REVOLVERAS

(The Gunslinger, 1978)

1

Covek u crnom bezao je kroz pustinju, a revolveras ga je pratio.

Pustinja je bila apoteoza svih pustinja, ogromna, i pruzala se do neba parsecima u svim pravcima. Bela; zaslepljujuca; bezvodna; bez ikakvih obrisa izuzev slabe, nejasne izmaglice planina koje su se ocrtavale na horizontu, i |avolje trave koja je donosila slatke snove, kosmare, smrt. Povremeni krajputas pokazivao je kuda treba ici, jer nekada je zasuta staza koja je prosecala debelu koru alkalija bila drum kojim su prolazile kocije. Svet je od tada krenuo dalje. Svet se ispraznio.

Revolveras je hodao neosetljivo, bez zurbe, bez dangube. Oko pojasa visila mu je kozna mesina sa vodom kao naduvena kobasica. Bila je gotovo puna. Tokom mnogih godina, on je napredovao kroz khef, i dostigao peti nivo. Na sedmom ili osmom, ne bi bio zedan; mogao bi da posmatra sopstveno telo kako dehidrira, sa klinickom, ravnodusnom paznjom, i da napaja njegove napukline i tamne unutrasnje supljine samo kada mu logika veli da to mora da ucini. Ali, on nije bio ni sedmi, ni osmi. Bio je peti. Zato je bio zedan, mada nije narocito zudeo za picem. Na neki neodre|eni nacin, sve ovo cinilo ga je zadovoljnim. Bilo je romanticno.

Ispod mesine bili su njegovi pistolji, prefinjeno izbalansirani za njegovu ruku. Dva opasaca ukrstala su mu se iznad prepona. Futrole su bile isuvise nauljene da bi ispucale cak i od ovog filistarskog sunca. Drske pistolja bile su od sandalovine, zute, fine teksture. Futrole su bile privezane koznim uzicama, i tesko su mu se njihale o kukovima. Bronzane caure metaka udenute u opasace svetlucale su, blistale i bacale odbleske na suncu. Koza je blago pucketala. Sami pistolji nisu pravili nikakav zvuk. Oni su prolivali krv. Nije bilo potrebe za zvucima u sterilnoj pustinji.

Odeca mu je bila ne-boje kise i prasine. Kosulja mu je bila raskopcana oko vrata, sa uzicom od koze labavo provucenom kroz rukom nacinjene rupice. Pantalone su mu bile farmerke sa sirokim savovima.

On se pope uz dinu koja se blago uspinjala (mada peska tu nije bilo; pustinja je bila od tvrdog tla, pa su cak i britki vetrovi koji duvaju kada se smrkne samo podizali ostru prasinu poput praha prociscenja) i vide razbacane ostatke male logorske vatre na strani izlozenoj vetru, na strani gde ce se sunce najranije povuci. Mali znaci poput ovog iznova su potvr|ivali sustu ljudskost coveka u crnom, i uvek su ga cinili zadovoljnim. Usne mu se razvukose na upalim, sljustenim ostacima lica. On cucnu.

Zapalio je |avolju travu, naravno. Bilo je to jedino sto je tamo uopste moglo da gori. Gorela je masnim, ravnim svetlom, i gorela je sporo. Stanovnici pogranicja rekli su mu da u plamenu zive |avoli. Palili su je, ali nisu hteli da gledaju u svetlost. Govorili su da |avoli hipnotisu, dozivaju i konacno uvlace onoga ko gleda u vatru. A sledeci ko bude dovoljno lud da pogleda mozda ce u vatri videti bas tebe.

Spaljena trava bila je izukrstana u sad vec poznatu ideografsku saru i smrvila se u sivi besmisao pod revolverasevom ispitivackom rukom. U ostacima nije bilo niceg osim ugljenisanog reznja sla-nine, koju je zamisljeno pojeo. Uvek je bilo ovako. Revolveras je pratio coveka u crnom kroz pustinju vec dva meseca, kroz beskrajne, do vriska jednolicne pustare cistilista, i jos je otkrivao tragove, ne racunajuci higijenski sterilne ideograme logorskih vatri coveka u crnom. Nije pronasao konzervu, flasu, niti mesinu sa vodom (revolveras je cetiri takve ostavio za sobom, kao mrtav zmijski svlak).

Mozda su logorske vatre poruke, ispisane slovo po slovo. Uzmi prasak. Ili, Blizi se kraj. Ili mozda cak, Jedite kod Dzoa. Nije bilo vazno. On ideograme nije shvatao, ako su to uopste bili. A ostaci su bili hladni poput svih ostalih. Znao je da mu je sve blize, ali nije znao kako to zna. Ni to nije bilo vazno. On ustade i ocisti ruke.

Nikakvog drugog traga; ostar kao brijac, vetar je, naravno, ispunio i zbrisao cak i ono malo tragova koji su mogli da se zadrze u tvrdom tlu. Nikada nije bio u stanju da prona|e izmet svoje lovine. Nista. Samo ove hladne logorske vatre duz drevnog druma i nepopustljivi tragac u njegovoj glavi.

On sede i dopusti sebi kratak gutljaj iz mesine sa vodom. Osmotri pustinju, podize pogled ka suncu koje je sada klizilo nanize po udaljenom kvadrantu neba. On ustade, uze rukavice iz opasaca i poce da kida |avolju travu za sopstvenu logorsku vatru, kako bi je zapalio na pepelu koji je covek u crnom ostavio za sobom. Ta ironija imala je za njega, poput romantike njegove ze|i, gorku privlacnost.

Nije upotrebio kresivo sve dok ostaci dana nisu ostali samo kao tragovi odbegle toplote u tlu pod njim, i kao jetka, jednobojna crta na zapadnom horizontu. Strpljivo je gledao ka jugu, prema planinama, bez nade ili iscekivanja da ugleda tanku, pravu liniju dima nove logorske vatre; prosto je gledao zato sto je gledanje bilo deo svega toga. Nije tamo bilo nicega. Bio je blizu, ali samo relativno. Nedovoljno blizu da u sumrak ugleda dim.

Kresnuo je iskru uz suvu, isitnjenu travu, i legao okrenut uz vetar, tako da dim snova moze nesmetano da odlazi ka pustari. Vetar nije posustajao, izuzev da nacini ponekog cigrastog |avolcica od prasine.

Iznad, zvezde nisu zmirkale, tako|e postojane. Milioni sunaca i svetova. Zamamna sazvez|a, hladna vatra u svakoj osnovnoj boji. Dok je posmatrao, nebo se prelivalo bojama, od ljubicaste do boje abonosa. Jedan meteor nacini kratak, spektakularan luk i zgasnu. Vatra je bacala cudne senke dok je |avolja trava sporo izgarala u nove sare - ne ideograme, vec jasno izukrstane oblike nekako zastrasujuce u svojoj nema-vrdanja odre|enosti. On je hranu za svoju vatru postavio u sari u kojoj nije bilo umetnosti, vec samo delotvornosti. Ta sara je govorila o crnom i belom. Govorila je o coveku koji bi mozda ispravljao lose slike u nepoznatim hotelskim sobama. Vatra je gorela svojim upornim, sporim plamenom, i fantomi su plesali u njenoj rasplamsanoj srzi. Revolveras to nije video. Spavao je. Dve sare, sara umetnosti i sara vestine, me|usobno su se stapale. Vetar je jecao. Povremeno bi vetar skrenuo i njegov udar zakovitlao bi dim i upravio ga ka njemu, tako da su ga sporadicni pramenovi dodirivali. Gradili su snove isto onako kako trun unutar skoljke moze da nacini biser. Povremeno, revolveras bi zajecao zajedno sa vetrom. Zvezde su prema ovome bile ravnodusne koliko i prema ratovima, raspecima, vaskrsnucima. On bi i time bio zadovoljan.

2

Sisao je sa poslednjeg brdasceta u podnezju vodeci mazgu, cije su oci vec bile mrtve i iskolacene od vrucine. Kroz poslednji grad prosao je jos pre tri nedelje, i od tada je bio tu samo napusteni kocijaski drum i povremena grupica oronulih stanista zitelja pogranicja. Grupice su se osipale u pojedinacna stanista, i u vecini njih ziveli su gubavci ili ludaci. Ustanovio je da su kao drustvo ludaci bolji. Jedan mu je dao kompas marke "silva" od ner|ajuceg celika i zavetovao ga da ga preda Isusu. Revolveras ga je uzeo ozbiljno. Ukoliko Ga bude video, predace kompas. Nije ocekivao da ce do toga doci.

Pet dana je proslo od poslednje kolibe, i on je poceo da pretpostavlja da ih vise nece ni biti, kada se popeo na poslednje erodirano brdo i ugledao krov poznate niske stracare.

Njen stanar, iznena|ujuce mlad muskarac sa divljom cubom kose boje jagode koja mu je dosezala gotovo do pojasa, plevio je krzljavi zasad kukuruza sa revnosnom predanoscu. Mazga se oglasi sistanjem i stanar podize pogled, za trenutak uperivsi svoje prodorne plave oci u revolverasa kao u metu. On podize obe ruke u uctivom pozdravu, pa se ponovo sagnu nad kukuruz, prekopavajuci red odmah do kolibe povijenih le|a, bacajuci |avolju travu i poneki krzljavi kukuruz preko ramena. Kosa mu je padala i vijorila se na vetru koji je sada duvao pravo iz pustinje, bez ijedne prepreke o koju bi se razbio.

Revolveras polako si|e niz brdo, vodeci mazgu na kojoj su buckale njegove mesine sa vodom. Zastade na rubu bezivotnog zasada kukuruza i otpi iz jedne od mesina da izazove pljuvacku, pa pljunu na bezvodno tle.

"Zivot tvom zasadu."

"I tvom", odgovori stanar i uspravi se. Kicna mu glasno krcnu. Posmatrao je revolverasa bez straha. Ono malo sto mu se od lica moglo videti izme|u brade i kose cinilo se da trulez nije dotakla, a oci su mu, iako pomalo divlje, izgledale razumno.

"Imam samo kukuruz i pasulj", rece on. "Kukuruz je besplatan, ali moraces nesto da das za pasulj. Povremeno ga donese jedan covek. Kratko se zadrzi." Stanar se nacas nasmeja. "Plasi se duhova."

"Pretpostavljam da tebe smatra jednim od njih."

"Pretpostavljam da je tako."

Gledali su se za trenutak u tisini.

Stanar pruzi ruku. "Zovem se Braun."

Revolveras se rukova sa njim. Dok je to cinio, sa niskog vrha krova stracare zakresta mrsavi gavran. Stanar kratko mahnu rukom ka njemu.

"To je Zoltan."

Na zvuk svog imena, gavran ponovo zakresta i dolete do Brauna. Spusti se stanaru na glavu i ugnezdi se tamo, uhvativsi se cvrsto kandzama za divlji zbun kose.

"Jebi se", zakresta Zoltan vedro. "Jebi se i ti, i konj na kojem si dojahao."

Revolveras prijazno klimnu glavom.

"Pasulj, pasulj, muzikalno voce", izrecitova gavran, nadahnut. "Kad ga puno jedes, stomak ti brboce."

"Ti si ga tome naucio?"

"To je valjda jedino sto je zeleo da nauci", rece Braun. "Jednom sam probao da ga naucim Molitvu Bozju." Oci mu za tren odlutase iza kolibe, ka hrapavom, bezoblicnom tvrdom tlu. "Izgleda da ova zemlja nije za Molitve Bozje. Ti si revolveras. Je l' tako?"

"Da." On cucnu i izvadi svoj pribor. Zoltan uzlete sa Braunove glave i spusti se, masuci krilima, na revolverasevo rame.

"Juris onog drugog, pretpostavljam."

"Da." Neizbezno pitanje oblikova mu se u ustima. "Kada je prosao ovuda?"

Braun sleze ramenima. "Ne znam. Ovde ti je vreme cudno. Ima vise od dve nedelje. Manje od dva meseca. Pasuljar je dolazio dvaput otkad je on prosao. Sest nedelja, rekao bih. To verovatno nije tacno."

"Kad ga puno jedes, stomak ti brboce", rece Zoltan.

"Da li se zaustavljao?" upita revolveras.

Braun klimnu glavom. "Ostao je na veceri, kao sto ces i ti, pretpostavljam. Ubijali smo vreme."

Revolveras se uspravi i ptica odlete natrag na krov, kresteci. Osecao je cudnu, drhtavu zudnju. "O cemu je govorio?"

Braun podize obrvu. "Nije pricao mnogo. Pada li ikad kisa, kada sam dosao ovamo, i jesam li sahranio svoju zenu. Uglavnom sam ja govorio, sto nije uobicajeno." On zastade, i jedini zvuk bio je ogoljeni vetar. "On je carobnjak, zar ne?"

"Jeste."

Braun klimnu glavom. "Znao sam. A ti?"

"Ja sam samo covek."

"Nikad ga neces uhvatiti."

"Uhvaticu ga."

Oni se zgledase, sa iznenadnim dubokim me|usobnim osecanjem, stanar na suvoj i prasnjavoj zemlji, revolveras na tvrdom tlu koje se spustalo ka pustinji. On posegnu za kresivom.

"Evo." Braun izvuce sibicu sa glavom od sumpora i kresnu je prljavim noktom. Revolveras gurnu vrh cigarete u plamen i povuce dim.

"Hvala."

"Treba da napunis mesine", rece stanar i okrenu se. "Izvor je pozadi, pod nadstresnicom. Stavicu veceru."

Revolveras pazljivo prekoraci redove kukuruza i ode okolo, pozadi. Izvor je bio na dnu rukom iskopanog bunara, oivicenog kamenjem da se prasnjava zemlja ne bi urusivala. Dok se spustao trosnim merdevinama, revolveras pomisli da to kamenje lako moze da predstavlja rezultat dvo-godisnjeg rada - izvlacenje, vuca, postavljanje. Voda je bila cista, ali tekla je sporo, i punjenje mesina bilo je dugotrajan posao. Dok je dovrsavao drugu, na rubu bunara pojavi se Zoltan.

"Jebi se i ti, i konj na kojem si dojahao", posavetova ga on.

On podize pogled, iznena|en. Okno je bilo oko petnaest stopa duboko: sasvim lako za Brauna da baci na njega kamen, razbije mu glavu i pokrade ga. Ludak ili neki od trulih to ne bi ucinio; Braun nije bio ni jedno, ni drugo. Opet, Braun mu se svideo, pa on zato odgurnu tu misao dalje iz uma i zavrsi sa vodom. Sta bude, bice.

Kada je usao na vrata kolibe i sisao niz stepenice (pod stracare nalazio se ispod nivoa tla, tako da nocu hvata i zadrzava svezinu), Braun je drvenom lopaticom nabacivao kukuruzovinu na zar male vatre. Dva iskrzana tanjira bila su postavljena na suprotnim krajevima mrkog cebeta. Voda za pasulj upravo je prokljucala u kazanu obesenom iznad vatre.

"Platicu i za vodu."

Braun ne dize pogled. "Voda je Bozji dar. Calac Dok donosi pasulj."

Revolveras se nasmeja i sede le|ima uz grubi zid, prekrsti ruke i sklopi oci. Malo kasnije, miris pecenog kukuruza ispuni mu nozdrve. Zacu se dzangrljanje kada Braun usu fisek suvog pasulja u kazan. Povremeno tak- tak-tak, dok je Zoltan nemirno hodao po krovu. Bio je umoran; hodao je sesnaest, ponekad i osamnaest sati dnevno do ovde, od uzasa koji se odigrao u Tulu, poslednjem selu. Na nogama je bio proteklih dvanaest dana; mazga je bila na izmaku snaga.

Tak-tak-tak.

Dve nedelje, rekao je Braun, ili mozda i svih sest. Nije bilo vazno. U Tulu su imali kalendare, i secali su se coveka u crnom zbog starca kojeg je uz put izlecio. Obicnog starca koji je umirao od korova. Starca tridesetpetogodisnjaka. I ako je Braun imao pravo, covek u crnom se posle toga izgubio. Ali, sledeca je bila pustinja. A pustinja ce biti pakao.

Tak-tak-tak.

- Posudi mi, ptico, krila. Rasiricu ih i leteti na toplim strujama.

On usnu.

3

Braun ga probudi pet sati kasnije. Bio je mrak. Jedino svetlo bio je tupi crveni zar nasutog zara.

"Tvoja mazga je uginula", rece Braun. "Vecera je gotova."

"Kako?"

Braun sleze ramenima. "Pecena i kuvana, kako inace? Izbirljiv si?"

"Ne, mislim na mazgu."

"Prosto se izvalila, to je sve. Izgleda da je bila matora." I, uz nesto izvinjenja: "Zoltan joj je pojeo oci."

"O." Mogao je to da ocekuje. "U redu."

Braun ga ponovo iznenadi kada su seli na cebe gde je sve bilo servirano kao na stolu, pomolivsi se kratko. Za kisu, zdravlje, sirenje duha.

"Verujes li u zagrobni zivot?" upita revolveras, dok mu je Braun stavljao tri klipa vrelog kukuruza na tanjir.

Braun klimnu glavom. "Mislim da je ovo to."

4

Pasulj je bio nalik na kursume, kukuruz tvrd. Napolju, preovla|ujuci vetar je frktao i zavijao pri tlu, oko nadstresnice. Jeo je brzo, halapljivo, i popio uz obrok cetiri solje vode. Negde na polovini obeda, zacu se rafalno kucanje na vratima. Braun ustade i pusti Zoltana unutra. Ptica prolete kroz sobu i zguri se naroguseno u cosku.

"Muzikalno voce", promrmlja.

Posle vecere, revolveras ponudi duvan.

- Sada. Sada ce uslediti pitanja.

Ali, Braun nije nista pitao. Pusio je i gledao u zamiruci zar vatre. U stracari je bilo vec primetno svezije.

"Ne navedi nas na iskusenje", rece Zoltan iznenada, apokalipticno.

Revolveras se trze, kao da je neko pucao na njega. Odjednom je bio siguran da je to iluzija, sve to (ne san, ne; zacaranost), da je covek u crnom ispleo caroliju i da pokusava nesto da mu kaze na ludacki uvijen, simbolican nacin.

"Jesi li prosao kroz Tul?" upita on najednom.

Braun klimnu glavom. "Pri dolasku ovamo, i jednom kada sam prodavao kukuruz. Te godine je padala kisa. Trajala je mozda petnaest minuta. Zemlja prosto kao da se otvorila i posisala je. Sat kasnije sve je bilo belo i suvo kao i uvek. Ali kukuruz - Boze, kukuruz. Moglo se videti kako raste. To nije bilo tako lose. Ali, mogao se i cuti, kao da mu je kisa dala usta. Nije to bio srecan zvuk. Kao da je uzdisao i stenjao dok je izbijao iz zemlje." On zastade. "Imao sam visak, pa sam uzeo i prodao ga. Calac Dok rece da ce on to da uradi, ali on bi me prevario. I tako sam otisao."

"Ne dopada ti se ta varos?"

"Ne."

"Umalo tamo da poginem", rece revolveras najednom.

"Ma nije valjda?"

"Ubio sam coveka kojeg je dodirnuo Bog", rece revolveras. "Samo sto to nije bio Bog. Bio je to covek u crnom."

"Postavio ti je zamku."

"Da."

Posmatrali su se kroz senke, dok je trenutak poprimao prizvuk konacnosti.

- Sada ce uslediti pitanja.

Ali, Braun nije imao sta da kaze. Cigareta mu je tinjala kao dotrajali dzoint, ali kada revolveras kucnu po svojoj vrecici, Braun odmahnu glavom. Zoltan se nemirno premesti, zausti nesto da kaze, pa odustade.

"Mogu li da ti pricam o tome?"

"Svakako."

Revolveras potrazi reci kojima bi poceo i ne na|e nijednu. "Moram da se olaksam."

Braun klimnu glavom. "Hoce to od vode. U kukuruz, molim te?"

"Svakako."

On se pope uz stepenice i iza|e u mrak. Zvezde su mu svetlucale iznad glave, ludacki razasute. Vetar je ustaljeno pulsirao. Njegova mokraca potece u lucnom, drhtavom mlazu na prasnjavu ku-kuruznu njivu. Covek u crnom ga je poslao ovamo. Mozda je cak Braun covek u crnom. Mozda je...

On odbaci te misli. Jedina eventualnost koju jos nije naucio kako da podnosi bila je mogucnost sopstvenog ludila. On se vrati unutra.

"Jesi li vec zakljucio da li sam carolija ili ne?" upita Braun kao da se zabavlja.

Revolveras zastade na malom pragu, zatecen. Onda polako si|e i sede.

"Poceo sam da ti pricam o Tulu."

"Siri li se?"

"Mrtav je", rece revolveras, i reci ostase da vise u vazduhu.

Braun klimnu glavom. "Pustinja. Mislim da na kraju moze da zadavi sve. Jesi li znao da se nekada kroz pustinju pruzao kocijaski drum?"

Revolveras sklopi oci. Um mu se ludacki vrteo.

"Drogirao si me", rece on nerazgovetno.

"Ne. Nista ja nisam ucinio."

Revolveras oprezno otvori oci.

"Neces misliti da je to u redu sve dok te ja ne podstaknem", rece Braun. "Zato to cinim. Hoces li mi pricati o Tulu?"

Revolveras s oklevanjem otvori usta i bi iznena|en sto su ovaj put reci bile tu. On poce da prica ravno, u naletima koji se lagano prosirise u ujednacenu, pomalo monotonu pricu, Osecaj omamljenosti napustio ga je, i on shvati da je cudnovato uzbu|en. Govorio je do kasno u noc. Braun ga nijednom nije prekinuo. Ptica tako|e.

5

Mazgu je kupio u Prajstaunu, i kada je stigao u Tul, jos je bila sveza. Sunce je zaslo sat pre toga, ali revolveras je putovao dalje, vo|en svetlima grada na nebu, a potom i neobjasnjivo jasnim tonovima kafanskog klavira koji je svirao Hej Dzud. Drum se sirio i primao u sebe sporedne puteljke.

Sume su sada vec odavno bile nestale, da bi ih zamenila monotona ravnica: beskrajna, pusta polja prepustena popinom prasetu i niskom zbunju., catrlje, jeziva, napustena imanja koja su cuvale smrknute kuce pune senki, gde su nepobitno tumarali demoni; iskezene, prazne stracare iz kojih su se ljudi odselili ili bili oterani, poneka koliba koju bi odala tacka svetlosti u tami, ili mrzovoljni, me|usobno izukrstani klanovi koji su danju nemo obra|ivali njive. Glavni zasad bio je kukuruz, ali bilo je i pasulja, graska tako|e. Poneka mrsava krava zurila je u njega tupo izme|u sljustenih motki od jove. Cetiri puta kraj njega su prosle kocije, dvaput u dolasku, dvaput u odlasku, gotovo prazne dok su mu se priblizavale s le|a i obilazile njega i njegovu mazgu, punije dok su hitale natrag prema sumama severa.

Bio je to ruzan kraj. Otkad je napustio Prajstaun, dvaput je pljustalo, oba puta sva|alacki. Cak je i popino prase izgledalo zuto i obeshrabreno. Ruzan kraj. Nije video nikakav trag coveka u crnom. Mozda je putovao kocijom.

Put skrenu, i iza krivine revolveras zaustavi mazgu i pogleda Tul odozgo. Grad se nalazio na dnu kruzne supljine u obliku cinije, lazni dragulj na jevtinoj podlozi. Bilo je svetiljki, i vecina ih se rojila oko dela grada odakle se cula muzika. Cinilo se da postoje cetiri ulice, tri pod pravim uglom na kocijaski drum, koji je bio glavna gradska avenija. Mozda ce se tamo naci i neki restoran. Sumnjao je u to, ali mozda. On potera mazgu.

Sada je vise kuca sporadicno oivicavalo drum, i vecina je i dalje bila napustena. On pro|e kraj malog groblja sa naherenim nadgrobnim spomenicima obraslim mahovinom i zagusenim oporom |avoljom travom. Nekih pet stotina stopa dalje, on pro|e kraj oronulog znaka na kojem je pisalo: TUL.

Boja je bila toliko sljustena da se jedva mogla procitati. Jos jedan je stajao nesto dalje, ali revolveras na njemu nije mogao da procita ama bas nista.

Neuskla|eni hor polupijanih glasova uzdizao se u poslednjem, naglasenom stihu Hej Dzud - "Naa-naa-naa-na-na-na-na... hej, Dzud..." - dok je on ulazio na teritoriju grada. Bio je to mrtav zvuk, kao vetar u supljini istrulelog drveta. Samo ga je prozaicna lupnjava i buka sprecavala da se ozbiljno zapita nije li covek u crnom prizvao duhove da bi nastanio napusteni grad. On se malo osmehnu na tu misao.

Na ulicama je bilo ljudi, ne mnogo, ali bilo ih je. Tri gospo|e u crnim pantalonama i identicnim midibluzama pro|ose s druge strane dascanim trotoarom, ne gledajuci ga sa izrazenom ljubopitljivoscu. Ozbiljni starac sa slamnatim sesirom cvrsto nabijenom na glavu posmatrao ga je sa stepenica daskama zakovane piljarnice. Suvonjavi krojac sa okasnelom musterijom zastade da ga osmotri; podize lampu na prozoru da bi ga bolje pogledao. Revolveras klimnu glavom. Ni krojac, ni njegova musterija, ne uzvratise mu na pozdrav. Mogao je svom tezinom da oseti njihove oci na futrolama koje su mu lezale nisko na kukovima. Neki decak, od mozda trinaest godina, pre|e ulicu sa svojom devojkom blok dalje, zastavsi neprimetno. Njihovi koraci dizali su lebdece oblacice prasine. Nekoliko ulicnih lampi je svetlelo, ali stakleni zidovi bili su im zamagljeni od skorenog ulja. Vecina ih je bila porazbijana. Bila je tu i konjusnica, ciji je opstanak verovatno zavisio od kocije. Tri decaka nemo su cucala oko terena za klikere iscrtanog u prasini sa strane, kraj razjapljenog zdrela stale, puseci cigarete od kukuruzovine. Bacali su duge senke u dvoristu.

Revolveras povede mazgu pored njih i pogleda u nejasne dubine stale. Jedna lampa svetlucala je priguseno, i senka je poskakivala i treperela dok je nezgrapan starac u radnickom kombinezonu nabacivao slamu od popinog praseta na galeriju za seno ogromnim, stenjucim zamasima vila.

"Hej!" pozva ga revolveras.

Vile zastase i konjusar se osvrnu razdrazljivo. "Hej ja tebi!"

"Imam ovde jednu mazgu."

"Blago tebi."

Revolveras dobaci tezak, neravnomerno obra|en zlatnik u polumrak. On zazveca na starim, plevom zasutim daskama i zasvetluca.

Konjusar pri|e, saze se, podize ga, zackilji se u revolverasa. Oci mu se spustise na opasace sa pistoljima, i on kiselo klimnu glavom.

"Na koliko zelis da je smestis?"

"Na jednu noc. Mozda dve. Mozda duze."

"Nemam kusur za zlato."

"Ni ne trazim."

"Krvavi novac", promrmlja konjusar.

"Sta?"

"Nista." Konjusar uze mazgu za uzde i uvede je unutra.

"Istimari je!" viknu revolveras. Starac se ne okrenu.

Revolveras ode do decaka koji su cucali oko klikera. Citavu razmenu posmatrali su sa prezrivim zanimanjem.

"Kako ide?" upita revolveras ne bi li podstakao razgovor.

Bez odgovora, "Vi, momci, zivite u gradu?"

Bez odgovora.

Jedan decak izvadi ludacki nakrivljenu, umutanu kukuruzovinu iz usta, zgrabi zeleni kliker slican macjem oku, i ubaci ga u krug nacrtan na zemlji. Kliker udari o drugi, i izbaci ga napolje. On uze macje oko i spremi se da ponovo ga|a.

"Postoji li u ovom gradu neki restoran?" upita revolveras.

Jedan od njih, najmla|i, podize pogled. U uglu usana imao je ogromnu krastu, ali oci su mu i dalje bile dovitljive. On pogleda revolverasa sa prikrivenim kiptecim cu|enjem, koje je bilo ujedno i dirljivo, i zastrasujuce.

"Mozes da dobijes burger kod Seba."

"To je kafana."

Decak klimnu glavom, ali ne odgovori. Oci njegovih drugova postale su ruzne i neprijateljske.

Revolveras dodirnu obod sesira. "Zahvalan sam. Dobro je znati da u ovom gradu postoji neko dovoljno bistar da govori."

On pro|e kraj njih, pope se na dascani trotoar i krenu ka Sebovoj kafani; cuo je jasno prezriv glas jednog od ostalih, jedva snazniji od decjeg soprana: "Jedi korov! Koliko dugo vec jebes ro|enu sestru, Carli? Jedi korov!"

Ispred Sebove kafane stajale su tri blistave kerozinske lampe, po jedna sa svake strane, i jedna prikucana iznad pijano okacenih vratanaca u obliku krila sismisa. Refren Hej Dzud je postepeno iscezao, i klavir je kljuckao po nekoj drugoj staroj baladi. Glasovi su mrmljali poput raskinutih niti. Revolveras za trenutak zastade napolju, i pogleda unutra. Pod posut piljevinom, pljuvaonice kraj stolova sa krivim nogarama. Sank od debele daske na kozlicima. Lepljivo ogledalo iza njega, sa odrazom klavira i klaviriste, koji je sedeo u svojoj neizbeznoj pozi na klavirskoj stolici. Prednji deo klavira bio je uklonjen kako bi se videlo podizanje i spustanje drvenih dirki prilikom svirke. Za sankom je posluzivala zena slamnate kose u prljavoj plavoj haljini. Jedna bretela bila joj je prikacena pribadacom. Pozadi u prostoriji bilo je pet-sest lokalaca, koji su cevcili i apaticno igrali "Gledaj me". Jos pola tuceta njih bilo je okupljeno u rastrkanoj grupi oko klavira. Cetvoro ili petoro za sankonm. I starac sa divljom sedom kosom za stolom kraj vrata. Revolveras u|e unutra.

Glave se okrenuse da pogledaju njega i njegove pistolje. Za tren nastade gotovo potpuna tisina, sa izuzetkom klaviriste koji je, ne znajuci, nastavio da svirucka. Onda zena poce da brise sank, i stvari se vratise na svoje mesto.

"Gledaj me", rece jedan od igraca u cosku i dopuni tri herca sa cetiri pika, tako da mu nista ne ostade u ruci. Onaj sa hercevima opsova, dade mu svoj ulog, i otpoce novo deljenje.

Revolveras pri|e sanku. "Imas hamburgere?" upita on.

"Svakako." Pogledala ga je u oci, i mozda je nekada, kada je pocela, bila lepa, ali sada joj je lice bilo izobliceno, a preko cela joj se spiralno uvijao modar oziljak. Stavila je na njega dosta pudera, ali umesto da ga zakamuflira, to je samo privlacilo paznju. "Ali, skupi su."

"To sam i mislio. Daj mi tri burgera i pivo."

Ponovo ta suptilna promena u tonu. Tri hamburgera. Usta se ovlazise, a jezici oblizase pljuvacku sporo i zudno. Tri hamburgera.

"To ce da te kosta pet soma. Sa sve pivom."

Revolveras spusti zlatnik na sank.

Oci to propratise.

Iza sanka, sa leve strane ogledala, nalazio se rostilj na ugalj, koji je mrzovoljno tinjao. Zena nestade u sobicku iza njega i vrati se sa mesom na papiru. Sastruga tri pljeskavice i stavi ih na vatru. Miris koji se javio bio je izlu|ujuci. Revolveras je stajao neosetljivo, ravnodusno, samo periferno svestan toga da klavir zamire, da se kartaska igra usporava, da ga ispicuture posmatraju iskosa.

Covek je bio na pola puta iza njega, kada ga revolveras ugleda u ogledalu. Bio je gotovo sasvim celav, i ruka mu je bila na drsci dzinovskog lovackog noza koji mu je stajao provucen kroz opasac umesto futrole.

"Vrati se i sedi", rece revolveras tiho.

Covek stade. Gornja usna mu se nesvesno dize, kao kod psa, i za tren zavlada muk. On se onda vrati za sto, i atmosfera se ponovo promeni.

Pivo stize u napukloj staklenoj krigli. "Nemam kusura za zlato", rece zena prkosno.

"Ne ocekujem ga."

Ona ljutito klimnu glavom, kao da ju je ovo razmetanje bogatstvom, makar i u njenu korist, razjarilo. Ali, ona uze njegovo zlato, i za koji tren stigose i hamburgeri na zamagljenom tanjiru, jos crveni na ivicama.

"Imas soli?"

Ona mu je izvadi ispod sanka. "Hleba?"

"Ne." Znao je da laze, ali nije insistirao. Celavac je zurio u njega cijanoznim ocima, dok je stiskao i opustao sake na rascepljenoj i izdubljenoj povrsini stola. Nozdrve su mu se sirile u pulsirajucim, pravilnim razmacima.

Revolveras poce da jede smireno, gotovo uctivo, seckajuci meso i prinoseci ga ustima viljuskom, pokusavajuci da ne misli cega tu jos ima osim mlevene govedine.

Samo sto nije zavrsio, spreman da poruci novo pivo i cigaretu, kada mu se necija ruka spusti na rame.

On najednom postade svestan toga da je prostorija ponovo utihnula, i ponovo oseti veliku napetost u vazduhu. Okrenu se i zagleda u coveka koji je spavao kraj vrata kada je on usao. Bilo je to uzasno lice. Zadah |avolje trave bio je oporo, kuzno isparenje. Oci su bile uklete, izbuljene, izbecene oci onih koji vide ali ne vide, oci uvek okrenute unutra, ka sterilnom paklu snova van kontrole, snova oslobo|enih da se uzdignu iz smrdljivih mocvara podsvesnog.

Zena za sankom tiho jeknu.

Ispucale usne zadrhtase, povukose se i otkrise zelene, mahovinaste zube, i revolveras pomisli: On cak to vise i ne pusi. Zvace. Zaista zvace.

I odmah zatim: On je mrtav. Trebalo je da bude mrtav pre godinu dana.

I odmah zatim: Covek u crnom.

Zurili su jedan u drugog, revolveras i covek koji je presao preko krajnjeg ruba ludila.

On progovori, i revolveras, zaprepascen, cu kako mu se ovaj obraca Uzvisenim Govorom:

"Zlato za uslugu, revolverasu. Samo jedan zlatnik. Za lepoticu."

Uzviseni Govor. Jedan tren njegov um odbijao je da ga prepozna. Prosle su godine - Boze! - vekovi, milenijumi; vise nije bilo Uzvisenog Govora, on je bio poslednji, poslednji revolveras. Ostali su...

On otupelo posegnu u dzep na grudima i izvadi zlatnik. Napukla, krastava ruka po|e za njim, pomilova ga, podize ga tako da blesne na masnom svetlu kerozinskih lampi. Zasijao je ponosnim, civilizovanim sjajem; zlatnim, crvenkastim, krvavim.

"Ahhhhhh..." Neartikulisani zvuk zadovoljstva. Starac se zanese i okrenu, pa krenu natrag ka svom stolu, drzeci novcic u visini oka, okrecuci ga, hvatajuci odbleske.

Prostorija se brzo praznila, i vratanca su mahnito skripala napred - natrag. Klavirista spusti poklopac svog instrumenta uz tresak i iza|e za ostalima dugim koracima lika iz komicne opere.

"Seb!" Zena vrisnu za njim sa cudnom mesavinom straha i svadljivosti u glasu, "Seb, da si se vratio ovamo! Prokletstvo!" U me|uvremenu, starac se vratio za svoj sto. Zavrteo je zlatnik na izdubljenom drvetu, i mrtvo -zive oci pratile su ga sa praznom obuzetoscu. On ga zavrte drugi put, treci, i kapci mu otezase. Cetvrti put, i glava mu pade na drvo pre nego sto se novcic zaustavio.

"Eto", rece ona tiho, jarosno. "Oterao si mi musterije. Jesi li zadovoljan?"

"Vratice se", rece revolveras.

"Veceras bogme nece."

"Ko je on?" On pokaza na zdreaca korenja.

"Idi i..." Ona dovrsi zapovest opisavsi nemoguci cin masturbacije.

"Moram da znam", rece revolveras strpljivo. "On..."

"Cudno je pricao sa tobom", rece ona. "Nort nikada u zivotu nije tako pricao."

"Trazim jednog coveka. Prepoznala bi ga."

Zurila je u njega, dok je njen gnev zamirao. Zameni ga razmisljanje, a potom taj visoki, vlazni sjaj koji je vec ranije video. Trosna zgrada zamisljeno zakrcka sama sebi. Negde daleko, unjkavo zalaja pas. Revolveras je cekao. Ona vide koliko on zna, i sjaj zameni bezna|e i tupa potreba koja nije imala usta.

"Znas moju cenu", rece ona.

Gledao ju je mirno. U mraku se oziljak nece videti. Telo joj je bilo dovoljno vitko da pustinja i pesak nisu uspeli sve da usahnu. A nekada je bila lepa, mozda cak i divna. Ali, ni to nije bilo vazno. Ne bi bilo vazno cak ni kada bi se gamad iz grobova gnezdila u suvoj tami njene materice. Sve je to bilo pisano.

Ruke joj krenuse ka licu, i u njoj je jos bilo nesto soka - dovoljno da zaplace.

"Ne gledaj! Ne moras da me gledas tako zlo!"

"Izvini", rece revolveras. "Nisam nameravao da budem zao."

"Niko od vas to ne namerava!" Viknula je na njega.

"Pogasi svetla."

Plakala je, sa rukama na licu. Bilo mu je drago sto su joj ruke na licu. Ne zbog oziljka, vec zato sto joj je to vracalo zenstvenost, ako vec ne pre|asnji lik. Pribadaca koja joj je drzala bretelu haljine svetlucala je na masnom svetlu.

"Pogasi svetla i zakljucaj. Hoce li on nesto da ukrade?" "Ne", sapnu ona.

"Onda pogasi svetla."

Nije htela da skloni ruke sve dok nije bila iza njega, i pogasila je lampe jednu po jednu tako sto je zavrtala fitilje, a potom dahom gasila plamicke. Onda ga je uzela za ruku u mraku, toplo. Povela ga je gore. Nije bilo svetla na kojem bi skrivali ono sto cine.

6

Zavio je cigarete u mraku, potom ih pripalio i dodao joj jednu. Soba je bila puna njenog pateticnog mirisa svezeg jorgovana. Miris pustinje ga je nadvladavao, obogaljivao ga. Bio je poput mirisa mora. On shvati da se plasi pustinje pred sobom.

"Ime mu je Nort", rece ona. Nimalo ostrine nije joj nestalo iz glasa. "Samo Nort. Umro je."

Revolveras je cekao.

"Dodirnuo ga je Bog."

Revolveras rece: "Njega nikada nisam video."

"Bio je ovde otkad znam za sebe - mislim na Norta, ne na Boga." Ona se promuklo nasmeja u mraku. "Neko vreme je imao kosnice. Propio se. Omirisao travu. Zatim poceo da je pusi. Deca su pocela da ga prate i da pujdaju pse na njega. Nosio je stare zelene pantalone koje su zaudarale. Razumes?"

"Da."

"Poceo je da zvace. Na kraju je samo sedeo i nista nije jeo. U svojoj glavi, verovatno je bio kralj. Deca su mu mozda bila dvorske lude, a psi princevi."

"Da."

"Umro je ovde, ispred", rece ona. "Dokloparao je po dascanom trotoaru - cizme su mu bile izdrzljive, prave cokule - sa decom i psima za sobom. Licio je na zicane vesalice za odelo, upletene i umrsene. U ocima su mu se mogla videti svetla pakla, ali cerio se, bas nalik na one bundeve koje deca izrezu za Vece Svih Svetih. Mogao se osetiti smrad zemlje, trulezi i korova. Curilo mu je sa uglova usana kao zelena krv. Mislim da je hteo da u|e i slusa kako Seb svira klavir. I bas ispred, stao je i nakrivio glavu. Mogla sam da ga vidim, i pomislila sam da je cuo kociju, mada joj nije bilo vreme. Tada je povratio, i bljuvotina je bila crna i puna krvi. Prosla je kroz taj kez kao otpadna voda kroz resetku. Smrad je bio dovoljan da te natera da pozelis da si lud. Podigao je ruke i prosto povratio po sebi. To je bilo sve. Umro je sa tim kezom na licu, u sopstvenoj bljuvotini."

Drhtala je kraj njega. Napolju, vetar je i dalje uporno zavijao, a negde daleko lupala su vrata nalik na zvuk kakav se cuje u snu. Po zidovima su trckarali misevi. Revolveras pomisli krajickom uma da je to verovatno jedino mesto u gradu dovoljno imucno da ima miseve. On joj stavi ruku na stomak i ona se silovito trze, a potom opusti.

"Covek u crnom", rece on.

"Moras da cujes, zar ne?"

"Da."

"U redu. Ispricacu ti." Ona uze njegovu ruku sa obe svoje, i isprica mu.

7

Usao je kasno popodne, tog dana kada je Nort umro, i vetar je rastao, otkidao povrsinski sloj tla, nosio u kovitlacu naslage krupnog peska i iscupane stabljike kukuruza. Kenerli je konjusnicu zakljucao katancem, a preostalih nekoliko trgovaca zatvorili su kapke na prozorima i preko njih postavili daske. Nebo je bilo zuto, boje starog sira, i oblaci su leteli po njemu, kao da su ugledali nesto uzasavajuce u pustarama gde su tako nedavno bili.

Dosao je na rasklimatanim kolima, preko cijeg sanduka je bila privezana nabrana cerada. Posmatrali su njegov dolazak, i matori Kenerli, koji je lezao kraj prozora sa bocom u jednoj, a mlohavim, vrelim mesom leve dojke svoje druge po starosti kceri u drugoj ruci, resio je da ne bude tu, ukoliko ovaj bude pokucao.

Ali, covek u crnom prosao je ne zaustavljajuci dorata koji mu je vukao kola, a tockovi su pri okretanju podizali prasinu koju je vetar zeljno grabio. Mogao je biti svestenik ili kalu|er; nosio je crnu rizu posutu prasinom, i labava kapuljaca prekrivala mu je glavu i skrivala crte lica. Nabirala se i lepetala. Ispod ruba odezde, tesko okovane cizme sa cetvrtastim spicom.

Zaustavio se pred Sebovom kafanom i privezao konja, koji je spustio glavu i zafrktao u tle. Pozadi, na kolima, on odveza jedno krilo, prona|e izlizano sedlo, nabaci ga na rame i u|e kroz vratanca.

Alis ga je posmatrala ljubopitljivo, ali niko drugi nije primetio njegov dolazak. Ostali su bili blazeno pijani. Seb je svirao metodisticku regtajm himnu, a matori jebivetri koji su dosli ranije da izbegnu oluju i prisustvuju bdenju uz Nortona, promukli su od pevanja. Seb, gotovo onesvescen od pica, zatrovan i napaljen sopstvenom nastavljenom egzistencijom, svirao je grcevito, sumanuto brzo, dok su mu prsti leteli kao delovi razboja.

Glasovi su krestali i urlali, i nijednom nisu nadvladali vetar, ali povremeno kao da su ga izazvali. U uglu, Zaharije je zadigao suknju Ejmi Feldon preko glave i slikao joj znake zodijaka na kolenima. Nekoliko drugih zena kruzilo je unaokolo. Sve kao da su groznicavo sijale. Mutno svetlucanje oluje koje je dopiralo profiltrirano kroz vratanca, kao da im se rugalo.

Nort je lezao na dva stola u sredistu prostorije. Njegove cizme ocrtavale su misticno slovo V. Usta su mu visila u oklembesenom kezu, iako mu je neko vec zatvorio oci i stavio novcice na njih. Ruke su mu bile prekrstene na prsima sa struckom |avolje trave. Smrdeo je kao otrov.

Covek u crnom skide kapuljacu i pri|e sanku. Alis ga je gledala i osecala strepnju pomesanu sa poznatom zeljom skrivenom u njoj. Na njemu nije bilo nikakvog simbola vere, mada to samo po sebi nije znacilo nista.

"Viski", rece on. Glas mu je bio blag i prijatan. "Dobar viski."

Ona posegnu pod sank i izvadi bocu viskija marke "star". Mogla je da mu uvali lokalnu dzibru kao svoje najbolje pice, ali nije. Sipala mu je, a covek u crnom ju je posmatrao. Oci su mu bile krupne, obasjane. Senke su bile suvise duboke da bi im se tacno odredila boja. Njena potreba se pojaca. Urlanje i udari nastavljali su se pozadi, ne posustajuci. Seb, bezvredni uskopljenik, svirao je nesto o Hriscanskim Vojnicima, a neko je ubedio Tetku Mil da peva. Njen glas, izoblicen i izvitoperen, sekao je kroz zagor kao sto tupa sekira proseca mozak teleta.

"Hej, Ali!"

Ona ode da usluzi musteriju, ozloje|ena zbog strancevog cutanja, ozloje|ena zbog njegovih bezbojnih ociju, i zbog svojih nemirnih prepona. Plasila se svojih potreba. One su bile kapriciozne i van njene kontrole. Mozda su one bile signal promene, koja ce zauzvrat oznaciti pocetak njene starosti - stanja koje je u Tulu obicno bilo kratko i gorko poput zimskog sutona.

Tocila je pivo sve dok nije ispraznila bacvu, a potom nacela novu. Nije zelela da trazi to od Seba; on bi joj dosao sasvim rado, kao pas - jer je to i bio, i odsekao bi sam sebi prste ili rasuo penu po svemu. Stranceve oci bile su na njoj dok je to radila; mogla je da ih oseti.

"Puno posla", rece on kada se vratila. Nije ni taknuo pice, samo ga je okretao izme|u dlanova da bi ga zagrejao.

"Bdenje", rece ona.

"Primetio sam preminulog."

"Oni su propalice", rece ona s iznenadnom mrznjom. "Svi do jednog."

"To ih uzbu|uje. On je mrtav. Oni nisu."

"Dok je bio ziv, bio im je glavna meta. Nije u redu da to bude i sada. To je..." Ona zacuta, nesposobna da izrazi sta je to, ili zbog cega je opsceno.

"Zderac korova?"

"Da! Sta mu je inace drugo preostalo?"

Njen ton bio je optuzujuci, ali on nije spustio pogled, i ona oseti navalu krvi u licu. "Izvini. Jesi li ti svestenik? Ovo mora da ti je odvratno."

"Nisam, i nije." On glatko ispi viski na eks, ne kriveci lice. "Jos jedan, molim."

"Moram prvo da ti vidim pare. Zao mi je."

"Ne treba da ti bude zao."

On stavi grubi srebrnjak na sank, debeo sa jedne strane, tanak sa druge, i ona rece kao sto ce reci i kasnije: "Nemam kusura za ovo."

On odmahnu glavom, odbacivsi tu primedbu, i odsutno je proprati pogledom dok mu je ponovo sipala.

"U prolazu si?" upita ona.

Dugo nije odgovorio, i ona umalo sto ne ponovi pitanje, kad on odmahnu glavom s nestrpljenjem. "Ne pricaj o trivijalnim stvarima. Ovde si u drustvu smrti."

Ona se trze, povre|ena i zapanjena, i prva misao bila joj je da je lagao o svojoj svetosti kako bi nju testirao.

"Marila si za njega", rece on ravno. "Nije li to istina?"

"Za koga? Za Norta?" Ona se nasmeja, afektirajuci ljutitost, ne bi li prikrila zbunjenost. "Mislim da bi bolje bilo da..."

"Imas meko srce i malo se plasis", nastavi on, "a on je bio na korovu, i gledao kroz zadnja vrata pakla. I eno ga sad, sada su cak zalupili vrata, a ti mislis da ih nece otvoriti sve dok ne do|e vreme da ti pro|es kroz njih, zar ne?"

"Sta je s tobom, pijan si?"

"Gos'in Norton, mrtvosan", izgovori covek u crnom jetko. "Mrtav kao bilo ko drugi. Mrtav kao ti ili bilo ko drugi."

"Odlazi iz moje kafane." Osecala je kako u njoj naglo nice drhtavo gnusanje, ali toplina joj je i dalje zracila iz stomaka.

"U redu je", rece on tiho. "U redu je. Sacekaj. Samo sacekaj."

Oci su bile plave. Ona najednom oseti da joj je um lak, kao da je uzela drogu.

"Vidis?" upita je on. "Vidis li?"

Ona tupo klimnu glavom, a on se glasno nasmeja - finim, snaznim, cistim smehom zbog kojeg se okrecu glave. On se okrenu i suoci se sa njima, najednom u sredistu paznje zahvaljujuci nekoj nepoznatoj alhemiji. Tetka Mil zastade i ucuta, ostavivsi napukli visoki ton da iskrvari u vazduhu. Seb odsvira pogresan akord i prestade. Gledali su nelagodno u stranca. Pesak je sustao po zidovima zgrade.

Tisina se zadrza, sireci svoje pletivo. Njoj je dah zastao u grlu, i ona spusti pogled i vide da obema rukama ispod sanka stiska stomak. Svi su gledali u njega, a on je gledao u njih. Tada se ponovo rasprsta njegov smeh, snazan, bogat, van svakog poricanja. Ali, u njemu nije bilo poziva da se smeju zajedno sa njim.

"Pokazacu vam cudo!" viknu im on. Ali, oni su ga samo gledali, kao poslusna deca koju su poveli da vide ma|ionicara, iako su suvise velika da bi mu poverovala.

Covek u crnom kroci napred, i Tetka Mil ustuknu od njega. On se zestoko iskezi i pljesnu je po sirokom stomaku. To je natera na kratak, nesvesni kikot, i covek u crnom zabaci glavu.

"Tako je bolje, zar ne?"

Tetka Mil se ponovo zakikota, odjednom zajeca i slepo pobeze kroz vrata. Ostali su nemo posmatrali njen odlazak. Pocinjala je oluja; senke su sledile jedna drugu, uzdizale se i padale po beloj ciklorami neba. Covek kraj klavira sa zaboravljenim pivom u ruci isceri se uz stenjanje.

Covek u crnom stajao je iznad Norta i cerio se na njega. Vetar je krestao, zavijao i hucao. Nesto krupno udari o bocni zid zgrade i odskoci. Jedan od muskaraca kraj sanka otrze se nekako i iza|e krivudavim, grotesknim koracima. Zacu se grmljavina, u iznenadnim, brzim plotunima.

"U redu", cerio se covek u crnom. "U redu. Pre|imo na stvar."

On poce da pljuje po Nortovom licu, pazljivo ciljajuci. Pljuvacka zasja na celu i kliznu niz obrijani kljun nosa.

Ispod sanka, njene ruke ubrzase.

Seb se nasmeja kao ludak i pogrbi se. Poce da iskasljava slajm, ogromne i lepljive ugruske i prdnu. Covek u crnom grohotom se nasmeja u znak odobravanja i lupi ga po le|ima. Seb se isceri, i jedini zdrav zub mu zasja u ustima.

Neki umakose. Drugi se okupise u labavom prstenu oko Norta. Njegovo lice i borama izbrazdani podvaljak, vrat i gornji deo grudnog kosa svetlucali su od tecnosti - tecnosti tako dragocene u ovoj suvoj zemlji. Najednom, to prestade, kao na dati znak. Culo se izmuceno, tesko disanje.

Covek u crnom najednom se baci preko tela, previvsi se u elegantnom luku. Bilo je to lepo, kao mlaz vode. On se doceka na ruke, skoci na noge iz okreta, isceren, i ponovo se baci preko. Jedan od posmatraca se zaboravi, poce da tapse, i najednom odstupi, ociju zamagljenih stravom. On prekri usta rukom i pojuri ka vratima.

Nort se trznu kada je covek u crnom treci put presao preko.

Kroz posmatrace pro|e zvuk - stenjanje - a onda oni zanemese. Covek u crnom zabaci glavu i poce da zavija. Prsa su mu se pomerala brzim, plitkim ritmom dok je usisavao vazduh. On poce da prelazi tamo - amo jos brze, sipajuci sebe preko Nortovog tela poput vode koja se presipa iz jedne case u drugu. Jedini zvuk u prostoriji bilo je prodorno skripanje njegovog disanja i sve brzi puls oluje.

Nort duboko, suvo udahnu. Ruke mu zalupase i zadumbarase besciljno po stolu. Seb zakresta i iza|e. Jedna od zena krenu za njim.

Covek u crnom pre|e preko jos jednom, dvaput, triput. Citavo telo sada je vibriralo, drhtalo, treslo se i trzalo. Smrad trulezi, izmeta i raspadanja izbi napolje u zagusujucim talasima. Njegove oci se otvorise.

Alis oseti kako se odupire stopalima unazad. Ona udari o ogledalo, natera ga da zadrhti, i nju obuze slepa panika. Ona odskoci kao junica.

"Dao sam ti to", dozivao ju je covek u crnom, dahcuci. "Sad mozes mirno da spavas. Cak ni to nije nepovratno. Iako je... toliko... prokleto... zabavno!" I on ponovo poce da se smeje. Zvuk je jenjavao dok je ona jurila uz stepenice, ne zastajkujuci sve dok vrata za tri sobe iznad sanka nisu bila zabravljena.

Ona tada poce da se kikoce, ljuljajuci se napred - nazad na bedrima uz vrata. Zvuk preraste u tuzbalicu koja se stopi sa vetrom.

Dole, Nort je odsutno odlutao napolje na oluju, da nacupa nesto korova. Covek u crnom, sada jedina musterija za sankom, gledao ga je kako odlazi i cerio se i dalje.

Kada je primorala sebe te veceri da se vrati dole, sa lampom u jednoj i teskom cepanicom za pec u drugoj ruci, coveka u crnom vise nije bilo, kao ni kola. Ali Nort je bio tamo, sedeo je za stolom kraj vrata kao da nikada nije ni odlazio. Miris korova bio je na njemu, ali ne toliko tezak koliko je mogla da ocekuje.

On podize pogled ka njoj i stidljivo se osmehnu. "Zdravo, Ali."

"Zdravo, Nort." Ona spusti cepanicu i poce da pali lampe, ne okrecuci mu le|a.

"Dodirn'o me Bog", rece on odjednom. "Vise necem da mrem. Rek'o mi je. Obec'o."

"Blago tebi, Nort." Posuda koju je drzala ispade joj kroz drhtave prste, i ona je podize.

"Vol'o bi' da prestanem da zvacem travu", rece on. "Vise ne uzivam. Nije pravo da covek koga je dodirn'o Bog zvace korov." "Zasto onda ne prestanes?"

Zaprepastilo ju je sopstveno ogorcenje, i nateralo je da u njemu ponovo gleda coveka umesto pakleno cudo. Ono sto je videla bio je prilicno tuzan primerak, napola naduvan, obesenog nosa i posramljenog izgleda. Vise nije mogao da je uplasi.

"Drhtim", rece on. "I zelim to. Ne mogu da prestanem. Ali, ti si oduvek bila dobra prema meni..." zajecao je. "Ne mogu cak ni da prestanem da se zapisavam."

Ona ode do stola i zastade tamo, nesigurna.

"Mogao je da me stvori tako da ne zelim", rece on kroz suze. "Kad me je vec oziveo, mogao je i to da ucini. Ne zalim se... ne zelim da se zalim..." Zurio je unaokolo progonjen i saputao: "Mozda ce me na mestu satrti ako budem to radio."

"Mozda je sve to sala. Izgledao je duhovit."

Nort uze vrecicu iz nedara kosulje i izvuce pregrst trave. Bez razmisljanja, ona mu je izbi, a onda povuce ruku, uzasnuta.

"Ne mogu da se oduprem, Ali, ne mogu..." i on se nespretno baci prema vrecici. Mogla je da ga spreci, ali nije se potrudila. Vratila se paljenju svetiljki, umorna mada je vece jedva pocelo. Ali, niko nije dosao te noci osim starog Kenerlija, koji je sve propustio. Nije izgledao narocito iznena|en sto vidi Norta. Porucio je pivo, upitao gde je Seb, i potapsao je. Sutradan stvari su bile gotovo normalne, mada nijedno dete nije islo za Nortom. Dan kasnije, podrugivanje je ponovo pocelo. Zivot se vratio sopstvenom slatkom toku. Deca su sakupljala iscupani kukuruz, i nedelju dana posle Nortovog vaskrsnuca, spalila su ga na sred ulice. Vatra je za tren bila svetla, i vecina sljokadzija izasla je ili isteturala se napolje da posmatra. Izgledali su primitivno. Lica kao da su im lebdela izme|u pla-menova i ledenog nebeskog sjaja. Ali ih je gledala i osecala ubod zamiruceg ocaja zbog tuznih vremena koja su nastupila na svetu. Stvari su se rastegle. U sredistu stvari vise nije bilo lepka. Nikada nije videla okean, niti ce ga ikada videti.

"Da imam muda", mrmljala je, "samo da imam muda, muda, muda..."

Nort je podigao glavu na zvuk njenog glasa i prazno joj se osmehnuo iz pakla. Nije imala muda. Samo sank i oziljak.

Vatra je brzo sagorela i njene musterije su se vratile. Pocela je da se naliva viskijem "star" i oko ponoci bila je mrtva pijana.

8

Ona prestade da prica, i kada on nije odmah prokomentarisao, isprva pomisli da ga je prica uspavala. I sama poce da drema kada on upita: "To je sve?"

"Da. To je sve. Veoma je kasno."

"Aha." Zavijao je novu cigaretu.

"Nemoj da mi prosipas duvan po krevetu", rece mu ona, ostrije nego sto je nameravala.

"Necu."

Ponovo tisina. Vrh cigarete namigivao je zareci se i tamneci.

"Ujutro ces otici", rece ona tupo.

"Trebalo bi. Mislim da mi je ovde postavljena zamka."

"Ne idi", rece ona.

"Videcemo."

On se okrenu na svoju stranu, dalje od nje, ali ona je bila utesena. Ostace. Ona zadrema.

Na rubu sna ona ponovo pomisli na to kako mu se Nort obratio, onim cudnim govorom. Ni pre ni posle toga nije ga videla da izrazava ikakvu emociju. Cak je i ljubav vodio nemo, i samo je pred kraj njegovo disanje ogrubelo, a potom se zaustavilo na trenutak. Bio je poput necega iz bajke ili mita, poslednji od svoje vrste u svetu koji pise poslednju stranicu svoje knjige. Nije bilo vazno. Ostace neko vreme. Sutra ce biti dovoljno vremena za razmisljanje, ili prekosutra. Ona zaspa.

9

Ujutro mu je skuvala griz, koji je pojeo bez komentara. Ubacivao ga je u usta ne razmisljajuci o njoj; jedva da ju je i video. Znao je da treba da ide. Svakim minutom dok je sedeo tu covek u crnom bio je sve dalje - verovatno je sada vec u pustinji. Njegov put isao je bez skretanja ka jugu.

"Imas li mapu?" upita on najednom, podigavsi pogled.

"Grada?" nasmeja se ona. "Nema tu dovoljno toga da bi ti bila potrebna mapa."

"Ne. Mapu onoga sto lezi juzno odavde."

Njen osmeh zgasnu. "Pustinja. Samo pustinja. Mislila sam da ces malo ostati."

"Sta je juzno od pustinje?"

"Otkud zznam? Niko ne prelazi preko nje. Niko nije ni pokusao otkad sam ovde." Ona obrisa ruke o kecelju, uze kotao za drske i sasu vodu koju je grejala u sudoperu, gde je pljusnula i pocela da sisti od pare.

On ustade.

"Gde ces?" Cula je krestavi strah u svom glasu, koji je mrzela.

"Do stale. Ako iko zna, zna konjusar." On joj stavi ruke na ramena. Ruke su bile tople. "I da sredim smestaj za mazgu. Ako cu vec da budem ovde, moram je zbrinuti. Dok ne podjem."

Ali ne jos. Ona podize pogled ka njemu. "Ali, pazi se tog Kenerlija. I ako nema pojma, izmislice nesto."

Kada je otisao, ona se okrenu prema sudoperi, sa vrelim suzama zahvalnosti.

10

Kenerli je bio bezub, neprijatan, i imao je gomilu kceri. Dve poluodrasle virile su ka revolverasu iz prasnjavih senki stale. Jedna beba srecno je balila u prljavstini. Jedna sasvim odrasla, plava, prljava, senzualna, posmatrala ga je sa zamisljenom ljubopitljivoscu dok je pumpala vodu iz skripave pumpe kraj zgrade.

Konjusar ga susretnu na pola puta izme|u vrata svog stanista i ulice. Maniri su mu se kolebali izme|u neprijateljstva i nekakvog plasljivog ulizistva - kao kod dzukca kojeg su isuvise cesto sutirali.

"Zbrinuta je", rece on, i pre nego sto je revolveras stigao da odgovori, Kenerli se okrenu svojoj kceri: "Ulazi, Subi! Do sto djavola, da si smesta usla!"

Subi poce smrknuto da vuce svoje vedro prema stracari pribijene uz stalu.

"Mislis na moju mazgu", rece revolveras.

"Da, gospodine. Poprilicno dugo nisam video mazgu. Nekada su ih uzgajali na sve strane, ali svet je krenuo dalje. Nisam video nista drugo osim nekoliko volova, konja sa kocijom i... Subi, ima da te klepim, Boga mi!"

"Ja ne ujedam", rece revolveras prijazno.

Kenerli se malo zguri. "Nije u vama stvar. Ne, gospodine, nije u vama stvar." On se siroko isceri. "Ona je prosto prirodno nespretna. \avo je u njoj. Divljakusa." Oci mu se smracise. "Dolazi Poslednje Doba, gospodine. Znate kako veli Knjiga. Deca nece slusati roditelje, a kuga ce pohoditi mnostvo."

Revolveras klimnu glavom, pa pokaza ka jugu. "Sta ima tamo?"

Kenerli se ponovo isceri, pokazujuci desni i nekoliko druzeljubivih zutih zuba. "Stanovnici. Korov. Pustinja. Sta drugo?" On se zakikota, i hladno odmeri revolverasa ocima.

"Koliko je velika pustinja?" "Velika." Kenerli se trudio da izgleda ozbiljno. "Mozda tri stotine milja. Mozda hiljadu. Ne znam da vam kazem, gospodine. Tamo nema niceg osim |avolje trave i mozda demona. Tamo je otisao onaj drugi momak. Onaj sto je sredio Norta kad je bio bolestan."

"Bolestan? Cuo sam da je bio mrtav."

Kenerli se i dalje cerio. "Tja, tja. Mozda. Ali, odrasli smo ljudi, zar ne?"

"Ali, ti verujes u demone."

Kenerli je izgledao uvre|en. "To je mnogo drugacije."

Revolveras skinu sesir i obrisa celo. Sunce je bilo vrelo, i uporno je tuklo. Kenerli kao da to nije primecivao. U tankoj senci kraj konjusnice, mala devojcica ozbiljno je razmazivala zemlju po licu.

"Ne znas sta je iza pustinje?"

Kenerli sleze ramenima. "Neko mozda zna. Kocija je prolazila jednim njenim delom pre pedeset godina. Tako mi je pricao cale. Govorio je da su tamo planine. Drugi kazu, okean... zeleni okean sa cudovistima. A neki kazu da je tamo kraj sveta. Da nema niceg osim svetala od kojih covek oslepi, i Bozje lice sa otvorenim ustima, da ga prozdere."

"Baljezganje", rece revolveras kratko.

"Naravski da jeste", uzviknu Kenerli srecno. On se ponovo zguri, mrzeci, plaseci se, zeleci da ugodi.

"Postaraj se da mi mazga bude zbrinuta." On dobaci Kenerliju novi novcic, koji Kenerli uhvati u letu.

"Naravski. Ostajete malkice?"

"Mislim da bih mogao."

"Ona Ali je jako fina kad 'oce da bude, zar ne?"

"Rece li ti nesto?" upita revolveras sa malim zakasnjenjem.

Iznenadna strava osvanu u Kenerlijevim ocima, poput dva meseca - blizanca koji izlaze iznad horizonta. "Ne, gospodine, niti rec. A ako i jesam, zao mi je." On primeti Subi koja se naslonila na prozor i obrnu se ka njoj. "Sad cu da te klepim, kurvice mala! Boga mi, ima da..."

Revolveras se udalji, svestan da se Kenerli okrenuo da ga posmatra, svestan da bi mogao da se naglo okrene i uhvati konjusara sa nekim istinitim i neobojenim osecanjem prociscenim na licu. On pusti da to pro|e. Bilo je vruce. Jedina sigurna stvar u vezi sa pustinjom bila je njena velicina. I da se u ovom gradu jos nije sve odigralo. Ne jos.

11

Bili su u krevetu kada je Seb nogom razvalio vrata i usao sa nozem.

Prosla su cetiri dana, u treperavoj izmaglici. Jeo je. Spavao je. Upraznjavao seks sa Ali. Otkrio je da ona svira violinu i naterao ju je da mu svira. Sedela je kraj prozora na mlecnoj svetlosti osvita, samo profil, i svirala sa zastajanjem nesto sto je moglo biti dobro da je bila uvezbana. Osecao je sve jacu (ali cudno odsutnu) privrzenost prema njoj i mislio da je mozda to zamka koju je covek u crnom ostavio za sobom. Citao je suve i iskrzane stare brojeve casopisa sa izbledelim slikama. Mislio je veoma malo o svemu.

Nije cuo da se mali klavirista popeo - refleksi su mu otupeli. Ni to izgleda da nije bilo vazno, mada bi ga jako zaplasilo u neko drugo vreme i na nekom drugom mestu.

Ali je bila naga, sa carsavom ispod grudi, i pripremali su se da vode ljubav.

"Molim te", govorila je. "Kao ranije, hocu to, hocu..."

Vrata se razvalise i klavirista krenu u svoj smesni trk navrat-nanos prema suncu. Ali nije vrisnula, mada je Seb drzao u ruci kuhinjski noz od osam inca. Seb je pravio buku, neartikulisano brbljanje. Zvucao je kao covek udavljen u kofi blata. Letela je pljuvacka. On spusti noz obema rukama, i revolveras mu uhvati rucne zglobove i iskrenu ih. Noz odlete. Seb zavrista visoko, poput zar|alih spoljnih vrata. Ruke mu zaleprsase marionetskim pokretima, sa oba zgloba slomljena. Vetar je skrgutao uz prozor. U Alinom ogledalu na zidu, malo zamagljenom i iskrivljenom, video se odraz sobe.

"Bila je moja!" Jecao je. "Prvo je bila moja! Moja!"

Ali ga pogleda i ustade sa kreveta. Uvi se u carsav, i revolveras na tren oseti saucesce prema coveku koji mora da sebe vidi kako izlazi na suprotnom kraju necega sto je nekada imao. Bio je to samo mali covek, uskopljenik.

"Bilo je to za tebe." Seb je ridao. "Bilo je to samo za tebe, Ali. Prvo si bila ti, i sve je bilo za tebe. Ja - ah, o Boze, Boze blagi..." Reci se rastvorise u paroksizam nerazaznatljivog, pa konacno u suze. Ljuljao se napred-nazad i drzao slomljene rucne zglobove uz stomak.

"Sss. Sss. Da vidim." Ona kleknu kraj njega. "Slomljeno. Seb, magarce jedan. Zar nisi znao da nisi jak?" Ona mu pomoze da se osovi na noge. Pokusao je da prinese ruke licu, ali nisu ga slusale, i on je ogoljeno jecao. "Do|i do stola i daj da vidim sta mogu da uradim."

Ona ga odvede do stola i stavi mu oko zglobova cepke iz sanduka za drva. Jecao je slabasno i nevoljno, i otisao je ne osvrcuci se.

Ona se vrati u krevet. "Gde smo ono stali?"

"Ne", rece on.

Ona rece strpljivo: "Znao si za to. Tu se nista ne moze. Sta jos postoji?" Ona mu dodirnu rame. "Osim sto mi je drago da si tako jak."

"Ne sad", rece on nerazgovetno.

"Mogu te uciniti jakim..."

"Ne", rece on. "To ne mozes."

12

Sledece noci kafana je bila zatvorena. Bio je neki praznik koji je u Tulu prolazio kao Sabat. Revolveras je otisao u malu, naherenu crkvu kraj groblja dok je Ali prala stolove snaznim dezinfekcionim sredstvom i ribala abazure kerozinskih lampi sapunjavom vodom.

Spustio se cudan, purpurni sumrak, i crkva je, osvetljena iznutra, izgledala sa puta gotovo kao pec.

"Ne idem", rekla je Ali kratko. "Religija zene koja propoveda otrovna je. Neka idu ugledni."

Stajao je u vestibuli, skriven u senci, i gledao unutra. Klupa nije bilo, i pastva je stajala (video je Kenerlija i njegov nakot; Kastnera, vlasnika gradske prodavnice susene robe, i njegovu mrsavu zenu; nekoliko sljokadzija; nekoliko "gradskih" zena koje nikada ranije nije video; i, iznena|ujuce, Seba). Pevali su promuklo himnu, a cappella. On radoznalo pogleda ogromnu zenu u propovedaonici. Ali je rekla: "Zivi sama, i jedva da se vi|a sa ljudima. Izlazi samo nedeljom da sluzi paklenom ognju. Zove se Silvija Pitston. Luda je, ali opcinila ih je. Njima se tako svi|a. Odgovara im."

Nikakav opis nije mogao da izrazi mere te zene. Grudi kao zemljani radovi. Stubasti vrat sa gnjecavim belim mesecom od lica, na kojem su treptale oci toliko krupne i tako tamne da su licile na gorska jezera bez dna. Kosa joj je bila predivna, bogata i sme|a, i podignuta na vrh glave u neurednu, ludacku pun|u koju je drzala snala dovoljno velika da bude razanj za meso. Nosila je haljinu koja kao da je bila napravljena od satorskog platna. Ruke koje su drzale molitvenik bile su kamene ploce. Koza joj je bila glatka, neostecena, divna. On pomisli da mora da je teza od tri stotine funti. Oseti iznenadnu crvenu pozudu za njom od koje zadrhta, pa okrenu glavu i odvrati pogled.

"Okupimo se oko reke,
Divne, divne,
Reeeeke,
Okupimo se oko reke,
Sto protice kraj Carstva Bozjeg."

Izgubi se i poslednji ton poslednjeg refrena, i za trenutak culo se samo premestanje s noge na nogu i kasljanje.

Cekala je. Kada su se skrasili, ona rasiri ruke iznad njih, kao da ih blagoslovi. Bio je to evokativan gest.

"Draga moja mala braco i sestre u Hristu."

Bila je to proganjajuca recenica. Za trenutak revolveras oseti pomesana osecanja nostalgije i straha, prozeta jezivim osecajem deja vu - on pomisli: sanjao sam ovo. Kada? Otrese se toga. Publika - mozda dvadeset petoro ukupno - cekala je u mrtvoj tisini.

"Predmet nase vecernje meditacije jeste Nametljivac." Glas joj je bio sladak, melodican, govorni glas dobro uvezbanog soprana.

Kroz publiku pro|e nesto suskanja.

"Osecam", rece Silvija Pitston zamisljeno, "osecam da svakoga u Knjizi poznajem licno. Poslednjih pet godina istrosila sam pet Biblija, kao i nebrojeno njih pre toga. Volim pricu, i volim protagoniste te price. Hodala sam ruku pod ruku sa Danijelom po lavljoj jazbini. Stajala sam uz Davida dok ga je iskusavala Betsiba, kupajuci se u jezeru. Bila sam u vatrenoj peci sa Sadrahom, Mesahom i Abednegom. Pobila sam njih dve hiljade sa Samsonom, i bila zaslepljena sa Sv. Pavlom na putu za Damask. Jecala sam sa Marijom na Golgoti."

Blag mrmor i uzdah u publici.

"Poznavala sam ih i volela. Postoji samo jedan - jedan -" ona podize prst - "samo jedan protagonist najvece od svih drama, kojeg ne poznajem. Samo jedan koji stoji napolju, sa licem u senci. Samo jedan zbog kojeg mi telo zadrhti, a duh klone. Bojim ga se. Ne znam sta mu je na umu i bojim ga se. Nametljivac."

Novi uzdah. Jedna od zena stavila je ruku preko usta kao da zeli da spreci zvuk, i ljuljala se, ljuljala.

"Nametljivac koji je dosao Evi kao zmija na stomaku, isceren, koprcajuci se. Nametljivac koji je hodao me|u Decom Izraela dok je Mojsije bio na Gori, koji im je saputao da naprave zlatnog idola, zlatno tele, i da ga obozavaju kroz prljavstinu i blud."

Stenjanje, klimanje glavama.

"Nametljivac! On je stajao na balkonu sa Dzezabel i posmatrao kako Kral Ahaz pada vristeci u smrt, i on i ona cerili su se dok su se psi okupljali i laptali njegovu zivotnu krv. O, mala moja braco i sestre, pazite se Nametljivca."

"Da, o Isuse..." Covek kojeg je revolveras prvog primetio pri ulasku u grad, onaj sa slamnatim sesirom.

"On je oduvek bio tamo, braco moja i sestre. Ali ja ne znam sta mu je na umu. Ni vi ne znate sta mu je na umu. Ko bi mogao da shvati strasnu tamu koja se kovitla tamo, gordost poput pilona, titansko svetogr|e, bezboznu radost? I ludilo! Kiklopsko, trabunjavo ludilo koje hoda, puzi i koprca se kroz najstrasnije ljudske zelje i zudnje?"

"O Isuse Spasioce..."

"On je bio taj koji je naseg Gospoda poveo na planinu..."

"Da.."

"On je bio taj koji ga je iskusavao i prikazivao mu sav svet i svetska zadovoljstva..."

"Daaaa..."

"On je taj koji ce se vratiti kada Poslednje Doba do|e svetu... a ono stize, braco moja i sestre, zar ne mozete da osetite njegov dolazak?"

"Daaaa..."

Ljuljajuci se i jecajuci, pastva postade more; zena kao da je pokazivala na sve njih, i ni na koga od njih.

"On je taj koji ce doci kao Antihrist, da povede ljude u plamenu utrobu pakla, krvavom kraju zlobe, dok Zvezdana Rec Crva visi i bukti na nebu, dok ptice zderu decje stomake, dok materice zena ra|aju cudovista, dok se dela ljudskih ruku pretvaraju u krv..."

"Ahhh..."

"O, Boze..."

"Gaaaaaaa..."

Jedna zena pade na pod, i noge joj zalupase po drvetu. Spade joj cipela.

"On je taj koji stoji iza svakog telesnog zadovoljstva... on! Nametljivac!"

"Da, Gospode!"

Jedan covek pade na kolena, drzeci se za glavu i njacuci.

"Kada pijete, ko drzi flasu?"

"Nametljivac!"

"Kada sednete da igrate faro ili "Gledaj me", ko okrece karte?"

"Nametljivac!"

"Kada divljate po mesu tu|eg tela, kad zaga|ujete sebe, kome prodajete dusu?"

"Na.."

"...me...

"O, Isuse... O..."

"...tljivcu..."

"...Aaa...aaa...aaa..."

"A ko je on?" Vrisnula je. (Ali, unutra je bila smirena, mogao je da oseti tu smirenost, gospodarenje, kontrolu, dominaciju. On najednom pomisli, prestravljen i apsolutno siguran: ostavio je demona u njoj. Ona je ukleta. On ponovo oseti vrelo mreskanje seksualne zelje kroz strah.)

Covek koji se drzao za glavu izbi napred teturajuci se.

"Ja sam u paklu!" Vrisnuo je to odozdo, njoj. Lice mu se krivilo i treslo kao da mu pod kozom puzu zmije. "Bludnicio sam! Kockao se! Pusio korov! Gresio sam! Ja..." Ali, glas mu se uzdize ka nebu u strasnom, histericnom zavijanju koje je pridavilo artikulaciju. Drzao se za glavu kao da ce mu svakog trena prsnuti poput prezrele dinje.

Publika se umiri kao na dati znak, zamrznuta u polueroticnim pozama ekstaze.

Silvija Pitston spusti ruku i uhvati ga za glavu. Njegovi povici prestase dok su mu njeni prsti, snazni i beli, netaknuti i nezni, kustrali kosu. Gledao je odozdo glupavo u nju.

"Ko je bio sa tobom u tvom grehu?" upita ona. Njene oci pogledase u njegove, dovoljno duboko, dovoljno nezno, dovoljno hladno da se u njima udavi.

"Na... Nametljivac."

"Po imenu?"

"Po imenu Satana." Sirov, sipljiv sapat.

"Hoces li se odreci?"

Zeljno: "DA! DA! O, moj Isuse Spasioce!"

Ona mu zaljulja glavu; zurio je u nju praznim, sjajnim ocima fanatika. "Kada bi on usao na ova vrata..." ona upre prst u senke vestibule, gde je stajao revolveras, "da li bi ga se odrekao njemu u lice?"

"Tako mi majcinog imena!"

"Verujes li u vecnu ljubav Isusovu?" On zajeca. "Jebote, jasta da verujem..."

"On ti to oprasta, Dzonsone."

"Hvaljen nek je Bog", rece Dzonson, i dalje jecajuci.

"Znam da ti oprasta bas kao sto znam da ce izbaciti nepokajane iz svojih palata u buktecu tamu."

"Hvaljen nek je Bog." Buduci iscrpljena, pastva to izgovori smireno.

"Bas kao sto znam da ce taj Nametljivac, taj Satana, taj Gospodar Muva i Zmija biti zbacen i smrvljen... hoces li ga ti smrviti kada ga vidis, Dzonsone?"

"Da i hvaljen nek je Bog!" ridao je Dzonson.

"Hocete li ga smrviti kada ga vidite, braco i sestre?"

"Daaa..." Zasiceno.

"Ako ga vidite kako se sutra sepuri Glavnom ulicom?"

"Hvaljen nek je Bog..."

Revolveras, uznemiren, istovremeno nestade kroz vrata i krenu ka gradu. Miris pustinje bio je jasan u vazduhu. Gotovo da je vreme da krene dalje. Gotovo.

13

Ponovo u krevetu.

"Nece hteti da te primi", rece Ali. Zvucala je uplaseno. "Ona ne prima nikoga. Izlazi samo subotom uvece da natera sve da se useru od straha."

"Koliko je dugo ovde?"

"Dvanaest godina, ili tako nesto. Hajde da ne pricamo o njoj."

"Odakle je dosla? Iz kog pravca?"

"Ne znam." Laz.

"Ali?"

"Ne znam!"

"Ali?"

"U redu! U redu! Dosla je od stanovnika! Iz pustinje!"

"Tako sam i mislio." On se malo opusti. "Gde zivi?"

Glas joj je bio nesto tisi. "Ako ti kazem, hoces li voditi ljubav sa mnom?"

"Znas odgovor na to."

Ona uzdahnu. Bio je to stari, zuti zvuk, poput okretanja stranica. "Ima kucu na brezuljku iza crkve. Malu stracaru. Tamo gde je... pravi svestenik ziveo dok se nije odselio. Je li to dovoljno? Jesi li zadovoljan?"

"Ne. Jos nisam." I on se prevrnu i leze na nju.

14

Bio je to poslednji dan, i on je to znao.

Nebo je bilo ruzno, ljubicasto kao modrica, cudno osvetljeno odozgo prvim prstima zore. Ali se muvala okolo kao avet, palila lampe, pazila na ustipke od kukuruza koji su pucketali u tiganju. Vodio je zestoko ljubav sa njom posto mu je rekla ono sto je morao da zna, a ona je osetila da se blizi kraj, dala je vise nego sto je ikada dala, i dala je to ocajnicki u osvitu zore, dala sa neumornom energijom sesnaestogodisnjakinje. Ali ovog jutra bila je bleda, ponovo na rubu menopauze.

Posluzila ga je bez reci. Jeo je brzo, zvakao, gutao, pratio svaki griz vrelom kafom. Ali je otisla do vratanaca i stala tamo zagledana u jutro, u neme bataljone sporih oblaka.

"Danas ce se uskovitlati prasina."

"Ne cudi me."

"Cudi li te ikad ista?" upita ona ironicno, i okrenu se da ga gleda kako uzima sesir. On ga stavi na glavu i ocesa se o nju u prolazu.

"Ponekad", rece joj on. Samo jednom ju je jos video zivu.

15

Kada je stigao do stracare Silvije Pitston, vetar je potpuno zamro i citav svet kao da je cekao. Dovoljno dugo je bio u pustinjskom kraju da zna da sto je duze zatisje, to ce bura biti jaca kada konacno odluci da zapocne. Cudno, ravno svetlo visilo je iznad svega.

Na vratima oronule, umorne kucice bio je prikucan veliki drveni krst. On pokuca i saceka. Bez odgovora. On ponovo pokuca. Bez odgovora. On se povuce i snazno sutnu vrata desnom cizmom. Unutra se otrze mala reza. Vrata tresnuse o nasumce oblozen zid i zaplasise pacove koji se razbezase na sve strane. Silvija Pitston je sedela u predvorju, sedela u mamutskoj stolici za ljuljanje od tamnog drveta, i gledala ga mirno tim krupnim i tamnim ocima. Olujna svetlost padala joj je na obraze u zastrasujucim polutonovima. Nosila je maramu. Stolica je tiho skripala.

Gledali su se jedan dugi, bezvremeni trenutak.

"Nikad ga neces uhvatiti", rece ona. "Ti hodas putem zla."

"Dosao ti je", rece revolveras.

"U krevet. Govorio mi je Jezikom. On..."

"Jebao te je."

Nije se trgla. "Hodas putem zla, revolverasu. Stojis u senkama. Stajao si sinoc u senkama svetog mesta. Zar si mislio da ne mogu da te vidim?"

"Zasto je izlecio zderaca korova?"

"Bio je Bozji an|eo. Tako je rekao."

"Nadam se da se osmehivao dok je to govorio."

Ona povuce usnu sa zuba u nesvesnom zverskom gestu. "Rekao mi je da ces ga pratiti. Rekao mi je sta da radim. Rekao je da si Antihrist."

Revolveras odmahnu glavom. "On to nije rekao."

Ona mu se lenjo osmehnu. "Rekao je da ces zeleti da me odvedes u krevet. Zelis li?"

"Da."

"Cena je tvoj zivot, revolverasu. Podario mi je dete... dete an|ela. Ako prodres u mene..." Ona pusti da joj lenji osmeh dovrsi misao. Istovremeno, ona pokrenu svoje ogromne, planinske butine. Protegle su joj se ispod odece kao ploce od cistog mermera. Efekat je bio vrtoglav.

Revolveras spusti ruke na drske pistolja. "U tebi je demon, zeno. Mogu da ga uklonim."

Efekat je bio trenutan. Ona se odupru dublje u stolicu, i izraz lasice blesnu joj na licu. "Ne dodiruj me! Ne prilazi mi! Da se nisi usudio da dodirnes Bozju Nevestu!"

"Hoces da se kladis?" rece revolveras, isceren. On kroci ka njoj.

Meso na ogromnom ramu zadrhta. Lice joj je postalo karikatura ludacke strave, i ona zustro pruzi prste u znaku Oka prema njemu.

"Pustinja", rece revolveras. "Sta je posle pustinje?"

"Nikad ga neces uhvatiti! Nikad! Nikad! Goreces! Rekao mi je to!"

"Uhvaticu ga", rece revolveras. "Obojica to znamo. Sta je iza pustinje?"

"Ne!"

"Odgovori mi!"

"Ne!"

On kliznu napred, pade na kolena i zgrabi je za butine. Njene noge stisnuse se kao mengele.

"Onda, demon", rece on.

"Ne..."

On joj rasiri noge na silu i izvuce jedan od pistolja iz futrole.

"Ne! Ne! Ne!" Disala je u kratkim, divljim roktajima.

"Odgovori mi."

Ona se zaljulja u stolici i pod zadrhta. Molitve i nerazumljivi zargon poletese joj sa usana.

On gurnu cev pistolja napred. Mogao je da oseti kako je prestravljeno usisala dah u pluca pre nego sto ga je cuo. Njene ruke pocese da ga udaraju po glavi; njene noge zadobovase po podu. Istovremeno, ogromno telo pokusa da primi uljeza i da ga obujmi. Spolja ih je posmatralo samo modro nebo.

Ona vrisnu nesto, visoko i neartikulisano.

"Sta?"

"Planine!"

"Sta sa njima?"

"Zaustavice se... sa druge strane... s-s-slatki Isuse!... da p-prikupi snagu. Med-m-meditacija, shvatas? O... ja... ja..."

Citava ogromna planina mesa odjednom se nape napred i navise, ali on je pazio da ne dopusti da ga dodirne njeno tajnovito meso.

Tada kao da uvenu i smanji se, pa zajeca sa rukama u krilu.

"Tako", rece on, ustajuci. "Demon je posluzen, a?"

"Izlazi. Ubio si dete. Izlazi. Izlazi."

On stade na vratima i osvrnu se. "Nikakvo dete", rece on kratko. "Nikakav an|eo, nikakav demon."

"Ostavi me na miru."

On to i ucini.

16

U vreme kada je stigao do Kenerlija, severni horizont se cudnovato smracio, i on je znao da je to prasina. Iznad Tula vazduh je jos bio mrtav i tih.

Kenerli ga je cekao na plevom posutom podijumu poda svoje stale. "Odlazite?" Ponizno se osmehnuo revolverasu.

"Da."

"Ne pre oluje?"

"Pre nje."

"Vetar je brzi od coveka na mazgi. Na otvorenom vas moze ubiti."

"Sada hocu mazgu", rece revolveras jednostavno.

"Naravski." Ali Kenerli se nije okrenuo, vec je samo stajao kao da trazi sta bi jos rekao, cereci se svojim puzavim, mrznjom ispunjenim kezom, i oci mu se zacaklise na nesto iznad revolverasevog ramena.

Revolveras kroci u stranu, okrenuvsi se, i teska cepanica koju je drzala devojka Subi prosista kroz vazduh i samo ga ogreba po laktu. Od siline zamaha cepanica joj ispade i odskoci po podu. U eksplozivnoj visini potkrovlja, laste uzletese skrivene senkom.

Devojka ga je gledala kao tele. Grudi su joj napinjale ispranu kosulju koju je nosila, ogromne i prezrele. Jedan palac prona|e skroviste u njenim ustima, sporo kao u snu.

Revolveras se ponovo okrenu prema Kenerliju. Kenerlijev kez bio je ogroman. Koza mu je bila vostano zuta. Oci su mu se kolutale u dupljama. "Ja..." zapoceo je sapatom ispunjenim slajmom, i nije bio u stanju da nastavi.

"Mazga", podstaknu ga revolveras blago.

"Naravski, naravski, naravski", sapnu Kenerli, u cijem je kezu sada bilo neverice. On ode po nju.

On se pomeri tamo odakle je mogao da posmatra Kenerlija. Konjusar se vrati sa mazgom i dade mu uzde. "Ti idi unutra i pazi na sestru", rece on Subi.

Subi zabaci glavu i ne pomeri se.

Revolveras ih ostavi tamo da zure jedno u drugo preko prasnjavog poda punog pticjih govana, on sa bolesnim kezom, ona sa glupim, nepokretnim prkosom. Napolju je vrelina i dalje bila kao malj.

17

Vodio je mazgu sredinom ulice, podizuci cizmama oblacice prasine. Mesine sa vodom bile su joj privezane na le|ima. On stade kod Seba, ali Ali nije bila tamo. To mesto bilo je pusto, zatvoreno pred olujom, ali i dalje prljavo od prethodne noci. Nije pocela da cisti, i tamo je zaudaralo poput mokrog psa.

Napunio je vrecu obrokom od kukuruza, susenim i pecenim kukuruzom i polovinom sirovog hamburgera iz hladnjaka. Ostavio je cetiri zlatnika pore|ana jedan na drugi na dasci sanka. Sebov klavir uputi mu nemo, zutozubo dovi|enja. On opet kroci napolje i priveza vrecu na le|ima mazge. Imao je neki blag osecaj u grlu. I dalje bi mogao da izbegne zamku, ali izgledi su bili mali. Na kraju krajeva, on je bio nametljivac.

On pro|e pokraj zgrada koje su iscekivale zatvorenih kapaka, osecajuci oci koje su virile kroz pukotine i proreze. Covek u crnom odglumio je Boga u Tulu. Je li to bio samo smisao za kosmicki humor, ili stvar ocajanja? Bilo je to pitanje od izvesnog znacaja.

Iza njega se zacu krestav, izmuceni vrisak, i vrata se iznenada otvorise. Oblicja sunuse napolje. Dakle, zamka je aktivirana. Muskarci u kombinezonima i prljavim farmerkama. Zene u pantalonama i izbledelim haljinama. Cak i deca, koja su jurila za roditeljima. A u svakoj ruci bio je komad drveta ili noz.

Njegova reakcija bila je automatska, trenutna, uro|ena. On se obrnu na petama dok su mu ruke izvlacile pistolje iz futrola; drske su bile teske i sigurne u njegovim sakama. Bila je to Ali, i naravno, morala je to biti Ali, jurila je ka njemu iskrivljenog lica, sa oziljkom pakleno purpurnim na sve slabijem svetlu. On vide da je ona samo talac; iskrivljeno Sebovo lice virilo joj je preko ramena kao vesticji druzbenik. Ona je bila njegov stit i zrtva. On vide sve to, jasno i bez senki na zamrznutom vecitom svetlu sterilnog zatisja, i cu je:

"Drzi me O Isuse ne pucaj ne pucaj ne..."

Ali, ruke su bile uvezbane. On je bio poslednji od svoje vrste, i nisu samo njegova usta poznavala Uzviseni Govor. Pistolji zabubnjase svoju tesku, atonalnu muziku u vazduh. Njena usta se naglo zatvorise i ona klonu, a pistolji ponovo opalise. Sebova glava trznu nazad. Oboje padose u prasinu.

Cepanice poletese kroz vazduh, zapljustase po njemu. On se zatetura i odbi ih od sebe. Jedna sa ekserom probi se, zapara mu misicu i pusti krv. Muskarac sa cekinjastom bradom i mrljama od znoja pod pazuhom polete ka njemu sa tupim kuhinjskim nozem u saci. Revolveras ga ubi na mestu i covek se sruci na ulicu. Zubi mu glasno skljocnuse kada mu brada udari o tle.

"SATANA!" vristali su neki. "PROKLETNIK! OBORITE GA!"

"NAMETLJIVAC!" povika drugi glas. Zasuse ga cepanice. Noz ga pogodi u cizmu i odskoci. "NAMETLJIVAC! ANTIHRIST!"

On probi sebi put pucanjem posred njih, trceci dok su tela padala, i njegove ruke birale mete sa zastrasujucom preciznoscu. Dva muskarca i jedna zena srusise se, i on protrca kroz otvor koji je ostao iza njih.

Poveo je njihovu groznicavu paradu preko ulice, prema oronuloj radnji/berbernici nasuprot Sebove kafane. Popeo se na dascanu stazu, ponovo se okrenuo i ispalio preostalu municiju u gomilu koja je jurisala. Iza njih, Seb, Ali i ostali lezali su razapeti u prasini.

Nisu zastajali niti oklevali, iako je svaki njegov pucanj pronasao vitalnu tacku, iako oni verovatno nikada nisu videli pistolj, osim na slikama u starim casopisima.

Povlacio se, kretao se kao plesac kako bi izbegao letece projektile. Usput je punio, brzinom koju su tako|e njegovi prsti uvezbali. Vredno su se kretali izme|u opasaca i cilindara. Rulja se pope na dascanu stazu i on u|e u radnju i zalupi vrata. Veliki izlog sa desne strane prolomi se i tri muskarca nagurase se unutra. Lica su im bila fanaticno prazna, oci ispunjene tinjajucom vatrom. On ih pobi sve, kao i dvojicu koji su ih sledili. Oni upadose kroz izlog i ostase da vise na strcecim krhotinama stakla, zaprecivsi otvor.

Vrata zalupase i zatresose se od njihove tezine, i on je mogao da cuje njen glas: "UBICA! VASE DUSE! RASCEPLJENO KOPITO!"

Vrata se otrgose sa sarki i padose pravo unutra, nacinivsi zvuk aplauza. Prasina se podize sa poda. Muskarci, zene i deca jurisali su na njega. Letele su cepanice i pljuvacka. On isprazni svoje pistolje i oni popadase kao cunjevi. On prevrnu bacvu sa brasnom, otkotrlja je ka njima, povuce se u berbernicu, pa baci posudu sa kljucalom vodom gde su stajala dva iskrzana brijaca. I dalje su nadirali, vristeci freneticno i nepovezano. Odnekud, Silvija Pitston ih je podsticala, dok joj se glas uzdizao i jenjavao u slepim modulacijama. On je ubacivao zrna u vrele komore, osecao miris brijanja i postriga, miris sopstvenog mesa sa oprljenih zuljeva na vrhovima prstiju.

On pro|e kroz zadnja vrata, na verandu. Ravno, zbunjem obraslo tle sada mu je bilo iza le|a i glatko poricalo grad koji je cucao uz njegovo ogromno bedro. Tri muskarca izbise iza ugla, sa velikim, izdajnickim osmesima na licima. Videli su ga, videli da i on vidi njih, i kezovi im se izgubise tren pre nego sto ih je pokosio. Pratila ih je jedna zena i zavijala. Bila je krupna, debela, i musterije Sebove kafane znale su je kao Tetku Mil. Revolveras je oduva unazad i ona pade prucivsi se kurvinski, sa suknjom zadignutom izme|u butina.

On si|e niz stepenice i krenu unatraske ka pustinji, deset koraka, dvadeset. Zadnja vrata berbernice razvalise se i oni pokuljase napolje. On ugleda nacas Silviju Pitston. Otvori vatru. Padali su u cucanj, padali su unazad, prevrtali su se preko ograde u prasinu. Nisu bacali senke na vecitom purpurnom svetlu dana. On shvati da vristi. Sve vreme je vristao. Oci kao da su mu bili napukli kuglicni lezajevi. Jaja su mu se uvukla u stomak. Noge su mu odrvenele. Usi su mu bile od gvoz|a.

Pistolji su bili prazni, i oni su kuljali ka njemu, pretvoreni u Oko i Ruku, a on je stajao, vristao i punio, dok mu je um bio daleko, odsutan, dopustajuci rukama da izvode svoj trik punjenja. Da li bi mogao da podigne ruku, kaze im da je proveo dvadeset pet godina uceci taj trik kao i druge, isprica im o pistoljima i o krvi koja ih je blagoslovila? Ne ustima. Ali njegove ruke mogle su da pricaju sopstvenu pricu.

Kada je zavrsio sa punjenjem bili su vec na dometu za bacanje, i jedna cepanica pogodi ga u celo i pusti mu nekoliko kapi krvi. Za dve sekunde moci ce da ga scepaju. Napred ugleda Kenerlija; Kenerlijevu mla|u cerku, od nekih jedanaest godina; Subi; dvojicu sljokadzija; sljokadzijku po imenu Ejmi Feldon. Sve ih je pocastio, kao i one iza njih. Njihova tela popadase kao strasila. Krv i mozdina prsnuse na sve strane.

Oni zastase na tren, zaprepasceni, i lice rulje razlomi se u pojedina, izbezumljena lica. Jedan muskarac potrca u sirokom, vristecem krugu. Zena sa plikovima na ruci podize glavu i zakikota se u nebo. Covek kojeg je najpre video kako ozbiljno sedi na stepenicama trgovacke radnje odjednom se zapanjujuce istovari u pantalone.

Imao je vremena da napuni jedan pistolj.

A onda Silvija Pitston, koja je jurila ka njemu i mahala obema rukama u kojima je drzala po drveni krst. "\AVO! \AVO! \AVO! DECOUBICA! MONSTRUM! UNISTITE GA, BRACO I SESTRE! UNISTITE DECOUBICU, NAMETLJIVCA!"

On opali po metak u krstove koji se razletese u iverje, a zatim jos cetiri zeni u glavu. Ona kao da se uvuce sama u sebe i zadrhta poput treperenja vreline.

Svi su zurili za trenutak u nju kao na tablou, dok su revolverasevi prsti izvodili svoj trik punjenja. Vrhovi prstiju pekli su ga i cvrcali. Na svakom se nalazio utisnut cist krug.

Sada ih je bilo manje; protrcao je kroz njih kao srp zeteoca. Mislio je da ce se razici sad kad je zena bila mrtva, ali neko baci noz. Balcak ga pogodi pravo me|u oci i obori ga. Oni jurnuse na njega sve blize, u grumenu zlobe. On ponovo isprazni svoje pistolje, lezeci u sopstvenim utrosenim caurama. Glava ga je bolela, i video je krupne sme|e krugove pred ocima. Promasio je jednom, jedanaestoro je oborio.

Ali sad su bili na njemu, oni koji su preostali. On ispali cetiri zrna koja je ubacio, a onda su ga udarali i probadali. On zbaci dvoje sa leve misice i otkotrlja se. Njegove ruke pocese da izvode svoj nepogresivi trik. Neko ga ubode u rame. Ubode ga u le|a. Udari ga u rebra. Ubode ga u guzicu. Mali decak se izmigolji i nanese mu jedinu duboku posekotinu, preko izbocine lista noge. Revolveras mu raznese glavu.

Razilazili su se, i on ih ponovo zasu. Preostali pocese da se povlace ka izbusenim zgradama boje peska, ali ruke su i dalje izvodile svoj trik, kao psi isuvise zeljni da se za vas prevrcu na le|ima ne jednom ili dvaput, vec citave noci, i ruke su ih kosile dok su bezali. Poslednji stize do stepenica zadnje verande berbernice, kada ga revolverasev metak pogodi u potiljak. Tisina se vrati, ispunivsi rastrgnuta mesta.

Revolveras je krvario iz mozda dvadeset razlicitih rana, i sve su bile plitke osim posekotine preko lista. On iscepa kosulju i zavi je, a onda se uspravi da pogleda ono sto je pobio.

Pruzali su se u krivoj, cik-cak stazi od zadnjih vrata berbernice do mesta gde je stajao. Lezali su u svim mogucim pozama. Niko od njih nije izgledao kao da spava.

Pratio ih je natrag, i usput brojao. U prodavnici je jedan muskarac lezao sa ljubavlju obgrlivsi napuklu teglu slatkisa koju je povukao za sobom.

Zavrsio je tamo odakle je poceo, na sredini napustene glavne ulice. Pobio je trideset devet muskaraca, cetrnaest zena i petoro dece. Pobio je sve stanovnike Tula.

Mucno sladak miris do|e mu sa prvim suvim, nemirnim vetrom. On krenu za njim, pa podize pogled i klimnu glavom. Nortovo telo u raspadanju bilo je razapeto pomocu drvenih klinova na krovu Sebove kafane. Oci i usta bila su otvorena. Krupno i purpurno rascepljeno kopito bilo je utisnuto u kozu njegovog zamazanog cela.

On iza|e iz grada. Njegova mazga stajala je u zbunu korova negde cetrdeset jardi od ostataka kocijaskog druma. Revolveras je povede natrag do Kenerlijeve stale. Napolju, vetar je izvodio dzegtajm melodiju. On ostavi mazgu i vrati se do Sebove kafane. Pozadi u supi prona|e merdevine, pope se na krov i spusti Norta. Telo je bilo lakse od vrece cepanica. On ga skotrlja dole, da se pridruzi obicnom svetu. Tada se vrati unutra, pojede hamburgere i popi tri piva dok je svetlost slabila, a pesak pocinjao da leti. Te noci spavao je u krevetu u kojem su nekada lezali Ali i on. Nije sanjao. Sledeceg jutra, vetra nije bilo i sunce je bilo kao i obicno, jarko i nezanimljivo. Tela su otisla ka jugu, poput korova koji kotrlja vetar. Pre podne, posto je zavio sve posekotine, krenuo je i on.

18

Pomislio je da je Braun zaspao. Vatra je zgasnula u iskru, a ptica, Zoltan, stavila je glavu ispod krila.

Bas kada se spremao da ustane i rasiri slamaricu u uglu, Braun rece: "Eto. Ispricao si. Osecas li se bolje?"

Revolveras se trze. "Zasto bih se osecao lose?"

"Covek si, kako kazes. Nisi demon. Ili si mozda lagao?"

"Nisam lagao." On oseti u sebi gun|avo priznanje: Braun mu se dopadao. Zaista jeste. I nije stanovnika slagao ni u cemu. "Ko si ti, Braune? Mislim, stvarno."

"Samo ja", rece ovaj, ne zbunjujuci se. "Zasto moras da mislis da si ti tolika misterija?"

Revolveras pripali cigaretu bez odgovora.

"Mislim da si veoma blizu svom coveku u crnom", rece Braun. "Je li on ocajan?"

"Ne znam."

"A ti?"

"Jos ne", rece revolveras. On pogleda Brauna sa nesto prkosa. "Cinim ono sto moram."

"Dobro onda", rece Braun, okrenu se i zaspa.

19

Ujutro, Braun ga nahrani i otpremi na put. Po danu bio je zapanjujuca figura sa mrsavim, opaljenim grudima, kljucnim kostima debljine olovke i kovrdzavom, divljom ri|om kosom. Na ramenu mu je sedela ptica.

"Mazga?" upita revolveras.

"Pojescu je", rece Braun.

"Okej."

Braun mu pruzi ruku i revolveras se rukova sa njim. Stanovnik klimnu glavom prema jugu. "Hodaj lagano."

"Znas i sam."

Oni klimnuse glavom jedan drugom, a onda revolveras ode, tela opterecenog pistoljima i vodom. Osvrnuo se jednom. Braun je furiozno okopavao svoju malu kukuruznu njivu. Gavran je sedeo na niskom krovu njegovog stanista poput demonskog ukrasa.

20

Vatra je zgasla, i zvezde su pocele da blede. Vetar je neumorno hodao. Revolveras se trze u snu, a potom ponovo umiri. Sanjao je zedan san. U mraku, oblicje planina bilo je nevidljivo. Misli o krivici izbledele su. Pustinja ih je sprzila. Zaticao je sebe kako umesto toga sve vise i vise misli na Korta, koji ga je naucio da puca. Kort je znao sta je crno, a sta belo.

On se ponovo promeskolji, i probudi. Zmirnu u mrtvu vatru sa jednim oblicjem iznad drugog, vise geometrijskog. Bio je romanticar, znao je to, i cuvao je to znanje ljubomorno.

To ga, naravno, ponovo natera da pomisli na Korta. Nije znao gde je Kort. Svet je krenuo dalje. Revolveras nabaci vrecu na rame i po|e dalje sa njom.