzne snove o Alvinu Sakhejmu. Sedeo je uspravno za volanom svog sjajnog, zutog linkolna i pricao o babi. Od njega je ostala samo naduvena, pocrnela glava i ugljenisani kostur. Smrdeo je na paljevinu. Govorio je i govorio, i posle nekog vremena vise nisam mogao da razumem ni rec. Probudio sam se disuci tesko.

Suzi se prucila preko mojih butina, bleda i naduvena. Na mom satu bilo je 3:50, ali on je stao. Napolju je jos bilo mracno. Culo se kako talasi tutnje i razbijaju se o obalu. Plima. Neka bude 4:15. Uskoro ce da svane. Ustao sam iz kreveta i otisao do vrata. Morski lahor prijao je mom vrelom telu. Uprkos svemu, nisam zeleo da umrem.

Odoh u cosak i zgrabih pivo. Uz zid su bile poredane tri ili cetiri gajbe bada. Bilo je toplo, posto nije bilo struje. Ali, meni ne smeta toplo pivo kao sto smeta nekima. Samo malo vise peni. Pivo kao pivo. Vratio sam se na trem, seo, povukao prsten i ispio ga.

Eto, bili smo tu, a citava ljudska rasa bila je zbrisana, i to ne atomskim oruzjem, bioloskim ratom, zagadenjem ili necim tako uzvisenim. Obican grip. Voleo bih negde da stavim ogromnu tablu, u Bonevil Solt Fletsu, mozda. Na Bronzanom Trgu. Duzine tri milje. Na njoj bi pisalo velikim slovima, za slucaj da slete neki tudinci: OBICAN GRIP.

Bacih konzervu sa strane. Ona suplje zatandrka na cementnoj stazi koja se pruzala oko zgrade. Kiosk je bio tamni trougao na pesku. Pitao sam se je li Nidls budan. Pitao sam se da li bih ja bio.

"Berni?"

Stajala je na vratima u jednoj od mojih kosulja. Mrzim to. Znoji se kao svinja.

"Vise ti se ne svidam mnogo, Berni, zar ne?"

Nisam rekao nista. Nekada sam jos mogao da zalim zbog svega. Nije ona mene nista vise zasluzila nego sto sam ja zasluzio nju.

"Mogu li da sednem sa tobom?"

"Sumnjam da je dovoljno siroko za oboje."

Ona se oglasi zagusenim stucanjem i krenu unutra.

"Nidls ima A6", rekoh ja.

Ona zastade i pogleda me. Lice joj je bilo veoma mirno. "Berni, ne zezaj."

Pripalih cigaretu.

"Nemoguce! On je prelezao..."

"Jeste. Prelezao je A2. Hongkonski grip. Bas kao i ti i ja, kao Kori, Keli i Dzoen."

"Ali, to znaci da on nije..."

"Imun."

"Da. Znaci, mozemo da ga dobijemo i mi."

"Mozda je slagao kada je rekao da je prelezao A2. Da bismo ga tada poveli sa sobom", rekoh ja.

Olaksanje joj se razli licem. "Naravno, tako je. Da sam ja bila na njegovom mestu, i ja bih lagala. Niko ne voli da bude sam, zar ne?" Ona zastade. "Vracas se u krevet?"

"Jos ne."

Ona ude unutra. Nisam morao da joj kazem da A2 nije garancija protiv A6. Znala je to. Samo je to odstranila. Sedeo sam i posmatrao talase. Stvarno su narasli. Godinama ranije, Anson je bio jedino iole pristojno mesto za serf u celoj drzavi. Rt je bio mracna, isturena grbina naspram neba. Mislio sam da mogu da vidim uzvisicu koja je nekad predstavljala osmatracnicu, ali verovatno sam samo zamisljao. Keli je ponekad vodio Dzoen na rt. Mislim da te noci nisu bili tamo.

Zarih lice u sake i zgrabih ga, opipavajuci kozu, njenu finocu i teksturu. Sve se tako brzo suzavalo, i sve je bilo tako opako - u tome nije bilo nimalo dostojanstva.

Talasi koji nadiru, nadiru, nadiru. Bezgranicni. Cisti i duboki. U leto smo dosli ovamo, Morin i ja, u leto posle gimnazije, u leto pre koledza, stvarnosti, dolaska A6 iz Jugoistocne Azije i prekrivanja sveta njegovim mrtvackim pokrovom, u julu, jeli smo picu i slusali njen radio, mazao sam joj leda uljem, ona je mazala meni, vazduh je bio vreo, pesak sjajan, sunce kao buktece staklo.