Za Evanov osmi rodjendan, ujna mu je poslala najnoviji veliki hit biokomplet, "Spojite svoje vlastite polurazumne". Na poklopcu kutije je bila slika vanzemaljske mocvare pune cudnog, amorfnog zivota; dvostruka spirala koja se izvijala iz epruvete je bila utisnuta u jednom uglu. Nemoj da ti otac to vidi, rekla je majka, pa je Evan odneo komplet u stari ambar i postavio plasticne tacne za kulture i posude sa hemikalijama i retrovirusima na prasnjavi radni sto u senci prekrivenog kombajna.
Njegov otac je tu nasao Evana dva dana kasnije. Kalup sluzi koju je stvorio, milion ameba skupljenih oko kapi ciklicnog AMP-a, bio je transformisan retrovirusom i poceo da pupi u dlakave plave gomilice. Evanov otac je bacio tacne i posude u dvoriste i naterao Evana da prospe litar industrijskog izbeljivaca po njima. Vise nego strah ili bes, Evana je prodoran smrad terao na plac.
Tog leta, kompanija za iznajmljivanje je zaplenila stoku. Predstavnik koji je nadgledao zaplenu superkrava odvezao se u velikim kolima sa znakom epruvete i dvostruke spirale na leptir-vratima. Sledece godine je zito slabo rodilo, pogodjeno posebno jakom zitnom rdjom. Evanov otac nije mogao priustiti novu otpornu sortu, i farma je propala.
Evan je ziveo sa svojom ujnom u prestonici. Imao je petnaest godina. Imao je ulicni bicikl, kompjuter sa prikljuckom i ljubimca mikrosaura, triceratopsa velicine macke prekrivenog purpurnom smehodlakom. Kupovanje specijalne kasice, koja je bila jedino sto je mikrosaur mogao da jede, odnosila je pola Evanovog nedeljnog dzeparca; zato je pustio svog najboljeg prijatelja da ljubimcu da injekciju ilegalnog virusa koji cisti dijetalnu zavisnost. Bio je to polovican uspeh: triceratopsu nije vise trebala kasica, ali se pojavila epilepsija uzrokovana suncevom svetloscu. Evan je morao da ga drzi u ormanu. Kada je dlaka pocela da mu otpada u velikim komadima, ostavio ga je u obliznjem parku. Ionako su mikrosauri izasli iz mode. Na desetine ih se moglo naci kako lutaju po parkovima grickajuci lisce, travu, bacene ostatke brze hrane. Veoma brzo su nestali, istrebljeni gladju.
Dan pre nego sto je Evan diplomirao, njegova sponzorska firma ga je nazvala da mu kaze da se on ipak nece baviti istrazivanjem. Doslo je do promene politike: skriveni genetski ratovi su postali javni. Kada je Evan poceo da se buni, sluzbenica mu je ostro rekla: "Proci ces bolje od mnogih koji su vec dugo u firmi. Sa diplomom iz molekularne biologije doguraces najmanje do narednika."
Dzungla je bila jarko zeleni tepih u kojem su reke vezle srebrne racvaste munje. Topao vetar je obavio Evana kad se nagnuo kroz vrata helikoptera; kaisevi su mu se usecali u ramena. Imao je dvadeset i tri godine i cin tehnickog narednika. Sluzio je vec drugi rok.
Njegove naocari su umetale slicice na prizor, sledeci metu. Dva sela, povezana crvenim prasnjavim putem uzanim kao kapilar koji se najednom prosirio u arteriju kad je helikopter jurnuo dole.
Bljeskovi sa zemlje. Evan se ponadao da domoroci imaju samo Kalasnjikove; prosle nedelje je neki seljak skinuo helikopter antikvitetnim SAM-om. Tada je postao zauzet bacanjem mreze, virusnog rastvora u obliku lepljive magle koja je prekrila kukuruzna polja.
Kasnije mu je pilot, stariji tip, rekao preko interkoma: "Stvari svakog dana postaju sve teze. Nekad smo samo uzimali jedan list, kloniranje bi obavilo sve ostalo. To nisi mogao zvati kradjom. A sve ovo... Uvek sam mislio da je rat los za posao."
Evan je rekao: "Kompanija poseduje autorska prava na genom kukuruza. Ti seljaci nisu ovlasteni da ga uzgajaju."
Pilot je sa divljenjem rekao: "Covece, ti si pravi kompanijski tip. Kladim se da ni ne znas koja je ovo zemlja." Evan je razmislio o tome. Rekao je: "Kad su to zemlje bile vazne?"
Pirincana polja su se sirila poplavljenom ravnicom, gusta kao rukom pleteni prekrivac. U svakoj leji seljaci su se naginjali nad sopstvenim odrazima, sadeci zametke za zimsku zetvu.
U sredini UNESKOve delegacije, ministar poljoprivrede je stajao ispod crnog kisobrana koji je pridrzavao jedan pomocnik. Objasnjavao je da njegova zemlja umire od gladi nakon rekordne zetve pirinca.
Evan je bio na ivici gomile, gologlav na toploj kisici. Nosio je elegantno jednodelno odelo, zute kaljace. Imao je dvadeset osam godina; pre dve godine se infiltrirao u UNESKO za svoju kompaniju.
Ministar je govorio: "Moramo da kupujemo seme spajanjem gena ucinjeno otpornim na pesticide, da bismo bili konkurentni sa nasim susedima, ali moj narod nema para da kupi pirinac koji je uzgojio. Sve mora ici u izvoz da otplati nase dugove. Nasa deca umiru od gladi usred obilja."
Evan se uzdrzao od zevanja. Kasnije, tokom prijema u nekoj raspadajucoj ambasadi, uspeo je da se izdvoji sa ministrom. Covek je bio pijan, nenaviknut na jaka pica. Evan mu je rekao da ga je potreslo ono sto je video.
"Pogledajte nase gradove," rekao je ministar zaplicuci jezikom. "Svakog dana pristize jos hiljadu izbeglica sa sela. Javlja se kvasiokor, beri-beri."
Evan je ubacio jedno predjelo u usta. Iz nove serije njegove kompanije, promigoljilo se sa ukusnom lascivnoscu pre nego sto ga je progutao. "Mozda bih mogao da vam pomognem," rekao je. "Ljudi koje predstavljam imaju novu vrstu kvasca koja potpuno zadovoljava sve prehrambene potrebe a raste na jednostavnoj podlozi."
"Koliko jednostavnoj?" Dok je Evan objasnjavao, ministar ga je, ne vise onoliko pijan koliko je izgledao, vodio na terasu. Ministar je rekao: "Shvatate da ovo mora ostati u tajnosti. Po UNESKOvim propisima..."
"Postoje nacini da se to zaobidje. Imamo pogodbe o ustupanju sa pet zemalja koje imaju... trgovinske debalanse slicne vasem. Ustupamo genom ispod cene, da bismo podrzali vlade koje povoljno prihvataju nase druge proizvode..."
Genetski pirat je pokazivao Evanu svoju opremu za baratanje kada ga je spori otrov konacno oborio. Bili su na prastaroj atomskoj podmornici usidrenoj negde pored Filipina. Lezista projektila su bila pretvorena u fermentacione posude. Komandni most je bio pretrpan najnovijom manipulacijskom tehnologijom, opremom virtualne realnosti pomocu koje je korisnik direktno kontrolisao robote-sekace velicine molekula koji su se kretali duz spirala DNK.
"Ne treba meni oprema," rekao je pirat Evanu, "nego distribucija."
"Nema problema," rekao je Evan. Piratovo obezbedjenje je bilo pateticno lako probiti. Pokusao je da inficira Evana zombi-virusom, ali se Evanov genetsko-spojeni dizajnerski imunitet lako pobrinuo za to. Spori otrov je bio mnogo suptilniji; u trenutku kada se mogao otkriti je vec bilo isuvise kasno. Evan je imao trideset dve godine. Predstavljao se kao svajcarski posrednik na sivom trzistu.
"Ovde drzim moje stare stvari," rekao je pirat kuckajuci kriogensku posudu od nerdjajuceg celika. "Stvari od pre nego sto sam postao profi. Kao sto je genetski kompleks luciferaze. Secas se kad je brazilska prasuma pocela da svetli? To sam bio ja." Obrisao je znoj sa cela, zagledajuci komplikovani termostat u toj sobi. Strasno debeo i bez ijedne dlake, nosio je samo bermude i plasticne sandale. Bio je meta zato sto je krenuo na veliko sa novim lekom za HIV. Kompanija je mnogo zaradjivala na svom leku; postarali su se da AIDS nikada ne bude potpuno iskorenjen u nekim zemljama treceg sveta.
Evan je rekao: "Secam se da je brazilska vlada bila zbacena - stanovnistvo je to shvatilo kao los predznak."
"Ej, sta da ti kazem? Tada sam bio klinac. Transformiranje gena je bilo lako, trebalo je samo naci vektor. Stara stvar. Somaticka mutacija ce biti sledeca velika stvar, veruj ti meni. Zasto uzgajati nove sorte kada mozes preraditi genom celiju po celiju?" Kucnuo je termostat. Ruke su mu se tresle. "Ej, je li to ovde nesto vrucina?"
"To je prvi simptom," rekao je Evan. Izmakao se s puta dok je pirat padao na palubu. "A ovo je drugi."
Kompanija je bila dovoljno predostrozna da potplati piratovog sefa obezbedjenja; Evan je imao dovoljno vremena da sredi fermentacione posude. Dok on stigne do obale, one ce se sasusiti. Po impulsu, protivno naredjenjima, poneo je mikrogramski uzorak leka za HIV sa sobom.
"Teritorija izmedju piratstva i legalnosti je minsko polje," saznao je Evan od ubice. "Tu se najcesce desavaju pomaci, a tada ja nastupam. Moja kompanija voli stabilnost. Jos godinu dana i ti bi izasao na berzu, a verovatno bi od prve emisije deonica postao milijarder - sitna riba, ali ipak u igri. Te macke, nema ih niko drugi. Njihov genom je trebao biti izbrisan jos krajem dvadesetih godina. Veoma bistro, napustiti sivo medicinsko trziste i posvetiti se luksuznoj robi." Namrstila se. "Zasto ovoliko pricam?"
"Iz istog razloga zbog kojeg me neces ubiti," rekao je Evan.
"Izgleda bas glupo to hteti," priznala je ubica.
Evan se nasmesio. Odavno je dekodirao dvostepeni virus koji je genetski pirat upotrebio na njemu: jedan deo je bio Trojanski konj koji je drzao njegove T limfocite zauzetima dok je drugi predizajnirao gene za lojalnost koje je kompanija usadjivala svojim sluzbenicima. Jos jednom je njegova vrednost dokazana. Rekao je: "Treba mi neko kao ti u mojoj organizaciji. A posto si provela toliko vremena prilazeci mi dovoljno blizu da me zavedes, mogla bi me pocastvovati time sto ces se udati za mene. Trebace mi supruga."
"Nece ti smetati da se ozenis ubicom?"
"A, to. I ja sam to bio."
Evan je predvideo krah trzista. Genetski ratovi su sveli osnovne prehrambene useve na soju, pirinac i socijalni kvasac; dizajnirane stalno mutirajuce bolesti su svele zitarice i mnoge druge poljoprivredne sirovine na sekvence nukleotida uskladistene u kompjuterskim spremistima. Tri globalne biotehnoloske kompanije su drzale patente za ispunjenje kalorijskih potreba devedeset i osam odsto covecanstva, ali su izgubile kontrolu nad tehnologijom. Pritisci ratne ekonomije su je uprostili do tacke u kojoj je svako mogao direktno manipulisati vlastitim genomom, i time oblikom svog tela.
Evan se obogatio u modnoj industriji, prodajuci uzore i mikroskopske samoumnozavajuce robote koji su menjali DNK. Ali je pretpostavio da ce pre ili kasnije neko pronaci sistem direktne fotosinteze, a njegovi sistemi berzanske ekspertize su bili programirani da uocavaju i uporedjuju dostignuca na tom polju. On i njegova zena su prodali vecinski deo u svojoj kompaniji tri meseca pre pojave prvih zelenih ljudi.
"Secam se kad se znalo sta je ljudsko bice," rekao je Evan tuzno. "Pretpostavljam da sam staromodan, ali to ti je."
Iz svoje kolevke, obavijena vodenom izmaglicom, njegova zena je upitala: "Da li zbog toga nisi nikada postao zelen? Mislila sam da je to zbog odbijanja mode."
"Stare navike tesko nestaju." Uistinu, svidjalo mu se njegovo telo onakvo kakvo je. Tih dana, prelazak na zeleno je podrazumevao somatsku mutaciju od koje bi izrasla metar visoka crna kapuljaca da apsorbira dovoljno svetlosne energije. Vecina ljudi je zivela u tropima, jata anarhista sa crnim ogrtacima. Rad nije vise bio potreba, vec kapric. Evan je dodao: "Nedostajaces mi."
"Budimo iskreni," rekla je njegova zena, "nikada nismo bili zaljubljeni jedno u drugo. Ali ces i ti meni nedostajati." Jednim trzajem svog snaznog repa odbacila je svoje vretenasto telo u more.
Crnokapi post-ljudi, klizeci polako na suncu, skupljaju se i okupljaju poput ameba. Delfinoidi, pipaka zavucenih pod peraja, ljuljuskaju se u tankovima zamucene vode. Pokretne morske zvezde; prevrcuci zbunovi trnja, zmije sa jednom rukom, jednom nogom; jata sitnih ptica, blistavih kao smaragdi, svako jato jedna jedinka.
Ljudi koji su postali cudni, inficirani sijasetom mikroskopskih masina koje su gravirale njihova tela po zelji.
Evan je ziveo na zabacenom imanju. Bio je postovan kao utemeljivac postljudske evolucije. Mikrosaur prekriven purpurnom smehodlakom ga je svuda pratio. Snimao ga je jer je Evan odlucio da umre.
"Ne zalim za nicim," rekao je Evan, "sem mozda sto nisam sledio svoju zenu kada se promenila. Predvideo sam to, znas. Sve ovo. Kada je jednom tehnologija postala dovoljno jednostavna, dovoljno jeftina, kompanije su izgubile kontrolu. Kao sa televizijom ili kompjuterima, ali ne verujem da se toga secas." Uzdahnuo je. Imao je neodredjen osecaj da je sve to rekao ranije. Nije imao novih misli vec citav vek, sem zelje da mislima ucini kraj.
Mikrosaur je rekao: "Na neki nacin, pretpostavljam da sam ja kompjuter. Hoces li sada primiti kolonijalnu delegaciju?"
"Kasnije." Evan je odsepao do klupe i seo. U poslednjih par meseci je dobio blag artritis, staracku istackanost po rukama; smrt je konacno izrazila delove njegovog genoma koji su tako dugo bili potisnuti. Vrela sunceva svetlost je padala kroz somotske vrpce drvolikih; Evan je dremnuo, probudio se da ugleda grupu morskih zvezda koja ga je posmatrala. Imale su plave, ljudske oci, po jedno na vrhu svakog misicavog kraka.
"Hoce da ti odaju pocast tako sto ce odneti tvoj genom na Mars," rekao je mali purpurni triceratops.
Evan je uzdahnuo. "Zelim samo mir. Da se odmorim. Da umrem."
"Ma, Evane," rekao je mali triceratops strpljivo, "svakako cak i ti znas da nista vise stvarno ne umire."