Stavio sam sacmaricu u torbu "adidas" i oblozio je sa cetiri para carapa za tenis, sto nije bas moj stil, ali na to sam i ciljao: ako misle da si sirov, budi tehnicar; ako misle da si tehnicar, budi sirov. Ja sam momak od tehnike. Stoga sam odlucio da budem sto siroviji. No, danas morate biti prilican tehnicar pre nego sto i pomislite na sirovost. Morao sam na strugu sam izraditi obe dvanaestokalibarske caure od komada bronze i onda ih sam i napuniti, morao sam iskopati stari mikrofilm sa uputstvom o punjenju caura, morao sam napraviti poluznu presu da podesim kapsule, a sve je to vrlo zeznuto. No, znao sam da cu uspeti.
Sudar je dogovoren u "Dromu", u jedanaest uvece, ali ja sam se odvezao podzemnom tri stanice dalje od mesta izlaska i vratio se pesice. Nepogresiv postupak. Proverio sam se u hromiranoj strani kioska za kafu - tipican kavkazoid sa cupom ostre crne kose. Cure u "Pod nozem" otkidale su na Sonyja Maoa i bilo ih je tesko spreciti da dodaju sik slicnosti tim raspevanim naborima. To verovatno nece prevariti Ralphieja Facu, ali mozda ce me dovesti u blizinu njegovog stola.
"Drom" je obicna uska prostorija sa sankom na jednoj strani i stolovima na drugoj, ispunjen makroima, mesetarima i tajnovitom postavkom dilera. Te noci na vratima su bile Magnetske pasje sestre i nije me radovalo da izadjem kraj njih ako stvar ne upali. Bile su visoke dva metra i mrsave poput hrtova. Jedna je bila crna, druga bela, a iskljucivsi to, bile su toliko jednake koliko ih je kozmeticka hirurgija mogla uciniti jednakim. Vec su godinama bile ljubavnice i u sori su predstavljale nepriliku. Nikad nisam bio siguran koja je od njih pre bila musko.
Ralphie je sedeo za svojim stalnim stolom. Dugovao mi je veliku lovu. U glavi sam imao pohranjene stotine megabajta, kao genijalni idiot, informacije do kojih nisam imao svesnog pristupa. Raphie ih je tu ostavio. Ali, nije se vratio po njih. Samo je Ralphie mogao vratiti podatke kodiranom frazom koju je sam izmislio. Kao prvo, nisam jeftin, ali cena mog prekovremenog uskladistenja je astronomska. A Ralphie je bio vrlo stedljiv.
I onda sam cuo da Ralphie Faca zeli izdati nalog da me uklone. Zato sam sredio da se nadjemo u "Dromu", ja kao Edward Bax, tajnoviti uvoznik, upravo stigao iz Rija i Pekinga.
U "Dromu" je zaudaralo na biznis. Metalni miris nervozne napetosti. Misicavci rasuti u gomili proveravali su robu, a i jedni druge, isprobavajuci blede, hladne osmehe. Neki od njih bili su toliko izgubljeni pod superstrukturama nakalemljenih misica da im oblicja nisu bila bas ljudska.
Pardon. Pardon, prijatelji. To je samo Eddie Bax. Brzi Eddie izvoznik, sa svojom neodredjenom sportskom torbom i, molim vas, ne obazirite se na ovaj prorez sirok toliko da mu propusti desnu ruku.
Ralphie nije bio sam. Osamdeset kilograma kalifornijske blond govedine budno se nasadilo na susednoj stolici, a borilacke vestine su bile kao ispisane na njemu.
Brzi Eddie Bax seo je na stolicu nasuprot njima pre nego sto je govedina podigao ruke od stola.
- Imas crni pojas? - upitao sam ga gorljivo. Kimnuo je, a plave oci automatski su proveravale moje oci i ruke. - Imam i ja - rekoh. - Tu je, u torbi. - Gurnuo sam ruku kroz prorez i otkocio. Klik. - Dvanaestokalibarska duplonka s povezanim obaracima.
- To je puska. - rece Ralphie, zaustavljajuci dezmekastom rukom napete grudi svog momka u plavom najlonu. Johnny ima staromodno vatreno oruzje u torbi.
Toliko sto se Edwarda Baxa tice.
Christian White: klasicno pop-lice s jasno oblikovanim misicima pevaca, isklesanih jagodicnih kostiju. Andjeosko na jednom svetlu, prekrasno izopaceno na drugom. Ali iza toga lica zivele su Ralphiejeve oci, a bile su male, hladne i crne.
- Molim te - rece - sredimo to kao poslovni ljudi. - Glas mu je bio pun odvratne, neodoljive iskrenosti, a uglovi njegovih Christian White usana uvek su bili mokri. - Ovaj Lewis je hrpa mesa. - Kimnuo je prema govedini. Lewis je to mirno podneo, drzeci se kao da je nesto napravljeno iz narucenog kompleta za sastavljanje. - Ti nisi hrpa mesa, Johnny.
- Jesam, jesam, Ralphie, lepa hrpa puna ugradjenih elemenata u kojima mozes drzati svoje prljavo rublje dok okolo trazis ljude koji ce me ubiti, Ralphie, s moje strane torbe cini mi se da imas nesto objasniti.
- To je ova poslednja posiljka robe, Johnny. - Duboko je uzdahnuo. - Kao berzanski mesetar...
- Lopov - ispravih ga.
- Kao berzanski mesetar, obicno sam vrlo pazljiv sto se tice mojih izvora.
- Kupujes samo od onih koji najbolje kradu. Kapiram.
Ponovo je uzdahnuo.
- Pokusavam - rece slabasnim glasom - ne kupovati od budala. No, bojim se da sam ovaj put ucinio upravo to. Njegov treci uzdah bio je znak Lewisu da ukljuci neuralni ometac koji su prilepili ispod stola, s moje strane.
Svim snagama sam se napregnuo da savijem kaziprst desne ruke, ali kao da vise nisam bio spojen s njim. Mogao sam da osetim metal puske i meku traku koju sam omotao oko okrnjenog kundaka, ali ruke su mi bile hladne kao vosak, daleke i nepokretne. Nadao sam se da je Lewis zaista hrpa mesa, dovoljno tupa da posegne za sportskom torbom i povuce moj ukoceni prst na obaracu. Ali nije bio takav.
- Silno smo bili zabrinuti za tebe, Johnny. Silno zabrinuti. Znas, zbog onog sto je u tebi, vlasnistva Jakuza. Neka budala im je to uzela, Johnny. Mrtva budala. - Lewis se naceri.
Sada je sve imalo smisla, i to ruznog smisla. Kao da mi se vrece mokrog peska slazu oko glave. Ubistvo nije bilo u Ralphiejevom stilu. Cak ni Lewis nije bio u Ralphiejevom stilu. Ali zapeo je izmedju Sinova neonske hrizanteme i necega sto im je propadalo, bolje receno, necega sto su imali, a sto je pripadalo nekom drugom. Ralphie je, naravno, mogao upotrebiti kodiranu frazu da me ubaci u stanje genijalnog idiota i ja bih prosuo ceo njihov program a da se ne bih secao ni jedne cetvrtine. Za lopova poput Ralphieja to bi obicno bilo dovoljno. Ali ne i za Jakuze. Jakuze znaju za SIPE, kao prvo, i ne bi zeleli strepeti da jedna od njih naidje na nejasne i trajne tragove njihovog programa iz moje glave. Nisam znao mnogo o SIPAMA, ali cuo sam price i pazio da ih ne ponovim svojim klijentima. Ne, to se Jakuzama ne bi svidjalo, to je previse nalikovalo na dokaz. Nisu postigli ono sto jesu ostavljajuci uokolo dokaze. Zive.
Lewis se cerio. Mislim da je vidio tacku odmah ispod mog cela i zamisljao kako da dodje do nje na grublji nacin.
- Hej - rece dubok glas, zenski, negde iza mog desnog ramena - vi, kauboji, ocigledno se ne zabavljate.
- Brisi, kujo - rece Lewis, a lice mu je bilo vrlo mirno. Ralphie je bio bezizrazajan.
- Razvedrite se. Hocete li kupiti malo dobre koka-baze? - privukla je stolicu i sela pre nego sto ju je ijedan stigao zaustaviti. Jedva da je bila u mom fiksiranom vidnom polju, mrsava cura sa reflektujucim naocarama, tamne kose podrezane u neuredan cuperak. Imala je otkopcanu crvenu koznu jaknu preko majice dijagonalno isprugane crveno i crno. - Osam somova gram.
Lewis ljutito zabrunda i pokusa je oboriti sa stolice. To mu bas nije uspelo, a njena ruka se dize i cinilo se kao da mu je u zamahu okrznula zapesce. Svetla krv poprska sto. Stisnuo je zapesce, clanci na prstima su mu pobeleli od stiska, a izmedju njih je kapala krv.
Ali, zar joj ruka nije bila prazna?
Bice mu potrebne kopce za tetive. Pazljivo je ustao, ne trudeci se da odmakne stolicu. Ona se prevrte, a on se izmakao iz mog vidnog polja bez reci.
- Bolje da mu lekar to pogleda - rece ona. - Gadna posekotina.
- Nemas pojma - progovori Ralphie, odjednom vrlo umornim glasom - o dubini govna u koje si se uvalila.
- Zaista? Tajna. Uzbudjuju me tajne. Na primer, zasto je ovaj tvoj frend tako miran. K'o smrznut. Ili, zasto sluzi ova stvarcica. - Ona podize mali kontrolni uredjaj koji je nekako uzela od Lewisa.
Ralphie je izgledao kao da mu je muka.
- Hoces mozda cetvrt miliona da mi to das i da prosetas?
Debela ruka se podize i nervozno potapsa bledo, mrsavo lice.
- Ono sto hocu - rece ona pucnovsi prstima tako da se uredjaj zavrteo i zasjao - jeste posao. Tvoj momak je ozledio ruku. ali, za cetvrt milje imas zamenu.
Ralphie naglo izdahnu i poce se smejati, otkrivajuci zube koji bas nisu bili odrzavani po uzoru na Christiana Whitea. Tada ona iskljuci ometac.
- Dva miliona - kazah.
- Moj tip coveka - rece ona i nasmeja se. - Sta je to u torbi?
- Sacmarica.
- Sirovo. - Zvucalo je kao kompliment.
Ralphie nije nista rekao.
- Zovem se Millions. Molly Millions. Hoces napolje odavde, sefe? Ljudi pocinju da gledaju.
Ustade. Imala je kozne pantalone boje osusene krvi.
I tek tada sam spazio da su reflektujuce naocare hirurski ugradjene, srebro se dizalo iz njezinih visokih jagodicnih kostiju zatvarajuci oci u njihovim dupljama. U njima sam video odraz svog novog lica.
- Ja sam Johnny - rekoh. - Vodimo gospodina Facu s nama.
Bio je napolju i cekao. Izgledao je kao najobicniji tehnicar na odmoru, u plasticnim bermudama i blesavoj havajskoj kosulji na kojoj su bila odstampana uvecanja najpopularnijeg mikroprocesora njegove firme, blag, mali covek, jedan od onih koji se obicno napiju sakea u barovima gde posluzuje kolacice garnirane algama. Izgledao je kao tip koji peva himnu svoje korporacije i place, koji se neprastano rukuje s barmenom. Svodnici i dileri ga ostavljaju na miru, oznacivsi ga kao urodjeno konzervativnog. Nije bas za zabavu, a kad i jeste, veoma pazi na lovu.
Kad sam posle razmisljao o tome, ukapirao sam da su mu amputirali deo levog palca, negde iza prvog zgloba i zamenili ga prostetickim vrhom, napunili ga, a kalem stavili u supljinu izdubljenu u jednom od vestackih dijamanata Ono-Sendai. I onda su pazljivo namotali na kalem tri metra monomolekularnog vlakna.
Molly se upustila u raspravu sa Magnetskim pasjim sestrama, pruzajuci mi priliku da proguram Ralphieja kroz vrata, sa sportskom torbom lagano pritisnutom uz njegovu kicmu. Cini mi se da ih je poznavala. Cuo sam crnu kako se smeje.
Pogledao sam gore, zbog nekog reflektora, jer se nikako nisam mogao privici na uzdignute lukove svetla i sene kupola iznad njih. Mozda me to i spasilo.
Ralphie je nastavio koracati, ali mislim da nije pokusavao pobeci. Mislim da se vec predao. Verovatno je imao predstavu onoga cemu se suprotstavljamo.
Pogledao sam na vreme da ga vidim kako se rasprskava.
Kada ponovo izvrtim film, vidim kako Ralphie krece napred, a mali tehnicar se pojavljujeniotkud, smeseci se. Kao da se malo naklonio i levi mu palac otpada. Cudesan trik. Palac visi kao obesen. Ogledalo? Konci? Ralphie zastaje, ledjima okrenut nama, tamni polumeseci znoja ispod pazuha na njegovom svetlom letnjem odelu. On zna. Morao je znati. I tada se vrh stosnog palca, tezak poput olova, isteze u brzom jojo-triku, a nevidljiva not koja ga povezuje sa ubicinom rukom prolazi postrance kroz Ralphiejevu lobanju, tik iznad obrva, fijukne gore i spusta se, rezuci kruskoliko telo dijagonalno, od ramena do grudnog kosa. Rezovi su tako fini da krvi nema, sve dok sinapse ne pocinju otkazivati i prvi drhtaji predaju telo gravitaciji.
Ralphie se raspao u rizicastom oblaku tekucina, tri razdvojena dela srusila su se napred, na plocnik. U potpunoj tisini.
Podigao sam sportsku torbu i ruka mi se zgrcila. Trzaj mi je umalo slomio zglob.
Sigurno je kisilo, mlazovi vode spustali su se iz probusenih kupola i rasprskavali se na plocama iza nas. Cucali smo u uskom prolazu izmedju hirurskog butika i antikvarnice. Provirivala je jednim reflektujucim okom iza ugla i videma pred "Dromom" samo jedan modul "volks" blestecih crvenih svetala, skupljali su Ralphieja. Postavljali pitanja.
Bio sam prekriven opaljenim belim krpama. Carape za tenis. Od sportske torbe ostala je samo plasticna narukvica oko zglavka.
- Ne shvatam kako sam ga promasio.
- Eh, on je brz, vrlo brz. - Obgrlila je kolena i ljuljala se na petama. - Ima podesen nervni sistem. Fabricki model. - Nasmejala se i zacicala od zadovoljstva. - Sredicu tog tipa. Nocas. On je najbolji, vrhunac, cisti umetnik.
- Ono sto moras uciniti za moja dva miliona jeste da me izvuces odavde. Onaj tvoj decko sigurno je napravljen u retorti u Chiba Cityju. On je Jakuza ubica.
- Chiba. Da. Molly je isto bila u Chibi.
Pokaze mi ruke, malo rasirenih prstiju. Bili su vitki, suzeni prema vrhu i vrlo beli prema jarkocrveno lakiranim noktima. Deset ostrica skljocne iz svojih proreza ispod noktiju, a svaka je bila uski dvostruki skalpel od bledoplavog celika.
Nikad nisam provodio mnogo vremena u Nocnom gradu. Tamo niko nije mogao platiti nesto sto bih pamtio, a vecina ih je imala mnogo cega za sta su placali da se zaboravi. Generacije strelaca sredile su neon i ekipe za odrzavanje napokon su digle ruke od posla. Cak i u podne lukovi su bili cadjavocrni nasuprot bledom sivilu.
Gde otici kada te najbogatija zlocinacka organizacija na svetu trazi svojim hladnim, dalekim prstima? Gde se sakriti od JAkuza, toliko mocnih da poseduju komsate i najmanje tri kosmoplana? Jakuza je uistinu multinacionalna, poput ITT-a i Ono-Sendaija. Pedeset godina pre mog rodjenja Jakuza je vec progutala Trijade, Mafiju i Korzikansku uniju.
Molly je znala odgovor:
- Sakrij se u Jami, najnizem krugu, gde svaki spoljasnji upliv stvara brze koncentricne talase ciste opastnosti. Sakrij se u Nocnom gradu. Jos bolje, sakrij se iznad Nocnog grada, jer Jama je preokrenuta i njeno dno dodiruje nebo, koje Nocni grad nikad ne vidi, znojeci se pod svojim svodom od vestacke mase, a gore cuce Lo-Teksi, u mraku, poput utvara, i cigarete sa crne berze vise im s usana.
Znala je jos jedan odgovor:
- Znaci, dobro i cvrsto si zakljucan, Johnny-san. Bez lozinke se ne moze do programa.
Vodila me u senke sto su cekale ispod svetla stanice metroa. Betonski zidovi bili su prekriveni grafitima, koji su se kroz godine isprepleli u jedinstvenu metaskrabotinu besa i frustracije.
- Podaci se pohranjuju kroz modifikovanu seriju mikrohirurski ugradjenim konraautistickih pomagala - odrecitovao sam svoju propagandnu verziju za musterije. - Klijentov kod pohranjen je u posebnom cipu. Osim SIPA, o kojima mi u poslu ne volimo razgovarati, nema nacina da se otkrije tvoja fraza. Ni drogama, ni rezanjem, ni mucenjem. Ja je ne znam, niti sam je ikada znao.
- Sipe? Ljigave, s pipcima.
Izasli smo na napustenu ulicnu trznicu. Sive spodobe posmatrale su nas preko trznice prekrivene ribljim glavama i trulim vocem.
- Superprovodni Instrument za Podatomske Anomalije. Koristili smo ih u ratu za pronalazenje podmornica i napipavanje neprijateljskih kibernetskih sistema.
- Da? Mornaricka roba? Iz rata? SIPA moze da procita taj tvoj cip? - Zastala je i osetio sam na sebi pogled iza ta dva ogledala.
- Cak su i primitivni modeli mogli izmeriti magnetno polje milijardu puta slabije od geomagnetne sile. To je kao izoliranje spatanja iz galame stadiona.
- Pajkani to vec rade s parabolicnim mikrofonima i laserima.
- Ali tvoji podaci su jos na sigurnom. - Profesionalni ponos. - Nijedna vlada nece dopustiti svojim pajkanima da koriste SIPE, cak ni najvaznijima u sigurnosti. Previse je prilika za nezgodne stvari izmedju sluzbi, neko bi te verovatno votergejtovao.
- Mornaricka roba - rece ona i osmeh joj zasja u senci. - Imam prijatelja koji je bio u ratnoj mornarici, zove se Jones. Mislim da bi bilo dobro da ga vidis. Samo, on je narkic. Stoga mu moramo nesto doneti.
- Narkic.
- Delfin.
Bio je vise nego delfin, ali s gledista nekog drugog delfina bio je manje od toga. Posmatrao sam ga kako se lepo okrece u galvanizovanoj posudi. Voda se prelivala preko ivice vlazeci mi cipele. On je bio visak iz proslog rata. Kiborg.
Podigao se iz vode, pokazujuci stare plocice po bokovima, kao neku vizuelnu salu, a umilnost mu je bila izguvljena ispod clankovitog oklopa i bio je nespretan i praistorijski. Dva deformiteta, sa obe strane lobanje, nacinjena su da sadrze senzorne jedinice. Srebrne ozlede svetlucale su na izlozenim delovima njegove sivo-bele koze.
Molly zazvizda. Jones lupi repom i jos malo vode sli se niz stranu posude.
- Kakvo je ovo mesto?
Buljio sam u nejasne oblike, zardjali lonac i stvari pod pokrovima. Nad posudom je visila nezgrapna drvena struktura, prosarana redovima prasnjavih sijalica.
- Luna-park. Zooloski vrt i karnevalske voznje. Razgovarajte sa Kitom ratnikom. Sve to. Bas je Jones neki kit.
Jones se ponovo izdigne i pogleda me tuznim starim okom.
- Kako govori? - Odjednom sam silno pozeleo otici.
- U tome i jeste stos. Reci zdravo, Jonese.
Sve se sijalice istovremeno upalise. Svetlile su crveno, belo i plavo.
- Dobar je u simbolima, znas, ali kod mu je ogranicen. U mornarici su ga prikopcavali na audiovizuelni displej. - Iz dzepa na jakni izvukla je duguljasti paketic. - Cista roba, Jones. Hoces li? - upitala je. Ukocio se u vodi i poceo tonuti. Obuzdala me cudna panika, jer sam se setio da se moze udaviti. - Hocemo kljuc za Johnnyjevu banku, Jonese. Hocemo ga brzo.
Sijalice zatrepere i ugase se.
- Hajde, Jonese, kreni!
P
P P P P P P P P P
P
P
P
Plave sijalice.
Tama.
- Cista! _Prava_je_. Hajde, Jonese.
B B B B B B B B B
B B B B B B B B B
B B B B B B B B B
B B B B B B B B B
Beli natrijumski bljesak preplavi njeno lice, ukoceno i jednobojni, senki urezanih ispod jagodicnih kostiju.
Jones je prebacio pola svog oklopljenog trupa preko ruba posude i pomislio sam da ce se metal pokidati. Molly ga je ubola zamahnuvsi i smestivsi iglu izmedju dve plocice. On zapista na disajni otvor. Svetli oblici su eksplodirali jureci preko okvira i zatim se gasili.
Ostavili smo ga da pluta i tromo se valja u tamnoj vodi. Mozda je sanjao o svom ratovanju u Pacifiku, o kiberminama koje je pomeo, polako ulazeci u njihove sklopove pomocu sipe kojom je otkrio i Ralphiejevu pateticnu lozinku iz cipa ukopanog u mom mozgu.
Vidim kako su pogresili kada su ga demobilizovali, otpustili iz ratne mornarice sa netaktnutom opremom. Ali kako se kibernetski delfin zakvacio na hors?
- Rat - rece ona. - Svi su bili zavisnici. Mornarica je to ucinila. Kako ih inace pridobiti da rade za tebe?
- Nisam siguran da je ovo posao koji nesto znaci - rece pirat, ciljajuci na veci novac. - Specifikacije o cilju, komsatu koji nije zabelezen.
- Potrosi moje vreme, pa ni ti neces nista znaciti - kazala je Molly, naginuci se preko izgrebanog plasticnog stola da bi ga gurnula prstom.
- A mozda zelite kupiti mikrotalase negde drugde?
Njena ruka suknu po prednjoj strani njegovog sakoa, potpuno odrezavsi rever, a tkanina se nije ni zguzvala.
- Poslujemo ili ne?
- Poslujemo - odgovori on, gledajuci u svoj unisteni sako, kako se nadao, samo s pristojnim zanimanjem. - Poslujemo.
Dok sam proveravao dva kasetofona sto smo ih kupili, ona je iz dzepa sa zatvaracem, na rukavu jakne, izvadila komadic papira koji sam joj pre dao. Razmotala ga je i procitala bez glasa, micuci usnama. Slegnula je ramenima.
- To je to?
- Pucaj - rekoh, ukljucivsi dugmad za snimanje na oba aparata istovremeno.
Prelazak u stanje genijalnog idiota nije tako nagao kao sto ocekujem. Maska za piratovu stanicu bila je propadajuca putna agencija u pastelnoj kocki sa stolom, tri stolice i izbledelim plakatom svajcarske orbitalne banje. Par ptica-igracaka, staklenih tela i bakarnih nogu, monotono je pijuckalo vodu iz plasticne case na polici kraj Mollynog ramena. Kad sam presao u stanje, postepeno su ubrzavale, sve dok njihove svetlucavo obojene kreste nisu postale stalan luk boje.
Sedeo sam i pevao ukradeni program mrtvog Ralphieja tri sata.
Setaliste se proteze na cetrdeset kilometara od kraja do kraja. Nad onim sto je nekad bila arterija predgradja iskrpljeno se preklapa kroz Fullerovih kupola. Ako za vedrog dana iskljuce svetla, nesto slicno sivom sincanom svetlu probija se kroz slojeve akrilika,u prizoru slicnom skicama zatvora Giovannija Piranesija. Tri najjuznija kilometra pokrivaju Nocni grad. Nocni grad ne placa poreze i dazbine. Neonski lukovi su mrtvi, a svodovi su zacrnjeni od dima stoletnih vatri za kuvanje. U gotovo potpunoj tami nocnogradskog podneva ko vidi nekoliko tuceta lude dece izgubljene izmedju potpornih greda?
Penjali smo se dva sata uz betonske stepenice i gvozdene lestve unistenih precaga, pokraj napustenih osnovica i alata prekrivenog prasinom. Krenuli smo od necega nalik na zapustenu servisnu stanicu, punu trouglastih segmenata za krov. Sve je bilo pokriveno jednolikim slojem ispisanih grafita: imena bandi, inicijali i datumi iz vremena smene vekova. Grafiti su nas sledili gore, postepeno iscezavajuci, sve dok se samo jedno ime nije pocelo ponavljati u razmacima: Lo-Tek. Curecim crnim slovima.
- Ko su Lo-Teksi?
- Mi nismo, sefe. - Popela se uz aluminijumske lestve i nestala kroz rupu u komadu talasaste plastike. - Low Technics, Low Technology. - Plastika je prigusila njen glas. Sledio sam je, pazeci na bolni zglavak. - Lo-Teksi bi tvoj stos sa sacmaricom smatrali slabim.
Sat kasnije provukao sam se kroz drugu rupu, nezgrapno ispiljeni u iskrivljenoj sperploci, i sreo svog prvog Lo-Teka.
- Dobro je - rece Molly, dodirnuvsi mi rame. - To je samo Pas. Hej, Psu.
U uskom snopu njene svetiljke posmatrao nas je svojim jednim okom i polako isplazio dugacki, debeli sivkasti jezik, oblizujuci ogromne ocnjake. Zanima me zasto transplantaciju zubnih zametaka dobermana smatraju niskom tehnologijom. Sprecavanje imuniteta ne raste bas na drvetu.
- Molly. - Veliki zubi ometali su mu govor. Slina mu je visila s izvrnute donje usne. - Cuo sam te kako dolazis. Nismo se dugo videli. - Imao je mozda petnaest godina, ali su mu ocnjaci i svetli mozaik oziljaka, zajedno sa praznom ocnom dupljom, tvorili masku bestijalnosti. Trebalo je vremena i odredjene doze kreativnosti da bi se stvorilo takvo lice, a njegov stav mi je govorio da uziva u njemu. Nosio je otrcane trapke, crne od prljavstine i sjaje po savovima. Prsa i stopala bili su mu goli. Ucinio je nesto s ustima sto je nalikovalo na osmeh. - Pratili smo vas.
Daleko dole, u Nocnom gradu, ulicni prodavac vode izvikivao je svoju robu.
- Zice skacu, Psu. - Okrete svetiljku na stranu i ja ugledah tanke zice zavezane za karike, zice sto su se protezale do ruba i nestajale.
- Ugasi prokleto svetlo.
Ona ga ugasi.
- Kako to da onaj za vama nema svetla?
- Ne treba mu. Taj je opak, Psu. Ako mu vasi strazari prirede guzvu, vratice ih kuci u lakim kutijama.
- To je pravi prijatelj, Molly? - Zvucalo je to neugodno i cuo sam kako se pomaknuo na sperploci.
- Ne. Ali on je moj. A ovaj ovde - udarila me po ramenu - to je frend. Jasno?
- Dobro - rece on, ne bas odusevljeno, otklipsa do ruba platforme gde su se nalazile karike i poce trzati napetim zicama saljuci neku poruku.
Nocni grad se sirio ispod nas poput grada-igracke za pacove. U malim prozorima se videlo svetlo sveca, tu i tamo ostri svetli kvadrati osvetljeni baterijskim i klarbidnim svetiljkama. Zamisljao sam starce pri njihovim beskrajnim igrama domina, pod toplim, krupnim kapima vode koja kaplje s mokrog rublja obesenog o motke izmedju kuceraka od sperpoloce. Tada sam pokusao zamisliti i njega kako se strpljivo penje kroz tamu, obucen u bermude i ruznu turisticku kosulju, blag i spor. Kako nas je sledio?
- Dobro je - rece Molly. - Namirisao nas je.
- Pusis? - Pas izvuce zguzvanu kutiju iz dzepa i izvadi zgnjecenu cigaretu.
Pokusao sam prepoznati vrstu dok mi je pripaljivao kuhinjskom sibicom. "Yiheyuan" s filterom. Fabrika cigareta Beijing. Shvatio sam da se Lo - Teksi bave krijumcarenjem. Pas i Molly su se prepirali o necemu sto se, cini se, ticalo Mollyne zelje da iskoristi deo nekretnine Lo-Teksa.
- Ucinila sam ti mnogo usluga, covece. Hocu taj pod. Hocu i muziku.
- Nisi Lo-Tek.
To je trajalo najvecim delom krivudavog kilometra. Pas nas je vodio preko stazica i uz lestve od uzeta. Lo-Teksi pripijaju svoje mreze i mesta za spavanje uz strukturu grada pomocu sluzave epoksidne smole i spavaju iznad ponora u mornarickim lezaljkama. Njihovo je podrucje toliko suplje da se na nekim mestima sastoji samo od oslonaca za ruke i noge, urezanih u potpornje kupola.
Zvala ga je Pod Smrti. Teturajuci se za njom, dok su moje Eddie Bax cipele klizale po istrosenom metalu i vlaznoj sperploci, pitao sam se po cemu bi to mesto trebalo da bude smrtonosnije od ostatka teritorije. Istovremeno sam osecao da su prosvedi Psa ritualni i da je vec ocekivala da dobije ono sto je htela.
NMegde ispod nas Jones se okrece u posudi osecajuci prva probadanja narkicke mucnine. Policajci dosadjuju redovnim posetiocima "Droma" pitanjima o Ralphieju. Sta je radio? S kim je bio pre nego sto je izasao? A Jakuze prekrivaju svojim sablasnim telom gradske banke podataka, trazeci blede slike mene, odrazene u brojevima racuna, osiguravajucim transakcijama, racunima za troskove. Mi smo ekonomija informacija. To vas uce u skoli. Ali ne kazu vam da je nemoguce pomaknuti se, ziveti, delovati na bilo kom nivou bez ostavljanja tragova, komadica prividno beznacajnih fragmenata licnih podataka. Fragmenata koji se mogu vratiti, pojacati.
Ali sada je pirat vec poslao nasu poruku kroz liniju za kodirani prenos do komsata Jakuza. Jednostavnu poruku. Povucite svoje pse ili cemo emitovati vas program nasiroko.
Program. Nisam imao pojma sta sadrzi. Jos ne znam. Ja samo pevam pesmu, bez ikakvog razumevanja. Verovatno su to podaci o istrazivanju, jer Jakuze su odani napradnim oblicima industrijske spijunaze. Fin posao krasti sasvim mirno od Ono-Sendaija i pristojno zadrzavati podatke za ucenu, preteci da ce otupiti ostricu konglomeratskih istrazivanja tako da javno objave proizvod.
Ali zasto im to ne vredi? Ne bi li bili sretniji da imaju sta prodati Ono-Sendaiju, sretniji nego s mrtvim Johnnyjem iz Ulice Secanja?
Njihov program je bio na putu do adrese u Sidneyu, mesta koje cuva pisma klijenata i ne postavlja pitanja posto se plati mali honorar. Izbrisao sam veci deo druge kopije i snimio nasu poruku u nastale praznine, ostavljajuci upravo toliko programa da ga mogu identifikovati kao pravi.
Zglob me boleo. Zeleo sam stati, leci, spavati. Znao sam da cu uskoro flipnuti i pasti, znao sam da ce crne spicoke koje sam kupio za vece Eddieja Baxa izgubiti vrednost i odneti me dole, u Nocni Grad. Ali on se pojavio u mojim mislima poput jeftinog religioznog holograma, svetlucav, a povecani cip na njegovoj havajskoj kosulji nejasno se ocrtavao poput izvidjackog snimka nekog urbanog jezgra osudjenog na propast.
I tako sam sledio Psa i Molly kroz nebo Lo-Teksa, sagradjeno zbrda-zdola od otpadaka koje cak ni Nocni grad nije hteo.
Stranice Poda Smrti bile su duge osam metara. Neki je dzin provukao celicni kabel tamo-vamo kroz smetliste i sve to napeo. Skripao je kad se micao, a micao se neprestano, ljuljao i propinjao dok su se Lo-Teksi smestali unaokolo na policu od sperploce. Drvo je bilo srebrno od starosti, izglacano od dugotrajne upotrebe i duboko izrezbareno inicijalima, pretnjama i strasnim izjavama. Polica je visila na posebnim kablivima, koji su se gubili u mraku ispod sirovog belog sjaja dvaju prastarih reflektorki obesenih iznad Poda.
Cura sa zubima kao u Psa skocila je na sve cetiri na Pod. Grudi su joj bile istetovirane ljubicastim spiralama. Onda je pojurila preko Poda, smejuci se i natezuci s deckom koji je pio tamnu tekucinu iz litrene pljoske.
Moda Lo-Teka su oziljci i tetovaze. I zubi. Struja sto su je proveli da osvetle Pod cinila se kao jedini ustupak njihovoj sveopstoj estetici, stvorenoj u ime - rituala, sporta, umetnosti? Nisam znao, ali mogao sam videti da je za njih Pod nesto posebno. Izgledao je kao da je sklapan kroz generacije.
Drzao sam beskorisnu sacmaricu ispod jakne. Njena tvrdoca i tezina su umirivale, iako vise nisam imao naboja. Odjednom sam shvatio da nemam pojma sta se to u stvari desava ili sta treba da se dogodi. No, takva je moja igra, jer veci deo vremena proveo sam kao slepi upijac koga su drugi punili znanjem i zatim praznili, deklamujuci siteticke jezike koje nikad necu razumeti. Vrlo tehnicki momak. Zaista.
A tada sam zapazio kako su se Lo-Teksi utisali.
Bio je tamo, na ivici svetla, posmatrajuci Pod Smrti i galeriju s tihim Lo-Teksima. A kad su nam se oci prvi put srele, s obostranim prepoznavanjem, naglo sam se setio Pariza i dugackih "Mercedesovih" autobusa na elektricni pogon kako klize kroz kisu prema Notre Dame: pokretni staklenici. Kosooka lica iza stakla, stotine "nikona" koji se dizu u slepom fototropizmu, cvetovi od celika i kristala. Kad su me njegove oci nasle, iza njih su zujali isti takvi zatvaraci.
Potrazio sam pogledom Molly Millions, ali ona je nestala.
Lo-Teksi se razdvojise pustajuci ga da stane na stepenicu. Naklonio se, nasmesio i izuo sandale, ostavivisi ih savrseno poravnate, a zatim stupio na Pod Smrti. Krenuo je prema meni preko te nestalne trambuline od otpadaka, lako kao svaki turista koji gazi po sitetickom tepihu u bilo kom hotelu.
Molly pade na Pod, odmah se pokrenuvsi.
Pod zavrista.
Na njemu su bili instalirani mikrofoni i pojacala s pikapima na cetiri debele zavojnice u uglovima i kontaktnim mikrofonima pricvrscenim nasumce na zardjale delove konstrukcije. Lo-Teksi su negde imali pojacalo i sintisajzer i sad sam video i obrise zvucnika gore, iznad okrutnih belih slapova svetla.
Zapoce elektronsko bubnjanje, kao pojacano kucanje srca, ravnomerno poput metronoma.
Skinula je koznu jaknu i cizme, majica je bila bez rukava, a bledi tragovi instalacija od Chiba Cityja protezali su joj se niz tanke ruke. Kuzne pantalone sijale su se pod svetlima. Zapocela je ples.
Savila je kolena, cvrsto oslonjena stopalima na spljosteno benzinsko bure i Pod Smrti poce se napinjati kao da odgovara. Zvuk koji je stvarao nalikovao je na kraj sveta, kao da uzad koja drzi svod puca i savija se preko neba.
Ljuljao se s njom nekoliko trenutaka i zatim krenuo, savrseno procenjujuci micanje Poda, poput coveka koji koraca po ravnom kamenju u ornamentalnom vrtu.
Povukao je vrh svog palca, elegantno, kao covek lezeran u ponasanju, i bacio ga prema njoj. Pod svetlima je vlakno izgledalo kao prelomljena traka duge. Bacila se nisko, otkotrljala i odskocila kada je molekula prosla iznad nje, a celicne kandze skljocnule su na svetlu, verovatno zbog automatskog odbrambenog refleksa.
Ritam bubnja se ubrzao, a ona je poskakivala s njim divlje kose oko praznih srebrnih sociva, tankih usta, usana napetih od koncentracije. Pod smrti je grmeo i urlao, a Lo-Teksi su vristali od uzbudjenja.
Povukao je vlakno, stvorio brz, metar sirok krug sablasnih boja i vrteo ga pred sobom, rukom bez palca, u visini grudi. Stit.
A onda je iz Molly nesto provalilo, nesto iznutra, i to je bio pravi pocetak njezinog mahnitog plesa. Skakala je, uvijala se, bacala u stranu, docekujuci se na obe noge na liveni bok masine povezane direktno sa jednom zavojnicom. Pokrio sam usi rukama i kleknuo od zvucne vrtoglavice, misleci da Pod i galerija padaju, dole do Nocnog Grada i video sam nas kako se probijamo kroz stracare i mokro rublje i rasprskavamo se na plocniku poput trulog voca. Ali kablovi su drzali, a Pod smrti se dizao i spustao poput poludelog metalnog mora. A Molly je plesala na njemu.
Pri kraju, malo pre nego sto je izveo poslednju pokusaj s vlaknom, video sam nesto na njegovom licu, izraz koji kao da mu nije pristajao. Mislim da je to bila neverica, zapanjeno neverovanje pomesano sa cistim estetskim gadjenjem prema onome sto je gledao, slusao, onome sto mu se dogadjalo. Uvukao je rotirajuce vlakno, sablasni disk se smanjio na velicinu tanjira, zamahnuo je rukom iznad glave i ponovo napao, a vrh palca je okrenuo prema Molly poput zive stvari.
Pod ju je spustio, molekula je prosla tik iznad njene glave, Pod se zaljuljao, digavsi ga u putanju molekule. Morala mu je bezopasno proci iznad glave i biti uvucena u dijamantski tvrdu rupu. Ali odrezala mu je ruku, malo iznad zapesca. U Podu je bila rupa i on propade kroz nju poput skakaca u vodu, porazeni kamikaza na putu dole, u Nocni Grad. Mislim da je taj skok izveo zato da sebi omoguci nekoliko sekundu dostojanstvene tisine. Ubila ga je kulturnim sokom.
Lo-Teksi su urlali, ali neko je iskljucio pojacalo i Molly je smirila Pod do tisine, opustena, bela i prazna, dok ljuljanje nije prestalo i dok se nije culo samo slabo pucketanje izmucenog metala i strujanje rdje o rdju.
Trazili smo na Podu odrezanu ruku, ali je nismo nasli. Pronasli smo samo elegantnu krivulju na komadu zardjalog gvozdja, gde je molekula prosla kroz njega. Rub joj je bio svetao poput novog hroma.
Nikada nismo saznali jesu li Jakuze prihvatili nase uslove, cak ni jesu li dobili nasu poruku. Koliko znam, njihov program jos ceka Eddieja Baxa, na polici u zadnjoj prostoriji trgovine poklonima, na trecem nivou Pete centralne u Sidneyu. Verovatno su original prodali nazad Ono-Sendaiju pre nekoliko meseci. Ali, mozda su i primili piratsku poruku, jer me jos niko nije dosao traziti, a prosla je vec gotovo godina. Ako i dodju, ceka ih dug uspon kroz tamu, kraj straze Psa, a i ja vise ne izgleda kao Eddie Bax. Prepustam Molly da se brine o tome uz pomoc lokalnih anestetika. A moji novi zubi gotovo su se primili.
Odlucio sam ostati ovde, gore. Kad sam pogledao preko Poda Smrti pre nego sto je on dosao, video sam kako sam prazan. I znao sam da sam sit toga da budem kanta. Sada se gotovo svake noci spustam i posecujem Jonesa.
Postali smo partneri. Jones, ja i Molly Millions. Molly vodi nas posao u "Dromu". Jones je jos u Luna-parku, ali sada ima veci bazen i svake nedelje mu se doprema sveza morska voda. A kada mu treba, ima i robe. Jos razgovara s decom pomocu svojih sijalica, ali sa mnom razgovara u kucici sto sam je tamo iznajmio pomocu novog displeja, boljeg od onog sto ga je koristio u mornarici.
I svi dobro zaradjujemo, bolje nego pre, jer Jonesova SIPA moze procitati tragove svega sto je iko ikad pohranio u meni i prikazuje mi to na displeju, na jezicima koje mogu razumeti. Tako saznajemo mnogo o mojim bivsim musterijama. A jednog dana dacu hirurgu da iskopa sav taj silicijum iz mojih reznjeva i zivecu samo sa svojim secanjima, nicijim tudjim, kao sto drugi ljudi zive. Ali ne jos.
U medjuvremenu, ovde gore je zaista dobro, pusim u mraku kineske s filterom i slusam kapanje vlage kondenzovane na kupoli. Zaista je tiho ovde gore - sve dok se dva Lo-Teksa ne sretnu na Podu Smrti.
I poucno je. Sa Jonesom, koji mi pomaze da sve shvatim, postacu tehnicki nabolje obrazovan momak u gradu.
Kraj