POTEZ

Prica Stivena Kinga koja je osvojila godisnju
nagradu kao najbolja prica fantastike za 1981.
godinu.

"U to doba, Potez je bio siri", rekla je Stela Flanders praunicima poslednjeg leta u svom zivotu, leta pre nego sto je pocela da vidja duhove. Deca su je gledala razrogacenim, utihnulim ocima, a njen sin, Alden, okrenuo se na stolici na verandi, gde je deljao parce drveta. Bila je nedelja, a Alden nije zeleo da izlazi camcem na more nedeljom, bez obzira na cenu koju su jastozi mogli da postignu.

"Kako to mislis, Bako?" upitao je Tomi, ali starica nije odgovorila. Samo je sedela u svojoj stolici za ljuljanje kraj hladne peci i lupkala smireno papucama po podu.

Tomi upita majku: "Kako to misli?"

Lois samo odmahnu glavom, osmehnu se i posla ih napolje sa posudama, da beru kupine.

Stela pomisli: Zaboravila je. Ili nikada nije ni znala?

U to doba, Potez je bio siri. Ako je iko to znao, onda je to bila Stela Flanders. Rodjena 1884, ona je bila najstariji zivi stanovnik Jarcevog Ostrva, i nikada u zivotu nije krocila na kopno.

Volis li? Ovo pitanje pocelo je da je proganja, a nije cak ni znala sta znaci.

Dosla je jesen, hladna jesen bez kise neophodne da bi drvece dobilo zaista finu boju, kako na Ostrvu, tako i na Rakunovoj Glavi, s druge strane Poteza. Vetar je zvizdao duge, hladne tonove te jeseni, i Stela je osecala da joj svaki ton odzvanja u srcu.

Devetnaestog novembra, kada su prve pahulje pocele da se vrtloze sa neba boje belog hroma, Stela je proslavila rodjendan. Doslo je gotovo celo selo. Dosla je Heti Stodard, cija je majka umrla od upale plucne maramice 1954. i ciji je otac nestao sa Igracem 1941. Dosli su Ricard i Meri Dodz, a Ricard je polako hodao stazom oslonjen o stap, sa artritisom koji ga je uzjahao kao neki nevidljivi putnik. Dosla je i Sara Hevlok, naravno; Sarina majka Anabel bila je Stelina najbolja prijateljica. Zajedno su isle u ostrvsku skolu, od prvog do osmog razreda, i Anabel se udala za Tomija Frejna, koji ju je vukao za kosu u petom razredu i zbog kojeg je plakala, bas kao sto se Stela udala za Bila Flandersa, koji joj je jednom izbio sve skolske knjige iz narucja pravo u blato (ali, ona je tada uspela da ne zaplace). Sada vise nije bilo ni Anabel ni Tomija, a od njihovih sedmoro dece Sara je jos jedina bila na ostrvu. Njen muz, Dzordz Hevlok, kojeg su svi zvali Veliki Dzordz, umro je gadnom smrcu preko, na kopnu, 1967, u godini kada se nije ribarilo. Velikom Dzordzu se omakla sekira, bilo je krvi - isuvise! - i tri dana kasnije usledio je pogreb na ostrvu. A kada je Sara dosla na Stelinu proslavu i povikala: "Srecan rodjendan, Bako!" Stela ju je snazno zagrlila i zatvorila oci,

(volis li volis li?)

ali ne i zaplakala.

Bila je tu ogromna rodjendanska torta. Napravila ju je Heti, sa svojom najboljom prijateljicom, Verom Sprus. Okupljeno drustvo grmnulo je "Srecan ti rodjendan" kombinovanim glasom dovoljno snaznim da zaglusi vetar... bar zakratko. Pevao je cak i Alden, koji inace obicno peva samo "Napred, Hristovi vojnici" i doksologiju u crkvi, a reci svih ostalih pesama izgovara pognute glave, dok mu se velike, stare, klempave usi crvene poput paradajza. Na Stelinoj torti bilo je devedeset pet sveca, i uprkos pevanju ona je cula vetar, iako joj sluh nije bio kao nekada.

Mislila je da je vetar doziva.

"Nisam bila jedina", rekla bi ona Loisinoj deci da je mogla. "U moje vreme, mnogi su ziveli i umrli na ostrvu. U to doba nije postojao postanski brod; postu je obicno donosio Bul Sajms, kada je nje uopste bilo. Nije postojao ni trajekt. Ako je bilo nekog posla na Glavi, muz bi te odveo tamo camcem za lov na jastoge. Koliko znam, na ostrvu nije bilo klozeta sa kazancetom sve do 1946. Bulov sin Harold instalirao je prvi takav godinu dana posto je srcani udar odneo Bula, kada je ovaj povlacio zamke po vodi. Secam se da sam ih videla kako donose Bula kuci. Secam se da su ga doneli umotanog u ceradu, i da mu je virila jedna zelena cizma. Secam se...

A oni bi rekli: "Cega, Bako? Cega se secas?"

Kako bi im odgovorila? Je li bilo jos necega?

Prvog dana zime, oko mesec dana posle rodjendanskog slavlja, Stela je otvorila zadnja vrata da bi uzela drva za pec i pronasla mrtvog vrapca na zadnjem stepenistu. Pazljivo se sagnula, uzela ga za jednu nozicu, i pogledala ga.

"Smrznuo se", objavila je, i nesto u njoj izgovori jednu drugu rec. Cetrdeset godina je proslo otkad je videla smrznutu pticu - 1938. Godina kada se Potez zaledio.

Drhteci, prikopcavajuci kaput, ona u prolazu baci mrtvog vrapca u stari, zardjali gorionik. Dan je bio hladan. Nebo je bilo jasno, duboko plavo. Na njen rodjendan palo je cetiri inca snega, otopilo se, i od tada vise nije padalo. "Ubrzo mora doci", rekao je Lari Mekin mudro dole, u Prodavnici Jarcevog Ostrva, kao da cika zimu da se jos drzi podalje.

Stela stize do drva, uze naramak i unese ga u kucu. Pratila ju je senka, ostra i cista.

Kada je stigla do zadnjih vrata, gde je pao vrabac, obrati joj se Bil - ali, Bila je pre dvanaest godina odneo rak. "Stela", rece Bil, i ona vide kako njegova senka pada kraj njene, duza, ali jednako jasna, obod- senka njegove kape-senke iskrenut kocoperno u stranu, bas onako kako je uvek nosio. Stela oseti vrisak zaglavljen u grlu. Bio je suvise veliki da bi joj dodirnuo usne.

"Stela", rece on ponovo, "kada ces preci na kopno? Uzecemo stari ford Norma Dzolija i odvesti se do Binsa u Friportu, ako nam se cefne. Sta kazes?"

Ona se hitro okrenu, umalo ispustivsi drva, ali tamo nije bilo nikoga. Samo dvoriste koje se spustalo nizbrdo, a zatim divlja bela trava, i iza svega, na rubu svega, jasno ocrtan i nekako uvelican, Potez... i kopno iza njega.

"Bako, sta je to Potez?" mogla bi upitati Lona... mada nikada nije. A ona bi im dala odgovor koji su ribari znali napamet: Potez je prostor izmedju dva kopna ispunjen vodom, otvoren sa obe strane. Stara jastogaska sala isla je ovako: Momci, znate kako da citate kompas kad se spusti magla? Izmedju Dzounsporta i Londona ima jedan mnogo veliki Potez.

"Potez je voda izmedju ostrva i kopna", mogla je da naglasi dok im daje kolace od melase i vruc caj opervazen secerom. "Toliko znam. Znam to dobro koliko i ime svog muza... i nacin na koji je nosio kapu."

"Bako", rekla bi Lona. "Kako to da nikada nisi presla preko Poteza?"

"Duso", rekla bi ona, "nikada nisam videla razloga za to."

U januaru, dva meseca posle rodjendanskog slavlja, Potez se zaledio prvi put posle 1938. Radio je upozorio ostrvljane i ljude sa kopna podjednako da ne veruju ledu, ali Stjui Meklilend i Rasel Bovi izvezli su se Stjuijevim "bombarder skiduom" bez obzira na sve, posle dugog popodneva ispunjenog ispijanjem vina "epl zepl" i, naravno, skidu je zavrsio u Potezu. Stjui je uspeo da ispuze napolje (mada je ostao bez jednog stopala usled smrzotina). Potez je uzeo Rasela Bovija i odneo ga.

Tog 25. januara odrzana je memorijalna sluzba za Rasela. Stela je otisla, drzeci se za ruku svog sina Aldena, a on je izgovarao reci himni i grmeo doksologiju svojim snaznim, nemuzikalnim glasom pre blagoslova. Posle toga, Stela je sedela sa Sarom Hevlok, Heti Stodard i Verom Sprus u sjaju vatre nahranjene drvima u suterenu gradske vecnice. Odrzana je oprostajna gozba za Rasela, sa sve "za-reks" puncom i lepim, malim trouglastim sendvicima sa krem sirom. Muskarci su, naravno, stalno cunjali pozadi ne bi li srknuli nesto jace od "za-reksa". Novopecena udovica Rasela Bovija sedela je crvenih ociju, omamljena, kraj Ivela Mekrakena, svestenika. Bila je u sedmom mesecu trudnoce - to ce joj biti peto dete - i Stela je, polu-utonula u dremez od topline peci, pomislila: Ona ce, izgleda, vrlo brzo da predje preko Poteza. Preselice se u Friport ili Luiston i verovatno se zaposliti kao kelnerica.

Ona pogleda Veru i Heti, da vidi o cemu raspravljaju.

"Ne, nisam cula", rece Heti. "Sta je Fredi rekao?"

Razgovarale su o Frediju Dinsmoru, najstarijem muskarcu na ostrvu (mada, dve godine je mladji od mene, pomisli Stela sa izvesnim zadovoljstvom), koji je prodao svoju radnju 1960. Lariju Mekiru, i sada ziveo od penzije.

"Rekao je da nikada nije video ovakvu zimu", rece Vera, dok je vadila pletivo. "Kaze da ce se od nje ljudi porazboljevati."

Sara Hevlok pogleda Stelu i upita je da li je ikada videla takvu zimu. Od ono malo na pocetku, snega vise nije bilo; zemlja je bila skorena, gola i smedja. Dan ranije, Stela je otisla trideset koraka pozadi u polje, a tamo je trava bez izuzetka popucala u nizu, pracena zvukom lomljave stakla.

"Ne", rece Stela. "Potez se zaledio '38, ali te godine bilo je snega. Secas li se Bula Sajmsa, Heti?"

Heti se nasmeja. "Mislim da jos imam modricu koju mi je napravio pozadi na doceku Nove Godine, '53. Toliko me je ustinuo. Sta s njim?"

"Bul i moj muz presli su te godine peske preko, na kopno", rece Stela. "Tog februara 1938. Nazuli cipele za sneg, popili po viski i vratili se peske natrag. Pitali su me hocu li sa njima. Bili su kao dva decacica sa toboganom koji je pripadao samo njima."

Gledali su je, dirnute cudesnoscu toga. Cak ju je i Vera gledala sirom otvorenih ociju, a Vera je tu pricu svakako vec cula. Ako je verovati pricama, Bul i Vera su se svojevremeno ozbiljno zabavljali, mada je, gledajuci Veru sada, bilo tesko pomisliti da je ikada bila toliko mlada.

"I nisi otisla?" upita Sara, gledajuci mozda okom svog uma potez Poteza, toliko beo da je bio gotovo plav na hladnom zimskom suncu, sjaj sneznih kristala, kopno blize, hod preko, da, hod preko okeana poput Isusa iz camca, odlazak sa ostrva prvi i poslednji put u zivotu, peske...

"Ne", rece Stela. Najednom je zelela da je i sama ponela pletivo. "Nisam otisla sa njima."

"Zasto nisi?" upita Heti, gotovo uvredjeno.

"Bio je dan za pranje vesa", umalo da frkne Stela na nju, i tada Misi Bovi, Raselova udovica, poce glasno, unjkavo da jeca. Stela pogleda tamo, a tamo je sedeo Bil Flanders u svojoj kariranoj crno-crvenoj jakni, sa kapom nakrivljenom u stranu, i pusio "herberta tarejtona" dok mu je druga cigareta stajala zataknuta za uvo, za kasnije. Ona oseti da joj srce poskakuje u grudima i gusi se izmedju dva otkucaja.

Ona nacini neki zvuk, al bas tada cvor puce u peci poput pucnja iz puske, tako da nijedna od preostalih dama to nije cula.

"Jadnica", Sara gotovo zapevusi.

"Dobro da vise nije sa tom nistarijom", progundja Heti. Ona potrazi mracnu dubinu istine vezane za preminulog Rasela Bovija, i pronadje je: "Taj jedva da je bio ista bolji od skitnice. Sreca da se toga otarasila."

Stela jedva da je cula te stvari. Tamo je sedeo Bil, dovoljno blizu velecasnom Mekrakenu da ga povuce za nos; nije izgledao stariji od cetrdeset godina, i oci jedva da su mu bile dodirnute borama koje su kasnije toliko duboko utonule, odeven u flanelske pantalone i gumene cizme sa sivim vunenim carapama uredno presavijenim preko vrhova sara.

"Tebe cekamo, Stel", rec on. "Dodji preko, da vidis kopno. Ove godine nece ti trebati cipele za sneg."

Sedeo je tamo, u suterenu gradske vecnice, krupan kao za zivota, a onda puce novi cvor u peci, i on nestade. A velecasni Mekraken nastavi da tesi Misi Bovi, kao da se nista nije dogodilo.

Te noci, Vera je zvala Eni Filips telefonom, i tokom razgovora pomenula Eni da Stela Flanders nije izgledala dobro, nimalo dobro.

"Alden bi morao da se pomuci da je odvede sa ostrva ukoliko se bude razbolela", rece Eni. Eni je volela Aldena zato Sto je njen sin Tobi rekao da Alden nikada ne pije nista jace od piva. Eni je i sama bila strogo umerena.

"Ne bi mog'o da je odvede, osim ako ne bude u komi", rece Vera, izgovorivsi tu rec kao sto je izgovaraju dole, na Istoku. "Kad stela kaze 'skoci', Alden skoci. Alden nije bas mnogo bistar. Stela upravlja njime."

"O, ajah?" rece Eni.

Upravo tada, zacu se neko metalno pucketanje na vezi. Vera je mogla jos trenutak da cuje Eni Filips - ne reci, vec samo zvuk njenog glasa koji i dalje prica zaglusen pucketanjem - a onda vise nije bilo nicega. Vetar se pojacao, i telefonski kablovi su se pokidali, mozda u Godlinovom jezeru ili dole, kod Borasovog zaliva, gde su uranjali u Potez, oblozeni gumom. Moguce da su se pokidali na drugoj strani, na Glavi... a neki bi mozda rekli (samo napola u sali) da je Rasel Bovi posegnuo svojom hladnom rukom da prekine kabl, eto tek tako, iz cefa.

Na nepunih 700 stopa odatle, Stela Flanders je lezala pod svojim jorganom i slusala nejasnu muziku Aldenovog hrkanja u drugoj sobi. Slusala je Aldena da ne bi morala da slusa vetar... ali cula je vetar bez obzira na sve, o da, kako dolazi sa smrznutog prostranstva Poteza, sa milje i po vode preko koje je sada lezala ploca leda, leda sa jastozima ispod garupa, i mozda sa telom Rasela Bovija koje se izvija i plese, sa telom Rasela Bovija koji je svakog aprila dolazio sa svojim starim "rodzers" kultivatorom i okopavao joj vrt.

Ko ce ovog aprila prekopati zemlju? pitala se ona dok je lezala hladna i sklupcana pod svojim jorganom. I poput sna u snu, njen glas odgovori njenom glasu: Volis li? Vetar nalete i zatrese zastitno okno. Cinilo se kao da joj zastitno okno govori, ali ona je okrenula lice dalje od njegovih reci. I nije plakala.

"Ali, Bako", navaljivala bi Lona (nije ta nikada odustajala, jok bogami, bila je na majku, na babu takodje), "jos nam nisi ispricala zasto nikada nisi presla preko."

"Sto, dete, pa uvek sam imala sve sto sam htela ovde, na ostrvu."

"Ali, ono je tako malo. Mi zivimo u Portlendu. Tamo ima autobusa, Bako!"

"Vidim dovoljno od onoga sto se desava u gradovima na TV-u. Mislim da cu ostati gde sam."

Hal je bio mladji, ali nekako intuitivniji; on ne bi navaljivao kao njegova sestra, ali njegova pitanja bila bi bliza sustini stvari: "Nikada nisi ni pozelela da predjes preko, Bako? Nikada?"

A ona bi se nagnula ka njemu, uzela njegove rucice, i rekla mu kako su njeni otac i majka dosli na ostrvo nedugo posto su se vencali, i kako je deda Bula Sajmsa uzeo Stelinog oca za segrta na brodu. Rekla bi mu kako je njena majka zacela cetiri puta, ali je jednu bebu pobacila, a druga je umrla nedelju dana posle rodjenja - ona bi otisla sa ostrva da su bebu mogli da spasu u bolnici, ali naravno, sve je bilo gotovo pre nego sto se na to uopste i pomislilo.

Rekla bi mu da je Bil porodio Dzejn, njihovu babu, ali ne i da je, posle toga, otisao u kupatilo i najpre povracao, a potom jecao kao histericna zena sa izuzetno gadnom mesecnicom. Dzejn je, naravno, otisla sa ostrva u cetrnaestoj kako bi pohadjala srednju skolu; devojcice se vise nisu udavale u cetrnaestoj, i kada ju je Stela videla kako odlazi u camcu sa Bredlijem Maksvelom, koji je bio zaduzen da tog meseca prevozi decu tamo-amo, znala je u srcu da je Dzejn otisla zauvek, mada ce se za neko vreme vratiti. Rekla bi im da je Alden dosao deset godina kasnije, kada su vec digli ruke, i kao da je zeleo da nadoknadi svoju odocnelost, Alden je jos bio tu, dozivotni nezenja, i na neki nacin Stela je bila zahvalna zbog toga, jer Alden nije bio narocito bistar, a mnoge bi zene iskoristile muskarca koji sporo misli, a ima dobro srce (mada ni ovo poslednje ne bi ispricala deci).

Rekla bi: "Luiz i Margaret Godlin imali su Stelu Godlin, koja je postala Stela Flanders; Bil i Stela Flanders imali su Dzejn i Aldena Flandersa, a Dzejn Flanders je postala Dzejn Vejkfild; Ricard i Dzejn Vejkfild imali su Lois Vejkfild, koja je postala Lois Pero; Dejvid i Lois Pero imali su Lonu i Hala. To su vasa imena, deco: vi ste Godlin-Flanders- Vejkfild-Pero. Vasa krv je u kamenu ovog ostrva, a ja ostajem ovde zato sto je kopno isuvise daleko da bi se doseglo. Da, volim; volela sam, u svakom slucaju, ili barem pokusala da volim, ali secanje je tako siroko i tako duboko, da ne mogu preci preko. Godlin-Flanders-Vejkfild-Pero...

Bio je to najhladniji februar otkad je drzavna meteoroloska sluzba pocela da vodi podatke, i do polovine meseca led koji je prekrivao Potez bio je bezbedan. Vozila za sneg sistala su, zujala, a ponekad se i prevrtala kada bi se lose uspela uz ledene izbocine. Deca su pokusala da se klizaju, ustanovila da je led isuvise dzombast da bi to bilo zabavno, i vratila se Godlinovom jezeru, s druge strane brda, ali tek posto je Dzastin Mekraken, svestenikov sin, zapeo klizaljkom za pukotinu i slomio clanak noge. Preneli su ga na kopno, u bolnicu, gde mu je lekar, koji je imao korvetu, rekao: "Sinko, bices ti k'o nov."

Fredi Dinsmor je umro veoma nenadano, samo tri dana posto je Dzastin Mekraken slomio clanak. On je zakacio grip krajem januara, nije hteo lekara, rekao je svima: "Samo sam se prehladio jer sam otisao po postu bez sala", pao u krevet i umro pre nego sto je iko mogao da ga preveze na kopno i prikljuci ga na sve one masine koje drze u pripravnosti za tipove poput Fredija. Njegov sin Dzordz, iver koji nije pao daleko od klade, cak i u poodmakloj (bar za iverje) dobi od sezdeset osam godina, zatekao je Fredija sa primerkom Bengor Dejli Njuz-a u jednoj, i remingtonkom, nenapunjenom, u drugoj ruci. Ocigledno je nameravao da je ocisti neposredno pre nego sto je umro. Dzordz Dinsmor je tri nedelje sljokao, sto je finansirao neko ko je znao da ce Dzordz dobiti novac od ocevog osiguranja. Heti Stodard je isla unaokolo i svakome ko je bio voljan da slusa pricala kako je matori Dzordz Dinsmor gresan i bestidan, nista bolji od obicne kurve.

Bilo je dosta gripa. Skola je u februaru bila zatvorena dve nedelje, umesto uobicajene jedne, jer se veliki broj ucenika razboleo. "Kada nema snega, klice bujaju", rekla je Sara Hevlok.

Krajem meseca, bas kada su ljudi poceli da ocekuju laznu utehu marta, Alden Flanders se takodje razboleo od gripa. Vukao ga je na nogama gotovo nedelju dana, a onda ga odvukao u krevet sa temperaturom od cetrdeset. Poput Fredija, i on je odbio lekara, i Stela se jela, strepela i brinula. Alden je bio mladji od Fredija, ali tog maja trebalo je da navrsi sezdesetu.

Konacno dodje i sneg. Sest inca na Dan Svetog Valentina, jos sest dvadesetog, i citava stopa na stari dobri, prestupni 29. februar. Sneg je lezao beo i cudan izmedju zaliva i kopna, poput doline tamo gde se od pamtiveka u ovo doba nalazila samo siva i uzburkana voda. Nekoliko ljudi preslo je pesice na kopno i natrag. Te godine nisu bile neophodne cipele za sneg, jer se sneg zaledio u cvrstu, blistavu koru. Mozda su i cugnuli koji viski, pomislila je Stela, ali ne kod Dorita. Doritova kafana je izgorela 1958.

I videla je Bila cetiri puta. Jednom joj je rekao: "Treba uskoro da dodjes, Stela. Da malo stepujemo. Sta velis?"

Nije mogla nista da kaze. Pesnica joj je bila zabijena duboko u usta.

"Sve sto sam ikada zelela nalazilo se ovde", rekla bi im ona. "Imali smo radio, sad imamo i televiziju, i to je sve sto zelim od sveta iza Poteza. Sve ove godine imala sam bastu. A jastozi? Sto, pa uvek smo pozadi, na sporetu, imali serpu paprikasa od jastoga, i skidali smo je i sklanjali u spajz, iza vrata, kada je dolazio svestenik, da ne vidi da jedemo 'siromasku hranu'."

Videla sam lepo vreme, lose, iako sam koji put i pomislila kako bi bilo da sam zaista u Sirsovoj robnoj kuci umesto da porucujem iz kataloga, ili da sam usla u jednu od onih Soovih trznica koje vidjam na TV-u umesto da kupujem ovde, u radnji, ili saljem Aldena preko po nesto izuzetno, poput Bozicnog kopuna ili Uskrsnje sunke... ili ako sam pozelela, samo jednom, da stojim na Kongresnoj ulici u Portlendu i posmatram ljude u kolima i na plocnicima, vise ljudi obuhvacenih jednim pogledom nego sto ih ovih dana ima na cItavom ostrvu... ako sam ikada pozelela te stvari, ovo sam zelela vise od toga. Nisam ja cudna. Nisam caknuta, pa cak ni narocito ekscentricna, za zenu mojih godina. Moja majka ponekad je govorila: "Izmedju rada i zelje postoji sva razlika ovog sveta", i ja u to svom dusom verujem. Verujem da je bolje orati duboko, nego siroko.

Ovo je moje mesto, i ja ga volim."

Jednog dana sredinom marta, kada je nebo bilo belo i tmurno poput gubitka pamcenja, Stela Flanders je poslednji put sela u svojoj kuhinji, privezala pertle i omotala crveni vuneni sal (Bozicni poklon od Heti, od pre tri godine) poslednji put oko vrata. Pod haljinom je nosila Aldenove duge gace, i pojas joj je dosezao do samih mlitavih ostataka grudi, a njegova kosulja padala joj je gotovo do kolena.

Napolju, vetar je ponovo jacao, i na radiju rekose da ce do popodne poceti da pada sneg. Ona obuce kaput i rukavice. Posle trenutka razmisljanja, preko svojih rukavica navuce i Aldenove. Alden se oporavio od gripa, i tog jutra on i Harvi Blad postavljali su spoljna vrata kod Misi Bovi, koja je rodila devojcicu. Stela ju je videla, i nesrecno zgepce bilo je pljunuti otac.

Za trenutak je zastala kraj prozora, zagledana u Potez, i tamo je bio Bil, bas kao sto je i pretpostavila; stajao je negde na pola puta izmedju ostrva i Glave, stajao je na Potezu, bas kao Isus kada je izasao iz camca, i dozivao je mahanjem, kao da joj tim pokretom govori da je vec krajnje vreme, ukoliko misli da ikada u ovom zivotu kroci na kopno.

"Ako ti tako zelis, Bile", sekirala se ona u tisini. "Sam Bog zna da ja ne zelim."

Ali, vetar je govorio druge reci. Zelela je. Zelela je ovu avanturu. Bila je to za nju bolna zima - artritis koji je neredovno dolazio i odlazio vratio se sa osvetnickom zestinom, przeci joj zglavke na prstima i kolena crvenom vatrom i plavim ledom. Jedno oko postalo joj je mutno i vodnjikavo (i bas pre neki dan, Sara je pomenula - pomalo nelagodno - da upaljena tacka, koja se tamo nalazila otprilike otkad je Stela navrsila sezdesetu, kao da raste zapanjujucom brzinom). Najgore od svega, vratio joj se duboki, snazni bol u stomaku, i pre dva jutra ona je ustala u pet, nekako stigla do kupatila po izuzetno hladnom podu i ispljunula veliki ugrusak svetlocrvene krvi u klozetsku solju. Jutros je bilo jos toga, i ukus je bio ogavan, bakren, i izazivao je drhtavicu.

Bol u stomaku dolazio je i odlazio tokom prethodnih pet godina, ponekad blazi, ponekad jaci, i ona je gotovo od samog pocetka znala da mora da je u pitanju rak. Rak joj je odneo majku i oca, isto tako i majcinog oca. Niko od njih nije preziveo sedamdesetu, i pretpostavljala je da je ona prevazisla sva ocekivanja onih momaka iz osiguranja.

"Jedes kao konj", rekao joj je Alden kezeci se, nedugo posto su bolovi otpoceli, i posto je prvi put primetila krv u jutarnjoj stolici. "Zar ne znas da bakice poput tebe treba samo da prckaju?"

"Sklanjaj se da te ne bi' klepila!" odgovorila je Stela, digavsi ruku na svog sedokosog sina koji se sagnuo, podrugljivo skupio i povikao: "Nemoj, Mama! Povlacim rec!"

Da, jela je obilato, ne zato sto je to zelela, vec zato sto je verovala (kao i mnogi drugi iz njene generacije), da ce te rak ostaviti na miru ukoliko ga hranis. A mozda je to i delovalo, bar za neko vreme; krv u stolici pojavljivala se i nestajala, i postojali su dugi periodi kada je uopste nije bilo. Alden se navikao na to da ona dvaput sipa (i triput, kada je bol bio izuzetno gadan), ali nikada nije dobila ni funtu na tezini.

Sada se cinilo da je rak konacno dosao do onoga sto zabari zovu piece de resistance.("Zabari" je kod Amerikanaca posprdan naziv za - Francuze; prim. prev.)

Ona krenu na vrata i ugleda Aldenovu kapu, onu sa krznenim nausnicama, kako visi na civiluku u hodniku. Ona je stavi - stitnik joj je pao sasvim do cupavih, prosedih obrva - a onda pogleda poslednji put, ne bi li videla nesto sto je zaboravila. Pec je bila mlaka, i Alden je ponovo ostavio prorez suvise otvoren - govorila mu je i govorila, ali to je bila jedna od stvari koje naprosto nikada nece raditi kako treba.

"Alden, kad me ne bude bilo trosices za cetvrtinu vise uglja", promrmlja ona i otvori pec. Ona pogleda unutra i ote joj se stegnuti, uzasnuti uzdah. Ona zalupi vratanca i podesi prorez drhtavim prstima. Za trenutak - samo za trenutak - videla je u ugljevlju Anabel Frejn. Bilo je to njeno lice, kao za zivota, ukljucujuci cak i mladez na obrazu.

I nije li joj Anabel namignula?

Ona pomisli da Aldenu ostavi poruku kako bi objasnila gde je otisla, ali pomisli i da ce Alden shvatiti, na sopstveni, spori nacin.

I dalje pisuci poruke u glavi - Od prvog dana zime vidjam tvog oca, i on kaze da umiranje i nije tako lose; bar mislim da je tako - Stela stupi napolje u beli dan.

Vetar je zanese, i ona bi primorana da podesi Aldenovu kapu na glavi pre nego sto je vetar mogao da je ukrade i odnese iz zavitlavanja. Hladnoca kao da je pronasla svaki prolaz u njenoj odeci i uvukla se u nju; vlazna martovska hladnoca sa mokrim snegom na umu.

Ona krenu nizbrdo prema zalivu, pazeci da koraca po pepelu i sitnom ugljevlju koje je nabacao Dzordz Dinsmor. Jednom je Dzordz dobio zaposlenje kao vozac pluga za sneg u gradu Rakunova Glava, ali tokom velikog nevremena '71 naljoskao se razanim viskijem i plug naterao ne kroz jednu, ne kroz dve, vec kroz tri elektricne bandere. Iznad Glave nije bilo svetla citavih pet dana. Stela se seti kako je cudno to bilo, gledati preko Poteza i videti samo crnilo. Telo se navikne da vidi to hrabro, malo gnezdo od svetla. Sada je Dzordz radio na ostrvu, i posto nije bilo pluga, nije pravio mnogo stete.

Dok je prolazila pored kuce Rasela Bovija, videla je kako je posmatra Misi, bleda kao mleko. Stela joj mahnu. Misi odvrati mahanjem.

Rekla bi im ovo:

"Na ostrvu, uvek smo pazili na svoje. Kada je u to vreme Gerdu Henrejdu pukao krvni sud u grudima, citavo leto smo priredjivali dobrotvorne vecere kako bismo platili njegovu operaciju u Bostonu - i Gerd se vratio ziv, Bogu hvala. Kada je Dzordz Dinsmor poobarao te bandere, i kada je Hidro zatrazio njegovu kucu kao nadoknadu stete, pobrinuli su se da Hidro dobije svoj novac, a da Dzordz nastavi da radi koliko mu je potrebno za sljoku i cigarete... zasto ne? Posle radnog dana ni za sta drugo nije ni bio, iako je od ranog jutra radio kao tegleca marva. Kada je ono upao u nevolje, bila je noc, a noc je za Dzordza oduvek bila vreme za pice. Njegov otac ga je hranio, ako nista drugo. Sada je Misi Bovi sama sa novom bebom. Mozda ce ostati ovde i uzimati socijalno i pare od ADC (Aid to Dependent Children - pomoc za izdrzavanu decu; prim.prev.), i najverovatnije to nece biti dovoljno, ali imace svu pomoc koja joj bude potrebna. Verovatno ce otici, ali ako ostane, nece umreti od gladi... i cujte, Lona i Hal: ako ostane, mozda ce biti u stanju da zadrzi nesto od ovog malog sveta sa malim Potezom sa jedne, i velikim Potezom sa druge strane, nesto sto bi bilo isuvise lako izgubiti u jevtinom restoranu u Luistonu, prodavnici krofni u Portlendu ili prodavnici pica kod Nesvil Norta u Bengoru. A ja sam dovoljno stara da ne okolisam o tome sta bi to nesto bilo: nacin da se bude i nacin da se zivi - osecanje."

Starali su se za svoje i na druge nacine, ali ona im to ne bi rekla. Deca ne bi shvatila, ne bi ni Lois i Dejvid, mada je Dzejn znala istinu. Bila je tu beba Normana i Eti Vilson, rodjena kao mongoloid, sa jadnim, dragim malim stopalima iskrenutim unutra, sa celavom lobanjom cvorugavom i punom kratera, sa prsticima spojenim opnom kao da je predugo i preduboko sanjala dok je plivala tim unutrasnjim Potezom; velecasni Mekraken je dosao i krstio bebu; a dan kasnije dosla je Meri Dodz, koja je jos tada bila babica za preko stotinu beba, i Norman je odveo Eti nizbrdo da vidi novi camac Frenka Cajlda, a Eti je posla bez prigovora, mada je jedva mogla da hoda, i mada je zastala na vratima da se osvrne prema Meri Dodz, koja je mirno sedela kraj kolevke bebe idiota i heklala. Meri je podigla pogled, i kad su im se oci susrele, Eti je grunula u plac. "Hajde", rekao je Norman, uznemiren. "Hajde, Eti, hajde." I kada su se vratili sat kasnije beba je bila mrtva, jedna od onih smrti u kolevci, nije li to bilo milosrdno, nije patila. A mnogo godina pre toga, pre rata, za vreme Krize, tri male devojcice bile su zlostavljane na putu od skole do kuce, ne mnogo, bar ne tamo gde se mogao videti oziljak od pozleda, i sve su pricale o coveku koji je ponudio da im pokaze spil gde se na svakoj karti nalazio razliciti pas. Pokazace im taj divan spil karata, rekao im je, ako devojcice krenu sa njim u zbunje, a u zbunju im je rekao: "Prvo morate ovo da pipnete." Jedna od devojcica bila je Gert Sajms, koju ce proglasiti Uciteljicom Godine u Drzavi Mejn za 1978, zahvaljujuci njenom radu u Brunsvickoj Gimnaziji. A Gert, koja je tada imala samo pet godina, rekla je ocu da covek nije imao neke prste na jednoj ruci. Jedna od ostalih devojcica saglasila se sa tim. Treca se nije secala nicega. Stela se secala da je Alden tog dana izasao a da joj nije rekao gde ide, iako ga je pitala. Gledajuci kroz prozor, videla je kako se Alden sastaje sa Bulom Sajmsom u podnozju staze, da bi im se pridruzio Fredi Dinsmor, a dole, kod zaliva, videla je sopstvenog muza, kojeg je tog jutra otpremila napolje kao i obicno, sa posudom za rucak pod miskom. Pridruzilo im se jos muskaraca, i kada su konacno krenuli prebrojala ih je gotovo tuce. Medju njima je bio i prethodnik velecasnog Mekrakena. A te veceri je u podnozju Slajders Pointa, gde stenje strci iz talasa poput ocnjaka zmaja koji se udavio otvorenih usta, pronadjen covek po imenu Danijels. Taj Danijels je bio covek kojeg je Veliki Dzordz Hevlok unajmio da mu stavi nove pragove oko kuce, i novi motor u kamion Model A. Bio je taj iz Nju Hemsajra, slatkorecivac koji je pronasao sebi jos poslova kada je kod Hevlokovih bilo gotovo... a u crkvi, ne da je pevao! Izgleda, rekli su, da je Danijels isao vrhom Slajders Pointa i okliznuo se, da bi se survao sve do dna. Kicma mu je bila slomljena, a glava izubijana. Posto niko nije poznavao nikoga od njegovih, sahranjen je na ostrvu, a prethodnik velecasnog Mekrakena odrzao je dirljiv govor na groblju i rekao kako je taj Danijels bio marljiv radnik i dobar pomocnik iako su mu na desnoj ruci nedostajala dva prsta. Onda je procitao blagoslov i ljudi su sa sahrane otisli u suteren gradske vecnice, gde su pili "za-reks" punc i jeli sendvice sa krem sirom, a Stela nikada nije pitala svoje muskarce gde su isli onog dana kada je Danijels pao sa vrha Slajders Pointa.

"Deco", rekla bi im, "uvek smo se starali za svoje. Morali smo, jer je Potez u tim danima bio sirok i kada je vetar urlao, talasi udarali i mrak stizao brzo, sto, osecali smo da smo veoma mali - tek zrnca prasine u Bozjem umu. Tako je bilo prirodno da se uhvatimo za ruke, jedni sa drugima.

Hvatali smo se za ruke, deco, i ako je postojalo vreme kada smo se pitali cemu sve to, i postoji li uopste takva stvar kao sto je ljubav, bilo je to samo zato sto smo slusali vetar i vode u dugim zimskim nocima, i plasili se.

Ne, nikada nisam osecala potrebu da odem sa ostrva. Moj zivot je bio ovde. Potez je bio siri u to doba."

Stela stize do zaliva. Pogleda desno i levo, dok joj je vetar nosio haljinu pozadi kao zastavu. Da je ikoga bilo tamo, ona bi otisla jos nize i okusala srecu sa odronjenim kamenjem, iako je bilo prevuceno ledom. Ali tamo nije bilo nikoga, i ona ode duz doka, pored sklonista za camce starog Sajmsa, uzdignute glave, dok je vetar duvao kraj postavljenih nausnica Aldenove kape u prigusenim naletima.

Bil je bio tamo, i dozivao je mahanjem. Iza njega, iza Poteza, mogla je da vidi Crkvu Kongo tamo na Glavi, sa zvonikom gotovo nevidljivim naspram belog neba.

Stenjuci, ona sede na kraj doka i zatim stade na skoreni sneg ispod njega. Cizme joj utonuse; ne mnogo. Ona ponovo podesi Aldenovu kapu - kako je vetar samo zeleo da je otrgne! - i poce da hoda prema Bilu. Jednom je pomislila da ce se osvrnuti, ali nije. Nije verovala da bi joj srce to izdrzalo.

Hodala je, dok su joj cizme krckale po kori, i osluskivala tiho lupkanje i popustanje leda. Bil je bio tamo, jos dalje, ali sada nije dozivao. Ona se zakaslja, ispljunu krv na beli sneg koji je prekrivao led. Sada se potez sirio na obe strane i mogla je, prvi put u zivotu, da procita znak za "Stentonove mamce i camce" preko puta bez Aldenovog dvogleda. Mogla je da vidi kako Glavinom glavnom ulicom tamo-amo prolaze kola, i ona pomisli, ispunjena pravim cudjenjem: Oni mogu da idu gde god hoce... Portlend... Boston... Njujork. Zamisli! I gotovo da je mogla to da ucini, gotovo da je mogla da zamisli drum koji se jednostavno pruzao i pruzao, granice sveta sirom otvorene.

Pahulja joj promace kraj ociju. Jos jedna. Treca. Ubrzo je lako padao sneg i ona je hodala prijatnim svetom promenljive, jarke beline; videla je Rakunovu Glavu kroz zavesu od gaze koja se povremeno gotovo gubila. Ona posegnu gore da ponovo podesi Aldenovu kapu i sneg joj pade sa stitnika u oci. Vetar je podizao svezi sneg u prozirna oblicja, i u jednom od njih ona vide Karla Abersama, koji je potonuo sa muzem Heti Stodard na Igracu.

Ubrzo, medjutim, jarka svetlost poce da se muti kako je sneg sve jace padao. Glavina glavna ulica bila je sve nejasnija i nejasnija, da bi konacno nestala. Jos neko vreme mogla je da razazna krst na vrhu crkve, a onda je i to izbledelo, kao lazni san. Poslednji je otisao jarki zuto- crni znak na kojem je pisalo "Stentonovi mamci i camci", gde se takodje moglo dobiti ulje za motor, papir za hvatanje muva, italijanski sendvici i "badvajzer".

Tada Stela kroci u svet potpuno bez boje, u sivobeli san o snegu. Bas kao Isus kada je izasao iz camca, pomisli ona, i konacno se osvrnu, ali ostrva takodje vise nije bilo. Mogla je da vidi svoje tragove kako se vracaju natrag, gubeci oblik sve dok se nisu mogli videti samo slabi polukrugovi njenih potpetica... a potom nista. Bas nista.

Ona pomisli: Ovo je mecava. Moras biti pazljiva, Stela, ili nikada neces stici do kopna. Samo ces hodati okolo u velikom krugu dok ne ostanes bez snage, a onda ces se smrznuti i umreti ovde, napolju.

Setila se kako joj je Bil jednom rekao da, kada se izgubis u sumi, moras da se pretvaras da ti je noga na istoj strani tela kao i ruka kojom se vise sluzis, copava. U suprotnom ce ta noga poceti da te vodi, i hodaces ukrug a da to i ne shvatis sve dok ponovo ne naidjes na sopstveni trag. Stela nije verovala da moze da priusti sebi da joj se to desi. Sneg danas, veceras i sutra, rekao je radio, a u mecavi poput ove ona ne bi ni znala da je naisla na sopstveni trag, jer ce ga vetar i svezi sneg zbrisati mnogo pre nego sto ona bude u stanju da mu se vrati.

Ruke su je ostavljale bez obzira na dva para rukavica koje je nosila, a noge vec neko vreme nije osecala. Na neki nacin, bilo je to gotovo olaksanje. Odrvenelost je bar naterala njen bucni artritis da umukne.

Stela sada poce da sepa, primoravajuci levu nogu na teze koracanje. Artritis u njenim kolenima nije se uspavao, i ona su ubrzo vristala na nju. Bela kosa leprsala je za njom. Usne su joj se povukle sa zuba (i dalje je imala sopstvene, sve osim cetiri) i ona je gledala pravo napred, ocekujuci da se zuto-crni znak materijalizuje iz letece beline.

To se ne dogodi.

Nesto kasnije, ona primeti da je jarka belina dana pocela da tamni u ujednaceno sivilo. Sneg je padao jace i gusce nego ikad. Stopala su joj i dalje bila na kori, ali sada je koracala kroz pet inca svezeg snega. Pogledala je na sat, ali on je stao. Stela shvati da mora da je zaboravila da ga navije jutros, prvi put za dvadeset ili trideset godina. Ili je on mozda zauvek prestao da radi? Pripadao je njenoj majci i ona ga je dvaput slala sa Aldenom do Glave, gde se g. Dosti najpre cudio, a potom ga ocistio. Ako nista drugo, ono je bar njen sat bio na kopnu.

Prvi put je pala nekih petnaest minuta posto je pocela da primecuje kako dan postaje siv. Za trenutak je ostala na rukama i kolenima, pomislivsi kako bi lako bilo samo ostati tu, sklupcati se i osluskivati vetar, a onda se odlucnost koja ju je kroz toliko toga provela povrati i ona ustade, kriveci lice. Stajala je na vetru, gledala pravo napred i primoravala svoje oci da vide... ali nije videla nista.

Uskoro ce mrak.

Pa, pogresila je. Skrenula je na jednu ili drugu stranu. U suprotnom, vec bi stigla do kopna. A opet, nije verovala da je toliko pogresno isla da je hodala paralelno sa kopnom, ili cak natrag, u pravcu Jarca. Unutrasnji navigator u njenoj glavi sapnu joj da je preterala i skrenula ulevo. Verovala je da se i dalje priblizava kopnu, ali sada po velikoj dijagonali.

Taj navigator je zeleo da ona skrene desno, ali ona nije htela to da ucini. Umesto toga, ona krenu ponovo napred, ali prestade namerno da sepa. Protrese je grc kaslja i ona ispljunu jarko crveno u sneg.

Deset minuta kasnije (sivilo je sada bilo zaista duboko, i ona se nasla u cudnom sumraku jake snezne oluje), ona ponovo pade, pokusa da ustane, isprva bez uspeha, pa konacno uspe da se osovi na noge. Stajala je i ljuljala se na snegu, jedva u stanju da ostane uspravna na vetru, dok su joj talasi nesvestice jurili glavom i terali je da se naizmenicno oseca teskom i lakom.

Mozda svo to urlanje koje je cula i nije pripadalo samo vetru, ali vetar je svakako bio taj koji je konacno uspeo da joj otrgne Aldenovu kapu sa glave. Ona pokusa da je scepa, ali vetar joj je lako izmace van domasaja i ona je vide samo na tren, kako se veselo premece iznova i iznova u sve tamnijem sivilu, jarka tacka narandzaste boje. Ona udari o sneg, otkotrlja se, ponovo se dize i nestade. Sada joj je kosa slobodno vijorila oko glave.

"U redu je, Stela", rece Bil. "Mozes da nosis moju."

Ote joj se uzdah i ona se zagleda u belinu. Njene ruke u rukavicama instinktivno krenuse ka prsima, i ona oseti kako joj ostri nokti paraju srce.

Nije videla nista osim sneznih membrana - i tada, iz tog sivog zdrela veceri, dok je vetar vristao kao glas djavola u sneznom tunelu, izadje njen muz. Isprva su to bile samo pokretne boje na snegu: crvena, crna, tamno zelena, svetlije zelena; onda se te boje slozise u flanelsku jaknu sa raskopcanim okovratnikom, flanelske pantalone i zelene cizme. Pruzao joj je svoju kapu u gestu koji je izgledao gotovo apsurdno uctivo, i njegovo lice bilo je Bilovo lice, neobelezeno rakom koji ga je odneo (zar se samo toga plasila? da ce joj doci iznurena senka njenog muza, figura iz koncentracionog logora sa kozom zategnutom i sjajnom preko jagodica i ocima duboko upalim u duplje?) i ona oseti nalet olaksanja. "Bile? Jesi li to zaista ti?"

"Naravski."

"Bile", rece ona ponovo, i radosno kroci ka njemu. Noge je izdadose i ona pomisli da ce pasti, pasti pravo kroz njega - najzad, on je bio duh - ali on je uhvati rukama snaznim i spretnim poput onih koje su je prenele preko praga kuce koju je u kasnijim godinama delila samo sa Aldenom. On je pridrza, i trenutak kasnije ona oseti da joj je na glavu cvrsto nataknuta kapa.

"Jesi li to zaista ti?" upita ona ponovo, gledajuci odozdo u njegovo lice, u borice oko njegovih ociju koje jos nisu bile duboko usecene, u nanos snega na ramenima njegove lovacke jakne, u njegovu zivahno smedju kosu.

"Ja sam", rece on. "Svi mi."

On napravi poluokret sa njom i ona vide kako drugi izlaze iz snega koji je vetar nosio preko Poteza u sve guscoj tami. Uzvik, napola od radosti, napola od straha, ote joj se iz usta kada vide Medlin Stodard, Hetinu majku, u plavoj haljini koja se njihala na vetru kao zvono, a za ruku ju je drzao Hetin tata, i to ne plesnivi skelet negde na dnu, sa Igracem, vec citav i mlad. A tamo, iza njih dvoje...

"Anabel!" povika ona. "Anabel Frejn, jesi li to ti?"

To jeste bila Anabel; cak i u ovom sneznom sumraku Stela je prepoznala zutu haljinu koju je Anabel nosila na Stelinoj svadbi, i dok je s naporom isla prema svojoj mrtvoj prijateljici, drzeci Bila za ruku, mislila je da moze da oseti miris ruza.

"Anabel!"

"Jos malo pa smo stigli, draga", rece Anabel, uzevsi je za drugu ruku. Zuta haljina, koju su u tim danima smatrali Smelom (ali, zahvaljujuci Anabel, i na olaksanje svih ostalih, ne sasvim Skandaloznom) ostavila joj je gola ramena, ali Anabel kao da nije osecala hladnocu. Njena kosa, meka, tamno kestenjasta, vijorila se duga na vetru. "Jos samo malo."

Ona uze Stelu za drugu misicu i oni ponovo krenuse napred. Druge figure izlazile su iz snezne noci (jer sad vec jeste bila noc). Stela je mnoge prepoznala, ali ne sve. Tomi Frejn se upravo pridruzio Anabel; Veliki Dzordz Hevlok, koji je umro gadnom smrcu u sumi, hodao je iza Bila; bio je tu i covek koji je odrzavao svetionik na Glavi gotovo dvadeset godina i koji je dolazio na ostrvo za vreme turnira u kribidzu koje je Fredi Dinsmor organizovao svakog februara - Steli je njegovo ime bilo na vrh jezika. A bio je tu i sam Fredi! Nesto dalje od Fredija, usamljen i zbunjenog izgleda, bio je Rasel Bovi.

"Gledaj, Stela", rece Bil, i ona vide kako se crnilo uzdize iz sumraka kao rascepljeni pramci mnostva brodova. Nisu to bili brodovi, bilo je to izlomljeno i napuklo stenje. Stigli su do Glave. Presli su Potez.

Cula je glasove, ali nije bila sigurna da su zaista govorili:

Uzmi me za ruku, Stela...

(da li)

Uzmi me za ruku, Bile...

(o da li da li)

Anabel... Fredi... Rasel... Dzon... Eti... Frenk... uzmite me za ruku, uzmite me za ruku... za ruku...

(da li volis)

"Hoces li me uzeti za ruku, Stela?" upita novi glas.

Ona se osvrnu i tamo je stajao Bul Sajms. Ljubazno joj se osmehivao, a opet je osecala neku vrstu strave zbog onoga sto mu je bilo u ocima i za trenutak je ustuknula, cvrsce stisnuvsi Bilovu ruku sa svoje druge strane.

"Je li..."

"Vreme?" upita Bul. "O, ajah, Stela, izgleda. Ali ne boli. Bar ja nikad nisam cuo za to. Sve je to pre."

Najednom joj grunuse suze - sve one suze koje nikada nije isplakala - i ona stavi svoju ruku u Bulovu. "Da", rece ona, "volecu, volela sam, volim."

Stajali su u krugu u oluji, mrtvi sa Jarcevog Ostrva, vetar je vristao oko njih, noseci svoj tovar snega, i iz nje izroni neka vrsta pesme. Uzdize se u vetar i vetar je odnese. Tada svi zapevase, kao sto deca pevaju visokim, slatkim glasovima dok se letnje vece spusta i prelazi u letnju noc. Pevali su, i Stela oseti kako odlazi njima i sa njima, konacno preko Poteza. Bilo je nesto bola, ali ne mnogo; gubitak njenog devicanstva bio je gori. Sneg se kovitlao oko njih i oni su pevali. Pevali su, i...

...i Alden nije mogao da kaze Dejvidu i Lois, ali u leto posle Steline smrti, kada su deca dosla na svoje godisnje dve sedmice, rekao je Loni i Halu. Rekao im je da za vreme velikih zimskih oluja vetar kao da peva glasovima gotovo ljudskim, i da mu se ponekad cini da gotovo moze da razabere reci: "Hvaljen budi Gospode, od kojeg sav blagoslov stize/Hvaljen budi od svih stvorova ovde, nize..."

Ali nije im rekao (zamislite sporog, nemastovitog Aldena Flandersa kako naglas govori takve stvari, cak i deci!), da ponekad cuje taj zvuk i oseti hladnocu cak i kraj peci; da ostavi svoje rezbarije po strani, ili zamku koju namerava da popravi, uz pomisao da vetar peva glasovima svih onih koji su umrli i nestali... da oni sada stoje negde napolju, na Potezu, i pevaju kao deca. Cinilo se da iznova i iznova cuje njihove glasove i tih noci ponekad je spavao i sanjao da peva doksologiju, a da ga niko niti vidi niti cuje, na sopstvenom pogrebu.

Postoje stvari koje se nikada ne mogu reci, i postoje stvari, ne bas tajne, o kojima se ne raspravlja. Pronasli su Stelu smrznutu na kopnu dan posto se oluja izduvala. Sedela je na prirodnoj kamenoj stolici oko stotinu jardi juzno od atara Rakunove Glave, smrznuta kako ti dusa moze pozeleti. Lekar koji je imao korvetu rekao je da je iskreno zapanjen. Bio je to hod od cetiri milje, a autopsija neophodna u slucajevima samotne, neobicne smrti, pokazala je uznapredovali rak - uistinu, starica ga je bila puna. Zar je Alden trebalo da kaze Dejvidu i Lois da kapa na njenoj glavi nije bila njegova? Lari Mekin je prepoznao tu kapu. Dzon Benson takodje. Video im je to u ocima, i pretpostavljao je da su i oni to videli u njegovim. Nije ziveo dovoljno dugo da bi zaboravio kapu svog mrtvog oca, i mesta gde je stitnik bio izlomljen.

"To su stvari stvorene da se o njima sporo misli", rekao bi on deci da je znao kako. "Stvari o kojima treba misliti dugo, dok ruke rade svoje, a kafa lezi u cvrstom porcelanskom vrcu u blizini. To su, mozda, pitanja Poteza: pevaju li mrtvi? I vole li oni zive?"

U nocima posto su se Lona i Hal vratili sa roditeljima na kopno camcem Ala Karija, gde su deca stajala na krmi i mahala za dovidjenja, Alden je razmatrao to pitanje, i druga, kao i pitanje oceve kape.

Pevaju li mrtvi? Vole li?

U tim dugim, samotnim nocima, sa svojom majkom, Stelom Flanders, konacno u grobu, Aldenu je cesto izgledalo da cine i jedno i drugo.

Beleska

Tabin (odnosi se na Tabitu King, Stivenovu suprugu; prim. prev.) najmladji brat, Tomi, bio je u Obalskoj Strazi. Bio je prekomandovan dole, na istok, u oblasti Dzounsport-Bils, na dugoj i razudjenoj obali Mejna, gde je glavno zaduzenje Straze bilo zamena baterije na velikim plovcima i spasavanje idiotskih krijumcara droge koji se izgube u magli ili naidju na stenje.

Tamo ima mnogo ostrva, i mnogo izolovanih ostrvskih zajednica. Ispricao mi je za stvarnu Stelu Flanders, koja je zivela i umrla na svom ostrvu. Je li to bilo Ostrvo Svinje? Ostrvo Krave? Ne mogu da se setim. Neka zivotinja, u svakom slucaju.

Nisam mogao to da poverujem. "Nikada nije ni pozelela da predje na kopno?" pitao sam.

"Ne, rekla je da ne zeli da predje Potez sve dok ne umre", rekao je Tomi.

Izraz Potez bio mi je nepoznat, i Tomi ga je objasnio. Takodje mi je ispricao za jastogaski vic o tome kako izmedju Dzounsporta i Londona ima jedan mnogo veliki Potez, i ja sam ga stavio u pricu. Ona je prvobitno bila objavljena u casopisu Jenki kao "Pevaju li mrtvi?", sto je sasvim dobar naslov, ali posle nekog razmisljanja, ovde sam se vratio originalnom nazivu.

S.King