LOVAC ZMAJEVA,
PRIJATELJ VILENJAKA

- Razlika se pojavljivala u interpretaciji eksperimenta. U Taningovoj slici, jedna vrsta talasne funkcije slicna staroj kvadratnoj funkciji, davala je te razlicite ishode paradoksalne petlje. Ali ta nova talasna funkcija ne opisuje verovatnoce - govori o razlicitim univerzumima. Kad se uspostavi petlja, univerzum se rascepi u dva nova univerzuma. Ako je u pitanju jednostavna petlja tipa ubij-svog-dedu, onda ce rezultirati jedan univerzum gde je deda preziveo a unuk iscezao, i drugi univerzum u kome se unuk opet pojavio, po obavljenom uspesnom putovanju kroz vreme ubio svog dedu, a onda odziveo sve svoje godine, zauvek izmenjene tim cinom. Ni u jednom ni u drugom univerzumu nikom se ne cini da tu ima iceg paradoksalnog.

- Jedne noci stane neko na vratima lupati: Zadrma se cijeli dvor, neka huka, vriska, pjevanje, sijevanje, bi rekao sama vatra oko dvora sipa. U dvoru se poplasise i stanu od straha drhtati. Najedanput neko progovori:

- Otvorite, carevici, vrata!

PROLOG:

Plamen buktinje trepereo je, ogledajuci se kroz bezbroj nemirnih likova na tri srebrna pehara. Vino je iskrilo u njima.

Kroz prozor bez kapaka uvlacila se nocna studen - a kameni zidovi behu hladni kao zidovi grobnice. U svakom uglu gorela je po jedna baklja, tako da su se senke ucetvorostrucavale, i stvarale cudne prizore po zidovima.

Napolju u tami, po drugi put se oglasila ptica: Zazvucalo je to kao pakostan vesticiji kikot.

Krupan covek sedeo je nalakcen za stolom. Drugi - bradat, obucen u crno - sedeo je nesto dalje na niskom tronoscu. Treci, visok i mrsav, s rukama na ledjima, sporim korakom premeravao je sobu. Zastao je kod suprotnog zida, i vrhovima prstiju presao niz seciva dva ukrstena maca, postavljena na zid kao ukras.

- Nikad te ne upitah, gospodine i rodjace, zasto si u stvari otisao u svetu zemlju. - oglasi se covek za stolom, posezuci za peharom. Tezak i nabijen, okrugle glave, velikih brkova i kose crne, osisane u krug kao ispod lonca, uprkos debljini imao je u drzanju nesto sto je govorilo: "Ovde sam ja gospodar". Pricao je sporo, brundavim glasom: - Nisi mi ranije izgledao toliko pobozan i spreman da ides sve do Jerusalima. S druge strane, rekoh, ako mi se rodjak ne vrati, moracu da se brinem i o njegovom imanju, sta je - tu je. No, vratio si se, Bogu hvala - osmeh prelete licem onog koji je stajao - ali s neverovatnom pricom. Da li si doneo jos nesto, opipljivo?

Covek koji je stajao saze se da uzme vino. - Zlato. - rece, prihvatajuci pehar. - Znas i sam, zlato. Ali nisam ga doneo koliko sam ocekivao. - Otpivsi, dodade: - Dobro vino.

- Pa, zar tako malo zlata?

- Ne bas tako malo. - odgovori gost, otiruci usne rukavom. - Ali drugi donese vise. Tamo zlato ipak ne lezi po zemlji. - Imao je usko, preplanulo lice i upale obraze, jagodice ispod ociju izbacene, proredjenu sivu kosu, skoro sedu, a koza na njegovim rukama i licu bese suva kao pergament. Izgledao je upravo kao da ga je sibalo bezbroj pescanih oluja, kao da mu je pustinja ispila sokove iz tela. Ali ono sto je ostalo, bila je snaga: To je odavao hod, nacin na koji je napunio pehar. - Ali najvrednije sto sam doneo je prica, a to bi ti trebalo da uvidis.

- I nije ti bilo mrsko da se pridruzis zapadnjackoj vojsci?

- Ha, ha! A zasto bi, ako pominju zlato?! Kad se ono pre tri godine nas gospodin sastao sa carem Fridrihom, vodjom krstasa, tamo u Biogradu, iskoristih priliku i prikljucih im se, a oni ne imahu nista protiv. Obukoh belu halju, prisih na grudi krst crvene boje, i odoh u Svetu Zemlju. O, bilo je mnogo takvih!

- Svakako! - osmehnu se onaj za stolom, pokazujuci zube. - Nismo stigli da popricamo ni o bitkama, ni o lepim zenama tamo, a ?!

- Mogao bih tri noci da ti pricam o gradovima koje ne mozes ni da zamislis, zlatu i lepoticama, o pokoljima, o "Polju smrti" - kad izgibose vitezovi - templari, hrabri i suludi... Ali imam bolju pricu za tebe, rekoh ti. Poslusaj me, rodjace. Ovo je nesto sto se ukazuje jednom u zivotu!

- Hmmm...

- Jos sumnjas?

- Ja priznajem moc maca - i moc zlata. Za tebe misljah da te moci poznajes jos bolje od mene. Sad - TI dolazis i hoces da poverujem u nesto... Ma briga me sto je to jeres! Ali da odem i jurim soteke, vampire, jezerske zmajeve...

- Mislis, pustinjsko sunce popilo mi mozak?! Pitaj onda ovog zloduha sto ti sedi uz koleno, znam da i on zna ponesto! Onaj treci, uvijen u crnu odezdu, samo se nasmeja u rascupanu bradu. Pri tom mu oci sinuse: Slika zlobe koja ceka.

- Pa stvar je u tome sto sam njega vec pitao. I on kaze da poznaje tu pricu. Jeste, to je najtajnija tajna - ali niti on, niti ma ko koga poznaje, zna kljuca. A ti...

- A ja sad dolazim i donosim vam kljuc. Nacin i reci koje treba izgovoriti, da bi zarobili demona!!

- Da. Jedino mi nije jasno zasto ne pokusas sam, kad sve to imas?

- Zato jer ne mogu sam. Vecina ljudi koje znam pobegla bi vristeci, kad bi videla NJEGA. Zato se moram osloniti na dragog rodjaka - i ovu spodobu, tvog travara, jer pomoc mi treba! I ne trazi skrivenu zamku u mojim recima, brate, dobit je tako velika, da ce biti dovoljno za obojicu. I previse. Pa budimo onda velikodusni!

- Ha, dobro receno! Kako si rekao da se zovu ti, u cijem si zarobljenistvu bio?

- Asasini. Zbog otrova asis - ili hasis - koji uzimaju, i koji im otvara put u drugi svet. Cuj, mracnijih i ubilackijih stvorova ne videh u svom zivotu, a ja znam sta govorim. Ne razumem jos cemu da zahvalim za priliku kad im utekoh!

- Sta su oni?

- Ni sekta, ni viteski rod, a opet pomalo od toga. O, mnogo krvi pustise oni gospodi krstasima. Vodi ih Starac sa planine... Ne, najvaznije je to sto upraznjavaju carolije. A ja sam bio suzanj - ali suzanj sto slusa, i brzo shvata.

- Pa ipak, kako si dosao do tajne?

- Ne rekoh ti da, kad sam pobegao, uspeh da odvucem i jednog od njih, ali ne zbog otkupa. Hod kroz pakao bese nase probijanje preko planine i kroz pustinju. Ali uspeo sam da nas izvucem. A onda, u osami mog logora, izmislio sam nove muke, samo za tog skota: Bio je tvrd, ali cak i on je na kraju progovorio. - Blag osmeh predje krstasevim licem. - Naterao sam ga da govori o najvecoj, najstrasnijoj caroliji, koju ni oni nikad ne izvode - jer se boje! A kad je to grcajuci ispricao, naterah ga da izvede probu: Predamnom je ponovio vracanje, za trenutak prizvao tu sliku s onog sveta - i ja sam ga video! Shvatas, video!! Samo za trenutak, ali delovalo je! Dotukoh onda mog asasina, i podjoh kuci. Tamo vise nisam imao sta da trazim.

- Onaj ko moze da zauzda demona... - poce oprezno covek za stolom.

- ... moze da pokori svet. Tako je, rodjace. Znam da se na tebe mogu osloniti!

- Cime to placamo? Necim ipak moramo!

- Pa, mozda nasim besmrtnim dusama?! Ha, ha, ha, ha!!

Kada su ono doneli, decak je bas radio svoj uobicajeni prepodnevni posao: Cistio konjusnicu, i u velikim drvenim vedrima iznosio djubre. Zato nista nije mogao da vidi, sem da su se mnogi sjatili na unutrasnje dvoriste, kad je gospodar sa pratnjom ujahao u grad. O, otrcao bi i on - ali odmah se setio teskih samara konjusarevih, i jos vise se pognuo nad metlom.

Ipak, bese zacudjen uzvicima koje je cuo: - Necista sila! Udri djavolji nakot! Kudljak, ljudi! - i shvati jos da su vojnici razjurili gomilu, i to nesto odvukli negde.

Vrlo cudno.

U neciste sile nije verovao nista vise no ostali: One su postojale i mucile bi svaku smrtnu dusu, kad god bi Onaj Sto Je Ljubav skrenuo malo svoj pogled sa ljudi. (Doduse, sile tame ili su cesto preterivale, ili bi taj Sto Je Ljubav, zadubljen u neki drugi posao, zadugo zaboravljao na svoju decu. Jer zivelo se kratko - ali to je mogao biti dobar zivot, ako patnja ne predje izvesnu granicu.) Tek, bilo mu je drago sto iznad konjusnice, gde je spavao pod krovom sa jos nekim slugama, vise venci belog luka protiv vampira. Verovao je u vestice, uroke, znao je da se pred krvave dogadjaje radjaju cudna deca sa zivotinjskim glavama, djavola se bojao kao i svi ostali - ali nije preterano razmisljao o tome.

Kad grmi, plasljivo bi se sklupcao negde, a postio nije samo za svece vec celog zivota - takav je bio jelovnik stalskog momka. Verovao je pomalo u sudjaje i sumske duhove, o kojima su zene ponekad pricale uvece - price koje su nasledile od svojih starih, iz ne tako davnog doba, kad je bogova bilo vise, i kad su neki od njih ziveli i u velikim, usamljenim hrastovima.

Za razliku od starijih decaka, nije voleo da gleda smrt, nije kinjio zivotinje. Zato je u njihovim ocima bio jos smesniji, ali to ga nije pogadjalo, i svoje ponasanje nije izmenio.

Ne tako svesno da bi to izrazio recima, i ne iz straha za svoju dusu - prosto, patnju nije podnosio, nije hteo da je zadaje.

Jedna od stvari koju je zapamtio zauvek, bila je scena od pre par godina: Deca su mucila psa-lutalicu, prethodno ga vezavsi kratkom uzicom za drvo. I dok je zivotinje, okrvavljene glave, cvileci umirala pod kamenicama koje su pljustale - njegove rasirene oci uhvatile su staklast, pun patnje pseci pogled koji se gasio.

Pobegao je jecajuci. Od tada su ga jos malo vise ruzili i pljuvali. A onaj pogled je zapamtio zauvek. Te iste noci, dugo je plakao - za roditeljima koje nikad nije upoznao.

Te oci behu tako ljudske.

Odjednom, sad se setio ovog prizora, bas dok je prelazio dvoriste, i dok je s naporom teglio tesko vedro natovareno balegom, setio se i nehotice zastao, otresajuci glavom. Jedan od oruznika upravo je projahivao iza njega - i kad decak naglo stade, konj iza njega se trze, i zanjistavsi, odskoci prednjim nogama u stranu, da izbegne iznenadnu prepreku, a decak uplasen, ispusti vedro i djubre se prosu po kamenim plocama.

Jahac se okrete u sedlu, bic fijuknu i spusti se preko ramena i saka, koje je decak refleksno isturio pred lice. Ipak, vreli bol obori ga na kolena.

- Glupa, nespretna nakazo! - doviknu vojnik i otkasa.

Najmladja sluskinja, stojeci na vratima kuhinje, sve je videla: Nacinivsi brzu grimasu, uzdahnu i pritrca decaku, koji se pridigao na laktove. Spretnim pokretom poduhvati ga oko pasa, i pomoze mu da ustane. Duz desne podlaktice imao je dugacku crvenu prugu - koza bese prsla svom duzinom.

- Ne boli puno? - upita ga tiho.

- Ne. - rece on promuklo, dodirujuci oziljak. - Sad moram da pokupim ovo.

- Jednom car podje u lov, a njemu kaze: "Ostani tu kod dvora i evo ti devet kljuceva, cuvaj ih kod sebe; mozes - veli - da otvoris tri-cetiri odaje, tamo ces videti da imade i srebra i zlata, oruzja i mnogijeh drugijeh dragocenosti, naposlijetku mozes otvoriti sve osam odaja, ama devetu da se nijesi usudio niposto otvoriti, jer - veli - ako to ucinis, zlo ces proci."

Zasto stalno misli o tome, ni sam nije umeo da kaze. Valjda zbog svih prica poluglasno izgovorenih, kojih se naslusao u dvoristu, kod kovaca gde su dovodili gospodareve konje, ili uvece, u izbi gde su jeli stalski momci i gde je on, najmladji, sedeo u kutu mracne, zagusljive prostorije, podalje od ostalih koji vole da udare, zalivao vodom komade hleba koje je jeo i slusao bucan, glup, pripit, psovkama krcat razgovor slugu koji su sedeli za stolom, pijuci lose, razvodnjeno vino. Dovoljno prica da raspale iskru radoznalosti: Sve sto je cuo bilo je krajnje neobicno, cesto u suprotnosti sa onim sto je cuo od drugih ranije - i bilo je vise no dovolno toga, da pozelo da vidi predmet tih prica.

Jako je to zeleo, a ni sam nije tacno znao zasto.

Kad god je neki razbojnik trebalo da bude pogubljen, ili uhvacenom lopovu da se odsece ruka, njegovi vrsnjaci trkom bi se skupljali na ugazenoj poljani pred gradskom kapijom. Nije jurio da vidi te prizore - za uzvrat, bivali su jos grublji prema njemu. Zvali su ga Balegar, zbog posla koji je obavljao, nikad pravim imenom, Zato sto je bio cutljiviji i usamljeniji, oni stariji cesto bi ga tukli. Jednom - to je bila sala kojoj su se najvise smejali - gurnuli su ga u gomilu djubreta, a cak i gospodarev sin, koji je slucajno naisao, smejao se glasno njegovom izgledu.

Od toga nije postao drustveniji.

Ali price koje su oruzari, kuvarice, hajkaci, pralje, vojnici ispredali, imali su nesto posebno: Zastao bi kad bi cuo da razgovaraju o tome, pritajio bi se gotovo ne disuci, da bi cuo sto vise - da ga ne vide i ne oteraju psovkom ili cuskom, malog prljavog decaka koji nema nigde nikoga.

Jedino sto je osto u svim tim pricama, mogao je da zakljuci, bilo je da je gospodar, vracajuci se sa pratnjom iz lova, u sumi pronasao nesto, i da je to nesto ranjeno, zivo bice - dovukao kuci. TO je licilo pomalo na coveka utoliko sto je imalo telo, glavu, ruke i noge, i tu je svaka slicnost prestajala a masta dobijala krila; price onih koji su bili sa gospodarem i onih koji su TO videli prvi put u dvoristu kule mnogo su se razlikovale: Da li je TO menjalo oblik?

Kako To izgleda, motalo mu se po glavi, dok je ispravljao ledja koja su bolela, oslonivsi se o metlu.

Juce, cuceci iza jednog stuba, slusao je zapovednika gospodarevih oruznika, bradatog celnika Zavisu kako, natezuci vino iz krcaga, prica nekolicini vojnika i stitonosa da su TO u sumskom gustisu prvi otkrili psi, i da su se prosto pomamili: TO je licilo na coveka, lezalo je bez svesti ili mrtvo, u lokvi neke lepljive crveno - zute tecnosti - krvi? - a jedna noga i jedna ruka behu mu slomljeni: Iz podlaktice je izvirivala kost. Malo dalje pronasli su veliku cistinu u sumi - zgariste gde je oganj sagoreo mnoga stabla, crnu, ugarenu zemlju, kao da je grom udario pretprosle noci kad je bila velika oluja. Prebacili su TO preko konja, koji se grdno prepao i nikako nisu uspevali da ga umire; no, gospodar je naredio da ga dovuku u zamak.

U kuhinji, dok je zvakao komad zilavog mesa koji mu je dala neka sluskinja dobra srca, slusao je iz prikrajka razgovor kuvarica i pralja, koje se pricale o svemu i glasno se kikotale: I o vojnicima sa kojima su provele proslu noc, i o tome sta bi mogle da rade veceras, i o cudnom stvoru sto su ga videle u dvoristu, kad su se juce strcale na kapiju, cuvsi uzvike i iznenadjeno dozivanje. Neke su tvrdile da TO ima dve, a neke cetiri ruke, zelenu kozu, ruznu zivotinjsku glavu - psoglav, cicala je jedna - i da je imalo ogroman ud, veci nego i u celnika Zavise, sto izazva novo pocikivanje i smeh nalik kokodakanju.

Slucajno naltetvsi na nekoliko strelaca - strazara, oznojenih i zlovoljnih u teskim pancirima po toplom danu, cuo je da ce to bice gospodar verovarno pokloniti knezu Vojinu za pocetak turnira, i da ce onda ili rascetvoriti, ili spaliti djavolji nakot, ili i jedno i drugo.

Znaci, to je bilo zivo. Jos uvek.

Suvise novog i nepojmljivog za decaka.

Da, u svim razgovorima bilo bi naglaseno - u podrum, u koji su stvorenje strpali, niko ne sme da zaviri bez gospodareve dozvole.

Te noci, decak usni san kakav je, u dlaku isti, sanjao s vremena na vreme vec godinama. Doduse, ne bas cesto - a to je bio jedan od lepsih snova.

Stara nakrivljena koliba, zidova obraslih mahovinom, stoji na ivici crne sume. Prozori su zatvoreni grubim kapcima, vrata zabravljena. Visoka trava i leskovo zbunje skoro da je zaklanjaju od pogleda sa cistine. Vece je: U sumi, pod teskim krosnjama, vec je mrkla noc.

Samo slab vetar sapuce u slamnatom krovu.

Kasljucajuci i vukuci noge, stazom iz sume nailazi starac. U belom haljetku, oko pojasa stegnutim likom, ogrnut crnim ogrtacem koji se skoro vuce po tlu, bos. Cak i u sumraku vidi se da na licu nema ni jednog mesta koje nije pokriveno spletom bora: Duga, seda kosa pada mu na ramena, a neobicna brada - bogata, bela kao sneg, spusta se do kolena. Nekad visok, a sad vec poguren, hoda stazom zagledan u zemlju: Nema potrebe da podize pogled, jer ovaj put moze da predje zatvorenih ociju.

Ne podizuci glavu, zastaje pred kolibom i koscatim prstom dodirne vratnice. Vrata se otvaraju skripeci, da bi coveka mogli da podidju zmarci.

Ali ni jednog coveka nema naokolo.

Starac stupa unutra, u jedinu, mracnu prostoriju. Samo, koliba unutra izgleda mnogo, mnogo veca, zidovi su od neceg sto podseca na kamen ali je jos trajnije, nema onih prozora koji se vide spolja. Samo zeravica koja tinja na velikom, ozidanom ognjistu kraj zida naspram vrata, i oko nje krug slabe, crvenkaste svetlosti.

On zatvara vrata i sporim korakom preko crnog, rapavog poda, prilazi ognjistu i raspiruje vatru. Plamen ozive, uzdize se - sada po zidovima poigrava divovska starceva senka. Niceg nema u kolibi - osim tri vrlo velika, prastara drvena kovcega, okovana gvozdjem i zatvorena teskim poklopcima.

Htede da procisti grlo - ali to ispada dug staracki kasalj. Dosavsi do daha, ljutito popravlja bradu. Okrece se plamenu i kaze samo: - Onda ?

Cutanje. Zatim, niotkuda dolazi sapat. Dok glas izgovara reci, plamen se povija kao od vetra, pada, dize se ponovo. Glas je dubok i dalek - da li to sapuce sama zemlja?

- O, Usude, veceras cemo deliti nesrecu.

Starac zamisljeno ceska bradu.

- Opet?

- Usude. - sapat je neznatno dublji. - Veceras cemo deliti nesrecu.

Starac uzdise: - Dobro.

Vukuci noge, prilazi najblizem od ona tri velika kovcega. Ovlas dodiruje prstima poklopac, i ovaj se podize. Sanduk je blizu ognjista: Pod svetloscu, vidi se da je sanduk do vrha pun bakarnih novcica, potamnelih, iskrivljenih, najsitnijih mogucih novcica, sirotinjskih, skoro bez vrednosti. Takvom novcicu obradovao bi se samo ubogi siromah.

Starac se naginje, do lakata zavlaci ruke u novac, gadljivo, pazeci da mu brada ne upadne unutra. Obema rukama, snaznim zamasima, kao dvema lopatama izbacuje novac iz sanduka, i bakrenjaci se rasipaju po citavoj sobi, veselo se kotrljajuci po podu. - Kakav novac, pa i zveci lose kad padne! - gundja ovaj i sakama izbacuje dalje. Soba je puna zvuka metalne kise - i odjednom, tisina: Starac je izbacio skoro sve, osim poslednjih novcica na dnu, uspravlja se, mrsti i pita:

- Jeli dovoljno?

- Dovoljno je. - odgovara sapat.

- Onda, vama koji ste danas rodjeni - Usud mrzovoljno izgovara obredne reci - kako meni veceras, tako vama doveka!

Ne imali u zivotu nista vrednije od ovoga! - i napravi rukama neodredjeni pokret, ka podu pokrivenim bakrenjacima.

Da, on bi radije posipao zlatni ili srebrni novac, iz onih drugih sanduka - ali SILE zele da dosudjuju samo bedu i nesrecu - takva su vremena.

Ritual je precizan, i starac mora da pita:

- Jeli svaka dusa obelezena jednim novcicem?

- Jesta. - odgovara sapat. - Svaka.

Starac podize ruke, i vec je udahnuo da izgovori reci kojima ce se novac sam od sebe vratiti u sanduk, kad mu pogled privuce svetlucanje s poda, bas kraj njegovih nogu.

Saginje se s nevericom, uzdisuci, i podize jedan novcic. Ne moze da veruje, okrece se vatri da bi bolje video: Nema sumnje, ovo je zlatnik. To je nemoguce, sapuce, to je nemoguce - ali zlatnik tvrdoglavo sija na njegovom dlanu. Sanduci sa zlatnim, srebrnim i bakarnim novcem nikad nisu otvarani istovremeno, a kad on kaze NIKAD - onda je to zbilja vrlo dugo. Ovaj zlatnik nije mogao preci iz svog sanduka medju bezvredne bakrenjake. Onda kako? Jedan novcic sudbine promenio se sam?

Cak ni on jos nikad ne bese cuo za ovo.

Smeseci se seretski, starac pogleda plamen, pa onda opet zlatnik. Sapat se vise nije cuo. Drzeci ga na dlanu leve, stari Usud predje desnim dlanom iznad zlatnog novcica, a pojavi se, kao u ogledalu, lik jednog decaka.

Cak ne covek, nego decak!

Lika nestade, i on je opet u saci drzao sjajni novcic. Onda se nasmejao glasno - zvucalo je kao da vreci stari jarac: - Pa momce, izgleda da cemo jos cuti o tebi!

Jos uvek se smejuci, okrete se i ubaci zlatnik u sanduk.

Svaki san se ovako zavrsavao.

I svaki put, usnuli decak bi se na ovom mestu osmehivao: Jer, lik na novcicu bio je njegov.

- Naposlijetku, kad dodje i na vrata od devete sobe, rece u sebi: "Ja sam mnoga cuda preturio, a sad ne smem otvoriti ovu sobu!" - pa i tu sobu otvori. Kad udje unutra, ima sta videti!

Sada, posto je zavrsio svoj posao, rucao u kuhinji i sklonio se pijanom konjusaru sa ociju, ovde, u smrdljivoj travi iza stale razmisljao je o tim pricama koje slusa nekoliko dana. Sve je vrlo neobicno: Prvi put cuje da je neko uhvatio pravog, zivog djavola - doduse sakatog i bolesnog, ali ipak. O, hteo bi da ga vidi makar jednim okom, makar na trenutak - ali izgleda da to nikako nece moci: Ujutru, pa do iza podne, konjusar i njegovi momci nisu mu dozvoljavali da digne glavu od posla, popodne je kula vrvela poslugom i vojnicima - a zar je mogao ocekivati da bude u pratnji kad gospodar potera ovo cudoviste, da zabavi svetinu za pocetak turnira?!

Ne, ne moze ga videti.

Ali danas... Danas je drukcije: Gospodar je sa svojim gostom, i sa velikom pratnjom izjahao u poteru, jer su se pojavile bande sto kradu stoku i pale letinu; lako se moze desiti da zanoce negde napolju, ako gone razbojnike. Kula je skoro prazna - dremljiva straza, nasto slugu koji idu za svojim poslom, drugi su dole u selu - a sto je najvaznije, pijani konjusar spava.

Pospano letnje popodne: Dvoriste pusto, na prozorima kule takodje nema nikog. Tisinu remete samo golubovi koji gucu pod strahom, i poneki konj udari nogom, o jasle. Ovako ce ostati do veceri, a njega se niko nece setiti.

Odlucio se zacas - i odmah uplasio: Ali, ako onog dole drze vec danima, onda je okovan, ili vezan, ili bez svesti - i nije opasan.

Sici ce u podrume i pogledace zarobljeno cudoviste. Kad je to odlucio, ustade i potrca ka kuhinji - nesvestan da mu je cak i kosa na glavi nakostresena od uzbudjenja.

Ipak ce ga videti. Imao je plan.

Usunjao se u kuhinju, pa obazrevsi se nekoliko puta, dok su zene razgovarale na drugom kraju, cerupajuci zivinu za veceru - dohvatio je omanji vrc i munjevito nasuo u njega vina. Izasao je jos tise nego sto je usao unutra.

S naporom je odgurnuo velika drvena vrata sto iz dvorista vode u podzemne prostorije. Zapahnu ga hladan, memljiv vazduh. Iz jedne izbe dotapka grbava prilika, pod crnim iskrpljenim ogrtacem: Stari kljucar. Na sitnom, koscatom licu, izbrazdanom poput osusene jabuke, dva vodnjikava oka - jedno je stalno suzilo - zagledase se u decaka. Cuperak bele kose virio je ispod kapuljace.

Sipljiv, susketav glas: - Sta hoces, mangupe?

- Ovo ti je poslala Maga. - Decak mu pruzi vrc. - I rekla da ce ti dati jos, ako joj pomognes u kuhinji.

Kljucar zgrabi vrc i ispi ga u jednom gutljaju, pa obrisa usta rukavom:

- Kazes, mene, he, he?! Heee! - ovo zadnje meketao je vec izlazeci, zureci da potrazi najruzniju od svih kuvarica. Decak je gledao za njim, pa se onda okrete mracnom stepenistu sto je vodilo nanize.

Valjda su racunali da niko nece smeti da priviri ovde dole, od straha.

Put je bio slobodan.

- U sobi jedan coek do koljena u gvozdje zakovat, i ruke do lakata zakovane obje; na cetiri strane imadu cetiri direka, a tako od svakog direka po jedan sindzir od gvozdja, i tako su krajeve svoje sastavili pa onome coeku oko vrata obavili, i tako je tvrdo okovat bio da se nije mogao ni micati. Pred njim iz kamena izvire voda, i tako saljeva se u jedno korito kameno. Coek bi hteo vode da pije, ama ne moze da je dohvati.

Vrata skripnuse zatvarajuci se polako: Svetlost letnjeg popodneva utrnu na njima - odavde, pocinjao je drukciji, sumracni svet.

Izbegavao je ovo mesto. Vrlo retko, bas kad bi morao nesto da odnese starom kljucaru, dolazio je ovamo. Nije silazio sa nesto starijim decacima, da love slepe miseve, niti je ucestvovao u njihovim obesnim igrama, kao sto je zadirkivanje bogaljastog cuvara. Svaki put, zastao bi na pragu najezen od studeni koja je izbijala iz zidova, koja se pela mracnim stepenistem. Zastao je i sad, lica nabranog u grimasu zbog nepomicnog, prohladnog vazduha sto je mirisao na memlu i raspadanje.

Ali, sad je zeleo da sidje.

Za trenutak je razmisljao, da li da uzme baklju iz starceve celije, ali odmah je odustao od toga: Ovaj bi ga odmah primetio, a osim toga, u podrumu nije bio bas potpuni mrak. Kroz male prozore prema dvoristu, uz samo tlo, prozore sa debelim resetkama, prodirali su tu i tamo kosi stubovi dnevne svetlosti. Za decaka je to bilo dovoljno: Oprezno je poceo da se spusta stepenistem, korak po korak.

Hodnik se zavojito spustao u dubinu: Gazista behu trouglasta, lepezasto prosirena ka jednom kraju. Izmedju retkih osvetljenih mesta senke su bile vrlo guste - gotovo tama - i on je silazio oprezno, pa ipak, u jednom trenutku okliznuo se, prihvativsi se obema rukaka za zid, da ne bi pao. Kamen je bio vlazan, i on se brze bolje uspravi, otiruci ruke o kosulju. Upravo kad je zakoracio s poslednjeg stepenika, jedan slepi mis bez ikakvog suma prhnu mu u lice, ocesavsi ga krilom. Decak, prestravljen, umalo nije viknuo.

Zastao je, dusuci duboko. E, ovo je bilo strasno. Stupivsi na dno, brzo se snasao: Pred sobom je nazirao niz mracnih ulaza - kao otvori pecina, grobno tihi. U prvi, najblizi ulaz nije hteo ni da zaviruje, bojao se te prostorije: Gospodareva sala za mucenje, sada prazna - ali cinilo se da se duhovi onih nesretnika, sto su tu umoreni, motaju po ovom mraku - i on se strese. Ranije, u dva navrata, kroz one male prozore spolja skoro zaklonjene travom, cuo je neljudske krikove odavde. Ugrizavsi se za usnu, odmahnu odlucno glavom: Ne uznamiravajte se, seni. Dalje.

Sad je isao polako, dodirujuci zid jednom rukom, jer se videlo jos slabije. Srce mu je ubrzalo, sad ga je osecao negde pod grlom, a usta mu behu suva. Pozele da se okrene i vrti se sto brze gore u dvoriste, gde su sunce i gugutke, vec se upola okrenuo - ali onda stade. - Cekaj - pomisli - onaj sto ga svi kinje jer je najslabiji, nije najveca kukavica. Uzdahnu, i pipajuci krenu dalje.

Na sledecam ulazu behu masivna vrata - poluotvorena, zakljuci pipajuci. Ova prostorija, prazna, sluzila je kao tamnica. Zatim gospodarev vinski podrum, onda ostaju jos jedna vrat. O boze, znaci ipak, pa zar bas ta soba...!

Ovde se hodnik racvao: Desno, bila je oveca prostorija, i u njoj bunar s pitkom vodom. Tako bi zamak uvek imao vodu u slucaju duze opsade. A ako produzi pravo napred, stize do vrata kojima se hodnik zavrsava. Zabranjena soba.

Stajao je pred vratima okovanim gvozdjem, tek sad svestan koliko je smeo ovaj njegov poduhvat. Ponovo je pozeleo da se okrene i pobegne - ali znao je da to nece uciniti: Vec je stigao predaleko. On ce pokazati svima da nije kukavica, naprotiv.

Zvali su je "zabranjena soba"... Pa, niko nije znao sasvim tacno, ali sluzincad je prenosila pricu da se u tu sobu ne sme ulaziti. Samo gospodar, i mozda majordom, prica se, ulazili su tamo ponekad. Zasto? Zato sto unutra cuvaju nesto dragoceno, tvrdili su jedni. Zato sto je otac gospodarev u toj sobi do smrti mucio svoju zenu, nesretnu majku gospodarevu, jer je posumnjao da ga je prevarila s nekim, a zatim ju je i pokopao, uzidao u zid te prostorije, tvrdili su drugi. Treci su pominjali sablast koju, doduse, niko nije video. Decak je samo znao da je Rade, stitonosa, isiban na dvoristu jer je zatecen kako se muva oko ovih vrata, a da nikakvog posla tu nije imao.

Pa, utoliko gore. Znaci, ONO su mogli da smeste samo u zabranjenu sobu.

Odjednom mu pred oci izadje slika - tako naglo, tako jasno, da on iznenadjeno zatrepta, zavrtevsi glavom: Nikad nije video nista slicno, pa ipak je znao - sad je znao - da tamo, iza vrata, ima nesto na smrt slabo, okovano da ne moze da se pomeri, i da sapuce: - Dodji, dodji... Zbunjen, ponovo odmahnu glavom, kao da hoce da otrese ovu sliku. No slika se promenila, sad kao da je prisao blize, i video je ljudsku priliku kako kleci nasred sobe, ruku rasirenih - lancima okovanih za naspramne zidove. Lanci s poda pridrzavali su ga oko vrata, sprecavajuci ga da makar malo promeni polozaj.

A onda slike nestade. Stajao je zapanjen u tami, pred zatvorenim vratima. - Boze - prosapta - sta je to bilo?! Sta sam to video?

- Kad mladic sve to vidi, on se vecma zacudi i trgne se natrag, a onaj okovani progovori:

- Daj ucini jedan sevap, te mi daj malo vode da popijem, i znaj zacjelo da ces od mene za to dobiti na dar jost jedan zivot!

Obucenom samo u kosulju i caksire, ucini mu se da je sada suvise sveze i vlazno. Ukrstivsi ruke na grudima, obgrlio je sopstvena ramena da se malo ugreje, koraknuvsi da izbliza pogleda rezu na vratima. I bas u tom trenutku jedna velika, ledena kaplja pade mu odozgo za vrat i on, prenerazen, skoro da poskoci u mestu. Grozno!

A onda ponovo sapat, ali ne sapat koji bi se cuo iz tame, tu iz blizine, vec negde u sebi, u umu cuo je molbu... Kao da nije ni bilo reci, samo uzdah, ali znacenje je bilo jedno: - Dodji, dodji...

Ako je unutra stvarno djavo... Ali, vec je bio resio... Ne ovo je suvise strasno, na mora bas ovako da dokaze svoju hrabrost! Hajde, okreni se i vrati, brzo...!

I opet, od cega mu se kosa nakostresila, a niz sitnih ledenih uboda krenuo niz ledja:

- Dodji, molim te, dodji...

Ruke pocese da mu se tresu, odjednom oseti da se znoji pod pazuhom.

Ako je djavo - onda je cvileo sa toliko preklinjanja, da tako nikad nikog nije cuo. Bljesak secanja: Staklaste, umiruce psece oci, pune molbe... Boze! Hoce, samo ce proviriti da vidi zasto taj toliko zove, i odmah ce pobeci.

U polutami, napeto je ispitivao vrata. Bila su od tesanih dasaka, okovana gvozdjem. Dve dobro navucene reze, trebace da se pomuci da ih pomeri. U sredini, ispod velike, okrugle alke - kljucaonica.

Kapi znoja pocese da mu izbijaju po celu. Osvrte se levo pa desno, kao da ce u tami pronaci nesto sto ce mu pomoci da otvori vrata. Kako?!

Tiho, isprekidano: - Moo... lim te...

O, Boze! Pobeci!

U mracnom kutu, levo... Kao da odjednom neka tudja volja upravlja njegovim pokretima, teturavo je zakoracio, pa s obe ruke poceo da pipa kameni zid, dok mu je srce tuklo poput kovacevog cekica.

- Tu, tu... Sta radim ti?! Tu... Kuka i na nju okacen.. kljuc!!

Cuvar je, znaci, ovde drzao kljuc. Nikome pri sebi, sigurno, ne bi palo na pamet da otvara ova vrata.

Napregavsi snagu, drhtavom rukom izvukao je jednu, pa drugu rezu. Zatim je gurnuo kljuc i bravu - zacudo, okrenuo se sasvim lako. Nategavsi svom tezinom, gurnuo je vrata malo unutra.

Pomerila su se uz skripanje sto ledi krv, i koje bi, cinilo mu se, probudilo mrtvog. Ruke mu zadrhtase tako da kljuc, zveknuvsi, pade na pod.

Onda, dok mu neki nevidljivi prsti stegose grlo, provirio je oprezno u zabranjenu sobu.
Kroz jednu pukotinu unutra je padalo nesto svetlosti: Dovoljno da shvati da na sredini sobice, na podu kleci ljudska prilika. Nije video jasno, bila je to vise senka nego odredjeni lik - ali cetiri lanca, u to nije bilo sumnje, ucvrscena za cetiri alke na podu, pridrzavala su metalni obruc oko njegovog vrata, ne dozvoljavajuci mu da se uspravi. Ruke stvorenja behu rasirene kao na krstu - jos dva lanca sprecavala su ga da spusti ruke, sto je moralo biti vrlo bolno. Decak snazno zadrhta.

- Molim te.. mo.. lim - cu se sapat - daj mi... malo vode... samo malo... vode.

Stajao je na poluotvorenim vratima, tresuci se kao prut.

- Umrecu... daj mi malo vode... veruj mi... poklonicu ti... jos jedan zivot!

Suzanj je, sasvim sigurno, buncao izmucen bolom i zedji. Ali toliko jada i cemera na jednom mestu, toliko patnje pogodi ga poput udarca - i dok su mu suze zamagljivale pogled, sto je mogao brze vrati se u prostoriju sa bunarom. Ploca je bila teska - zapeo je, i uspeo da je odmakne. Tu je lezalo i staro vedro sa konopcem - napuni ga, i pljuskajuci vodu po bosim nogama, vrati se zatvoreniku.

Na vratima stade, duboko uzdahnuvsi. Covek - za njega, to je bio covek - cutao je i gledao ga.

Sporim korakom primakao se. Sta je ocekivao da vidi? Zelenu kozu, rogove, cetiri ruke? Nista od toga - pred njim je klecao mrsavi starac, rascupane bele kose, napacenog lica sa dubokim borama - i ocima koje su cudno gorele u polutami, koje su bile sjajnije nego sto bi trebalo...

Decak nesigurno podize vedro. Lanci se zategose, zvececi. Telo pred njim nape se, ne bi li se priblizilo jos malo.

Stisnuvsi zube, i pazeci kako naginje, prineo je vedro suznjevim ustima. Polako... Starac otpi gutljaj - i duf, dubok uzdah, uzdah uslisenih molitvi, uzdah najveceg olaksanja ote mu se iz grudi. Lanci se jos malo zategose, skripeci.

- Daj mi jos.

Ovog puta pio je puno duze, prekidajuci da bi udahnuo vazduh. Najzad zatrese glavom.

- A sad, decace, prospi mi ostatak vode na lice!

Kao da mu glas vise nije bio tako nesiguran.

Decak odstupi za korak, i proli ostatak vode po njemu. Nista se nije dogodilo - covek je samo zavrteo glavom stresajuci kapljice, sklopljenih ociju. A onda - uz neljudsko rezanje, on nape misice, najpre jedan pa drugi lanac zacvilese, i prasak gvozdja koje se lomi razleze se celijom. Ruke, sad slobodne, podize visoko iznad glave, a iz grla mu se ote krik:

- Aaaaaoh !!

Skamenjen, decak je gledao. Dok onaj koji do malopre bese samo starac, poseze rukama za obrucem na svom vratu, istovremeno pokusavajuci da se uspravi. Zacu se pucketanje, onda lom - i uz zveket, ostaci obruca i lanci padose na kameni pod.

A malopredjasnji suzanj stajao je nasred sobe - visok, uspravan, s podignutim rukama - u trijumfu, slobodan!

- Ha, ha, ha, ha! - odjeknu smeh sto izaziva stravu.

- Ne boj se! - zacu prenerazeni decak. - Tebi necu nista. I ucinicu ono sto sam obecao. Ali oni koji me prevarise...

To vise nije bio starac: Njegova kosa postala je tamna, telo napeto, snazno, a lice - imalo je osnovne ljudske crte, ali u njemu je bilo jos nesto tudje, sto uliva strah u kosti, nesto demonsko. Zgrabi u narucje decaka, kome je skoro stalo srce, i potrca s njim kroz hodnik, gore ka izlazu. Na vrhu zavojitog stepenista gotovo naletese na starog kljucara koji zakrklja nesto, videci ih - kad begunac samo ispruzi ruku, decaku se ucini da je kljucara samo dotakao vrhovima prstiju - i ovaj odlete, odbacen na suprotni zid, niz koji je polao skliznu, ostavljajuci za sobom siroki krvavi trag.

A neznanac, s decakom u narucju, stajao je vec u dvoristu.

Dosao je sebi na hladnoj zemlji, u sumi. Prepoznao je cistinu: Zatim je skrenuo pogled - i sreo se sa pogledom smirenih sjajnih demonski ociju. Zamalo je opet izgubio svest.

- Necu ti nista. - promuklo rece bivsi suzanj. - Ja tebi dugujem zahvalnost.

Cucao je kraj njega, misicav, neobicne zelenkaste koze, obuhvativsi kolena svojim dugim rukama. Decak je zapazio da mu se svaki prst zavrsava povijenom, ostrom kandzom.

Naterao je sebe da pogleda neznanca u oci, ponovo.

- Neces me ubiti? - sapnuo je s najvecim naporom.

- Decace, kad si me napojio, vratio si mi snagu. Obecah ti jos jedan zivot: Vec je ucinjeno. Ja odrzavam obecanja: Zelis li jos nesto za sebe? Kazuj, zaduzio si me. Noces bogatstvo, moc? Hoces zemlju, dvorce, dugovecnost? Govori, danas ti ispunjavam sve zelje!

Nesto mu je reklo da ne treba da se plasi - i zacudo, poverovao je. Ono sto je jos ostalo - bila je velika, velika zapanjenost. Pomerio se i seo, ne skidajuci pogled s neobicnog sagovornika.

- Ko si ti? - upita. U grudima, imao je cudan osecaj: Kao da se bas sad nesto menja u njegovom zivotu. Kao da su novcici sudbine ponovo baceni.

- Ja sam Cuvar. Ovde su me zvali... Bas-Celik.

Mnoga pitanja navrese odjednom.

- Kako? Otkud ti u kuli? Moj gospodar... - a onda je, u pravcu gde se nalazio zamak, spazio stub dima kako se ocrtava naspram vedrog neba: - Sta je ono?!

- To dogorevaju ostaci zamka. - mirno rece Bas-Celik.

- To si ti... - vilice pocese da mu se koce.

- Da, ja. A tvoj gospodar i njegov rodjak bas u tom trenutku izjahali su iz sume, s vojnicima. Ako je neko i preziveo, to je bilo slucajno. Njih dvojica sigurno nisu.

Drhtao je, kao od mraza: Zamka vise nema. Niceg vise nema. Prakticno, slobodan je. Ali... Ali...

- Pozuri, decace. Voleo bih da ucinim jos nesto za tebe, pre nego odem.

Bilo je cudno, ali mir se vracao u njega kad je protrljao oci, i pitao:

- Kako su te zarobili? Ko si ti?

- Ja sam Cuvar Kapije. Branim prolaz izmedju dva sveta, dva univerzuma. Vrlo davno sazdase me Mocni, cije se znanje granicilo sa carolijama. Sazdase me da budem nepobediv.

- Izmedju univer... Sta?

- Kapija izmedju svetova. Shvati to ako mozes.

- Kako te zarobise, ako si nepobediv?

Sirok osmeh razvuce se preko demonskog lica.

- Kad su u svoje vreme mocni - oni sebe nazivahu Vecnima - kad su napustili svoj pravi svet, moj svet, doslo je do lomova i haosa. Neki carobnjaci - otpadnici, neka mracna bica, ostavljeni iza njih, uspeli su da se probiju u druge svetove, druge dimenzije. A neki od njih znali su vrlo mocne carolije - na primer, kako sputati Cuvara Kapije, kako ga uciniti bespomocnim. I jos gore, naterati ga da sluzi... Tajna je prodrla u taj svet. Tvoj gospodar ju je prosto negde iskopao - i iskoristio.

- I zarobio te?

- Carolija je mocna. Protiv nje ne mogu nista. Ali on nije umeo da je primeni do kraja - inace, bio bih mu rob. Zato sam uspeo da izgledam jos mnogo jadniji i jos slabiji, beznadezno ranjen kod zarobljivanja. Dugo me je drzao dole - i zakljucio da sam nekoristan. A ja - uspeo sam da se u umu povezem sa nekim ko je bio u blizini, ko je mogao da me razume...

- Sa mnom? Ti si me vodio?

- Da. I kad si mi dao vodu, vratio si mi snagu, skinuo cini. Ukinuo si blokadu. Sad smo ovde - i govori, ja cekam.

- Taj svet o kome govoris, koji ne razumem... Ta kapija, gde je ona?

- "Kapija" je mesto gde deluju prastare sile: Na tom mestu se moze preci iz jedne dimenzije u drugu. Ima vise kapija, jedna je bas nedaleko odavde, skrivena u sumi. Mesto se ne razlikuje od drugih - mozda je malo zlokobno. Tu su me zarobili.

Decak je zamisljen cutao neko vreme, zagledan negde ispred sebe, cela nabranog od usredsredjenosti - izraz tako cudan na gotovo decijem licu. Bas-Celik je strpljivo cekao.

- Dao si mi jos jedan zivot? - upita tiho, najzad.

- Da, kao sto sam rekao. Neka te strela pogodi pravo u srce - izvuci je, i rana ce se zaleciti. Ziveces opet. Kazi mi, zelis li jos nesto, jer treba da krenem.

- Zeleo bih... da me ljudi zbilja vole. - prelomi najzad preko jezika. - Da me bar neko istinski voli.

Bas-Celik se grohotom nasmeja.

- Decace, trazi nesto lakse! Ja sam borac: Mogu ti podariti zivot, dati snagu, zaleciti rane. Mogu osvojiti za tebe sta zelis i dati ti to; mogu te postaviti za vladara. Trazi moc i bogatstvo!

- Roditelje mi ne mozes vratiti. Svi koje znam misle da sam ruzam, i da sam bednik. Ucini da imam nesto u sebi, da me ljudi vole.

- To je tvoja zelja?

- Samo to.

Sad je Bas-Celik bio potpuno ozbiljan.

- Decace, to ne mogu. Samo u svetu u koji se vracam postoje carobnjaci - neko od njih mozda bi mogao da ucini to za tebe. Ja znam samo lakse carolije.

- Tvoj svet? Pa, povedi me tamo!

- Ne!

- Molim te, povedi me!!

- Nemoguce. Ja i jesam Cuvar, da ni jedan smrtni stvor ne bi prolazio kroz barijeru nasih svetova, niti da neko sa moje strane dolazi ovamo. Ako neko pokusa - moram da ga unistim. Nema prolaza, nema milosti.

Decak obori glavu.

- Taj tvoj svet... Kakav je on?

- Svet donekle slican tvom - ali s drukcijim mogucnostima i drukcijim pravilima. Ono sto se tamo dogadja, tebi bi licilo na niz carolija. A taj svet ima svoja cvrsta pravila i zakone. Ako se zbio neki dogadjaj, zbio se i u mom i u tvom svetu, ali - ishod dogadjaja u mom svetu je drukciji. Mozes li razumeti da su dogadjaji, u tvom svetu neverovatni, u nekom drugom sasvim moguci? Zamisli... Kao kad bacas novcic. Pasce jedna ili druga strana. Vidis koja je pala, sve je jasno i gotovo. Ali dok je padala - mogla je to biti bilo koja strana. Nesto je prevagnulo, odredilo na koju ce stranu novcic da padne. Ali to "nesto je prevagnulo" znaci jedino da bi pod nekim malo drukcijim uslovima pala ona druga strana novcica. Sad, ona ce i da padne - ali u jednom drugom, malo izmenjenom svetu. U isto vreme kad i ona prva strana tamo.

- Nista ne razumem. - rece decak, sirom otvorenih ociju. - Ali onda...

- Ali sta?

- Ako je najvaznije da tamo stvari mogu poci drugim tokom, mozda bi moj zivot tamo izgledao sasvim drukcije? Ljudi me ne bi izbegavali?

Bas-Celik se uspravi i proteze misice.

- Mozda. Mozda bi ti tamo stigao do neslucenih visina. Mozda bi sreo dvojnika, ko zna, a? Ali moras prvo da prodjes Kapiju. Pokazacu ti mesto, jer zelis to. Reci cu ti reci, koje moras da izgovoris ili imas na umu, da bi sebe doveo u sklad sa Silama. Ako bas to zelis - proci ces, i naici ces na cuvara.

- A ako uspem da prodjem i ne sretnem cuvara?

Bas-Celik se promuklo nasmeja.

- Vrlo tesko, decace. Kazem - dvaput razmisli pre nego sto odlucis. Ali posto to hoces - evo ti mog poklona za rastanak.

I rece mu reci: Carobne reci, kljuc za prolaz kroz kapiju.

Njegova prijateljica, mala sluskinja iz zamka, iznenadila ga je dok je zamisljen hodao sumom. Bila je grozno uplasena i obesila mu se oko vrata, drhteci i sva u suzama. Njih dvoje, po svemu sudeci, bili su jedini preziveli.

Predlagala je da beze daleko, daleko od ovog uzasnog mesta, da nadju dobrog gospodara, da se prime sluzbe, da jednog dana, ko zna, postanu slobodanjaci. Samo da odu, i da budu zajedno...

Zagrcavala se dok je to pricala, uplakanih ociju.

Presekao je to. Tvrdo je rekao da ga nista od toga ne zanima, da sada ima priliku, i da je odlucio - poci ce da potrazi srecu.

- Zajedno, predlagala je ona.

- Ne, bio je izricit. Sam. Opasno je i niko mu ne treba. Jer treba proci u neki drugi svet, izgovoriti neke carobne reci - i naveo ih je glasno, da proveri: Ne, nije ih zaboravio.

A onda, da ne gleda vise njene suze i njen strah, okrenuo se i odjurio u sumu. On je odlucio.

- Carevic stane se moliti, i Bas-Celik mu rece:

- Ja ti sad i drugi zivot poklanjam, no ti kazem da se vise ne usudis da se za zenu vratis, jer ti necu vise da poklanjam zivot, no cu te na mjestu pogubiti.

Sumski proplanak, ni po cemu poseban: Na nekim mestima gola zemlja, kao spaljena. Drvece najblize cistini delimicno nagorelo. Sve ostalo bilo je obicno.

Velika stena na sredini proplanka podsecala je na plast sena, jako nakrivljen na jednu stranu. Uzdahnuvsi, pridje i stade u senku podno nagnutog vrha. U sebi je osecao odjeke straha, i neko cudno stezanje u grudima. Ali bese odlucio: Tamo iza, mogao bi da dobije sve ono sto nema na ovom svetu.

Zazmuri i poce sapatom da izgovara reci bajalice. Iznenada: Cudna vrtoglavice, vrelina iza sklopljenih kapaka, kolena koja se savise pod naletom trenutne slabosti - on uplaseno otvori oci, i ne vide vise ni stenu, ni sumu oko sebe. U jednom zaustavljenom trenutku panike video je samo belu maglu, i nije bio siguran ni da stoji na cvrstom tlu. Onda magla poce da se razilazi, i on shvati da se kraj promenio: Da stoji na obali jezeram da blizu njegovih stopala pocinje tamna, skoro crna voda, da je vece, da je iza njega neka druga suma, nevidjeno velikih stabala. Sve to u jednom pogledu. A na kamenu, nedaleko na obali, dok su se pramenovi magle razvlacili i bledeli izmedju njih - sedeo je Cuvar.

Cutke ga je gledao. Skoro go, samo s precagom oko pasa, bez ikakvog oruzja, merio je svog posetioca. Kao da koscati prsti stegose decakovo srce, dok mu se snazan drhtaj dizao uz grudi, gore ka vilicama.

- Dobro vece, prijatelju. - rece tiho Bas-Celik. - Vidim, resio si.

- Pomoz' bog. - sapnu decak.

Pognuta prilika se nasmeja.

- Dugo ne cuh taj pozdrav... Rekao sam ti u sta se upustas. Moras da se boris - u stvari, moram da te ubijem.

- Imam dva zivota... rekao si... - decak je jedva cuo svoj glas.

- Moram da te ubijem. - jasno prozbori Bas-Celik ustajuci. - Ljudsko bice ne sme proci ovuda - nastavi, sporo koracajuci prema decaku. Ovaj je stajao bez misli, bez ikakvog osecanja, nemocan da izdahne vazduh, ociju prikovanih za Cuvara koji se priblizavao. A onda demonska prilika stade pred njim, pruzi ruku i lagano predje sakom preko decakovog skamenjenog lica.

- Ovim ti oduzimama zivot. - rece Bas-Celik. - Onaj zivot koji sam ti ja dao. Izvrsio sam duznost. Sad imas jos sopstveni zivot, mozes se vratiti nazad, ili cak produziti dalje. Ali nikad ne zaboravi: Sad si opet samo obican, mali smrtni decak. A ako produzis dalje - on se namesi cudnim osmehom - mozda i uspes. Mozda i nadjes to sto trazis. Samo, kad se budes vracao, ponovo moras proci ovuda. Ponovo bi trebalo da se boris sa mnom.

- I onda cu te ubiti. - dodade na kraju.

Decak poce da se trese celim telom. Div pruzi obe ruke i blago ga prihvati za ramena.

- Rekao sam, ne boj se. Vise ti necu nista. Sada.

Iz decakovog grla probi se iskidani jecaj.

- Sa... da... Sad sam...

- Sad si slobodan. Radi sta hoces. Mozes da produzis dalje u ovaj svet. Mozes ovde provesti noc, cak razgovarati sa mnom. Mozes me pitati, i reci cu ti sve sto zelis. Razgovaracemo kao prijatelji. Jer, duznost sam izvrsio - a niko mi nikad nije rekao da putniku oduzmem dva zivota odjednom!

- Mogu ... ja... - grcao je decak razmazujuci suze rukom po licu.

- Mozes sta zelis. Skoro je noc. Prenoci ovde sa mnom, kraj vatre. Ako vec hoces u vilinsku zemlju, prijatelju - opet se cudno osmehnuo - trebalo bi da znas pravila. A ja - mogao bih ti reci puno toga.

Nista ne misleci, decak se pokrenuo i klecavim korakom posao napred, s cuvarevom rukom na ramenu. I tek tada, na plimi osecanja, u umu mu se uoblicila misao, radosna, zapanjujuca, pobedonosna: - Prosao sam! I kad su nesto kasnije seli u zaklon jedne pecine, dok je vesela vatra palacala izmedju njih, mogao je da oseti kako iz njega nestaju, i isticu, i poslednje senke straha. Strah je ustupao mesto jednom novom osecanju: Da vise nije isto.

Sad je najzad bio u svetu u kome nece biti samo prezreni, unakazeni stalski momak, poslednji i najjadniji od slugu. Sad se obreo u svetu u kome bi mogao da se sam izbori za jedno novo, drukcije, sasvim razlicito mesto.

U svetu koji je nudio obilje prilika i puteva, od cega mu se zavrtelo u glavi.

I kad mu Cuvar dodade komad tvrde pogace i vrc vode koje je odnekud iz senke izvukao, primio ih je sa poverenjem. - Ti ne jedes? - samo je zapitao.

Cuvar se osmehnuo.

- Ne jedem to, i ne jedem cesto. Uzmi slobodno. Ti kao da se brzo privikavas. Nisi mnogo iznenadjen sto si... ovde?

Za trenutak se zamislio, drzeci zalogaj u ustima.

- Pa... Ne bas. Kao da sam uvek verovao da postoji ovakvo mesto. Mesto gde bih i ja mogao potraziti bolju sudbinu, gde bih bio... sretan. Mozda. Zato sam krenuo. A ovo mesto... da li dodje jos poneko, nekad, odande odakle ja dolazim?

Sjajne Bas-Celikove oci pocivale su na njegovom licu.

- Postoji jos mnogo ovakvih mesta - svetova - i u vecinu mozes stici polazeci iz svog sveta, ako znas kako. Neki svetovi su slicni - mozda bi u jednom sreo dvojnika, koji je postao kralj. - On se bezglasno nasmeja. - Neki svetovi su potpuno razliciti. Da bi prosao iz sveta u svet, moras pronaci kapiju. Uz svaku kapije postoji cuvar.

Decak ga je gledao, zaboravivsi na jelo.

- Toliki svetovi... Kako, ipak? Sta su oni? Bozje delo, ili delo necastivog?

Cuvar se kratko, promuklo nasmeja.

- Pomalo rajevi, i pomalo pakao, svaki od njih. Pitas me najtezu stvar, decace. Cuj, svaki dogadjaj ima bar dva ishoda: A svi su oni jednako vredni. Kad dogadjaj dobije jedan od mogucih ishoda, kad se jedno od tih lica prikaze, kad tvoja strela pogodi jelena na primer - u nekom susednom svetu, posto je drugi ishod bar jednako verovatan - tvoja streka promasice jelena koga lovis. Ako u tom susednom svetu uopste postojis. I svi ti dogadjaji - ti, jelen, strela i sve ostalo, preplicu se madjusobno dajuci vise mogucih ishoda. Kao stubovi raznobojnog dima na horizontu, mesaju se, prolaze jedan kroz drugi, pa nastavljaju dalje. Neki stubovi dima preplicu se vise puta. A svi oni zajedno iscrtavaju sliku nad horizontom, i svi oni postoje - sada...

- Nista ne razumem. - rece decak, gledajuci ga bez nade.

- Pa i ne moras, mladicu! Pitaj me nesto o ovome ovde!

Decak je razmisljao.

- Je li ovo zaista vilinski svet?

- Za tebe, da. - odgovori Cuvar, jos uvek se smeskajuci.

- I tu zive vile, zmajevi, zveri koje govore, vestice, tu su zlatni gradovi...

- Otprilike, ali za tebe to jeste vilinski svet. Jedan od mogucih.

Zaboravljajuci za trenutak kako je dosao ovamo, decak se primace divu, zagledan s poverenjem u njegovo lice: - Ti znas zasto sam dosao?

- Nagadjam.

- Dosao sam u vilinski svet... da ne budem vise ja, da budem bolji, lepsi, jaci, da se desi - glas mu se prelomi - da me ljudi vole... - Spustio je glavu, i ostao zagledan u plamen nekoliko trenutaka. - Da li znas, postoji li iko kome mogu otici, ko bi me pretvorio u nekog boljeg, lepseg, pametnijeg? Ili... - zacutao je, kao da se nije usudjivao da izgovori glasno: - U sjajnog viteza, pod oklopom i na bojnom konju, koji ce naci lepu devojku, oteti je? - Sapatom zavrsi: - Koji ce je osvojiti, a ona ce ga voleti.

Bas Celik gledao ga je sa osmehom koji vise nije bio veseo.

- Znam nekog.

Uzdahnuo je, a kad je progovorio, glas mu bese cudno izmenjen.

- Daleko odavde, na vrhu strme stene zvane Litica Uzaludnih Nada, stoji njegov dvorac. To je velika cetvorougaona gradjevina, od teskih, grubo tesanih kamenih blokova. Zovu je Poslednji Prag. Od minulih godina, od kisa i snegova, potamneo je kamen od koga je nacinjena: Posmatrani iz daljine izgledaju kao jedno, taj vrh i kula na njemu. Njihova silueta nadvisuje okolne vrhove, i jasno se istice spram sivog, uvek oblacnog neba.

Prozora na kuli ima malo. Ogromna dvokrilna vrata, potamnela koliko i kamen oko njih, imaju spolja samo jednu alku za kucanje. Iznad ulaza trebalo bi da pise: Ostavite nadu, vi koji ulazite.

Ali, ne pise nista.

On zivi u toj kuli.

Ne zna se da li zivi sam, ne zna se koliko je star, ne zna se zasto zivi bas tamo. I ne zna se - ne pamti se - da li je bar neko odande izasao osmehnut.

Nazivaju ga raznim imenima, a ona su se menjala, jer uzasno je dugo vreme koje on boravi na Poslednjem Pragu. Zovu ga, Carobnjak, Govornik, Cuvar Uspomena. On ne voli takva imena, Zovu ga i Bezdusnik, Onaj koji pruza iskusenja. Ne voli ni ta imena, jer ne znace nista, ne odgovaraju istini o njemu.

Neki kazu da je sam sebe voleo da naziva: "Onaj koji upravlja senkama", ili kratko "Senkar". Drugi to zestoko poricu.

Ponekad ga zovu "Onaj koji razgovara sa sovama". Ne protivi se. On bi ti mogao pomoci.

Zacutao je, zamisljen, a onda nastavio svojim obicnim glasom:

- Ako ti pomogne, verujem da ces se vratiti ovamo. Zeleces nazad u svoj svet, ali sada kao vitez ili sta vec budes. Razmisli o tome dobro, pre nego sto okrenes kuci.

Zanesen pricom, decak se trze iz sanjarenja, ne shvatajuci jedan trenutak poentu:

- Zasto? - sapnu.

- Ja sam Cuvar Kapije. Ne propustam nikog. Cekacu ovde - i onda cu te ubiti.

Dugo su pricali, pre nego sto su oci pocele da mu se sklapaju.

Te noci pljustala je kisa, ali on je spavao cvrstim snom u zaklonu pecine. Rano ujutru, kad se probudio, vide da je sam: Bas-Celik ne bese u blizini. Nije ga to mnogo iznenadilo. San ga je okrepio, i vise se uopste nije plasio. U srcu je osecao nesto novo, dotad nepoznato: Veliko, vedro iscekivanje.

Nesto ce se, bez sumnje desiti. Samo, sad su pravila drukcija.

A sve sto moze da se desi, valjda je bolje od onog pre.

Pronasao je komad pogace od sinoc, i umio se na jezeru. Onda se osmehnuo suncu koje je izronilo iza jednog brda, osmehnuo se cistom, plavom nebu - i laka srca krenuo na put.

Stresao bi se povremeno od svezine, dok je bosim nogama gazio kroz mokru travu. Sa gustih krosnji cedila se voda, vazduh je bio zasicen vlagom i mirisima bilja: Borovih iglica, trulezi, raznog bezimenog sumskog cveca. Pronalazio je nekako stazu o kojoj mu je Cuvar govorio, zaobilazeci mesta koja je sikara zatvarala, saginjuci se ispod grana dok su mu slapovi kapljica padali za vrat; prelazio male proplanke zaklonjene bledom izmaglicom, koja svetluca kad bi je dotakao kosi zrak Sunca, probivsi se odnekud kroz otvor medju krosnjama.

A onda ju je spazio, prvi put.

Bas-Celik ga je pripremio za ovaj susret. Zato se nije skamenio od straha, ali zadrhtao jesta, oslonivsi se na mokru, rapavu koru najblizeg stabla.

Bila je zbilja lepa: Vazdusasta prilika, svetlucave zlatne kose skoro do peta - ujedno, ta duga kosa bese sva odeca koju je imala na sebi. Hodala je meko, mekse od srne ucinilo mu se, birala najlepse cvece, i zaticala ga sebi u kosu praveci vencic. Grane se razmicahu pred njom sam kad bi pruzila ruku, dve ptice pratile su je prelecuci s grane na granu i cvrkutale. Videla ga je - morala ga je videti - osmehnula se i necujno otklizila dalje: Samo tu i tamo videla se polegla trava, od njenih malih, belih stopala.

- Slobodno ih mozes zvati vilama - rekao je Bas - Celik. - One ti nece naneti zlo. Ali obratice ti se samo ako one zele, ne kad ih ti zoves. Vesele su i ponekad hoce da se igraju. Da, one i vilenjaci su pravi starosedeoci, prirodni gospodari ovog sveta, Sto ne znaci da su najmocniji - ali pre odlaska Vecnih, ovaj svet pripadao je najpre njima.

- A koga sad jos ima, osim vilenjaka? - pitao je.

- Videces. - osmehnuo se cuvar. - Pricacu ti o onim opasnijim. Ja pricam samo jednom - pokusaj da zapamtis!

Stajao je neko vreme, gledajuci u pravcu u kome je nestala: Steta, nece se vratiti i nece razgovarati s njim. Ali bice jos ovakvih susreta - izgledala je tako lepo, da je zarko pozeleo jedno ovakvo stvorenje za prijatelja.

Imati prijatelja?

Mozda, ipak...

Kada je izbio na jednu cistinu vecu od ostalih, koju je sunce vec osusilo, odgurnuvsi leskove grane - stade otvorenih usta: Jer, s druge strane, iz istog zbuna, na njega skoro naletese veliki ridji zec - i patuljak bele brade, koji je jahao zeca drzeci ga jednom rukom za vrat, a drugom stezuci tanko koplje.

- Hej, covece! - prasnu patuljak, iskrivivsi ljutito lice. - Cekas li ti to mene?! Evo ti, koplje je otrovano!!

Decak odskoci unazad, van domasaja ljutitog starca. Cekaj! - viknu, obziruci se za drvetom na koje bi mogao da se uspuze - Cekaj, slucajno sam naisao, oprosti mi!

- Slucajno, a ?! - krestao je patuljak, da se orilo cistinom. Siljata brada gotovo da mu je doticala zemlju. Bese obucen u zelenu kosulju i zelene caksire, sa siljatom kapicom iste boje na glavi, a na nogama je imao meke kozne cizme. - Slucajno se kao sunjas, pa bas tamo gde cu ja proci, a? Ako nesto mrzim, to je da me uhode. Pa jos covek, hmmm!!

- Slusaj - rece mirno zec, mrdnuvsi usima. - On jos nije covek, on je decak. I nije opasan.

- Mrzim ljude, i mrzim male decake! Mrzim sve one koji me prepadnu na putu!

- Znam. - rece zec. I dalje je bio savrseno miran. - Ali, ako je vec dosao ovamo, on je jedan zanimljiv decak, i nemoj vise da ga plasis, a?

Decak, koji je tek sad uspeo da zatvori usta od zaprepascenja sto jedan zec govori, priseti se iznenada necega sto je cuo davno, od nekog slepog starca - pripovedaca, jedne zimske veceri: - Hej, ti si... Coso na zecu?!

- Coso na zecu!!! Pa cujes li ga, sad cu ga, sad cu ga... Uh! Ti, gade mali...

Zec je upravo grickao klas neke trave. - Cekaj. On ne moze znati da mrzis to ime, i da te tako zovu vilenjaci kad ti se rugaju. On zna kako te zovu u njegovom svetu. Na tvom mestu ne bih vise vikao, vec bih se upoznao s njim. Hej, decace, mora da imas prokleto jak razlog kad si potegao ovamo, a? Vidjao sam neke ljude koji su dolazili, ali nikad decaka. Kuda ides?

Dosavsi sebi, decak se postavi tako da moze brzo da se zakloni iza jednog stabla:

- Dosao sam da... trazim nesto. I oprostite mi, molim Vas, oprostite ako sam vas uznemirio na Vasem putu. Slucajno sam naisao iza zbuna i banuo pred Vas.

- Slucajno!? - frknu patuljak. - E, da su te slucajno sreli Biberce ili Medjedovic... A gde to ides?

- Trazim nekog koga zovu "Onaj koji razgovara sa sovama". Hocu da ga zamolim za nesto.

- A sta to, ako smem da pitam? - patuljak nabra svoj veliki nos.

Decak ga je gledao nekoliko trenutaka.

- Da mi da snagu i... da ucini da me ljudi vole. - najzad rece tiho.

- Da ga ljudi vole, ha, ha, ha! Pa, cujes li ga Vladislave? - graktao je patuljak. - Ovaj svet propada, ide u sunovrat, a on bi da ga ljudi vole! Oh, ti ljudi!

- Ovaj svet ide u sunovrat? - zgranu se decak.

- Ne obracaj paznju na to. - rece zec. - Pa, u svakom slucaju, to se nece jos dugo desiti, mada je to opsta tema ovde, znas. Zelimo ti sretan put - i nemoj suditi bas puno lose o nama, moj gospodar nije toliko opak koliko se trudi da pokaze. Nadji tog carobnjaka, cuo sam za njega, i neka ti pomogne kad si vec stigao dovde!

- Bogova mu, dosta prica, Vladislave! Potrci sad! - prasnu patuljak i ubode zeca. - A ti mali, hajde u zdravlju. Da ga ljudi vole! O cudne li zelje, oh, oh! A sto svet propada, briga njega! Hajde, potrci, ti spora, matora zecino, necu da se klackam ceo dan ovako! A kad pronadjem tog zmaja, ja cu ga, ja cu ga... Uh! - i njegov glas se najzad izgubi u sumi.

Dugo je stajao, zagledan u onom pravcu u kome su otisli. A onda se decak umorno spustio u travu. - Boze - prosapta sedajuci - da li su i ostali ovakvi.

- Pa ga onda izvede nasred dvora, oko kojega je bio sve kolac do koca, i na svakome kocu po ljudska glava, samo na jednome nije bila, i ovaj je kolac sve jednako vikao:

- Daj, baba, glavu!

Baba mu sve ovo pokaze, pa mu rece:

- Vidis, ovi su svi bili kod mene u najmu, pa nisu mogli kobile sacuvati.

Negde oko podne - sunce je bilo visoko, i bilo je sparno - izasavsi iz sume, osmotri je veliku travnatu udolinu, blago nagnutu i recicu sto je veselo proticala nesto nize. U daljini videli su se sivi, nazubljeni planinski masivi.

Osvrnuo se, misleci da ce naci jagode - a onda je spazio kucicu: U senci visokih stabala, iza ograde od kolja stajala je kucica... na kokosjoj nozi!!

Kroz nekoliko trenutaka trgao se, uspevsi da opusti svoje lice, jer je bio zinuo od cuda: Pa zar su sve stare price toliko tacne?! Pa zar se ovde ispunjava sve?! A onda spusti pogled na ogradu - i sad je spazio bele, iskezene lobanje, nabijene na koceve. O, ograda je bila bogato ukrasena njima!

Pobeci sto pre, minu mu kroz glavu.

Zatim se setio Bas-Celikovih reci: Jest, izgleda strasno, ali ne moras bezati. Starica koja tu zivi nudice ti razlicite poslove. Odbij sve, zahvali se i podji dalje. Nece ti nista nazao, jedini ne stupaj u sluzbu kod nje.

- Zasto? - pitao ga je.

- Hoces li da sluzis vesticu? - odgovorio je pitanjem Cuvar.

Ipak senovito dvoriste i ljudske lobanje na ogradi, tisina, perjanica dima sto se izvija kroz otvor u slamnatom krovu - sve bese zloslutno. Ne, nista on nece pitati tu babu, nikakva objasnjenja nece traziti. Zna kuda treba da ide. Zato, u mrtvoj tisini treba zaobici ovo mesto...

- Njiiii! Kuda, decace? Zasto zuris?

Munjevito se okrenuvsi, spazi iza sebe visoku, vitku crnu kobilu. Malo dalje paslo je jos nekoliko konja. Najbliza zivotinja posmatrala ga je, masuci raskosnim repom.

- Ko ... Ko to zove? - zamuca on.

Kobila frknu, udarivsi prednjom nogom po zemlji.

- Pa, ja, vidis li?! Nikad nisi video konje da govore?! Hmmm... Dobro, mozda i nisi, ne ljutim se.

Ovo je bilo suvise: On oseti naglu slabost u kolenima - i sede na zemlju.

- A... ja... A ko tebe cuva? - bupnu najzad.

- Ja je cuvam mladicu, ja, he, he, he. To su moji dragi konjici. Pa ne boj se, dugo nismo imali goste!

Okrenuo se za tren oko sebe, jos uvek sedeci na tlu, oslonjen na ruke: Iz gustisa je izlazila pogrbljena starica, neuredne bele kose i kukastog nosa (ruzna bas k'o vestica, pade mu na um), obucena u neku crnu odezdu sto je mozda, jednom, bila haljina. Lica zbrckanog poput osusene jabuke, upalih obraza, bezubih usta - ali oci je imala tamne, zive, blistave oci koje nikako ne pripadaju tom licu i toj starosti. Bezubo je susketala:

- Ah, ah... Sigurno si i gladan i zedan, umoran, da, da... A meni treba sluga, treba jos kako... Hajde da se nagodimo - stupi ti kod mene u sluzbu, jedno godinu dana da cuvas moje kobile, he, he...

- Neee! - dreknu decak.

- Ah! Mora da ti je ona baraba, Bas-Celik, pricao svasta o meni!

No, utom se umesa kobila:

- Slusaj, mali, bezi odavde sto pre, jer nekog pokvarenog kao ova baba, neces vala sresti na sto vrsta odavde! A, bar ja je znam, njiii!

- Cut' ti glupi stvore, da ti ne bih kozu odrala! - pisnu baba izmahujuci rukom.

- Najpotuljenija baba u ovom delu zemlje, a to sto svet propada - pa i treba da propadne ako si ti najbolji genetski inzinjer!! - praskala je kobila.

Decak ih je zabezeknuto gledao, okrecuci lice cas jednoj, cas drugoj, ali sad su obe vikale istovremeno:

- Napravicu tutkalo od tebe! - vikala je matora vestica. - Nezahvalna zivotinjo!

- Kad bi ti samo smela da me taknes malim prstom, ali ja ti trebam! - vristala je kobila. - A taj tvoj ugled, oh, nista od njega nece ostati, ja cu se za to pobrinuti! Biti muskarac, pa da te posle smrti jedna babuskera ozivi u konjskom telu, i to jos u zenskom telu, kobili, pa to je... Uh, njiii!

Jos uvek sedeci, decak poce da se povlaci nazad, nastojeci da se odmakne, pa da onda ustane i udari u trk. Baba ga, medjutim, spazi:

- Cekaj, decace, cekaj, pa ne mozes tek tako otici! Odmori se, okrepi se, pa cemo se mozda dogovoriti: Na primer, da mi pricuvas kobile, hajde, pogodicemo se...

- Ne, momak, brisi odavde! - Kobila je bila vrlo ljuta, u uglovima usana pojavila joj se pena. - Slusaj, predlozice to pogodbu - da joj, kao, pricuvas konje, to nije tesko, mirni su, za platu izaberi konja koga hoces - a ako ne uspes, e, ako ih izgubis onda ce baba da ti uzme glavu! Ali to se kao nikad nije desilo, mirni su konji, nece da beze! A to sto se nikad nije desilo - sta mislis, cije su ono glave po babinoj tarabi?! Od naivnih konjusara, nego sta!!

- Prokleta, smrdljiva nezahvalna zivotinjo! To mi je hvala sto sam ti podarila jos jedan zivot, ti, ti...

- E, veliko ti hvala na telu u kome si mi podarila zivot, znas! Njiii, eno ga opet onaj pastuv sto me juri, ide ovamo! A ti babo, kad si tako pametna, objasni njemu da me se okane, ako mozes, a ja moram da idem! Joj!! - Kobila se prope, pa odjuri ka drugom kraju poljanje. Pastuv koji dokasa do njih prodorno zanjista, pa odjuri za njom.

- Jel' i on govori? - upita decak, gutajuci knedlu.

- Ama ne, on je obican konj. Ali njemu ne mos' dokazati, za njega su sve kobile iste! - Baba uzdahnu: - Nego znas sta, hajde svrati kod mene. Rucaces, odmorices se, i ne boj se - necu ti nista. Vidim, onaj Cuvar me je naruzio ne moze biti gore. A u svoje vreme, ja sam malo poblize poznavala tog cuvara... Hajde, odmori se, razgovaracemo - da progovorim jos sa nekim osim sa besnom kobilom - i necu ti nista, nikakvu pogodbu ti necu nuditi, veruj mi.

- Ovaj... ja bih... - poce decak.

- Ma, ostavi to. Cuvar ti je rekao da meni mozes verovati - ako ne sklapamo posao. Ja ne jedem ljude!

- Pa... rekao je.

- Eto vidis. Budi moj gost, onda! - i uzevsi ga pod ruku, povede ga ka kucici, torocuci prijateljski. Decak je hodao, ne bas ubedjeno.

Ali, ubrzo se uverio. Kuvala je dobro - i obilno.

- I, kuda ides? - upita ga posle rucka, smeseci se bezubo. Upravo joj je rekao da je presit, i da u zivotu nikad nije ovako jeo.

Razmisljao je nekoliko trenutaka. Polako je ucio pravila ovog sveta.

- Trazim nekog, koga zovu "onaj sto razgovara sa sovama".

- Carobnjaka?! Gle, molim te, a zasto?

- Ovaj... mozda je bolje da to ne kazem. Jedan kome sam to ispricao, nasmejao mi se u lice.

- A s kim si to razgovarao?

- Ne znam mu ime. Najvise je licio na Cosu na zecu.

- Ah, znam! Znaci, pakosni patuljak je jos ziv! Sigurno je bio u lovu, zar ne? E, i taj ce mi doci glave, pa ja stvarno nisam kriva sto moja bica ponekad omanu. Kakav materijal imam, tako i radim! Kad se samo setim kako smo njega pravili - o, velika su to bila vremena, najveca, ali napravi jedan neuspeh, razbijace ti se o glavu citavog zivota...

- A sta ti baba, u stvari, radis? - osmeli se on najzad.

- E, moj decace... Sta ti znas o ovom ovde? Doduse, dugo ne videh coveka... Ja bih trebala da budem "genetski inzinjer". Samo, davno su prosla vremena kad sam bila "inzinjer".

- Genet... Sta?!

- Ma pusti! Ja pravim nova bica, kad mi neko naruci nesto novo. Sad, ne pravim bas ni iz cega, treba mi dobar materijal. E, nekad je bilo dobrog materijala, a sad - moram da se snalazim za mlada tela, ako dobijem i jedno godisnje. Eno vidis, ona prokleta kobila: Ceo um nekog pametnog bica ja mogu da presadim, celu matricu licnosti...

- Sta je to? Ne razumem!

- Ovaj... vidi. Jednom bio jedan izvrsni matematicar. Ucen covek. Sad, da umre tek tako, steta bi bila neprocenjiva. I zato, nadjes telo, preneses u njega matricu tudje licnosti - ne moras cak sve, samo onaj deo sto racuna - i eto ti divan organski racunar, pa jos sam ide i sam se hrani! Da sam imala ljudsko telo, bilo bi bolje, ali saleteli me: Pozuri, pozuri! I koristeci njegov mozak, ja stvorim zivi racunar sto ce raditi bar priblizno dobro. - I usadim matricu u telo - one nesretne kobile. Pa drugo nisam imala! Narucilac se slozio sa tim - ali kobila nije. Kad ovako radis, preneses i delove secanja, i delove licnosti. I sad ona hoce da me ubije, sto se seca da je nekad bila musko - a sad, u ovom telu, pa jos zenskom! Pa niko nije savrsen!

Ne, nije razumeo sve, ali jedna potpuno nova slika poce da se ukazuje pred njegovim ocima.

- Ti kazes... da smrt...

- Da, smrt nije kraj. Nije, momak - samo ako imas u sta da preneses matricu licnosti. E, nekad, to su bila vremena. Bilo nas je mnogo inzinjera, bili su pravi materijali, tehnika. Mogla sam da kloniram, da usadjujem nove organe... Nisam morala da radim sa zivotinjama, osim ako nisam htela. A onda su Vecni otisli...

- Ne razumem. A ko su Vecni?

- Nasi gospodari. Najstarija rasa, nekad su vladali ovde. Gospodari zmajeva. A onda su jednog dana otisli, niko ne zna gde. Valjda su shvatili da ovo propada, pa otisli... - ona setno uzdahnu.

Cutali su nekoliko trenutaka, oboje zamisljeni.

- Zar su stvarno bili... vecni? - upita on tiho.

- Gotovo da jesu. Nismo svi dugovecni ovde, ali to je nista, prema njihovom veku. Oh tako sam se trudila da me zapaze... Znas, ovo je svet visokih mogucnosti, i to ti je zivotni stil ovde: Kad letis, leti najvise sto mozes, pa ma kako da se to placa. Kad su mogucnosti velike - moras ziveti na isti takav nacin Ali kad su otisli, mi svi sto ostadosmo... - ona smrcnu, i decak zapanjen, vide jednu suzu sto se skotrlja niz njen obraz. - Sve je poslo nekako naopako. Tada - oh, pre koliko zima? Mnogo. Tada sam bila visoka, vitka i lepa. I volela sam onog dripca, ti ga zoves Bas-Celik. On se otada nije promenio - tako su ga valjda sazdali Vecni, kad ga postavise za Cuvara. Ja... mogla sam da se podmladim, ne kazem - pa u taj posao se bar razumem - ali eto, zapustila sam se. Pravila sam zive racunare, nek sopstveni izgled ide dodjavola... I eto, vidis kako izgledam. Pa za koga da se udesavam? Za onu rugobu, Cuvara?! Bah!! - sad je vec neskriveno smrcala.

- A zasto pravis pogodbe sa putnicima, pa ih prevaris i ubijes ih, kad ne sacuvaju tvoje konje? - ne izdrza on.

- Pa da dodjem do novog genetskog materijal! Da dodjem do novih tela, budalo mala, sa cime inace da radim?!

Sad se on uozbiljio.

- Nisam bas razumeo... Ali vec sam cuo: I Cosa kaze - ovaj svet propada, i kobila. Sta to znaci?

- A, to! Pa, ovaj svet stvarno propada, kolapsira. Skuplja se. Za razliku od tvoje, ovde se vasiona sunovracuje. Zvezde idu, ne idu vec jure ka pocetnoj tacki - a jos pre toga, kraj... Pa, eksplozija. Valjda su Vecni to videli, i otisli u neki drugi univerzum.

- Nista ne razumem.

- Niko to ne ocekuje.

- Sunovracuje se... Kako? Hoce li sunce pasti na zemlju, razbiti je, zapaliti je?

- Ne bas tako, ali ako hoces... Samo, to se nece desiti u tvom veku: Tvoj zivot je mnogo kraci. Stvar je u tome sto mi koji zivimo ovde sve to vidimo, znamo - i sto cemo sam kraj, kolaps, i docekati.

Vesticu je napustio sasvim osamucen.

- A kud si se ti zaputio ovim nedohodnim putem? - veli starac.

- Pa, dedice, idem da okusam srecu.

- E, sinko, na dobrom si putu, jer ti ides putem srece. Ako me uzaslusas, bices i srecan i bogat. Ali ima na tom putu i velikih prepreka, moraces ih savladati. Nego, vec tri dana nista nisam jeo. Ako me cime posluzis, necu ti odbiti.

Putujuci to popodne, sasvim slucajno podigao je glavu, u visoko gore, u plavetnilu, video... pticu, pomislio je. Onda bi to bila najveca ptica koju je video u zivotu. Letela je vrlo visoko, ali morala je biti ogromna, kad je cak odavde ulivala postovanje. Napregao je oci: Ne, nisu to bila obicna pticija krila, vise su licila na krila slepog misa. Pa i glava je bila cudna, a najcudniji je bio dug zmijoliki rep koji se vukao u uvijao za njom. Onda ptica naglo poveca visinu, zraci sunca padose na nju pod drugim uglom - i ona blesnu poput starog zlata, kao da je cela prekrivena zlatnim metalom. Tiho je iscezla u izmaglici a on je otisao vrteci glavom, i dugo se osvrcuci.

Ta ptica tako je licila na zmaja.

Ne skidajuci pogled sa planinskih vrhova koji treba da mu posluze kao orijentir, predvece je stigao do mracnog klance visokih, strmih zidova, na cijem dnu je tekao bucni potok. Sunce je vec dotaklo visove na zapadu, senke su se produzile, klanac pred njim bio je pun senki, i bio je nesto strasno u hladovitom, uskom prolazu i dubokoj provaliji pored koje je vodila staza. Nagnuo se oprezno i pogledao dole, odakle se cuo raspricani potok. Jedva ga je video, kao svetlu traku: Na dnu klanca vec je bilo vece.

Odlucio je da prenoci na ulazu, i da tek sutradan produzi dalje. Klanac ga je plasio. Konacno, bio je u vilinskom svetu, i ko zna sta ce jos pronaci. Ovde ce sacekati jutro.

Dopalo mu se jedno mesto sa visokom travom, zaklonjeno kamenom humkom, nakupio je suvih grana i lisce, i seo na ovaj lezaj. Vestica - pitao se sme li tako da je zove - dala mu je i nesto hrane za put: Razvezao je mali zavezljaj koji je imao, i poceo da jede.

Onda zacu kasljucanje iza sebe, i sledi se.

- Dobro vece, decace. - zacu staracki glas. - Mogu li da sednem i odmorim se, ovde?

Polako se osvrnuo. Nizak starcic, u pohabanoj odeci, oslanjao se o veliki, cvornovatu batinu. No, ovaj je imao urednu kosu, i kratku belu bradu, i slab osmeh na zboranom licu. Zbilja nije izgledao opasno, i bio je sam, koliko se videlo.

- Dobro vece, deda. - odgovori opreuno. - Sedi, kako da ne. I ti putujes izdaleka?

- Putujem, jakako. - rece starac, umorno se spustajuci preko puta njega. - Noc ide, valja se odmoriti.

Decak ga je gledao nepoverljivo. Istina, bese na oko obican starac - ali, nije mogao da smetne s uma na kom se mestu nalazi. Ovde konji i zecevi govore, vestice zovu na rucak, on sam krenuo je carobnjaku - i ko zna kakvog jos sveta ima ovde. Ali s druge strane, valjda i tu zivi poneki dobrocudan, obican starac.

A ovaj je bas tako izgledao.

- Evo, deda, zalozi se. Imam nesto hleba i sira, podelicemo.

- E, hvala, sinko, bas ti hvala. Dobar si ti. - rece cica raspolozeno, posluzivsi se. - A ides li izdaleka? Hmmm. - osmotri on decaka. - Ides, ides, to vidim i sam. Pa, kako si prosao pored Cuvara?

- To, izgleda, svi ovde odmah primete. - mrko odvrati decak.

- Pa, vidi se, ha, ha, ali nemoj da to to zbuni. Dobar si, veoma dobar, kad si prosao kroz Kapiju, he, he. To nije lako, veruj ti meni.

- Znam. - odvrati njegov sagovornik, zvacuci.

- A imas li neki jak razlog, kad si potegao cak ovamo? - Cica je upravo prelomio komad hleba, i zagledao se decaku u oci. - Nisi ti dosao ovamo bez velike muke, he, he, he.

- I to se vidi?

- Vidi, jakako.

- Pa, nista se, izgleda, ne moze sakriti. - progundja decak. - Imam golemu muku, deda, i trazim coveka po imenu "Onaj ko razgovara sa sovama". Uputili su me ovim putem, ka njegovom dvorcu. Znas li, ima li jos mnogo do tamo?

- Njega trazis? Hmmm... - starac je sporo zvakao. Ne, nema jos tako mnogo, uskoro bi ga mogao pronaci. I bas njega, hmmm... Znas, poznavao sam ga, davno. - On se ispitivacki zagleda u decaka. - Nije on los, bez obzira sta se prica o njemu, i valjda ce ti pomoci... A sta ce ti?

Decak napravi grimasu, i ostavi i hleb i sir.

- Nemoj, deda, i ti. Koga god sretnem, pita me zasto idem kod njega, pa ako kazem, ili mi se smeju u lice, ili me izruze sto trazim nesto za sebe, kad ovamo ovaj svet propada. Dolazim ... izdaleka, i tesko mi je da mislim na vas nacin, da se ponasam na vas nacin. A niko to ne vidi!

Cica je zamisljeno zurio u vrhove svojih opanaka.

- Imas ti pravo, momce. Ovde su svi opsednuti tom mislju da svet propada - a nije to najstrasnije, ne, nije... Bar ja to znam. Ti si zbunjen. Znas li ti uopste nesto o ovom svetu, a?

Decak je bio iznenadjen.

- Znam ponesto: Da ce da propadne, za mnogo vise od jednog ljudskog veka, ali to ce docekati oni sto sad zive ovde... Da stanovnici vasi neobicne moci imaju, bar za mene: Vama je to, izgleda, obicno. Da je ovo svet velikih moci i jos vecih zelja - tako mi ona baba rece - i da su svi padovi jos dublji, nego sto mi mozemo i da zamislimo. A kako ce to svet da propadne? Hoce li onda i onaj drugi, moj svet, da propadne?

- Pa, nece, on ce nastaviti da postoji. Znam da je vrlo tesko da razumes, ali pokusaj ovako: Ova dva, tvoj i moj univerzum, niposto nisu jedini: Ima ih jos. O, bezbroj svetova je u reci Vremena. Ali da te ne zbunjujem Vremenom: Ovaj univerzum moze da se sunovrati sam u sebe, a da drugi ostanu. Mozda ce, jednom u buducnosti, materija svih svetova kolapsirati u pocetnu tacku... Ukupna Vasiona se siri, i sazima - ali unazad, kroz vreme, i proces je zatvoren, i vecan. Zmija griza svoj rep. A u toj igri, sta su nasi pojedini univerzumi? Tvoj svet - on je zbir mogucih ishoda u jednoj ravni fizicke realnosti. A ovaj moj - on je zbir drugih iskoda od istih dogadjaja, ali - to su sad ishodi u nekoj drugoj ravni fizicke realnosti. Ali - zato ono sto je nemoguce u tvom svetu, ovde izgleda sasvim svakodnevno, obicno. A pravo pitanje je - koliko ima tih "ravni fizicke realnosti" ?

Starac zacuta.

Decak ga je gledao zabezeknut.

- Sta si ti? - promuca. - Mudrac? Vrac? Prorok?

Starac pogledom potrazi njegovo lice u tami. Noc vec bese pala. Zatim ispruzi ruku - i tacno izmedju njih, na goloj zemlji, buknu vatra koja se odmah uzdize i ojaca. Osvetljeno plamenom, njegovo lice izmenilo se - sad je imalo nesto od cega decak, dotle skamenjen, uzdrhta. Odjednom oseti da mu je vrlo hlasno uz ledja.

- Ja sam - progovori starac izmenjenim glasom - ja sam Trudveg Hjelmdar, sto izvorno znaci: "Onaj ko razgovara sa sovama". Ja sam tumac senki, sto cetrdeset sedmi Majstor Besmrtnog Reda vatre - i jedan od poslednjih ucenika Vecnih!

Rekavsi to, on ustade. Sada, osvetljen plamenom, uspravan - izgledao je mnogo visi i jaci. Ispred njega, decak se trze i pade na kolena, spustivsi glavu do same zemlje.

- Gospodaru! - rece tiho.

- Ustani decace! - progovori starac cvrstim glasom.

Drhteci, decak ustade. Pokretom ruke, starac ga pozva da stane pored njega. I doke je plamen postajao sve visi, sad skoro iznad njihovih glava, starac polozi ruke na decakova ramena. Ovaj se usudi da podigne glavu - i ostade, pogleda prikovanog ua blistave starceve oci, u kojima se ogledao plamen.

- Znam sta trazis. - rece "Onaj ko razgovara sa sovama". - Ocekivao sam dolazak jednog decaka, ma kako to bilo neobicno. I to je paradoks, i verovatno ce se nasa dva univerzuma posle ovoga zauvek razici. Ali neka bude! - I on podize glas. Decak oseti vrelinu u glavi i u celom telu, dok je starac grmeo: - Ja, Trudveg Hjlamdar, proizvodim te u viteza Besmrtnog Reda Vatre, poslednjeg viteza poslednjeg Velikog Reda! Neka deo moci Vecnih predje na tebe! - Dok je izgovarao ovo, gomila iskrica razlete se pucketajuci iz razbuktalog ognja. - I ja, sto cetrdeset sedmi Majstor, po prirodnom pravu dajem ti ime Sigurd Harvanien - sto izvorno znaci "Lovac zmajeva, prijatelj vilenjaka"! I neka bude tako, od sad pa dok svetlost Stiklastadira ne potone u nistavilu! - Decak ga je gledao zanesen, cinilo mu se da u glavi cuje jeku bojnih truba, nije osecao tlo na kome je stajao: - Pogledaj Sigurde Harvaniane! Niko ti se vise nece smejati zbog tvog nakaznog izgleda, naprotiv, bice pocastvovan ako ga ti primis u drustvo! O, plasice te se, ili ce te voleti kao prijatelja, ali s porugom je gotovo! - On zastade i pocuta nekoliko trenutaka: - A tvoja poslednja zelja, da te ljudi zbilja vole... - Onda progovori tisim glasom: - Za to ne mogu da ucinim nista. Da te nako iskreno voli, retko je kao bljesak zvezde padalice na nebu - i za to se moras izboriti sam! Ali, sad bar imas cime! I sad - sam izaberi sta ces ciniti.

Decak spusti pogled: Njegova iscepana odeca lezala je na tlu, oko njega. Stajao je nag. Pogleda snazne, misicave noge, koje vise nisu bile krive. Pogleda prava ramena i isturene grudi, nekad zalosno mrsave. Savivsi ruku u laktu, s nevericom je posmatrao napete misice. A onda, opcinjen, ponovo pogleda Majstora.

- A sta sad da radim? - upita.

- Bojnog konja i vitesku opremu naci ces na ivici one sume, odakle si danas izisao. - Ucini mu se da iz mraka cuje njistanje konja. Starac se osmehnu: - Ne boj se, obican konj, nikakav brbljivi zdrebac - proizvod genetskih magova... Izaberi: Mozes se kao silni vitez vratiti u svoj svet - to si i zeleo - i potraziti srecu. Kad to ucinis, mislim da niko vise nece moci da predje ovamo, jer nam se svetovi odvajaju zauvek. Doduse, moras kraj cuvara...

- Gospodaru. - rece mladic. - A zasto ti ne odes sa ovog sveta sto umire?

- Ne mogu. - osmehnu se starac. - Cak i ja imama ogranicenja. Moje mesto je ovde.

- Rekao si... da izaberem.

- Da. Druga mogucnost je da navuces oklop, uzjases konja i ostanjes ovde. Jer, jos dugo imamo da cekamo do kolapsa, i jos mnogo posla bilo bi za tebe: Upoznao bi vilenjake, sreo zmajeve, okusao svoju moc u borbi protiv Jarevida Prokletog, protiv njegovih hordi vodenjaka i vampira, sto dolazeci kraj hoce da ucine jos gorim... Mi smo dugovecni, tvoj zivot je kraci, ali mogao bi steci besmrtnu slavu. Zamisli: Daleko odavde, u jednom tajnovitom dvorcu, cuva se cudotvorni mac. Zabijen je u kamen, na kome pise: "Ko ovaj mac opase, bice jak kao hiljadu ljudi". Jos jedna od stvari koja nam je ostala od Vecnih. Ne znamo zasto su nam ovo ostavili, ali ni ja, ni bilo ko drugi, nismo uspeli da ga se domognemo - do sada. Jarevid Prokleti ga takodje prizeljkuje. Mozda ti... Prava stvar za mladog viteza, a? Zamisli tu buducnost!

- Gospodaru. - progovori mladic. - Odlucio sam.

- Ovladao je esencijalnim slikama koje se mogu docarati samo u umu, slikama paradoksalnih krivih koje se elipticnom logikom spustaju u ravan fizicke realnosti.

U smiraj dana, u besnom galopu, izbio je na obalu jezera. Naglo je zaustavio konja, koji se prope: Poslednji suncevi zraci padose na njegov oklop, i ovaj zaplamte za jedan trenutak, tu kraj tamnih voda, naspram sume u kojoj su se senke vec sklopile.

Cuvar je mirno sedeo na velikoj steni, koju je s jedne strane potkopalo jezero. Izgledao je isto kao i prosli put.

- Dobro vece, prijatelju. - rece tiho Bas-Celik. - vidim, porastao si.

Oznojeni konj je poigravao, frkcuci, dok mu je iz nozdrva izbijala para. Njegov jahac prebaci koplje u desnu ruku, a levom poteze uzde. - Dobro vece i tebi, Cuvaru Kapije. Nisam vise ruzni sluga, vidis i sam. Dobio sam sve ovo, i Bog zna cime sam to platio, jer ja ne znam. Ali placeno je - i ja se vracam da potrazim svoju srecu. A ti mi stojis na putu. Boricu se s tobom!

- Borices se sa mnom? - ponovi kao odjek Bas-Celik.

- Carobnjak me pretvorio u viteza, sto je bila jedna od dve moje najvece zelje. I ne znam da li sam dorastao da se borim s tvojom paklenom silom - ali sad idem da ispunim drugu zelju. Nije vazno da li cu poginuti ovde na obali - vazno je da cu jurisati. Brani se! - i mladic, spustivsi koplje, obode konja koji zanjista tako prodorno, da mocvarne ptice, uplasene, prhnuse iz trske i kriceci odletese u jezersku izmaglicu.

Bas-Celik samo podize ruku.

- Prodji slobodno, prijatelju. Placeno je.

Mladic zaustavi konja.

- Placeno?! - prozbori tiho, ne verujuci da je dobro cuo.

- Ja sa Cuvar. Moji gospodari me postavise da ubijem svakog ko pokusa da prodje izmedju svetova, jer puno jada bese zbog toga. I od tada me jos nikad, niko nije pobedio. Do nedavno, kad su pronasli zaboravljene cini. - Bas-Celik govorio je sporo i tiho, kao da se obraca detetu. - Uzeh ti jedan zivot, prvi put. Uzeo bih ti i drugi sada - ali, naisao je neko, i zivotom svojim platio, i za tebe.

U jednom trenutku ucinilo mu se da je sve stalo - ucinilo mu se da je stalo i njegovo srce. S naporom je pokrenuo usne, da bi prosaptao:

-Za mene? Ko... Kako?

- Tvoja drugarica, mala sluskinja, kojoj ni ime ne znam. Rekao bih da te je ona stvarno volela. Ako si to trazio - nisi ovamo morao ni dolaziti.

Cuvar, suma, obala, sve to krenu u krug pred njegovim ocima, i on pobode koplje u zemlju da se osloni, da ne bi pao iz sedla.

- Kako? - prosaputa.

- Kada si otisao, ostala je sama u sumi. Nazad nije mogla. Istina, bila je slobodna - ali ti si joj bio drag: Zato je krenula ovamo, da ponovo bude sa tobom. Cini za prolazak je znala - valjda si joj ti rekao. A kad se pojavila, nisam je ni prstom taknuo: Prosto, videla me - i presvisla od straha... Umrla je, a da nista nije znala - umrla je zbog tebe.

- Zbog mene - ponovi mladic suplje.

- Prijatelju, ne stoj tu i ne ponavlja moje reci. Ona je bila putnik - i ja bih morao da je ubijem. Ali ona te je volela. Svesno je stavila zivot na kocku, umrla je zbog tebe - ali i za tebe. Smrt njena bila bi sasvim nekorisna, kad ne bi bila cena: Otkupila te, postuj to. Prolazi dakle, placeno je.

- Ja... oh, ja...

- Da te sad ubijem, opet bih uzeo dva zivota zbog jednog coveka, a to ne mogu: Sazdase me tako. Cuj, ovo jeste svet prividno neogranicenih mogucnosti, ali sa zahtevom, raste i cena. Cena se ponekad proteze ne samo na ovaj, nego i na ostale svetove: Ponekad, moze platiti jos neko za tebe. Prolazi, ne zaustavljaj se - i pamti je.

- Ona me je volela... tako... - borio se dok je izgovarao svaku rec.

- Onakvog kakav si. A ti si hteo da se menjas i trazis ljubav po drugim svetovima. - rece Cuvar.

- Ja to nisam video. - saputao je, dok su mu se suze slivale niz lice.

- Onda, sta ces uciniti? Svetovi se ubrzo razdvajaju.

Mladic je gledao nekud prema jezeru u sutonu, ali nije ga video: U duhu, video je prizore svog sveta - dvorove, vitezove, sluge, jad, bedu, zlato, biceve, rane - pa onda lice male sluskinje. Sad ga je video sasvim jasno, i znao je da nece moci da ga se oslobodi. Sigurno ne na svom svetu, u kome je tako zarko zeleo da potrazi srecu.

- Vracam se. - rece muklo, okrete konja i otkasa nazad - ka svetu vilenjaka, vestica, zmajeva, tamo gde ga cekaju Trudveg Hjelmdar, carobni mac, bitke... Gde ga ceka sudbina.

Bas-Celik gledao je za njim, osmehnut.