PRITISNI ENTER

- Ovo je snimak. Ne prekidajte dok ...

Toliko sam jako lupio slusalicom da je telefon pao na pod. Ostao sam stajati potpuno mokar, ljuto se tresuci. Onda je telefon poceo zujati, sto je znak da slusalica nije na mestu. Taj je zvuk dvadeset puta glasniji od bilo kog drugog zvuka koji stvara telefon; uvek sam se pitao zasto je to tako. Kao da je to neka tragedija:"Uz- buna! Slusalica nije na mestu!"

Telefonski uredjaji za odgovaranje jedna su od malih neprilika u zivotu. Priznajte, da li vam se stvarno svidja da razgovarate sa ure- djajem? Ali ono sto mi se upravo dogodilo bilo je nesto vise od sitnog nerviranja. Upravo me je pozvao automatski uredjaj za pozi- vanje.

To je prilicno nova stvar. Imao sam dva ili tri takva poziva mesecno. Vecinu od osiguravajucih zavoda. Prvo puste dvominutni govor i zatim daju broj, ako ste zainteresovani. (Jednom sam im telefonirao da im kazem sta treba, a oni su me pustili da cekam i emitovali mi ljigavu muziku). Koriste se spiskovima. Ne znam gde ih nabavljaju.

Vratio sam se u kupatilo, obrisao kapljice vode se plasticnih korica knjige iz biblioteke i pazljivo se spusio natrag u vodu. Bila je prehladna. Natocio sam jos vruce i bas kad mi se krvni pritisak poceo vracati na normallu, telefon je ponovo zazvonio.

Sedeo sam kroz petnaest zvonjava, pokusavajuci da ga ignorisem.

Jeste li ikada pokusali citati dok telefon zvoni?

Kod sesnaestog signala sam ustao. Obrisao sam se, obukao ogrtac i polako i odmereno dosetao do dnevne sobe. Neko sam vreme zurio u telefon.

Kod pedesetog signala sam podigao slusalicu.

- Ovo je snimak. Ne prekidajte dok se poruka ne zavrsi. Ovaj poziv dolazi iz kuce vaseg prvog suseda, Carlsa Klaga. Ponavljace se svakih deset minuta. Gospodin Klag zna da nije bio bas najbolji sused i unapred se izvinjava zbog uznemiravanja. Trazi da odmah podjete njegovoj kuci. Kljuc vam je ispod otiraca. Udjite i uradite ono sto treba. Za vase usluge cete biti nagradjeni. Hvala.

Klik. Pozivni ton.

Nisam covek koji zuri. Deset minuta kasnije kad je telefon ponovo zazvonio, jos sam sedeo i razmisljao. Podigao sam slusalicu i pazljivo slusao.

Poruka je bila ista. Kao i pre, to nije bio Klagov glas. Bilo je to nesto sinteticko, sa svom ljudskom toplinom aerodromske najave.

Saslusao sam je jos jednom i spustio slusalicu kad se poruka zavrsila.

Razmisljao sam da zovem policiju. Carls Klag je ziveo pored mene vec deset godina. Za to vreme mozda smo razgovarali desetak puta, nijednom duze od minuta. Nisam mu nista dugovao.

Razmisljao sam da sve to ignorisem. Dok sam mislio o tome, telefon je ponovo zazvonio. Pogledao sam na sat. Deset minuta. Podigao sam slusalicu i odmah je spustio.

Mogao sam iskljuciti telefon. Zivot mi se ne bi znatno promenio.

Naposletku sam se obukao i izisao na prednja vrata, skrenuo levo i krenuo ka Klagovoj kuci.

Sused preko puta, Hal Lanier, kosio je travnjak. Mahnuo mi je, a ja sam mu uzvratio pozdrav. Bilo je oko sedam sati predivne veceri u avgustu. Senke su bile dugacke. U vazduhu se osecao miris pokosene trave. Uvek mi se svidjao taj miris. Vreme je da ja pokosim svoj travnjak, mislio sam.

O toj stvari Klag nikad nije mislio. Njegova je trava bila smedja i visoka do kolena, zagusena korovom.

Zazvonio sam. Kad se niko nije pojavio, pokucao sam. Uzdahnuo sam, pogledao ispod otiraca i kljucem koji sam tu nasao, otvorio vrata.

- Klag? - pozvao sam ga, gurnuvsi glavu unutra.

Prosao sam kratkim hodnikom, s nelagodnoscu koju ljudi osecaju kada nisu sigurni da su dobrodosli. Kao i uvek, zavese su bile navucene, tako da je bilo mracno, ali u onom sto je bila nekad dnevna soba, deset televizijskih ekrana davalo je dovoljno svetla da vidim Klaga. Sedeo jeu stolici ispred stola, licem na tastaturi, a cela strana glave bila mu je raznesena.

Hal Lanier radi na kompjuteru u losandjeloskoj policiji, pa sam mu rekao sta sam nasao i on je pozvao policiju. Zajedno smo cekali da se pojave prva kola. Hal me stalno zapitkivao da li sam nesto dirao, a ja sam mu uporno odgovarao da nisam, osim kvake na ulaznim vratima.

Bolnicka kola su stigla vez ukljucene sirene. Uskoro su i policajci sve preplavili, a susedi su stajali u dvoristima ili su razgovarali ispred Klagove kuce. Ekipe nekih TV stanica stigle su na vreme da snime telo, umotano u plasticni prekrivac, dok su ga iznosili. Muskarci i zene su dolazili i odlazili. Pretpostavljao sam da obavljaju rutinski policijski posao, uzmiaju otiske, prikupljajuju dokaze. Hteo sam da odem kuci, ali su mi rekli da ostanem.

Naposletku su me doveli do detektiva Osborna, koji je vodio slucaj. Uveli su me u dnevnu sobu. Svi televizijski ekrani jos su bili ukljuceni. Rukovao sam se s Osbornom. Osmotrio me je pre nego sto je ista rekao. Bio je to nizak, procelav tip. Delovao je vrlo umorno sve dok nije ugledao mene. I tada, iako mu se izraz uopste nije promenio, vise nije delovao umorno.

- Vi ste Viktor Apfel? - upitao je. Rekoh da jesam. Pokazao je na sobu. - Gospodine Apfel, mozete li reci da li je ista uzeto iz ove sobe?

Ponovo sam pogledao sobu, kao da resavam zagonetku.

Bio je tu kamin, a preko prozora su bile navucene zavese. Na podu tepih. Osim tih stvari, nije bilo nicega sto bi normalno ocekivali u dnevnoj sobi.

Uz sve zidove bili su stolovi koji su cinili uski prolaz kroz sredinu sobe. Na stolovima su bili monitori, tastature, citaci disketa - sve sjajne igracke novog doba. Bili su medjusobno povezani debelim kablovima i zicama. Pod stolovima je bilo jos kompjutera i kutija punih elektronske opreme. Iznad stolova bile su police koje su dolazile do plafona, pretrpane kutijama disketa, traka, kaseta... Postoji rec za sve to, koje se tada nisam mogao setiti. Rec je softver.

- Namestaja nema, zar ne? Izuzev njega...

Delovao je zbunjeno.

- Mislite da je tu pre bilo namestaja?

- Otkud bih to mogao znati? - Onda sam shvatio u cemu je nesporazum. - Oh, mislite da sam ovde vec bio. Prvi put sam stupio u ovu sobu pre jedan sat.

Namrstio se i to mi se nije dopalo.

- Istrazni lekar kaze da je covek mrtav otprilike tri sata. Kako to da ste dosli kad ste dosli, Viktore?

Nije mi se dopalo to sto me zove imenom, ali protiv toga nisam mogao nista uciniti. I znao sam da mu moram ispricati o telefonskom pozivu.

Delovao je sumnjicavo. Postojao je samo jedan nacin da se to proveri i tako smo uradili. Hal, Osborn i ja i nekoliko drugih ljudi otisli smo do moje kuse. Dok smo ulazili telefon je zvonio.

Osborn je podigao slusalicu i slusao. Na licu mu se pojavio vrlo kiseli izraz. Kako se noc produzavala, taj je izraz bio sve gori i gori.

Cekali smo deset minuta da telefon ponovo zazvoni. To je vreme Osborn iskoristio da pregleda sve u mojoj dnevnoj sobi. Bio sam srecan kada je telefon ponovo zazvonio. Snimili su poruku i zatim smo se vratili u Klagovu sobu.

Osborn je otisao u dvoriste sa zadnje strane kuce da pregleda Klagovu sumu antena. Izgledao je impresioniran.

- Gospodja Medison, ona s kraja ulice, misli da je pokusavao da stupi u vezu sa Marsovcima - rece Hal smejuci se. - A ja mislim da je besplatno gledao programe kablovskih TV stanica.

Bila su tamo i tri parabolicna tanjira. Bilo je i sest visokih jarbola i par onih stvari sto vidite na postanskim zgradama, a sluze za prenos ultrakratkih talasa.

Osborn me je ponovo uveo u dnevnu sobu. Trazio je da mu opisem sta sam nasao. Nije mi bilo jasno ima li to smisla, ali sam poslusao.

- Sedeo je u onoj stolici koja je bila ispred ovog stola. Video sam revolver na podu. Ruka mu je visila nad njim.

- Mislite li da je to bilo samoubistvo?

- Pa, cini mi se da sam to pomislio. - Cekao sam njegov komentar, ali nije rekao nista. - Mislite li i vi tako?

Uzdahnuo je. - Nema nikakve poruke.

- Ne ostavljaju uvek poruke - istaknu Hal.

- Ne, ali ostavljaju ih dovoljno cesto da me nos svrbi kad ih ne ostave. - Slegne ramenima. - Verovatno nista od toga.

- Onaj poziv - rekoh. - mozda je to poruka samoubice.

Osborn klimnu glavom. - Jeste li jos nesto zapazili?

Prisao sam stolu i pogledao tastaturu. Proizvod "Texas instruments", model TI-99/4A. Na desnoj strani bila je velika krvava mrlja, gde mu je bila glava.

- Samo to da je sedeo pred ovom napravom. - Dodirnuo sam taster i monitor iza tastature se ispuni slovima. Brzo sam povukao ruku i zabuljio se u poruku na ekranu.

       NAZIV PROGRAMA : ZBOGOM STVARNI SVETE
       DATUM: 20.08.
       SADRZAJ: POSLEDNJA ZELJA I TESTAMENT; RAZNO
       PROGRAMER: "CHARLES KLUGE"

       PRITISNI "ENTER"

Crni kvadrat na kraju se palio i gasio. Posle sam saznao da se zove kursor.

Svi su se okupili. Hal, strucnjak za kompjutere, tumacio je kako se veliki broj kompjutera iskljuci nakon deset minuta neaktivnosti, da se reci ne bi utisnule na televizijski ekran. Ovaj je bio zelen dok ga nisam dodirnuo, a zatim su se pojavila crna slova na plavoj pozadini.

- Da li su trazeni otisci na ovoj tastaturi? -upita Osborn. Niko nije znao, pa je Osborn uzeo olovku i s gumicom na vrhu pritisnuo "ENTER".

Ekran se ocistio, za trenutak je ostao plav, a zatim se ispunio malim ovalnim oblicima, koji su se pojavljivali na vrhu ekrana i padali poput kise. Bilo ih je na stotine razlicitih boja.

- To su tablete - rekao je jedan od pajkana zacudjeno. - Gledajte, ono su sigurno qualudi. Evo i nembutala. - Ostali zace prepoznali su i druge vrste. Opazio sam jasnu crvenu crtu po sredini bijele kapsule koja je sigurno bila dilantin. Uzimao sam ih svaki dan vec godinama.

Napokon su tablete prestale padati i prokleta stvar nam je zasvirala "Blize tebi, Boze moj" u trodelnoj harmoniji.

Nekoliko se ljudi nasmejalo. Mislim da to nikome od nas nije bilo smesno - bilo je potpuno sablasno slusati tu jezovito grobnu muziku - ali zvucala je kao da je komponovana za zvizdaljku, okarinu i cesalj. Sta drugo nego smejati se?

Dok je muzika svirala, mali lik sastavljen u potpunosti od kvadratica, usao je s leve strane ekrana i isprekidanim, grcevitim pokretima krenuo prema sredini. Licio je na jednu od onih slicica coveka u video-igrama, ali nije bio tako detaljno prikazan. Trebalo je upotrebiti mastu da poverujete da je to covek.

Drugi oblik pojavi se na sredini ekrana. "Coveculjak" stade ispred njega. Presavio se i ispod njega se pojavi nesto nalik na stolicu.

- Sta je to?

- Kompjuter, zar ne?

Mora da je to bio kompjuter, jer je coveculjak ispruzio ruke koje su poskakivale kao da Liberas svira klavir. Kucao je. Iznad njega se pojave reci.

    NEGDE NA PUTU SAM  NESTO PROPUSTIO. SEDIM OVDE DANJU I NOCU.
    PAUK U SREDISTU KOAKSIJALNE MREZE. GOSPODAR NAD SVIM ... I
    TO NIJE DOVOLJNO. MORA BITI I VISE OD TOGA.

    UPISITE SVOJE IME OVDE  ----- ENTER

-Isuse Kriste - rece. Ne mogu da verujem. Interaktivna samoubilacka poruka.

- Da vidimo i ostatak.

Bio sam najblizi tastaturi; nagnuo sam se i otkucao moje ime. Ali kada sam pogledao to sto sam otkucao, pisalo je VICT9R.

- Kako tumacite ovo? - upitao sam.

- Samo upisi - rece Osborn. I preko mog ramena, pritisnu ENTER.

    IMAS LI IKAD TAJ OSECAJ, VIKT9RE? RADIS CEO ZIVOT DA BI BIO
    NAJBOLJI U ONOME STO RADIS, I JEDNOG SE DANA PROBUDIS,
    PITAJUCI SE ZASTO TO RADIS? TO SE DOGODILO MENI.

    ZELIS LI SAZNATI VISE, VIKT9RE? Y/N

Od tog mesta poruka je bila prilicno nejasna. Izgledalo je da je Klag svestan toga, jer se stalno izvinjavao, a na kraju svakog odlomka, nalazila se mogucnost Y/N.

Stalno sam sklanjao pogled sa ekrana na tastaturu, secajuci se presavijenog Klaga. Zamislio sam ga samog kako pise poruku.

Napisao je da je klonuo duhom. Osecao je da vise ne moze. Uzimao je tablete (na tom mestu su jos padale niz ekran) i da nema vise cilja. Ucinio je sve sto je zeleo da ucini. Nismo razumeli sta je time mislio. Napisao je da vise ne postoji. Mislili smo da je to govorna figura.

    JESI LI PAJKAN, VICT9RE? AKO NISI, PAJKAN CE UBRZO BITI OVDE.
    I ZATO TEBI ILI PAJAKANU: NISAM PRODAVAO NARKOTIKE. LEKOVE
    U SVOJOJ SPAVACOJ SOBI UPOTREBLJAVAO SAM SAMO JA; UPOTEBLJAVAO
    SAM IH MNOGO. A SADA MI VISE NECE TREBATI.

    PRITISNI ENTER

Osborn je uradio tako i stampac na drugom kraju sobe poceo je da lupa. Dobro nas je prestravio. Gledao sam glavu kako ide napred-natrag i stampa u oba smera, kada je Hal pokazao rukom ka ekranu i viknuo:

- Gledajte! Gledajte ovo!

Kompjuterski iscrtan covek ponovo je stajao. Licem prema nama. U ruci je drzao nesto nalik na pistolj i uperio ga u glavu.

- Nemoj! - viknu Hal.

Coveculjak nije poslusao. Zacuo se prigusen zvuk nalik na pucanj iz pistolja i coveculjak pade na ledja. Na ekranu se pojavi crvena crta. Zelena pozadina promenila se u plavu, stampac ucuta i nije ostalo nista sem malo crnog tela, palog, i rec **GOTOVO ** na dnu ekrana.

Duboko sam udahnuo i pogledao Osborna. Bilo bi malo reci da je izgledao nesrecan.

- Sta je s tim tabletama u dnevnoj sobi? - rece.

Gledali smo Osborna kako izvlaci fioke iz ormarica kraj kreveta. Nista nije nasao. Pogledao je pod krevet i u orman. Kao i sve ostale sobe u kuci, i ova je bila puna kompjutera. U zidovima su bile probusene rupe za debele snopove kablova.

Stajao sam pored velike okrugle kartonske kutije, jedne od nekoliko u sobi. U takve se kutije stavljaju stvari prilikom selidbe. Poklopac je bio podignut, pa sam ga skinuo. Ucinilo mi se da bi bilo bolje da to nisam ucinio.

- Osborne - rekoh. - Bolje pogledajte ovo.

U kutiji je bila plasticna vreca za smece. I bila je do dve trecine puna qualuda.

Skinuli smo poklopce sa ostalih kutija. Nasli smo kutije amfetamina, nembutala, valiuma i drugih stvari.

Otkricem narkotina na scenu se vratilo jos policajaca. S njima su stigle i televizijske ekipe.

U svoj toj aktivnosti, niko se nije zanimao za mene, pa sam se odsunjao kuci i zakljucao vrata. Povremeno sam provirivao kroz zavese. Video sam novinare kako interjuisu susede. Bio je onde i Hal, i izgledalo je kao da de dobro zabavlja. Dvaput su novinari zakucali na moja vrata, ali ja se nisam javljao. Nakraju su otisli.

Natocio sam vruce vode u kadu i namakao se sat vremena. Onda sam ukljucio grejanje na najjace i otisao u krevet pod pokrivace.

Drhtao sam celu noc.

Osborn je navratio sledeceg jutra oko devet. Pustio sam ga unutra. S njim je usao Hal koji je delovao vrlo potisteno. Shvatio sam da su bili na nogama cele nosi. Natocio sam im kafu.

- Prvo procitajte ovo - rece Osborn i pruzi mi list kompjuterski ispisan. Razmotao sam ga, izvadio naocare i poceo citati.

Stvar je bila ctampana onim groznim tackastim kompjuterskim slovima. Moj je obicaj da takvo djubre neprocitano bacim u kamin, ali ovaj put to nisam ucinio.

Bio je to Klagov testament. Na sudu ce se dobro pozabaviti njome.

Ponovo je izjavio da ne postoji i da zato nema rodjaka. Odlucio je zato svu svoju imovinu ostaviti nekom ko to zasluzuje.

Ali ko to zasluzuje? Klag nije bio siguran. Svakako ne Perkinsonovi, cetiri kuce dalje niz ulicu. Bili su mucitelji dece. Naveo je sudske zapisnike iz Bafala i Majamija i lokalni postupak u toku.

Gospodja Radnor i gospodja Polonski, koje su zivele jedna ispred druge, pet kuca niz ulicu, bile su tracerke.

Najstariji sin Andersonovih je kradljivac automobila.

Marian Flores je varala na testu iz matematike u srednjoj skoli.

U blizini je stanovao tip koji je varao gradsku upravu u vezi sa izgradnjom auto-puta. U susedstvu je bila i zena koja se ljubakala sa trgovackim putnikom i istovremeno imala veze sa jos dva muskarca, a nijedan joj nije bio muz. Bio je tu i tinejdzer cija je cura zatrudnela; tada ju je ostavio i time se hvalio svojim drugovima.

U okolini je bilo, ni manje ni vise, nego devetnaest parova koji nisu prijavili prilhode, ili koji su ih lazno prijavili poreznicima.

Klagov sused kaze imao je psa koji laje celu noc. Da, o psu je tacno. I meni cesto nije dao da zaspim. Ali sve ostalo je bilo ludo! Kao prvo, otkud tipu s desetak kilograma narkotika pravo da tako ostro osudjuje svoje susede. Mislim, mucitelji dece su jedno, ali da li je pravedno blatiti celu porodicu zato sto im je najstariji sin bio kradljivac automobila? Kao drugo ... otkud je on znao sve to?

Bilo je jos toga. Konkretno, cetiri neverna muza. Jedan od njih bio je i Harold "Hal" Lanier, koji je vec tri godine vidjao zensku koja se zvala Toni Dzons, koleginicu iz policije. Radila je na obradi podataka. Terala ga je da se razvede; on je cekao "pravi trenutak" da kaze zeni.

Pogledao sam Hala. Njegovo crveno lice je bilo priznanje koje sam cekao.

Onda me pogodilo. Sta je Klag otkrio o meni?

Spustio sam pogled niz list, trazeci svoje ime. Nasao sam ga u podlednjim delu.

"... vec trideset godina gospodin Apfel placa za gresku koju nije napravio. Ne tvrdim da je svetac, ali zbog nedostatka cinjenica - ako ni zbog cega drugog - ostavljam sva prava na svoju imovinu i koriscenje njime Viktoru Apfelu."

Pogledao sam Osborna, a njegove su me umorne oci posmatrale.

- Ali ja to ne zelim!

- Mislite li da je to nagrada koju je spomenuo u telefonskom pozivu?

- Sigurno je to - rekoh. - Sta bi drugo moglo biti?

Osborn uzdahnu i ponovo se zavali u stolicu. - Bar vam nije ostavio narkotike. Jos tvrdite da ga niste poznavali?

- Optuzujete li me za nesto?

Rasirio je ruke. - Gospodine Apfel, samo pitam. U samoubistva ne mozete biti sto posto sigurni. Mozda je to bilo ubistvo. Ako je bilo, onda i sami shvatate da ste jedini za koga znam da time nesto dobija.

- Za mene je on bio stranac.

Klimnuo je glavom, kuckajuci po svojoj kopiji kompjuterskog ispisa. Ja sam pogledao svoju, zeleci da nestane.

- Koja je to ... greska koju niste napravili?

Bojao sam se da ce to biti sledece pitanje.

- Bio sam ratni zarobljenik u Severnoj Koreji - rekoh.

Osborn se malo zamisli nad tim.

- Isprali su vam mozak?

- Jesu. - Udario sam po naslonu stolice i odjednom sam morao da ustanem i pocnem da setam. U sobi je bilo sve hladnije. - Ne. Nisu... Bilo je dosta zbrke oko te reci. Da li su mi "isprali mozak"? Da. Da li su uspeli? Jesam li priznao svoje zlocine i optuzio vladu SAD? Nisam.

Jos jednom sam osetio kako me ispituju te prividno umorne oci.

- Izgleda kao da vam to ... jos uvek mnogo znaci.

- Tako nesto se ne zaboravlja.

- Hocete li jos nesto reci o tome?

- Bilo je to tako ... ne. Nemam vise sta da kazem. Ni vama, ni ikom drugom.

- Moracu vam postaviti jos pitanja u vezi sa Klagovom smrcu.

- Mislim da cu pozvati svog advokata. - Boze. Nisam znao sta da pocnem.

Osborn samo ponovo klimnu. Ustade i krenu prema vratima.

- Bio sam spreman da to proglasim samoubistvom - rece. - Jedina stvar koja mi je smetala bila je ta sto nije bilo poruke. Sad imamo i poruku - pokazao je u pravcu Klagove kuce i poceo se ljutiti.

- Taj tip nije samo napisao, nego je i uprogramirao jebenu poruku u svoj kompjuter, zajedno sa posebnim efektima iz "Pakmana".

Znam da ljudi cine ludosti. Video sam ih dosta. Ali kada sam cuo da kompjuter svira himnu, znao sam da je u pitanju ubistvo. Iskreno receno, gospodine Apfel, ne mislim da ste ga vi ubili. Na ovom listu ima dva tuceta motiva za ubistvo. Mozda je ucenjivao lljude u susedstvu. Mozda je tako i kupio sve te uredjaje. A ljudi s tolikom kolicinom narkotika obicno umiru nasilnom smrcu. Na ovom cu dosta raditi i resicu taj slucaj. - Promrmljao je nesto o tome da ne napustam grad i da cemo se jos videtai, a onda je otisao.

- Vik - rece Hal. Pogledao sam ga.

- U vezi sa ovim tekstom - rece napokon. - Bio bih zahvalan... no, rekli su da je to poverljiva stvar. Znas na sta mislim.- Imao je pogled kao tuzni jazavicar. To nisam pre zapazio.

- Hal, samo idi kuci, ne moras ni o cemu da brines.

Klimnuo je glavom i odbrzao prema vratima.

- Mislim da se o ovome nece saznati - rece.

Naravno da se sve saznalo.

Saznalo bi se i bez pisama, koja su pocela stizati nekoliko dana nakon Klagove smrti; sva su imala postanski zig Trentona, drzava Nju Dzersi, a sva su bila kompjuterski ispisana, koji niko nije mogao pronaci. U pismima su se iznosili detalji koje je Klag naveo u testamentu.

To onda nisam znao. Nakon Halovog odlaska proveo sam dan lezeci u krevetu pod elektricnim pokrivacem. Nisam mogao da ugrejem stopala. Ustajao sam jedino da se kupam u kadi ili da napravim sendvic.

Novinari su kucali na vrata, ali se nisam javljao. Drugog dana sam telefonirao advokatu za krivicne slucajeve - Martinu Abramsu - prvom koga sam nasao u imeniku - i angazovao ga. Rekao mi je da ce me verovatno pozvati u policijsku stanicu radi saslusanja. Rekao sam mu da necu ici, progutao dva dilantina i otrcao u krevet.

Nekoliko puta sam cuo sirene u susedstvu. cuo sam i jednu zucnu svadju na ulici. Odupro sam se iskusenju da pogledam. Priznajem, bio sam radoznao, ali znate sta se dogadja ako gurate nos gde ne treba.

Cekao sam da se Osborn vrati, ali njega nije bilo. Dani su se produzavali u nedelje. Za to vreme dogodile su se samo dve zanimljive stvari.

Prvo se culo kucanje na vratima. Bilo je to dva dana nakon Klagove smrti. Provirio sam iza zavese i ugledao srebrni ferari parkiran na ulici. Nisam mogao da vidim ko je na trmu, pa sam pitao.

- Zovem se Liza Fu - rece. - Pozvali ste me.

- Ne secam se.

- Da li je ovo kuca Carlsa Klaga?

- To je iduca kuca.

- Oh. Oprostite.

Odlucio sam da je upozorim da je Klag mrtav, pa sam otvorio vrata. Okrenula se i nasmesila. Zaslepila me je.

Cime poceti opis Lize Fu? Secate li se novinskih stipova u nastavcima u kojim su se pojavljivali Hirohito i Tojo, kad su u "Tajmsu" koristili rec "Japanezer" bez ustezanja? Mali tipovi sa glavama kao fudbalske lopte, usi kao drske lonca, naocare sa debelim staklima, dva velika zecija sekutica i tanki brcici...

Izuzev brcica, bila je slika i prilika Tojoa iz stripa. Imala je takve naocare, usi i zube. Na zubima i zicanu protezu, tako da su izgledali kao dirke klavira povezane bodljikavom zicom. Nije bila visa od metar i pedeset i nije imala vise od pedeset i pet kilograma. Rekao bih pedeset, ali dodajte pet kilograma na grudi koje su izgledale neverovatno velike na njenom mrsavom telu, tako da sam od poruke na majici procitao sam "POCK ZIV". Tek kada se okrenula sa strane, video sam slova S i I na pocetku i na kraju.

Ispruzila je tanku ruku.

- Mislim da cu vam neko vreme biti komsinica - rece. - Bar dok se ne ocisti ono zmajevo gnezdo. - Ako je i imala naglasak, bio je iz San Fernanda.

- Bas fino.

- Jeste li ga poznavali? Mislim, Klaga. Tako se bar zvao.

- Mislite da mu to nije bilo pravo ime?

- Sumnjam. Klag na nemackom znaci pametan. To je i izraz iz hakerskog slenga za lukavog tipa. A on je bio stvarno lukava lopuza. Definitivno je imao brazde u mokroj masi. - Kucnula se znacajno po slepoocnici. - Virusi, fantomi i demoni stalno iskacu ako se ista pokusa ukljuciti, softver trune, a hamperi bitova cure na pod...

Brbljala je jos neko vreme u tom stilu. Zvucalo je kao svahili.

- Rekli ste da su u njegovim kompjuterima demoni?

- Tacno.

- Onda im treba egzorcist.

Palcem je pokazala na svoje grudi i pokazala jos pola hektara zuba.

- To sam ja. Slusajte, moram da idem. Navratite koji put.

Drugi zanimljivi dogadjaj nedelje desio se iduceg dana. Stigao je izvestaj iz banke. Bile su tri uplate na racunu. Prva je bila redovna uplata od Udruzenja ratnih veterana - 847 dolara. Druga uplata bile su kamate na svotu koju su mi roditelji ostavili pre petnaest godina - 392,54 dolara.

Treca svota uplacena je dvadesetog, na dan kada je Klag umro. Iznosila je 700.083,04 dolara.

Nekoliko dana kasnije navratio je Hal Lanier.

- Covece, kakva nedelja - rece. Zatim se zavalio na kaucu i sve mi ispricao.

U cetvrti se desio drugi smrtni slucaj. Pisma su napravila mnogo nevolja, policija je isla od kuce do kuce, ispitujuci sve. Neki ljudi su priznali kada su osetili da ih policija sateruje u skripac. Zena koja je usrecivala trgovackog putnika dok joj je muz bio na poslu, priznala je svoje neverstvo i muz ju je ustrelio. Sada se nalazio u zatvoru. To je bio najtezi incident, ali je bilo i drugih, od tuca do razbijanja prozora kamenjem. Kako je Hal rekao, u poreznom zavodu su razmisljali da otvore filijalu u nasem susedstvu, toliko je ljudi bilo ispitano.

Mislio sam o sedamsto hiljada i osamdeset tri dolara.

I cetiri centa.

Nisam nista rekao, ali stopala su mi se ohladila.

- Pretpostavljam da te zanima situacija kod mene i Beti - rece napokon. Nije me zanimalo. Nisam zeleo nista o tome da znam, ali pokusao sam da na lice navucem saosecajan izraz.

- Gotovo je s tim - rece sa zadovoljnim uzdahom. - Izmedju mene i Toni, mislim. Rekao sam sve Beti. Nekoliko dana je bilo grozno, ali mislim da je sada nas brak cvrsci. - Cutao je neko vreme, uzivajuci u znacajnosti tih reci. Umeo sam da zadrzim ozbiljan izraz i u gorim situacijama i mislim da sam uspeo.

Hteo je da mi isprica sta su doznali o Klagu i da me pozove kuci na veceru, ali sam izbegao obe stvari, rekavsi da me muce ratne rane. Bas sam ga dopratio do vrata, kada je zakucao Osborn. Nisam mogao da ga ne pustim unutra, i Hal se zadrzao.

Osborna sam ponudio kafom sto je sa zahvalnoscu prihvatio. Izgledao je drugacije. Na pocetku nisam bio siguran u cemu je razlika. Isti stari umorni pogled ... ne, nije bio. Najveci deo tog izgleda bila je ili gluma, ili pajkanski ugradjeni cinizam. Danas je taj izraz bio stvaran. Umor se preselio iz lica u ramena, u ruke, u nacin hoda i nacIn na koji se zavalio u stolicu. Oko njega je lebde gorak osecaj poraza.

- Jesam li jos sumnjiv? - pitao sam.

- Mislite, da li je potrebno da zovete advokata? Nemojte se maltretirati, kazem vam. Dobro sam vas proverio. Onaj testament nece vredeti na sudu, tako da je vas motiv prilicno bezvredan. Kako ja gledam na stvar, svaki diler kokainom iz Marine imao je bolji razlog od vas da ucmeka Klaga. - Uzdahnu. - Imam nekoliko pitanja. Mozete odgovoriti, a i ne morate.

- Pokusajte.

- Secate li se kakvih neobicnih Klagovih posetilaca? Ljudi koji su dolazili i odlazili po noci?

- Jedini posetioci kojih se secam su dostavljaci. Postari, spediteri... takvi. Pretpostavljam da su narkotici mogli biti u bilo kojoj posiljci.

- Tako i mi mislimo. Sigurno nije bio sitan diler. Verovatno je bio posrednik. Doneseno, odneseno. - Malo se zamislio nad tim i pijuckao kafu.

- Pa, napredujete li uopste? - upitah.

- Hocete li da cujete istinu? Slucaj ide k vragu. Imamo previse motiva, ni jedan ne odgovara. Koliko znamo, niko u cetvrti nije imao pojma da Klag znao sve one podatke. Proverili smo njihove racune u banci, nema tragova ucenjivanja. Tako se susedi ne uklapaju u sliku. Iako, da je ziv, vecina ljudi ovde rado bi ga sada ubila.

- Potpuno tacno - rece Hal.

Osborn se lupi po nozi. - Da je gad ziv, i ja bih ga ubio - rece. - Ali, pocinjem da mislim da nikad nije ni ziveo.

- Ne razumem.

- Da nisam video prokleti les ... - malo se ispravio. - Rekao je da ne postoji. Pa stvarno i nije postojao. U Elektrodistribuciji nikad nisu culi za njega. Prikljucen je na njihove linije, inkasator je ocitavao brojilo svakog meseca, ali mu nisu naplatili ni jedan kilovat. Isto je i sa telefonom. Imao je u kuci aparat koji je kupio od telefonske kompanije, koji su mu oni ukopcali, ali ga nemaju nigde na spisku. Razgovarali smo sa tipom koji je radio celi posao. Dao nam je spiskove, a kompjuterska provera nije pokazala nista. Pronasli smo stotine preduzeca koja su mu prodala robu, dopremila ovamo i onda su njegov racun zakljucili kao placen, ili su zaboravili da su mu ista prodali. Neka od njih imaju brojeve cekova i tekucih racuna u knjigovodstvu za tekuce racune, pa i cekove koje ne postoje.

Ponovo se zavalio u stolicu, peneci nad takvom perfidnoscu.

- Jedini covek koga smo pronasli, a koji je znao za njega, je tip koji mu je isporucivao hranu jednom mesecno. Iz male trgovine u Sepulvedi. Nemaju kompjuter - samo papirne priznanice. Placao je cekom. "Wells Fargo" ih je prihvatao, cekovi nikad nisu bili odbijeni. Ali u "Wells Fargu" nikad nisu culi za njega.

Razmislio sam o tome. Cinilo mi se da je na ovom mestu ocekivao da nesto kazem, pa sam pokusao.

- To je sve radio pomocu kompjutera?

- Tako je. Dobro, razumem kako je varao trgovinu hranom. Ali Klag je uglavnom ulazio u bazicno programiranje kompjutera i izbrisao se. Struju nikad nije platio, ni cekom, nikako, jer sto se njih tice, nisu mu nista ni prodavali. Nijedna vladina ustanova nije znala za njega. Proverili smo od poste do CIA-e.

- Klag mu verovatno nije bilo pravo ime? - rekoh.

- Tacno. Ali u FBI-u nemaju njegove otiske prstiju. Vremenom cemo saznati ko je on bio. Ali to nam nece pomoci da pronadjemo da li je stvarno bio ubijen.

Priznao je da postoji pritisak da se slucaj zakljuci, da se zaboravi krivicna strana cele stvari i da se proglasi samoubistvom. Ali Osborn nije u to verovao. Naravno, istraga ce se nastaviti jos neko vreme, dok budu istrazivali sve Klagove prevare.

- Sve je na zmajskoj dami - rece Osborn. Hal frknu.

- Malo sutra - rece Hal i promrmlja nesto o ljudima sa camaca.

- Ona cura? Jos je tamo? Ko je ona?

- Nekakva genijalka sa Kalifornijskog tehnoloskog fakulteta. Telefonirali smo im i rekli da imamo problema, a oni su poslali nju. - Po Osbornovom licu bilo je jasno sta misli o njenoj pomoci.

Nakraju sam ipak uspeo da ih se resim. Dok su odlazili, pogledao sam Klagovu kucu. Naravno, pred njom je bio parkiran srebrni ferari Lize Fu.

Nisam imao razlog da odem tamo. Znao sam to bolje od ikoga.

Prionuo sam na pripremu vecere. Napravio sam paprikas od tune - nije bas bezukusan kad ga ja pripremim - stavio ga u rernu i izisao u vrt da uberem povrce za salatu. Sekao sam male papricice i razmisljao da ohladim bocu belog vina, kad mi je palo na pamet da je vecera dovoljna za dvoje.

Kako nista ne radim na brzinu, seo sam i neko vreme razmisljao o tome. Nakraju su odlucila moja stopala. Prvi put te nedelje bila su topla. I tako se uputih prema Klagovoj kuci.

Ulazna vrata su bila otvorena. Cudno kako uznemiravajuce i nebranjeno deluje sirom otvoren stan. Stao sam na verandi i zavirio unutra, ali sam video samo hodnik.

- Gospodjice Fu? - pozvah. Nije bilo odgovora. Poslednji put kad sam bio ovde nasao sam mrtvaca. Pozurio sm unutra.

Liza Fu je sedela na klavirskoj stolici ispred kompjuterske tastature. Video sam joj profil, vrlo ravnih ledja, smedjih nogu u lotos polozaju, prstiju polozenih na tastere, dok su se na ekranu pred njom reci brzo smenjivale. Podigla je pogled i zabljesnula me svojim zubima.

- Neko mi je rekao da se zovete Viktor Apfel - rece.

- Da. Ovaj, vrata su bila otvorena ...

- Vruce je - razumno je izjavila, masuci okovratnikom majice kao covek koji se oznojio. - Mogu li vam pomoci?

- Ne treba - Usao sam u tamu i spotakao se o nesto. Bila je to kartonska kutija, velika i pljosnata, u kakvu se stavlja narucena velika pica.

- Bas sam spremao veceru i cini mi se da je ima dovoljno za dvoje, pa sam mislio ako zelite ... ucutao sam, jer sam opazio jos nesto. Mislio sam da ima sorc. Zapravo, sve sto je imala na sebi bila je majica i ruzicaste bikini gacice. Nije izgledalo da se zbog toga oseca nelagodno.

- ... pridruziti mi se?

Jos se sire nasmejala.

- Izvrsno - rece. Bez teskoca je otplela noge i ustala, prosla kraj mene, ostavljajuci trag znoja i mirisljavog sapuna. - Gotova sam za minut.

Razgledao sam sobu, ali sam stalno mislio na nju. Uz picu je pila Pepsi; bilo je desetine praznih konzervi. Imala je duboke oziljke na kolenu i bedru. Pepeljare su bile prazne ... a dugi misici njenih nogu poskakivali su dok je hodala. Klag je sigurno pusio, ali Liza nije, i imala je lepe mekane dlacice na vratu, sto su se jedva nazirale na zelenom svetlu kompjutera. Cuo sam kako u kupatilu tece voda, pogledao sam u zuti notes ispunjen krasnopisom kakav nisam video vec decenijama, i prisetio se zuto-smedje koze i lakog koraka.

Pojavila se u hodniku u isecenim farmerkama, sandalama i novoj majici. Na staroj je pisalo POSLOVNI SISTEMI BAROUZ. Ova je imala sliku Miki Mausa i Snezanin dvorac i mirisala je na sveze beljen pamuk. Mikijeve usi preklapale su se preko gornjeg dela njenih bujnih grudi.

Pratio sam je dok je izlazila napolje. Zvoncica je zvonila u vilinskoj prasini na pozadini majice.

- Svidja mi se ova kuhinja - rece.

Ne obracate paznju na stvar dok vam neko ne spomene.

Kuhinja je bila vremenska kapsula. Izgledala je kao da je iz "Lajfa" stampanog pedesetih godina. Bio je tu trbusasti frizider "Frigidaire" iz doba kada je ta rec bila genericki pojam. Plocice u kuhinji su bile zute, kakve danas vidite samo u kupatilima. Umesto masine za pranje posudja bila je tu dvostruka sudopera i stalak za susenje. Nije bilo elektricnog otvaraca za konzerve, gnjecilice djubreta ili mikrotalasne pecnice. Najnovija stvar u celoj prostoriji bio je petnaest godina star mikser.

Imam dobre ruke. Volim da popravljam stvari.

- Hleb je izvrstan - rece.

Sam sam ga ispekao. Gledao sam je kako cisti tanjir komadicem hleba, a onda je trazila jos.

Kazu da je nepristojno omazati tanjir hlebom. Bas me briga, i sam to radim. Osim toga, ponasanje za stolom joj je bilo besprekorno. Smazala je tri tanjira paprikasa i kad je zavrsila tanjir nije trebalo prati. Imao sam osecaj da jedva suzdrzava ogroman apetit.

Zavalila se u stolici i ponovo napunila svoju casu belim vinom.

- Sigurni ste da necete jos graska?

- Pukla bih - zadovoljno se potapsala po trbuhu. Stoput hvala, gospodine Apfele. Nisam jela domacu hranu vekovima.

- Mozes me zvati Viktor.

- Obozavam americku kuhinju.

- Nisam znao da postoji tako nesto. Mislim, ne kao kineska, ili ... ti jesi Amerikanka, zar ne? - Samo se nasmesila. - Hocu da kazem ...

- Znam sta mislis, Viktore. Imam drzavljanstvo, ali nisam rodjena ovde. Izvini, samo trenutak. Znam da je nepristojno odmah ustati od stola, ali zbog ove proteze moram smesta oprati zube.

Cuo sam je dok sam rasciscavao sto. Sipao sam vodu u lavabo i poceo da perem sudove. Ubrzo mi se pridruzila, uzela krpu i pocela da brise ooprano posudje dok sam ja bezuspesno protestovao.

- Zivis sam? - pitala je.

- Da. Otkako su mi umrli roditelji.

- Jesi li se ikad zenio? Samo pitam, jer me se ne tice.

- U redu je. Ne, nikad se nisam zenio.

- Dobro ti ide, obzirom da nema zenske ruke u kuci.

- Imao sam dosta prakse. Mogu li ja tebe nesto da pitam.

- Samo napred.

- Odakle si? S Tajvana?

- Imam sklonost za jezike. Kod kuce sam govorila iskrivljeni americki, ali sam ga ovde doterala. Govorim los francuski, nepravilan kineski u cetiri ili pet varijanti, prizemni vijetnamski i dovoljno tajlandskog da mogu da urlam: "Ja hocu vidim americki konzul, vrlo brzo, k vragu i ti!"

Nasmejao sam se. Kad je to rekla, imala je jak naglasak.

- Ovde sam vec osam godina. Jesi li otkrio odakle sam.

- Vijetnam?

- Ulice Sajgona, naravski. Ili Ho Si Mina, kako su ga nazvali pidzamci, neka im muda istrunu, i neka im napune guzice siljatim bambusovim stapovima. Izvinjavam se zbog svog francuskog.

Postidjeno je pognula glavu. Ono sto je pocelo kao zafrkancija brzo je postala ozbiljna stvar. Osetio sam da je u dubini ranjena, kao i ja, pa smo oboje ostavili takav razgovor.

- Mislio sam da si Japanka - rekoh.

- Da, nije li to grozno? Pricacu ti o tome jednog dana. Viktore, da li je ono tamo praonica? Sa elektricnom masinom za pranje vesa?

- Tacno.

- Da li ce ti smetati ako donesem jednu hrpu?

Nije mi smetalo. Imala je sedam pari izbledelih farmerki, neke sa isecenim nogavicama, i otprilike dva tuceta majica sa kratkim rukavima. Kao da je to bila odeca nekog decaka, izuzev cipkastog donjeg rublja.

Otisli smo u zadnje dvoriste da sedimo na poslednjim zracima sunca, a onda je zelela da vidi moj vrt. Prilicno sam se ponosio njime. Kad se osecam dobro, provedem cetiri-pet sati radeci u njemu, cele goine, obicno ujutru. U juznoj Kaliforniji mozete da radite tako. Imam i malu staklenu bastu koju sam sam napravio.

Svidela joj se, mada nije bila u najboljem stanju. Veci deo nedelje sam proveo u krevetu ili u kadi. Rezultat je bio korov koji je nikao posvuda.

- I mi smo imali vrt kada sam bila mala - rece. - A provela sam i dve godine na pirincanim poljima.

- To mora da je potpuno druga stvar.

- Potpuno tacno. Nisam jela pirinac nekoliko godina posle toga.

Pronasla je biljne vasi, pa smo cucnuli da ih unistimo. Cucala je na onaj poznati azijski seljacki nacin kog sam se tako dobro secao, ali nisam umeo da oponasam. Imala je dugacke i tanke prste, i uskoro su joj jagodice bile zelene od zgnjecenih kukaca.

Razgovarali smo o svemu i svacemu. Ne secam se kako smo dosli do toga, ali rekao sam joj da sam boravio u Koreji. Saznao sam da ima dvadeset pet godina. Pokazalo se da nam je rodjendan istog dana, sto znaci dam sam ja pre nekoliko meseci bio tacno dvaput stariji od nje.

Klaga smo samo jednom spomenuli kad je rekla da voli da kuva. To u Klagovoj kuci nije mogla.

- U garazi ima zamrzivac pun gotovih jela. - rekla je. - Imao je jedan tanjir, jednu viljsku i jednu kasiku i jednu casu. Imao je najbolju mikrotalasnu rernu koja se moze naci na trzistu. I to je to, covece. Vise niceg nema u kuhinji. - Odmahnula je glavom i zgnjecila jednu biljnu vas. - Bio je cudan frajer.

Kad je njen ves bio opran, vec je bilo kasno, gotovo potpun mrak. Stavila je rublje u pletenu korpu i odneli smo je do uzeta. To je trebalo da bude igra. Trebalo je da uzmem majicu i da pogodim sta predstavlja slika. Ponekad bih pogodio, ponekad ne. Bilo je tu slika rok-grupa, karta Los Andjelesa, motivi iz "Star Treka" ... svega pomalo.

- Sta je to "Drustvo L5?" - upitao sam.

- To su tipovi koji zele da izgrade ogromne farme u svemiru. Pitala sam ih da li ce uzgajati pirinac i rekli su da po njihovom misljenju pirinac nije najbolja kultura za nultu gravitaciju, pa sam kupila majicu.

- Koliko ih imas?

- Uh, negde oko cetiri ili pet stotina. Obicno nosim majicu dva-tri puta, i onda je ostavim.

Uzeo sam drugu majicu i iz nje ispade grudnjak. Nije licio na one koje su devojke nosile kada sam odrastao. Bio je jako proziran, ali i vrlo praktican.

- Volis to, Amer? - imala je jak naglasak. - Da vis moju sestru!

Pogledao sam je i ona se uozbilji.

- Zao mi je. Viktore - rece. - Ne moras crveneti. - Uzela mi je grudnjak i obesila ga na uze.

Mora da je krivo protumaclla moj izraz. Istina, zbunio sam se, ali istovovremeno i zadovoljan na neki cudan nacin. Vec dugo me niko nije zvao drugacije nego Viktor ili gospodin Apfel.

Iduceg dana postom je stiglo pismo od advokatske firme iz Cikaga. Radilo se o sedam stotina hiljada dolara. Novac je dosao od zakupljenog dela kompanije u Delavaru, koja je osnovana 1933. da mi osigura starost. Kao osnivaci su navedeni moj otac i majka. Odredjene dugorocne investicije su se isplatile, a rezultat je bilo nasledstvo. Iznos koji se nalazio u banci vec je bio oporezovan.

Bilo mi je smesno. Moji roditelji nikad nisu imali takve ideje. Nisam zeleo taj novac. Vratio bih ga kada bih znao kome.

Odlucio sam da ako iduce godine u ovo vreme ne budem u zatvoru, sav taj novac poklonim u dobrotvorne svrhe. Drustvu "Spasite kitove" ili mozda "Drustvu L5".

Jutro sam proveo u vrtu. Posle sam odsetao do pijace i kupio sveze samlevenu govedinu i svinjetinu. Osecao sam se dobro dok sam kuci nosio namirnice u svojoj staroj zicanoj korpi. Kad sam prosao pored srebrnog ferarija, nasmesio sa se.

Nije pokupila ves. Skinuo sam ga s uzeta i slozio, a onda sam zakucao na Klagova vrata.

- Ja sam, Viktor.

- Ulazi, Amer.

Nalazila se na istom mestu kao i pre, ali ovaj put je bila pristojno obucena. Nasmesila mi se, a onda se lupila po celu, kad je ugledala korpu sa vesom. Pozurila je da ga uzme.

- Zao mi je, Viktore. Nameravala sam da ga pokupim ...

- Ne brini - rekoh. - Nije bilo tesko. Osim toga, pruza mi se prilika da te pitam da li bi htela da ponovo veceras sa mnom?

Na licu joj se pojavio izraz koji je brzo iscezao. Mozda bas i nije toliko volela americku kuhinju kao sto je rekla. Ili je mozda kuvar bio u pitanju.

- Naravno, Viktore, bilo bi mi drago. Pusti da uzmem ovo. Zasto ne razgrnes zavese? Ovde je kao u grobu.

Brzo je otisla. Bacio sam pogled na monitor kojim se sluzila. Bio je prazan, osim jedne reci: medjuodnos -p. Pretpostavio sam da je to neki simbol.

Razgrnuo sam zavese tacno u trenutku kada je Osborn parkirao auto na trotoaru. Liza se vratila sa novom majicom. Na ovoj je pisalo PROMENA HOBITA, a slicica je prikazivala zgureno dlakavo stvorenje s velikim stopalima. Pogledala je kroz prozor i videla Osborna kako se priblizava.

- Svega mi, Votsone - rece. - Eno Lestada iz Jarda. Uvedite ga.

To nije bilo lepo od nje. Sumnjicavo me pogledao dok je ulazio. Prasnuh u smeh. Liza sede na klavirsku stolicu s ozbiljnim izrazom na licu. Nemarno se zavalila, a jedna ruka joj se nalazila kod tastature.

- Pa, Apfele - poce Osborn - napokon smo otkrili ko je Klag zapravo bio.

- Patrik Vilijam Gevin - rece Liza.

Proslo je dosta vremena pre nego sto je Osborn uspeo da zatovori usta. Zatim ih je odmah otvorio.

- Kako ste to, do vraga, otkrili?

Lenjo je pogladila tastaturu.

- Naravno da sam to saznala cim je obavestenje stiglo u vasu kancelariju jutros. U vasem kompjuteru sakriven je mali spijunski program koji mi sapne svaki put kad se spomene Klagovo ime. Ali nije mi to trebalo. Otkrila sam sama pre pet dana.

- I zasto ... zasto mi niste to rekli?

- Niste me pitali.

Neko su vreme zurili jedno u drugo. Nisam imao pojma sta se desilo pre ovog trenutka, ali bilo je ocigledno da se nisu ni najmanje simpatisali. Liza je sada bila na vrhu i izgledalo je da uziva u tome. Tada je pogledala na ekran, zacudila se i brzo pritisnula taster. Rec koja se tamo nalazila je iscezla. Zagonetno me je pogledala i ponovo se okrenula Osbornu.

- Ako se jos secate, pozvali ste me zato sto su vasi momci dobijali samo hrpu neupotrebljivih stvari. Ovaj je sistem bio sasvim unisten, zapravo katatonican. Vasi momci nisu ni u cemu uspeli. - Tu je morala da se nasmesi.

- Odlucili ste da ne mogu biti gora od vasih momaka. I zato ste trazili da pokusam da razbijem Klagove kodove, a da ne sprzim ceo sistem. Pa, to sam i uradila. Sve sto je trebalo da uradite je da svratite i ukljucite se, a ja bih vam u krilo sasula tone papira.

Osborn je mirno slusao. Mozda je cak i on znao da je pogresio.

- Sta ste dobili? Mogu li to sada da vidim?

Klimnula je i pritisnula par tastera. Reci su pocele da ispunjavaju ekran kraj nje i jedan blizu Osborna. Ustao sam i poceo da citam sa Lizinog terminala.

Bila je to kratka biografija Klaga/Gevina. Bio je otprilike mojih godina, ali dok su mene upucavali u stanoj zemlji, on se probijao kroz tek rodjenu kompjutersku industriju. Bio je u njoj od samog pocetka, radeci na mnogim vrhunskim mestima. Iznenadio sam se sto je bilo potrebno cak nedelju dana da bi ga identifikovali.

- Ovo sam sakupila fragmentarno - rece Liza dok smo citali. - Prva stvar koja vam mora biti jasna u vezi Gevina, je da ne postoji ni u jednom kompjuterizovanom informacionom sistemu. Zvala sam ljude po celoj zemlji - uz put, stvorio je zanimljiv telefonski sistem, za svaki poziv stvara novi broj, tako da ne mozete pozvati natrag ili slediti poziv - i pocela da ispitujem ko su bili vrhunski ljudi pedesetih i sezdesetih godina. Dobila sam mnogo imena. Posle toga, trebalo je naci koga od njih vise nema u dokumentaciji. Lazirao je svoju smrt 1967. Otkrila sam clanak o tome u novinarskoj kartoteci. Svi oni sa kojima sam razgovarala i koji su ga poznavali, znali su za njegovu smrt. Postoji i maticni list u Floridi. To je jedini preostali dokaz koji sam pronasla. Bio je jedini tip u tom poslu koga je poznavalo mnogo ljudi, a koji nije ostavio skoro nikakav trag iza sebe. To mi je bilo odlucujuce.

Osborn zavrsi citanje i dize pogled.

- U redu, gospodjice Fu. Sta ste jos pronasli?

- Razbila sam neke od njegovih kodova. Imala sam i dosta srece, usla sam u njegov razbijacki program koji je napisao da napadne programe drugih ljudi i uspela sam da ga upotrebim protiv nekoliko njegovih. Otkrila sam spisak lozinki sa beleskama odakle dolaze. I naucila sam nekoliko njegovih trikova. Ali to je samo vrh sante.

Mahnula je rukom prema tihim metalnim mozgovima u sobi.

- Ono sto nikom nisam rekla je sta je ovo. Ovo je najotkacenije elektronsko oruzje ikad izumljeno. Oklopljeno je poput bojnog broda. I mora biti: ima vrlo spretnih programa napolju koji zgrabe napadaca i obese se o njega poput terijera. Da su stigli do toga, Klag bi ih skrenuo s puta. Ali obicno nisu ni znali kada su provaljeni. Klag bi uleteo poput krstareceg projektila, nisko, brzo i krivudavo. I planirao je svoj napad kroz desetak rezova.

Imao je mnogo prednosti. Danasnji veliki sistemi jako su zasticeni. Koriste lozinke i vrlo komplikovane kodove. Ali Klag je ucestvovao u izmisljanju vecine njih. Treba vam prokleto dobra brava da sprecite bravara da udje. Pomagao je i u instaliranju vecine vaznijih sistema. Za sobom je ostavio dousnike skrivene u softveru. Ako su se kodovi menjali, sam kompjuter bi poslao informacije u sigurnosni sistem koji je Klag posle citao. To je kao da kupite najveceg, najopasnijeg, najbolje dresiranog psa cuvara. I jedne noci dodje tip koji je dresirao psa, pogladi ga po glavi i opljacka vas do gole koze.

Bilo je jos takvih stvari. Bojim se da mi devedeset posto mozga nije radilo kada je Liza govorila o kompjuterima.

- Zelela bih da nesto znam, Osborne - rece Liza.

- Sta to?

- Koji je moj status? Treba li da ja resavam ovaj zlocin za vas, ili samo da pokusam da sastavim ovaj sistem, tako da ga kompetentni korisnik moze ponovo da upotrebi?

Osborn razmisli o tome.

- Ono sto me brine - doda ona - je da ulazim u mnoge banke podataka s ogranicenim pristupom. Bojim se da neko ne zakuca i stavi mi lisice. I vi bi trebalo da budete zabrinuti. Neke od tih sluzbi ne bi volele da im pajkan zabada nos u njihove stvari.

Na to Osborn plane. Mozda je to i zelela.

- Sta da uradim? - zareza on. - Da vas molim da ostanete?

- Ne. Samo ovlascenje. Ne mora biti napisano. Samo recite da stojite iza mene.

- Gledajte, sto se tice oblasti grada Los Andjelesa i drzave Kalifornije, ova kuca ne postoji. Ova parcela nije uneta nigde. Nema je u spisku poreznog zavoda. Ovo je mesto pravi limb. Ako vas iko moze ovlastiti da se koristite ovim stvarima, onda sam to ja, jer verujem da je ovde pocinjeno ubistvo. I zato nastavite ovo sto radite.

- To bas i nije neko ovlascenje - zamisljeno ce ona.

- To je sve sto cete dobiti. Pa sta jos imate?

Okrenula se prema tastaturi i neko je vreme kucala. Uskoro je proradio stampac i Liza se odmaknu. Pogledao sam na njen monitor. Pisalo je 'oskuliraj gluteus'. Setio sam se da 'osculare' latinski znaci poljubiti. Zaista, ovi ljudi imaju svoj jezik. Liza me pogleda i nasmeja se.

- Ne ti - rece tiho. - On.

Nisam imao blagog pojma o cemu govori.

Osborn je uzeo ispis i bio spreman da ode. I opet nije mogao da izdrzi, a da se ne okrene na vratima i izda poslednje naredjenje.

- Ako pronadjete ista sto bi upucivalo da nije samoubistvo, javite mi.

- U redu. Nije samoubistvo.

Osborn na trenutak nije shvatio.

- Zelim dokaz.

- Pa, imam ga, ali ga verovatno ne mozete iskoristiti. On nije napisao onu smesnu samoubilacku poruku.

- Otkud to znate?

- Znala sam to vec prvog dana kada sam dosla ovde. Naredila sam kompjuteru da mi islista program. Onda sam ga uporedila s Klagovim stilom. On to nikako nije napisao. Njegovi su programi potpuno nepropustljivi. Nemaju ni jednog slobodnog reda. Klag nije nasumice izabrao svoj pseudonim. Znate li sta to znaci?

- Pametan - rekoh.

- Doslovce. Ali to znaci i ... nesto potpuno zakucasto. Nesto sto radi, ali zbog pogresnih povoda. "Klagiraju" se bube u programu. To je vazelin za hakere.

- I ? - zeleo je da zna Osborn.

- Klagovi su programi bili stvarno mutni. Bili su puni zvona i zvizdaljki za koje se nikad nije potrudio da ih iscisti. On je bio genije i njegovi su programi radili, ali covek se pita zasto? Imao je tako nezgodne rutine da vam se koza najezi. Lukavo postavljene zamke. Ali dobro programiranje je tako retko, da su njegove crckarije bile bolje od tudjih superhakova.

Pretpostavljao sam da Osborn od ovog razume koliko i ja.

- Znaci, vase misljenje se zasniva na njegovom stilu programiranja.

- Da. Na zalost, proci ce jos deset godina pre nego sto to bude priznato na sudu, kao sto se dogodilo sa grafologijom ili otiscima prstiju. Ali ako znate imalo o programiranju, dovoljno je da samo bacite pogled i stvar je jasna. Neko drugi je napisao samoubilacku poruku - neko vrlo dobar, uz put receno. Taj je program pozvao njegovu poslednju zelju i testament kao subrutinu. A njih je on sigurno napisao. Njegovi su otisci posvuda. Poslednjih pet godina hobi mu je bio spijuniranje suseda. Upucao se u vojne dosjee, skolske dosjee, porezne registre i bankovne racune. Svaki je telefon u krugu od tri bloka pretvorio u prislusni uredjaj. Bio je veliko njuskalo.

- Da li je igde spomenuo zasto je to radio? - upita Osborn.

- Mislim da je bio prilicno lud. Verovatno je bio i suicidalni tip. Verovatno mu nisu koristile sve one tablete sto ih je uzimao. Ali spremao se za smrt, a Viktor je bio jedini koga je smatrao vrednim da mu sve ostavi. Verovala bih da je izvrsio samoubistvo da nema one poruke. Ali on je nije napisao. U to se kunem.

Nekakao smo ga se resili i ja sam otisao kuci da pripremimo veceru. Liza mi se pridruzila kada je vecera bila gotova. Ponovo je imala veliki apetit.

Napravio sam limunadu i sedeli smo na mom malom tremu i posmatrali vece kako nas okruzuje.

Probudio sam se usred noci sav oznojen. Seo sam, razmislio a zakljucci do kojih sam dosao nisu mi se dopali. Ogrnuo sam se, obuo papuce i otisao do Klagove kuce.

Prednja vrata bila su opet otvorena. Ipak sam pokucao. Liza isturi glavu.

- Viktore? Nesto nije u redu?

- Nisam siguran - rekoh. - Mogu li da udjem?

Ona mahnu rukom i ja podjoh za njom do dnevne sobe. Otvorena konzerva "Pepsija" stajala je pored konzole. Sela je na stolicu; oci su joj bile crvene.

- U cemu je stvar? - rece i zevne.

- Kao prvo, trebalo bi da se naspavas - rekoh.

Slegnula je ramenima i klimnula.

- Da. Cini mi se da ne mogu uhvatiti ritam. Sada sam u dnevnoj fazi. Ali, Viktore, naucena sam da radim u neuobicajeno vreme, da radim dugo, a ti nisi dosao da bi mi delio savete o tome, zar ne?

- Ne. Kazes da je Klag ubijen.

- On nije napisao svoju samoubilacku poruku. Cini se da preostaje samo ubistvo.

- Pitao sam se zasto bi ga neko ubio. Nikad nije izlazio iz kuce, sto znaci da je to zbog neceg sto je radio pomocu kompjutera. A sada ti ... no, ne znam sta radis, iskreno receno, ali cini mi se da se petljas u iste stvari. Nema li opasnosti da i tebe potraze neki ljudi?

- Ljudi? - podigla je obrvu.

Osecao sam se bespomocnim. Moja strahovanja jos nisu bila uoblicena da bi imala nekog smisla.

- Ne znam ... spomenula si ustanove ...

- Video si kako je Osborn bio impresioniran time? Mislis da je Klag nabasao na neku zaveru, ili da ga je CIA ubila jer je saznao previse o necem ili ...

- Ne znam, Lizo. Ali brinem se da bi se tebi moglo dogoditi isto.

Zacudo, nasmesila se.

- Mnogo ti hvala, Viktore. Nisam zelela to da priznam Osbornu, ali i mene to brine.

- Pa, sta ces uraditi?

- Zelim da ostanem ovde i nastavim posao. I zato sam razmislila kako mogu da se zastitim. Shvatila sam da nema nacina.

- Mora da postoji nesto.

- Imam pistolj, ako na to mislis. Ali razmisli malo. Klag je ukokan usred belog dana. Niko nije video da neko ulazi ili izlazi iz kuce. Zato sam se pitala kako bi neko mogao uci u kucu po danu, ubiti Klaga, programirati samoubilacku poruku i otici ne ostvivsi nikakav trag za sobom?

- Neko vrlo vest.

- Vraski vest. Tako vest da nema sanse da ga mala zuta spreci da se ne otarasi i nje.

Sokirala me recima i vidljivom odsutnoscu zabrinutosti za vlastiti zivot. Ali rekla je i da je zabrinuta.

- Onda moras ostaviti ovaj posao. Otici odavde.

- Niko mi nece naredjivati - rece ona. U njenom glasu cula se zavrsna nota. Mislio sam sta bih joj mogao reci i sve sam odbacio.

- Mogla bi bar ... zakljucati ulazna vrata - nespretno sam zakljucio.

Nasmejala se i poljubila me u obraz.

- Ucinicu tako, Amer. Drago mi je sto brines. Stvarno.

Gledao sam kako zatvara vrata za mnom, slusao kako ih zakljucava, a zatim sam se odvukao kroz mesecinu prema svojoj kuci. Napola puta sam stao. Mogao sam joj predloziti da bude u mojoj slobodnoj spavacoj sobi. Mogao sam joj predloziti da ostanem s njom u Klagovoj kuci.

Ne, odlucio sam. Verovatno bi to pogresno shvatila.

Vec sam bio u krevetu kad sam zlovoljno shvatio, podosta se zgrazajuci nad samim sobom, da bi imala puno pravo da me pogresno shvati.

Dvostruko sam stariji od nje.

Proveo sam jutro u vrtu, planirajuci vecernji jelovnik. Uvek sam voleo da kuvam, ali vecera s Lizom davala je smisao mom danu. Ne samo to; veceru sam vec shvatao obaveznom. I zato me tesko pogodilo kada sam oko podneva pogledao i video da nema njenog automobila.

Pozurio sam do Klagovih ulaznih vrata. Bila su otvorena. Na brzinu sam pretrazio kucu. Nista nisam nasao; tek u glavnoj spavacoj sobi ugledao sam uredno slozenu hrpu njene odece na podu.

Drscuci sam pokucao na Lanierova vrata. Beti mi otvori i odmah vide da sam uznemiren.

- Devojka u Klagovoj kuci - rekoh. - Bojim se da nesto nije u redu. Mozda bi trebalo da pozovemo policiju.

- Sta se dogodilo? - upita Beti, gledajuci preko mog ramena. - Telefonirali ti? Vidim da se jos nije vratila.

- Vratila?

- Videla sam je pre jedan sat kako se odvezla. Ima fini auto.

Osecajuci se kao glupan, pokusao sam zataskati stvar, ali sam video kako me Beti gleda. Mislim da je zelela da me potapse po glavi. To me ljutilo.

Ali, ostavila je odecu, znaci da se sigurno vraca.

Stalno sam si to govorio, a onda sam natocio vodu u kadu, vrucu koliko god sam mogao da izdrzim.

Kada sam otvorio vrata, stajala je s vrecicama punim namirnica u svakoj ruci i svojim uobicajenim zaslepljujucim osmehom na licu.

- Htela sam to da uradim juce, ali sam se setila tek kad si navratio, znam da sam trebala prvo da te pitam, ali htela sam da te iznenandim, pa sam otisla i kupila par sitnica koje nemas u vrtu i na polici sa zacinima ...

Nastavila je da govori dok smo u kuhinji praznili vrecice. Nisam rekao nista. Nosila je novu majicu. Veliko slovo V i pod njim slika srafa, pa rastavna crta i malo p. Razmisljao sam o tome dok je ona brbljala. V - i p. Odlucio sam da ne pitam sta to znaci.

- Volis li vijetnamsku kuhinju?

Pogledao sam je i napokon video da je vrlo nervozna.

- Ne znam - rekoh. - Nikad je nisam probao. Ali svidja mi se kineska, japanska i indijska. Volim da isprobavam nove stvari. - Ovo poslednje je bila laz, ali ne tako strasna. Probavam nove recepte, a moji ukusi u kulinarstvu su katolicki. Ocekivao sam da necu imati vecih problema sa kuhinjom jugoistocne Azije.

- No, kad zavrsim, ni onda neces znati - nasmejala se. - Moja je mama bila napola Kineskinja. I zato ces dobiti dzukelu. Podigla je pogled, videla mi lice i nasmejala se.

- Zaboravila sam. Bio si u Aziji. Ne, Amer, necu servirati psece meso.

Bila je tu samo jedna neizdrzljiva stvar - stapici za jelo. Sluzio sam se njima dokle sam mogao, a onda sam ih odlozio i uzeo viljusku.

- Zao mi je - rekoh. - Stapici su mi problem.

- Sluzis se njim vrlo dobro.

- Imao sam dosta vremena da naucim.

Hrana je bila vrlo ukusna i to sam joj rekao. Svako jelo je bilo novo otkrice i nije bilo nalik nicem sto sam pre probao. Negde pri kraju napokon sam popustio.

- Da li V znaci 'victory'? - upitao sam.

- Mozda.

- Betoven? Cercil? Drugi svetski rat?

Samo se nasmesila.

- Shvati to kao izazov, Amer. Da li te plasim, Viktore?

- U pocetku jesi.

- To je zbog mog lica, zar ne?

- To je uopstena fobija od istocnjaka. Pretpostavljam da sam rasist. Ali ne zato sto to zelim da budem.

U tami polako je klimnula. Bili smo ponovo na tremu, ali sunce je vec davno zaslo. Ne secam se o cemu smo sve pricali tih nekoliko sati. U svakom slucaju, vreme nam je prolazilo.

- I ja imam isti problem - rece ona.

- Strah od istocnjaka? - Mislio sam da se sali.

- Od Kambodzanaca. - Pustila me je da malo razmislim o tome, a onda je nastavila. - Kada je pao Sajgon, pobegla sam u Kambodzu. Trebalo mi je dve godine, s pauzma, a onda su me Crveni Kmeri strpali u radni logor. Imam srece sto sam uopste ziva.

- Mislio sam da se to sad zove Kampucija.

Pljunula je. Mislim da toga cak nije bila svesna.

- To je Narodna republika sifilistickih pasa. Severnokorejci su lose postupali s tobom, zar ne, Viktore?

- Tacno.

- Korejci su lizaci gnoja . - Verovatno sam izgledao iznenadjen, jer se nasmejala.

- Vi Amerikanci se osecate toliko krivim zbog rasizma. Kao da ste ga samo vi izmisllili, i kao da ga niko drugi - osim, mozda, Juznoafrikanaca i nacista - nije tako ogavno praktikovao kao vi. Ne umete da razlikujete jedno zuto lice od drugog, pa mislite da su zuti homogena celina. Istocnjaci su zapravo medju najrasistickijim narodima na zemlji. Vijetnamci mrze Kambodzance vec hiljadu godina. Kinezi mrze Japance. Korejci mrze sve. A svi mrze "ciste Kineze". Kinezi su Jevreji istoka.

- To sam cuo.

Klimnula je, udubljena u vlastite misli.

- A ja mrzim sve Kambodzance - napokon je rekla. - Poput tebe, ni ja to ne zelim. Vecina ljudi koji su patili u logorima, bili su Kambodzanci. Trebalo bi da mrzim genocidne vodje, gadove kao Pol Pot - pogledala me je. - Ali ponekad nemamo bas izbora u takvim stvarima, zar ne, Amer?

Sledeceg dana posetio sam je oko podne. Bilo je zahladilo, ali je u njenom tamnom skrovistu bilo toplo. Nije promenila majicu.

Rekla mi je nekoliko stvari o kompjuterima. Kada me je pustila da pokusam nesto na tastaturi, brzo sam se izgubio. Odlucili smo da ne moram planirati karijeru kao kompjuterski programer.

Jedna od stvari koju mi je pokazala bio je telefonski modem pomocu koga je mogla da stupi u vezu s drugim kompjuterima u celom svetu. Povezala se s nekim na Stanfordu, koga nikad nije srela i koga je poznavala samo kao "Razvrstac Mehurova". Otkucavali su jedno drugom poruke.

Na kraju je Razvrstavac Mehurova napisao 'zdravo-p'. Liza je otkucala I.

- Sta znaci I? - upitao sam.

- Istina. Znaci da, ali to bi bilo preobicno za hakere.

- Rekla si mi sta je bajt. A sta znaci zdravo-p?

Pogledala me je ozbiljno.

- To je pitanje. Dodaj p nekoj reci i imas pitanje. Zdravo-p znaci da me Razvrstavac Mehurova pitao da li zelim kraj. Prekinuti razgovor.

Razmislio sam o tome.

- I kako prevodis 'oskuliraj gluteus-p'?

- Hoces li da me poljubis u dupe? Ali seti se, to je bilo za Osborna.

Ponovo sam pogledao njenu majicu, pa oci koje su bilo potpuno ozbiljne i smirene. Cekala je ruku savijenih u krilu.

Medjuodnos-p.

- Da - rekoh. - Voleo bih.

A ona je stavila naocare na sto i skinula majicu preko glave.

Vodili smo ljubav na Klagovom velikom vodenom krevetu.

Bio sam dosta napet oko izvodjenja - proslo je toliko vremena. Nakon toga sam bio tako osvojen njenim dodirom, mirisom i ukusom da sam malo poludeo. Njoj to nije smetalo.

Napokon smo zavrsili, okupani znojem. Otkotrljala se, ustala i otisla do prozora. Otvorila ga je i zapahnuo me je vazduh. Onda je stavila jedno koleno na krevet, nagnula se preko mene i uzela kutiju cigareta sa stolica. Zapalila je jednu.

- Nadam se da nisi alergican na dim - rece.

- Nisam. Moj otac je pusio. Ali nisam zno da ti pusis.

- Samo posle - rece on, brzo se osmehnuvsi. Duboko je uvukla dim. - Mislim da su u Sajgonu svi pusili.

Ispruzila se poledjuske kraj mene i lezali smo, potpuno mokri, drzeci se za ruke. Rasirila je noge i golim je stopalom dotakla moje. Gledao sam kako joj se od desne ruke dize dim.

- Nije mi bilo toplo vec trideset godina - rekoh. - Bilo mi je vruce, ali mi nikad nije bilo toplo. Sada mi je toplo.

- Pricaj mi o tome - rece ona.

Pricao sam joj koliko sam mogao, pitajuci se da li ce ovaj put to nesto vredeti. Nakon trideset godina moja prica vise ne zvuci tako strasno. Kroz to vreme toliko smo toga videli. U zatvorima ovog trenutka sede ljudi, u isto tako losim uslovima kao sto sam i ja. Sredstva ugnjetavanja su jos manje-vise ista. Nista mi se fizicki nije dogodilo da bi mogao to da navedem kao razlog mog tridesetogdodisnjeg bekstva.

- Bio sam gadno ranjen - rekoh joj. - Imao sam napuklu lobanju. Jos ... imam problema zbog toga. U Koreji ume da bude vrlo hladno, nikad mi nije bilo dovoljno toplo. Ali u pitanju je bila druga stvar. Danas to zovu pranjem mozga.

Nismo znali sta je to. Nismo mogli da razumemo da to nastavljaju cak i kad im covek kaze sve sto zna. Drzali su nas budnim. Zbunjivali nas. Neki su momci potpisali priznanja, svasta su izmislili, ali ni to im nije bilo dovoljno. Stalno su to nastavljali.

Nikad nisam uspeo to da shvatim. Pretpostavljam da nisam mogao da razumem da postoji nesto tako zlo. Ali kada su nas slali natrag, neki zatvorenici nisu hteli da idu ... stvarno nisu zeleli da idu, stvarno su verovali ...

Tu sam morao da stanem. Liza je sela, tiho se pomakla prema kraju kreveta i pocela da mi masira stopala.

- Iskusili smo ono sto su posle doziveli momci u Vijetnamu. Samo, za nas je to bilo obrnuto. Vojnici-povratnici bili su heroji, a zarobljenici su bili ...

- Nisi se slomio - rekla je. Bilo je to pitanje.

- Ne, nisam.

- Bilo bi to jos gore.

Pogledao sam je. Pritisnula je moje stopalo na svoj ravni trbuh, drzeci mi petu dok je drugom rukom masirala prste.

- Zemlja je bila sokirana - rekoh. - Nisu razumeli sta je to pranje mozga. Pokusavao sam ljudima ispricati kako to izgleda. Mislim da su me cudno gledali. Nakon nekog vremena prestao sam da pricam o tome. A nisam imao nista drugo za pricu. Pre par godina, vojska je promenila politiku. Sada ne ocekuju od coveka da izdrzi psiholosko kondicioniranje. Zna se da mozes da kazes ili potpises bilo sta.

Samo me pogledala, i dalje masirajuci moje stopalo i lagano je klimnula. Napokon je progovorila.

- U Kambodzi je bilo vruce. - rekla je. - Stalno sam govorila da cu kad dodjem u SAD ziveti u Mejnu ili nekom slicnom kraju, gde pada sneg. I otisla sam u Kembridz, ali sam otkrila da mi se sneg ne svidja.

Pricala mi je o tome. Poslednje sto sam cuo bilo je da je tamo umrlo milion ljudi. Celoj je zemlji izbijala pena na usta i grizla je sve sto se micalo. Slicno onim morskim psima o kojima ste citali koji se okrenu i zderu sami sebe kada ima je trbuh rasporen.

Pricala mi je kako su ih naterali da grade piramide od odsecenih glava. Dvadeset njih radilo je ceo dan po jakom suncu, i podigli su uvis tri metra pre nego sto se srusila. Da je bilo ko od njih prestao da radi, i njegova bi se glava pridruzila gomili.

- Nije mi to nista znacilo. Bio je to samo jos jedan posao. Vec sam bila prilicno luda. Nisam se pocela izvlaciti iz ludila dok nisam presla granicu Tajlanda.

Cudo je da je uopste prezivela. Prosla je kroz vise strave nego sto ja mogu zamisliti. I izisla je iz toga u sasvim dobrom stanju. Osecao sam se malenim. Kada sam ja bio njenih godina vec sam uveliko poceo da gradim zatvor u kome otad zivim. To sam joj i rekao.

- Deo toga je pripremanje - rece ona kisela lica. - Sta ocekujes od zivota, kakav ti je zivot do tada bio. I sam si to rekao. Koreja je za tebe bila nesto novo. Ne kazem da sam bila spremna za Kamodzu, ali moj dotadasnji zivot se ne bi mogao nazvati zasticeni. Nadam se da nisi mislio da sam zaradjivala za zivot na ulicama prodajuci jabuke.

I dalje je trljala moje stopalo, zureci u prizore koje nisam mogao da vidim.

- Koliko ti je godina bilo kad ti je majka poginula?

- Ubijena je za vreme ofanzive Tet, 1968. Bilo mi je deset godina.

- Jesu li je Vijetkongovci ubili?

- Ko to zna? Puno je metala letelo, mnogo se granata bacalo.

Uzdahnula je, pustila moje stopalo. sedeci poput mrsavog Bude bez odece.

- Spreman za ponovo, Amer?

- Mislim da ne mogu, Liza. Ja sam star covek.

Pomakla se preko mene i spustila se bradom tik ispod moje prsne kosti, smestivsi svoje grudi na najbolje moguce mesto.

- Videcemo - rekla je i kikocuci se. - Postoji jedan altenativni polni cin koji sasvim dobro izvodim i prilicno sam sigurna da bi te to podmladilo. Ali to ne mogu radiiti vec godinu dana zbog ovog razloga. - Kucnula je po protezi. - Bilo bi to kao da ga stavljas pod cirkular. Zato sada izvodim ovo. To zovem 'razgledanje silikonske doline'. Pocela je da pomera telo gore-dole, svega nekoliko santimetara. Nevino je trepnula nekoliko puta i onda se nasmesila.

- Napokon mogu da te vidim - rece. - Strasno sam kratkovida.

Pustio sam je da to radi neko vreme, a onda sam digao glavu.

- Rekla si silokonska?

- A ha. Nisi valjda mislio da su prave?

Priznao sam da jesam.

- Mislim da ni sa cim sto sam kupila nisam toliko srecna. Cak ni sa kolima.

- Zasto si to ucinila?

- Smeta li ti?

Nije mi smetalo i tako sam joj rekao. Ali nisam mogao sakriti znatizelju.

- Bila je to dobra stvar. U Sajgonu sam uvek bila ljuta sto se nisam dobro razvila. Mogla sam dobro da zivim kao prostitutka, ali sam bila previsoka, premrsava i preruzna. Zato sam u Kambodzi imala srece. Neko vreme sam uspela da se pretvaram da sam decak. Da toga nije bilo, bila bi silovana vise puta nego sto sam bila. A u Tajlandu sam znala da cu doci na zapad na bilo koji nacin i da cu, kad stignem, nabaviti najbolji auto koji postoji, jesti sta budem htela i kad budem htela i nabaviti najbolje sise koje se mogu kupiti. Ne mozes zamisliti kako zapad izgleda iz logora. Mesto gde mozes da kupis sise!

Pogledala je na njih, a zatim mene.

- Izgleda je da je to bila dobra investicija - rece.

- Da, sasvim su u redu - morao sam da se slozim.

Slozili smo se da ce noci provoditi kod mene. Bilo je stvari koje je morala obavljati kod Klaga, jer se radilo o opremi koju je trebalo fizicki opsluzivati, ali mnogo je stvari mogla raditi i pomocu daljinskog terminala i hrpom softvera. I tako smo izabrali jedan od Klagovih najboljih kompjutera i otprilike tuce perifernih jedinica i instalirali sve na stolicu za kafu u mojoj spavacoj sobi.

Mislim da smo oboje znali da to nije bas neka zastita, ako se ljudi koji su smaknuli Klaga odluce da uklone i nju. Ali znam da sam se osecao bolje, a i ona se tako osecala.

Drugog dana njenog boravka kod mene pred kucom se zaustavio kamion za dostavu i dva su topa pocela da istovaruju vodeni krevet kraljevske velicine. Kada je videla moje lice, samo se nasmejala.

- Cuj, valjda ne koristis Klagov kompjuter za ...

- Smiri se, Amer. Sta mislis, kako sam dosla do ferarija?

- Zanima me to.

- Ako stvarno dobro pises softver, mozes mnogo da zaradis. Imam sopstvenu kompaniju. Ali svaki haker kupi trikove. Ja sam iskoristila nekoliko Klagovih.

- Ali vise to ne radis?

Slegnula je ramenima. - Jednom lopov, uvek lopov, Viktore. Rekla sam ti da nisam mogla sastavljati kraj s krajem prodajuci svoje telo.

Lizi nije trebalo mnogo sna.

Ustajali smo u sedam, a ja sam svakog jutra pripravljao dorucak. Onda bismo proveli sat-dva u vrtu. Ona je odlazila do Klagove kuce, a ja bih joj donosio sendvic u podne, i svratio jos nekoliko puta u toku dana. To sam radio da umirim samog sebe; nisam ostajao duze od minuta. Ponekad bih poslepodne odlazio u kupovinu ili radio nesto po kuci, a u sedam uvece neko od nas dvoje spremio bi veceru. Menjali smo se. Ucio sam je 'americkoj kuhinji', a ona je mene ucila svemu pomalo. Zalila se na nedostatak vaznih sastojaka u americkim radnjama. Ne pasa, naravno, ali je tvrdila da zna izvrsno da sprema majmune, zmije i pacove. Nikad nisam otkrio koliko me zafrkava, a nisam je to ni pitao.

Posle vecere ostali bi u mojoj kuci. Razgovarali bismo, vodili ljubav, kupali se.

Svidela joj se moja kada. To je zapravo jedina stvar koju sam promenio u kuci, moj jedini luksuz. Stavio sam je 1975 i morao sam zbog toga da prosirim kupatilo, ali nikad nisam pozalio. Namakali bi se dvadeset minuta ili jedan sat, otvarajuci i zatvarajuci tuseve i uredjaj za mehurice, prali jedno drugo, smejuljeci se poput klinaca. Jednom smo uzeli penu za kupanje i napravili metarsku planinu od menjurica, a zatim smo je srusili, prskajuci vodu posvuda. Najcesce nocu ona bi me pustala da joj perem dugu crnu kosu.

Nije imala nezgodnih navika, bar ne onih koje bi se sukobljavale sa mojima. Bila je uredna i cista, menjala je odecu dvaput dnevno, a ponekad bi samo ostavila prljavu casu u sudoperu. U kupatilu nikad nije ostavljala nered. Dve case vina su bile njena granica.

Osecao sam se poput Lazara.

U sledece dve nedelje Osborn je naisao tri puta. Liza ga je cekala u Klagovoj kuci i predala mu ono sto je pronasla. Spisak je bio sve duzi.

- Klag je jednom imao na racunu u Njujorskoj banci devet triliona dolara - rekla mi je posle jedne Osbornove posete. - Mislim da je to uradio samo da vidi moze li to stvarno da uradi. Ostavio je novac da lezi jedan dan, pokupio kamate i prebacio ih na banku na Bahamima, a zatim ponistio glavnicu koja ionako nije postojala.

Zauzvrat, Osborn ju je obavestavao sta je novo u istazi ubistva - nije bilo novog - i o statusu Klagove imovine koji je bio haotican. Razne ustanove slale su ljude da pogledaju mesto. Dosli su neki ljudi iz FBI-a i hteli da preuzmu istragu. Kad bi govorila o kompjuterima, Liza je imala moc da zamagli umove muskaraca. To je radila tako da prvo objasni tacno ono sto radi takvim nerazumljivim pojmovima da je niko nije razumeo. Ponekad bi to bilo dovoljno. Ako nije, ako bi poceli da budu grubi, jednostavno bi se sklonila sa kontrolne stolice. i pustila ih da pokusaju da upravljaju Klagovim cudnim uredjajem. Pustila ih je da zgranuti gledaju kako ni iz cega iskacu zmajevi jedu sve podatke na disku i zatim napisu na ekranu: 'Ti glupo tele!'

- Varam ih - priznala mi je. - Dajem im stvari za koje znam da ce upasti u njih, jer sam i sama vec upala. Izgubila sam oko 40 posto podataka koje je Klag posedovao. Ali drugi su izgubili 100 posto. Trebalo je da vidis njihova lica kad im je Klag ubaci logicku bombu u posao. Jedan je frajer bacio stampac vredan tri hiljade dolara u drugi kraj sobe i onda pokusao da me podmiti da cutim o tome.

Kad je neka federalna ustanova poslala strucnjaka sa Stanforda, koji je izgledao savrseno zadovoljan sto ce unistiti sve sto moze, cvrsto verujuci da ce pre ili posle morati da otkrije u cemu je stvar. Liza mu je pokazala kako je Klag usao u kompjuter poreznog ureda u Vasingtonu, ali je zaboravila da napomene kako je Klag izasao. Tip se upetljao u neki strazarski program. Izgleda da je za vreme borbe izbrisao sve beleske o poreznim prijavama od slova 'S' do 'W'. Liza ga je pustila da razmislja o tome nekih pola sata.

- Mislila sam da je dobio srcani udar - rekla mi je. - Sva mu je krv nestala iz lica i nije mogao da govori. Onda sam mu pokazala gde sam - svojim uobicajenim predvidjanjem - organizovala da ti podaci budu zabelezeni, rekla mu kako da ih vrati gde su i bili, i kako da umiri strazara. Nestao je iz kuce na mlazni pogon. Uskoro ce mu biti jasno da se ne moze unistiti toliko podataka, osim dinamitom, zbog podrske i zbog ogranicenja koliko stvari moze proteci u zadanom vremenu. Ali mislim da se nece vratiti.

- Meni to izgleda kao zabavna video igre - rekoh.

- Na neki nacin i jeste. Ali vise je nalik 'Zmajevima i tamnicama'. To je beskrajna serija zatvorenih prostorija u kojima se nalaze opasnosti. Ne usudjujes se da napredujes korakom. Napredujes stotinom koraka u jednom trenutku. Pitanja nalikuju ovom: 'No, ovo nije pitanje, ali ako bi mi i palo na um da pitam to pitanje - a to necu uciniti - i koje se tice onoga sto bi se dogodilo kad bih pogledao kroz ova vrata - a ja ih ne diram, ja cak nisam ni u susednoj sobi - sta pretpostavljas da bi ucinio?' A program razmislja nad time, odlucuje da li si ispunio uslove da dobijes veliku tortu sa slagom u lice, i onda ti je baci ili ti dopusta da se pomaknes sa tacke A na tacku A-1. Onda ti kazes: 'Pa, mozda i gledam kroz ta vrata'. A ponekad, program kaze: 'Pogledao si, pogledao si, ti prljavi lopove'. I onda pocne vatromet.

Koliko god to glupo zvucalo, to je otprilike najbolje objasnjenje koje mi je dala o onome sta je radila.

- Da li si mi rekla sve, Lizo? - pitao sam.

- Pa ne bas sve. Nisam spomenula cetiri centa.

Cetiri centa? Oh, moj boze.

- Lizo, ja to nisam zeleo, nisam to trazio, hteo bih da nikad nije ...

- Smiri se, Amer. Sve ce biti u redu.

- I to je imao zabelezeno, zar ne?

- To radim veci deo vremena. Dekodiram njegove beleske.

- Koliko dugo vec to znas?

- O sedamsto hiljada dolara? Bilo je to na prvom disku koji sam odgonetnula.

- Zeleo bih da vratim taj novac.

Razmislila je o tome i onda odmahnula glavom.

- Viktore, bilo bi opasnije resiti ga se, nego zadrzati. Ionako je to izmisljen novac. Ali sada ima svoju istoriju. Porezni biro misli da zna odakle je stigao. Na njega su placeni porezi. Drzava Delave uverena je da ga je isplatila zakonski ovlascena korporacija. Advokatskoj kancelariji iz Ilinoisa je placen postupak oko isplate. Tvoja banka je placala kamate na njega. Ne kazem da ne bi bilo nemoguce vratiti se i izbrisati sve to, ali ne bih zelela da pokusam. Ja sam dobra, ali nemam Klagov osecaj.

- Kako je mogao da uradi sve to? Kazes da je to izmisljen novac. Mislio sam da novac ne funkcionise na taj nacin. Jednostavno ga je stvorio od vazduha?

- Takav je novac, Amer, - rece ona, a oci su joj svetlucale. Nocu je radila uz svecu, tako da mi ne smeta. To je bilo ono sto me je uvalilo u nevolju. Kucala je naslepo, a sveca joj je trebala samo da nadje softver.

I tako bih zaspao svake noci, gledajuci njeno vitko telo obasjano svetloscu svece. To me stalno podsecalo na puter koji se topi na klipu pecenog kukuruza. Zlatno svetlo na zlatnoj kozi.

Govorila je da je ruzna. Mrsava. Istina, bila je vitka. Mogao sam joj videti rebra dok je sedela savrseno ravnih ledja, uvucenog stomaka, uzdignute brade. Radila je gola, sedeci u lotos polozaju. Dugo se ne bi micala, ruku spustenih u krilu, a onda bi zauzela stav kao da ce udariti po tasterima. No, dodir joj je bio lak, gotovo necujan. Licilo je to vise na jogu nego na programiranje. Rekla je da za svoj najbolji uspeh ulazi u meditativno stanje.

Ocekivao sam koscatu uglatost, same ostre laktove i kolena. Ali nije bila takva. Potcenio sam njenu tezinu za pet kilograma, ali mi jos nije bilo jasno gde ih je smestila. Bila je meka i zaobljena, i jaka ispod toga.

Niko joj ne bi lice nazvao prekrasnim. Svega bi nekoliko ljudi reklo da je lepa. Bilo je to zbog proteza, cini mi se. One bi privukle pogled i zadrzale paznju tim ruznim neredom.

Ali, imala je predivnu kozu. Imala je oziljke. Ne toliko mnogo, koliko sam ocekivao. Verovatno su se brzo zaceljivali, i to dobro.

Mislio sam da je prekrasna.

Upravo sam zavrsio svoja nocna pregledavanja, kada mi pogled privuce sveca. Pogledao sam je i pokusao da odvratim pogled.

Svece ponekad tako deluju. Ne znam zasto. Na mirnom vazduhu, okomitog plamena, pocnu da trepte. Plamen poskoci zatim cucne, gore-dole, gore-dole, svetliji i svetliji, u pravilnom ritmu, dva ili tri drhtaja u sekundi ...

... i pokusao sam da je pozovem, hteo sam da sveca prestane da titra, ali vec nisam mogao da govorim ...

... mogao sam tesko da disem, i jos sam jednom pokusao, kolikogod sam mogao, da vrisnem, reci joj da ne brine i osetio sam mucninu kako raste ...

Okusio sam krv. Pokusao sam da udahnem i nisam osetio ni traga izbljuvku, pisaci ili izmetu. Nada mnom su bila upaljena svetla.

Liza je bila nagnuta nada mene, na rukama i nogama, lice joj je bilo blizu. Na celo mi je kapnula suza. Lezao sam ne ledjima, na sagu.

- Viktore, cujes li me?

Klimnuo sam. U ustima mi je bila kasika. Ispljunuo sam je.

- Sta se dogodilo? Hoce li ti bilo dobro?

Ponovo sam klimnuo i borio se da progovorim.

- Samo lezi. Kola hitne pomoci stizu.

- Ne. Ne treba mi.

- Stizu. Samo polako i ...

- Pomozi mi da ustanem.

- Jos ne. Jos ne mozes.

Imala je pravo. Pokusao sam da sednem i odmah pao. Neko vreme sam duboko disao. Onda je zazvonilo zvono na vratima.

Ustala je i krenula prema vratima. Uspeo sam je samo uhvatiti oko clanka. Ponovo se nagnula nad mene sirom otvorenih ociju.

- Sta je? Nesto nije u redu?

- Obuci nesto - rekoh joj. Iznenadjeno me pogledala.

- Oh, imas pravo.

Resila se hitne pomoci. Liza se dosta smirila posto je skuvala kafu i kad smo seli za kuhinjski sto. Bio je jedan sat, a ja sam se jos osecao mucno. Ipak, nije bilo tako strasno.

Otisao sam do kupatila i uzeo bocicu dilantina koju sam sakrio kad se ona uselila. Pustio sam da me vidi kako uzimam jednu tabletu.

- Zaboravio sam to da uradim danas - rekoh.

- Zato sto si ih sakrio. To je bilo glupo.

- Znam. - Verovatno je postojalo nesto drugo sto sam mogao da kazem. Nije mi bas bilo drago da vidim kako je uvredjena. Bila je uvredjena zato sto se nisam branio od njenog napada, sto mi je bilo malo pretesko nakon onog ozbiljnog napada.

- Mozes se odseliti, ako zelis - rekoh. Bas sam bio neke volje.

Bila je i ona. Nagnula se preko stola i prodrmala mi ramena. Besno me pogledala.

- Vise ne zelim slusati takvo sranje - rekla je, a ja sam klimnuo i poceo da placem.

Pustila me je. Mislim da je to bilo najbolje. Mogla mi je prici kao bebi, ali to vec sam dobro radim.

- Koliko to vec dugo traje? - napokon je pitala. - Zato si ziveo u svojoj kuci trideset godina?

Slegnuo sam ramenima. - Verovatno je i to uzrok. Kada sam se vratio, isao sam na operaciju, ali su se stvari samo pogorsale.

- U redu. Besna sam na tebe, jer mi nisi nista rekao o tome, pa nisam znala sta da ucinim. Zelim da ostanem, ali moras mi reci kako da ubuduce postupim. Onda se vise necu ljutiti.

Na tom sam mestu mogao zeznuti celu stvar. Cudim se da nisam. Kroz godine razvio sam vrlo dobre metode za tako nesto. Ali izvukao sam se kad sam video njeno lice. Stvarno je htela da ostane. Nisam znao zasto, ali to mi je bilo dovoljno.

- Kasika je bila greska - rekoh. - Ako ima vremena i ako to mozes da uradis, a da ne riskiras prste, mozes da mi strpas komad krpe. Komad carsava ili neceg slicnog. Ali nista tvrdo. - Prstom sam opipao po ustima. - Mislim da sam slomio zub.

- Tako ti i treba - rece ona. Pogledao sam je, nasmesio se i oboje smo poceli da se smejemo. Dosla je oko stola i poljubila me, a onda mi sela na kolena.

- Najveca opasnost je ugusenje. U pocetku napada svi misici se ukrute. To ne traje dugo. A onda se nasumice pocnu opustati i stezati. To je vrlo jako.

- Znam. Videla sam to i pokusala te drzati.

- Nemoj to da radis. Polozi me postrance. Budi iza mene i cuvaj se lamatajucih ruku. Ako mozes, stavi mi jastuk ispod glave. Drzi me podalje od predmeta kojima bih se mogao ozlediti. - Pogledao sam je ravno u oci. - Ovo ti naglasavam. Samo pokusaj sve ove stvari da ucinis. Ako postanem prenasilan, bolje je da stanes na stranu. Bolje za nas oboje. Ako te onesvestim, neces mi moci pomoci pocnem li se gusiti izbljuvkom.

I dalje sam je gledao u oci. Zacelo mi je citala misli, jer se lagano nasmesila.

- Zao mi je, Amer. Nisam siznula. Mislim, kapiras, to je cu fil ludo, kapiras, fura me do maksimuma, mogao si se ...

- ... ugusiti onom kasikom, znam. U redu, znam da sam bio glup. I to je otprilike to. Mogao sam se ugristi za jezik ili obraz. Ne brini o tome. Ima jos jedna stvar.

Cekala je, a ja sam se pitao koliko da joj kazem. Ne bi mogla bas puno uciniti. Ali ako umrem kraj nje, ne bih zeleo da se oseca kao da je to njena greska.

- Ponekad moram da idem u bolnicu. Ponekad jedan napad sledi drugom. Ako to potraje, necu moci disati i mozak ce mi odumreti zbog nedostatka vazduha.

- Za to treba samo pet minuta - rekla je uznemireno.

- Znam. To ce biti problem samo ako pocnam cesto da dobijam napade, zato bolje da isplaniramo stvari ako se to dogodi. Ako me ne pusti prvi napad i drugi odmah pocne, ili ako ne mozes da otkrijes da disem tri ili cetiri minuta, bolje pozovi hitnu pomoc.

- Tri ili cetiri minuta? Bi ces mrtav pre nego sto stignu.

- Ili to, ili zivot u bolnici. Ne svidjaju mi se bolnice.

Sledeceg jutra povela me svojim ferarijem. Bio sam nervozan zbog toga, pitajuci se da li ce uciniti nesto ludo. No bila je cak i prespora. Ljudi iza nje su trubili. Video sam da dugo nije vozila po preteranoj paznji koju je morala da posveti svakom pokretu.

- Nije ferari za mene, bojim se - priznala je u jednom trenutku. - Nikad ne vozim brze od osamdeset.

Otisli smo do jednog dekoratera na Beverli Hilsu, gde je kupila vrlo skupu niskovatnu duguljastu svetiljku.

Te noci mi je bilo tesko da zaspim. Pretpostavljam da sam se bojao novog napada, iako ga Lizina nova svetiljka ne bi mogla izazvati.

Smesno je sa tim napadima. Kad sam poceo da ih dobijam, svi su ih zvali naletima. I tada su polako to postali napadi, sve dok nalet nije postao ruzna rec.

Mislim da je znak starenja kad ti se jezik pocne menjati.

Pojavile su se hrpe novih reci. Veliki broj je bio za stvari koje cak nisu ni postojale kada sam ja odrastao. Kao softver. Za to sam uvek video pred sobom mlitavi kljuc.

- Sta te je privuklo kompjuterima, Lizo? - pitao sam je.

Nije se pomakla. Kada je sedela pred kompjuterom, koncentracija joj je bila strahovita. Okrenuo sam se na ledja i pokusao da zaspim.

- To je moc, Amer. - Otvorio sam oci. Okrenula se licem prema meni.

- Jesi li sve to pokupila kada si dosla u Ameriku?

- Prosla sam pre pocetnicki kurs. Nisam ti pricala o svom Kapetanu, zar ne?

- Mislim da nisi.

- Bio je cudan, to mi je bilo jasno. Imala sam oko cetrnaest godina. On je bio Amerikanac i zainteresovao se za mene. Nasao mi je lep stan u Sajgonu. I poslao me u skolu.

Proucavala me je ocekujuci reakciju. Nije ju docekala.

- Zacelo je bio pedofil i imao homoseksualne sklonosti, jer sam izgledala kao mrsavi deckic.

Ponovo je cekala. Ovaj put se nasmesila.

- Bio je dobar prema meni. NaucIla sam dobro da citam. A od toga, dalje, sve je moguce.

- Nisam te pitao za tvog Kapetana. Pitao sam te zasto su te privukli kompjuteri.

- Tacno. To si pitao.

- Je li nacin zaradjivanja za zivot?

- Tako je pocelo. To je buducnost, Viktore.

- To sam vec puno puta procitao.

- To je istina. To je vec ovde. To je moc, ako znas kako da je koristis. Video si sta je Klag mogao. Mozes time da stvoris novac. Ne mislim da zaradis, mislim stvoris, kao da imas stamparsku presu. Secas li se da je Osborn spomenuo da Klagova kuca ne postoji? Jesi li razmislio o tome sta to znaci?

- Da ju je izbrisao iz banke podataka.

- To je bio prvi korak. Ali ta parcela postoji u oblasnim zemljisnim knjigama, ne mislis li tako? Mislim, u ovoj zemlji papir nije potpuno odbacen.

- Znaci, tamo imaju zabelezeno u knjizi.

- Ne. Stranica je istrgnuta iz knjige.

- Ne shvatam. Klag nikad nije izlazio iz kuce.

- Najstariji nacin na svetu, prijatelju. Klag je pregledao dokumenta losandjeleske policije dok nije nasao momka, po imenu Sami. Posao mu je cek na hiljadu dolara zajedno s pismom u kojem je pisolo da moze da zaradi dvostruko ako ode u Gradski katastar i nesto ucini. Sami nije zagrizao udicu, kao ni MekGi, ni Moli Unger. Ali je mali Bili Feps zagrizao i dobio je cek, bas kao sto je stajalo u pismu, a on i Klag su razvili divan poslovni odnos tokom mnogo godina. Sad mali Bili vozi novi kadilak i nema blage veze ko je Klag bio ili gde je ziveo. Klagu nije bilo vazno koliko je trosio. Izvlacio je novac iz sesira.

Malo sam razmisio o tome. Pretpostavljam da je istina da s dovoljno novca mozete uciniti gotovo sve, a Klag je posedovao sav novac sveta.

- Jesi li rekla Osbornu o malom Biliju?

- Izbrisala sam taj disk, bas kao sto sam izbrisala i tvojih sedamstotina hiljada. Nikad ne znas kad ce ti zatrebati neko poput malog Bilija.

- Zar se ne bojis da ces upasti u neprilike zbog toga?

- Zivot je rizik, Viktore. Najbolje stvari ostavljam za sebe. Ne zato sto zelim da ih upotrebim, nego zato sto bih se osecala kao budala kad bi mi gadno zatrebale, a ja ne bih imala.

Nakosila je glavu i stisnula oci, tako da su skoro nestale.

- Reci mi nesto, Amer. Klag te je izabrao od svih suseda, zato jer si trideset godina bio dobri "izvidjac". Kako te pogadja ovo sto radim?

- Veselo si amoralna, tip koji prezivljava, a u osnovi si postena. I zalim svakog ko ti stane na put.

Nacerila se, proteglila i ustala.

- Veselo amoralna. To mi se svidja. - Sela je kraj mene, napravivsi veliko udubljenje u krevetu. - Hoces li ponovo da budes amoralan?

- Jos samo malo - pocela je da mi masira grudi. - Znaci, prihvatila si se kompjutera, jer su oni talas buducnosti. Ne brines li nekad zbog njih ... ne znam, verovatno to zvuci konzervativno ... mislis li da ce oni nadvladati?

- Svi to misle dok ih ne pocnu da upotrebljavaju - rece ona. - Moras shvatiti koliko su glupi. Bez programa nista ne vrede. A ono sto verujem je da ce nadvladati ljudi koji gospodare kompjuterima. To su vec i ucinili. Zato ih i proucavam.

- Mislim da nisam to hteo da kazem. Verovatno ne umem pravilno da se izrazim.

Namrstila se. - Klag je bio na tragu neceg. Prisluskivao je laboratorije za istrazivanje vestacke inteligencije i citao dosta o istrazivanjima u neurologiji. Mislim da je pokusao da nadje zajednicku nit.

- Izmedju ljudskog mozga i kompjutera?

- Ne bas. Mislio je na kompjutere i neurone. Stanice u mozgu - pokazala je na svoj kompjuter. - Ova stvar, ili bilo koji drugi kompjuter, udaljena je od ljudskog mozga nekoliko svetlosnih godina. Ne moze da uopstava, zakljucuje, kategorizira ili izmislja. Uz dobro programiranje, moze se nekome uciniti kao da radi neke od tih stvari, ali to je samo privid.

Postoji stara spekulacija o tome sta bi se dogodilo kada bi napokon napravili kompjuter koji bi imao toliko tranzistora koliko i ljudski mozak neurona. Da li bi posedovao samosvest. Mislim da je to glupost. Tranzistor nije neuron, a kvantilion tranzistora nije nista bolji od desetak tranzistora.

I zato je Klag - koji je izgleda mislio slicno - poceo da trazi moguce slicnosti izmedju neurona i 8-bitnog kompjutera. Zato je u kuci imao sve one kompjutere namenjene sirokoj potrosnji, sve one 'Trash-80', 'Atari'-je, i 'TI'-je, 'Sinclair'-e. On je navikao na mnogo jace instrumente. Kucne kompjutere je prozdirao za dorucak.

- I sta je otkrio?

- Izgleda nista. Jedna 8-bitna jedinica kompleksinija je od neurona, i nijedan kompjuter ne moze se uporedjivati s organskim mozgom. Ali vidis, tu reci postaju netacne. Rekla sam da je jedan 'Atari' kompleksniji od neurona, ali tesko ih je stvarno uporediti. To je kao da uporedjujes pravac s udaljenoscu ili boju s masom. Jedinice su razlicite. Postoji samo jedna slicnost.

- A to je?

- Veze. Ponavljam, i to je razlicito, ali je koncept povezanosti isti. Neuron je povezan s gomilom drugih neurona. Njih ima na milijarde i nacin na koji poruke pulsiraju kroz njih odredjuje sta smo i sta mislimo i cega se secamo. A s ovim kompjuterom mogu se povezati s milioni drugih. to je vece od ljudskog mozga, jer sadrzi vise informacija nego sto bi celo covecanstvo moglo obraditi kroz milion godina. Sistem se proteze do 'Pionira 10' iza Plutonove orbite u svaku sobu koja ima telefon. S ovim kompjuterom mozes dobiti tone podataka koji su prikupljeni, ali niko nije imao vremena da ih prouci.

To je ono sto je zanimalo Klaga. Stara ideja o 'kriticnoj masi', kompjuter koji postaje svesta, ali s novog aspekta. Mozda to nije velicina kompjutera, vec broj kompjutera. Pre ih je bilo na hiljade. Sad ih ima na milione. Stavljaju ih u automobile. U rucne satove. Ima ih nekoliko u svakom domu, od jednostavnog automata na mikrotalasnoj pecnici, do video igre ili kucnog terminala. Klag je pokusao da sazna da li se kriticna masa moze postici na taj nacin.

- I sta je mislio?

- Ne znam. Tek je poceo - pogledala me je. - Ali znas sta Amer? Mislim da si postigao kriticnu masu dok nisam gledala.

- Mislim da imas pravo. - Posegnuo sam za njom.

Liza je volela da se mazi. Ja u pocetku nisam, posto sam pedeset godina prespavao sam. Ali vrlo brzo mi se to dopalo.

To smo upravo i radili kada smo se ponovo vratili temi o kojoj smo pre razgovarali. Lezali smo zagrljeni i razgovarali o svemu i svacemu. Jos niko nije spomenuo ljubav, ali sam znao da je volim. Nisam znao sta da uradim u vezi s tim, ali vec cu se neceg setiti.

- Kriticna masa - rekoh. Nosom mi je trljala vrat i zevnula.

- Sta s njom?

- Kakva bi bila? Mislim da bi to bila i te kako golema inteligencija. Tako brza, tako sveznajuca. Bozija.

- Mozda.

- Ne bi li ... upravljala nasim zivotima? Verovatno postavljam ista pitanja kao i na pocetku? Da li bi nadvladala?

Dugo je o tome razmisljala.

- Pitam se nad cime bi imala nadvladati. Mislim, da li bi uopste marila za to? Kako bismo mogli otkriti koji bi bili njeni stavovi? Da li bi zelela da je obozavamo, na primer. Sumnjam. Da li bi zelela da 'racionalizuje celokupno ljudsko ponasanje, da ukloni sva osecanja', kako su sigurno govorili kompjuteri u naucno-fantasitcnim filmovima iz pedeseth godina nekoj uplasenoj lepotici.

Mozes koristiti rec kao sto je svest, ali sta to znaci? I ameba je sigurno svesna. Verovatno i biljke. Mozda neki nivo svesti postoji i u neuronu. Mozda cak i u cipu integrisanog kola. Ne znam ni sta je nasa vlastita svest. Nikad nismo uspeli da je osvetlimo ili seciramo, otkrijemo odakle dolazi ili kuda odlazi kad umremo. Pripisivati ljudske vrednosti toj hipotetskoj kompjuterskoj svesti, bilo bi prilicno glupo. Ali ne vidim kako bi uopste mogla interaktivno delovati sa ljudskom svescu. Mozda nas cak ne bi ni zapazila, kao sto ni mi ne primecujemo celije u nasem telu, ili neutrine sto prolaze kroz nas, ili vibracije atoma u vzduhu oko nas.

Morala je da mi objasni sta je to neutrin. Nesto sto sam joj uvek mogao da omogucim je bila neobrazovana publika. Posle toga sam zaboravio na nas mitski hiperkompjuter.

- Sta je s tvojim Kapetanom? - pitao sam je mnogo kasnije.

- Hoces li stvarno da znas, Amer? - promrmljala je pospano.

- Ne bojim se da saznam.

Sela je i potrazila cigarete. S vremenom sam otkrio da ih ponekad pusi u trenucima napetosti. Rekla mi je da pusi nakon vodjenja ljubavi, ali taj prvi put bilo je i jedini put. Upaljac je zasvetlio u mraku. Cuo sam kako je izdahnula.

- Zapravo, moj Major. Kasnije je dobio cin. Zelis li da znas njegovo ime?

- Lizo, ne zelim da znam nista o tome, ako ne zelis da mi pricas. Ali ako mi ispricas, zelim da znam da li je bio uz tebe.

- Nismo se vencali, ako na to mislis. Kada je saznao da odlazi, rekao je da cemo se vencati, ali sam ga odgovorila od toga. Mozda je to bila najplemenitija stvar koju sam ucinila, a mozda i najgluplja.

Ne izgledam slucajno kao Japanka. Moju je baku 1942. silovao japanski okupacioni vojnik. Ona je bila Kineskinja, i zivela je u Hanoju. Tamo se rodila moja majka. Otisle su na jug posle Dien Bien Phua. Baka mi je umrla. Majci je bilo tesko. Biti Kinez je dosta tesko, ali biti pola Kineskinja, a pola Japanka bilo je jos gore. Otac mi je bio pola Francuz, pola Anamit. Jos jedna losa kombinacija. Nikad ga nisam upoznala. Ja sam neka vrsta istorije Vijetnama.

Kraj njene cigarete ponovo je zasvetlio.

- Lice mi je na jednog deda, stas na drugog. Sise od 'Gudjira'. Sve sto sam propustila je samo nekoliko americkih gena, ali radila sam na tome za moju decu.

Kada je padao Sajgon, pokusala sam da dodjem do americke ambasade. Nisam uspela. Ostatak znas, sve dok nisam dosla do Tajlanda i dok konacno nisam uspela da Amerikanci obrate paznju na mene, a tada sam saznala da me moj Major jos trazi. Omogucio mi je da dodjem ovde i stigla sam na vreme da ga gledam kako umire od raka. Bila sam sa njim dva meseca, celo vreme u bolnici.

- Boze, - pomislio sam nesto strasno. - To nije valjda od rata, zar ne? Mislim, prica o tvom zivotu ...

- ... je prica o silovanju Azije. Ne, Viktore. Nije to bio rat, bar ne taj. Ali on je bio jedan od onih momaka koji gledaju eksplozije atomskih bombi izbliza negde u Nevadi. Bio je previse vojnicki tip da bi se zalio na to, ali mislim da je znao sta ga je ubilo.

- Jesi li ga volela?

- Sta hoces da ti kazem? On me je izvukao iz pakla.

Cigareta je ponovo zasvetlela i onda ju je ugasila.

- Ne - rece - nisam ga volela. Znao je to. Nikad nikog nisam volela. Bio mi je vrlo drag, za mene vrlo poseban. Za njega bih ucinila gotovo sve. Bio mi je kao otac. - Osetio sam da me posmatra u tami. - Neces da me pitas koliko je imao godina?

- Pedesetak - rekoh.

- Tacno. Mogu li ja tebe nesto da pitam?

- Pretpostavljam da je na tebe red.

- Koliko si devojaka imao otkad si se vratio iz Koreje?

Podigao sam ruku i pretvarao se da brojim prste.

- Jednu - rekoh napokon.

- Koliko si ih imao pre nego sto sto si otisao iz Koreje?

- Jednu. Prekinuli smo pre nego sto sam otisao u ret.

- Koliko u Koreji?

- Devet. Sve u veselom malom kupleraju Madam Park u Pusanu.

- Znaci, vodio si ljubav s jednom belkinjom i devet Azijkinja. Kladim se da nijedna nije bila visoka kao ja.

- Korejske devojke imaju deblje obraze, ali imaju iste oci kao ti.

Ponovo me nosom protrljala po vratu, duboko udahnula i izdahnula.

- Bas smo vraski par, zar ne?

Zagrlio sam je i osetio njen vruc dah na grudima. Pitao sam se kako sam uopste mogao da zivim tako dugo bez jednostavnog cuda kao sto je ovo.

- Da. Mislim da jesmo.

Osborn je ponovo naisao otprilike posle nedelju dana. Izgledao je potisteno. Bez mnogo zanimanja je slusao stvari za koje je Liza odlucila da mu isprica. Uzeo je papire koje mu je Liza dala i obecao je da ce ih predati odeljenjima koje se bave tim stvarima. Ali nije ustao i otisao.

- Mislim da moram da vam kazem, Apfele - napokon je rekao. - Slucaj Gevin je zatvoren.

Morao sam neko vreme da razmisljam, dok se nisam setio da je pravo Klagovo ime Gevin.

- Patolog je to odavno proglasio samoubistvom. Uspeo sam da slucaj drzim otvorenim samo na temelju svojih sumnji - klimnuo je ka Lizi. - I na temelju onog sto je ona rekla o samoubilackoj poruci. Ali jednostavno nisam imao dokaza.

- Verovatno se to desilo brzo - rece Liza. - Neko ga je ulovio i sledio ga natrag; - to je moguce. Klag je vec dugo bio srecan - i uklonio ga istog dana.

- Vi ne mislite da je to bilo samoubistvo? - pitao sam Osborna.

- Ne. Ali kogod da je to ucinio, slobodan je, osim ako se nesto novo ne pojavi.

- Javicu vam ako bude neceg - rece Liza.

- Ima jos nesto - rece Osborn. - Vise vam ne mogu dati dozvolu da ovde radite. Oblasne vlasti su preuzele ovu kucu i stvari u njoj.

- Ne brinite o tome - rece Liza tiho.

Zavladala je nakratko tisina, dok se ona nagnula da uzme cigaretu iz kutije na stolicu. Zapalila je, udahnula i stala kraj mene, gledajuci Osborna svojim najtajanstvenijim pogledom. Uzdahnuo je.

- Ne bih voleo da igram sa vama poker, damo - rece. - Sta mislite pod tim 'Ne brinite o tome'?

- Kupila sam kucu pre cetiri dana. I njen sadrzaj. Ako se pojavi ista sto bi vam pomoglo da ponovo otvorite istragu o ubistvu, javicu vam.

Osborn je bio previse porazen da bio bio ljut. Neko vreme ju je mirno posmatrao.

- Voleo da bih da znam kako ste to izveli?

- Nista ilegalno. Slobodno proverite. Platila sam u gotovini. Kuca se pojavila na prodaji. Ja sam ponudila dobru cenu.

- Kako bi vam bilo ako bih odredio svoje najbolje ljude da ispitaju tu transakciju? Mozda pronadju neki cudan novac? Mozda je nesto falsifikovano. A ako pustim da FBI pogleda sve to?

Hladno ga je pogledala.

- Samo izvolite. Iskreno receno, detektive Osborn, mogla sam da ukradem ovu kucu, Grifit Park i Harbor Frivej mislim da me ne bi ulovili.

- I gde sam onda ja u ovom slucaju?

- Onde gde jeste. Sa zatvorenim slucajem i mojim obecanjem.

- Ne svidja mi se sto imate tu opremu, ako se s njom moze uciniti ono sto ste rekli da moze.

- Nisam ni ocekivala da ce vam se to dopasti. Ali to nije vase podrucje, zar ne? Oblasne vlasti su na neko vreme konfiskovale kucu. Nisu znali sta su dobili, pa su je ostavili.

- Mozda bih mogao potegnuti falsifikovanje i zapleniti vas softver. U njemu ima krivicnih dokaza.

- Mozete da pokusate - slozila se ona.

Neko su vreme zurili jedno u drugo. Liza je pobedila. Osborn je protrljao oci i klimnuo. Zatim je stao na noge i krenuo prema vratima.

Liza je ugasila cigaretu. Slusali smo ga kako odlazi niz ulicu.

- Iznenadjen sam sto se tako lako predao - rekoh. - Da li se stvarno predao? Mislis li da ce krenuti u akciju?

- Ne verujem. Zna kakvi su izgledi.

- Reci meni kakvi su.

- Kao prvo, to nije njegovo podrucje i on to zna.

- Zasto si kupila kucu?

- Trebalo bi da pitas kako.

Pazljivo sam je pogledao. Iza pokerskog izraza naslucivao se tracak zabavljanja.

- Lizo, sta si uradila?

- To se i Osborn pitao. Dobio je tacan odgovor, jer zna sta Klagove masine mogu da urade. I zna kako se mogu srediti stvari. Nije se Klagova kuca pojavila slucajno na prodaji i nije slucajno da sam ja bila jedina zainteresovana. Iskoristila sam jednog od Klagovih omiljenih vecnika.

- Podmitila si ga?

Nasmejala se i poljubila me.

- Mislim da sam napokon uspela da te sokram, Amer. To je verovatno najveca razlika izmedju mene i rodjenog Amerikanca. Ovde prosecan gradjanin ne trosi mnogo na mito. U Sajgonu svako podmicuje.

- Jesi li ga podmitila?

- Nisam ucinila nista tako prosto. Ovde covek mora da ulazi na zadnja vrata. Nekoliko potpuno legalnih priloga za kampanju pojavilo se na racunu drzavnog senatora, koji je spomenuo odredjenu situaciju nekome ko je slucajno na polozaju da legalno ucini ono sto sam zelela da se ucini. - Pogledala me je postrance. - Naravno da sam ga podmitila, Viktore. Bio bi iznenadjen kad bi znao koliko je jeftin. Da li ti smeta?

- Smeta - priznao sa. - Ne svidja mi se podmicivanje.

- Ja sam ravnodusna prema njemu. Ono postoji kao i gravitacija. To mozda nije bas lepo, ali pomaze da se obave stvari.

- Pretpostavljam da si se zastitila.

- Prilicno dobro. Nikad se ne mozes potpuno zastititi od toga zbog ljudskog faktora. Senator bi mogao da propeva ako ga stave pred veliku porotu. Ali to se nece dogoditi, jer Osborn nece dalje da sledi ovaj slucaj. To je drugi razlog sto je otisao bez borbe. On zna kako se svet okrece, zna kakvu silu sad posedujem i zna da ne moze da se bori protiv nje.

Nakon toga je zavladala duga tisina. Imao sam da razmislim o mnogo cemu, i nisam se bas najbolje osecao u vezi s vecinom stvari. U jednom je trenutku Liza posegnula za kutijom cigareta, ali se predomislila. Cekala je dok sam razmisljao.

- To je stravicna moc, zar ne - napokon sam rekao.

- Zastrasujuca - slozi se ona. - Nemoj da mislis da me to ne plasi. Nemoj misliti da nisam fantazirala o sebi kao o superzeni. Moc je strahovito iskusenje i nije ga lako odbaciti. Toliko toga bih mogla da ucinim.

- Hoces li?

- Ne govorim o kradji ili obogacivanju ...

- Nisam to ni mislio.

- To je politicka moc. Ali ne znam da upravljam njome ... znam da zvuci otrcano, ali koristila bih se njome za dobro. Videla sam toliko mnogo zla koje nastaje iz dobrih namera. Ne mislim da sam toliko mudra da ucinim nesto dobro. A sanse da zavrsim mrtva kao Klag su velike. ali nisam dovoljno mudra da se ostavim te moci. Jos sam ulicarka iz Sajgona, Amer. Dovoljno sam pametna da se njome ne koristim, osim ako to nije potrebno. Ali ne mogu je ostaviti i ne mogu je unistiti. Je li to glupo?

Za to nisam imao dobar odgovor. Ali sam imao los osecaj.

Sumnje su me mucile jos nedelju dana. Nisam dosao ni do kakvih velikih moralnih zakljucaka. Liza je znala za neka nedela i nije ih prijavila nadleznima. To mi nije toliko smetalo. Pod prstima su joj bile mogucnosti da pocini jos nedela i to mi je dosta smetalo. Ipak, nisam mislio da je planirala da ista ucini. Bila je dovoljno pametna da se koristi stvarima koje ima za odbranu - ali kod Lize ta rec je imala prosireno znacenje.

Kad se jedne veceri nije pojavila, otisao sam do Klagove kuce i nasao je zaposlenu u dnevnoj sobi. Tri metra polica bilo je cisto. Diskovi i trake bili su naslagani na stolu. Imala je veliku plasticnu kantu za smece i magnet velicine teniske loptice. Posmatrao sam kako trakom prelazi preko magneta i zatim je baca u kantu koja je bila vec gotovo puna. Podigla je pogled, zatim ponovila postupak s tucetom diskova i onda skinula naocare i obrisala oci.

- Da li se osecas bolje, Viktore? - pitala je.

- Kako to mislis? Osecam se dobro.

- Nije istina. Ni ja se nisam osecala dobro. Ne volim sto to radim, ali moram. Hoces li da mi doneses drugu kantu.

Ucinio sam to i pomogao joj da skine jos softvera s polica.

- Neces valjda sve da izbrises?

- Ne. Brisem samo beleske i ... jos nesto.

- Hoces li da mi kazes sta je to?

- Ima stvari za koje je bolje da ne znas - rekla je tmurno.

Nakraju sam ipak uspeo da je uverim da mi prica o tome za vecerom. Rekla je malo, samo je jela i odmahivala glavom. Na kraju je popustila.

- Stvar je prilicno crna - rece. - Kopkala sam po nekim osetljivim mestima poslednjih nekoliko dana. Ima mesta u koja je Klag ulazio kako je hteo, ali mene strasno plase. Prljavih mesta. Mesta gde znaju stvari za koje sam mislila da me zanimaju.

Zadrhtala je i oklevala da nastavi.

- Govoris o vojnim kompjuterima? CIA?

- Sa CIA-om pocinje. To je najlakse. Zavirila sam i u NORAD - to su tipovi koji ce voditi iduci rat. Zadrhtim kad vidim kako je lako Klag usao onde. Izmislio je nacin kako da zapocne Treci svetski rat, onako, za vezbu. To je jedna od stvari koju smo upravo izbrisali. Poslednja dva dana obilazila sam oko velikih ripova. Odbrambena obavestajna sluzba i Nacionalna sigurnosti. DIA i NSA. Svaka od njih je veca od CIA-e. Nesto je znalo da sam onde. Neki cuvarski program. Cim sam to shvatila, pobegla sam, i provela pet sati proveravajuci da me ne sledi. Sada sam sigurna, unistila sam i te zabeleske.

- Mislis li da su oni ubili Klaga?

- Oni su najverovatniji pocinioci. Imao je na tone njihovih stvari. Znam da je pomogao u stvaranju najvecih instalacija u NSA i muvao se tamo godinama. Dovoljan je bio samo jedan pogresan korak.

- Jesi li uspela? Mislim, da li si sigurna?

- Sigurna sam da me nisu sledili. Nisam sigurna da sam unistila sve beleske. Sad cu se vratiti da proverim to poslednji put.

- Idem s tobom.

Zavrsili smo nakon ponoci. Liza bi pregledala traku ili disk, i ako bi imalo posumnjala, bacila bi je meni na magnetni tretman. U jednom trenutku, kada je bila nesigurna, uzela je magnet i presla njime preko celog reda softvera na polici.

Zapanjujuce je misliti o tome. Jednim pokretom izbrisala je milijarde bitova informacija. Nesto od toga mozda ne postoji nigde na svetu. Suocio sam se s jos tezim pitanjem. Da li je imala pravo to da ucini? Ne postoji li znanje zbog svih ljudi? Priznajem, nije mi bilo tesko da precutim proteste. Uglavnom sam bio srecan sto su nestale te stvari. Stari reakcionar u meni lako je poverovao da postoje stvari koje nam je sudjeno da znamo.

Bili smo skoro gotovi kada se ekran njenog monitora poceo da se kvari. Cak je nekoliko puta zapistao i zapucketao, te se LIza odmakla od njega, a onda je ekran poceo da treperi. Neko vreme sam gledao u njega. Cinilo mi se kao da pokusava da stvori neku sliku. Nesto trodimenzionalno. Poceo sam da razaznajem sta je to, i pogledao sam Lizu, a ona je gledala mene. Lice joj je treperilo. Dosla je do mene i stavila mi ruku preko ociju.

- Vikrtore, ne bi smeo to da gledas.

- U redu je - rekoh joj i kada sam to rekao, bilo je u redu, ali tek sto su reci izisle, znao sam da vise nije u redu. I to je poslednja stvar koje sam se secao dugo vremena.

Rekli su mi da su to bila dve vrlo lose nedelje. Malo se toga secam. Drzali su me jako drogiranog, a nekoliko lucidnih perioda sledili su uvek novi napadi.

Prva stvar koje se jasno secam je da sam gledao u lice doktora Stjuarta. Bio sam u bolnickom krevetu. Posle sam saznao da sam u bolnici na Kedars-Sinaiu, a ne u bolnici za ratne veterane. Liza je platila privatnu sobu.

Stjuart mi je postavio uobicajena pitanja. Uspeo sam da odogovrim na njih, iako sam bio jako umoran. Kada ja napokon postao zadovoljan mojim stanjem, poceo je da odgovara ne neka moja pitanja. Saznao sam koliko sam dugo u bolnici i kako se sve dogodilo.

- Pogodio vas je niz napada - potvrdio je. - Iskreno receno, ne znam zasto. Niste im bili skloni decenijama. Mislio sam da vam je odavno dobro. Ali nista nije uvek stabilno, pretpostavljam.

- Znaci, Liza me je donela na vreme.

- Ucinila je i vise od toga. Isprva nije zelela da mi objasni. Izgleda da je posle prvog napada kojem je prisustvovala, procitala sve sto je mogla da nadje. Od toga dana imala je pripremljenu injekciju i dozu valijuma. Kada je videla da ne mozete da disete, dala vam je 100 miligrama valijuma i bez sumnje, spasla vam zivot.

Stjuart i ja smo se znali dugo vremena. Znao je da nemam recept za valijum, iako smo o tome razgovarali kada sam poslednji put bio na bolnickom lecenju. Kako sam ziveo sam, ne bi bilo nikoga ko bi mi mogao dati injekciju ako dobijem napad.

Vise su ga zanimali rezultati, a ono sto je Liza ucinila donelo je zeljeni rezultat. Bio sam ziv.

Nije dopusto da tog danam primim posetu. Protestovao sam, ali sam ubrzo zaspao. Dosla je iduceg dana. Nosila je novu majicu. Na njoj je bio nacrtan robot s plastom i zidarskom daskom, a pisalo je "Generacija 11111000000". Ispada da je to godina 1984. u binarnim brojkama.

Imala je velik osmeh na licu i rekla je: - Cao Amer! - kad je sela na krevet, a ja sam se poceo tresti. Uznemirila se i pitala da li da zove doktora.

- Nije to - uspeo sam da kazem. - Samo bih zeleo da me zagrlis.

Skinula je cipele i uvukla se pod pokrivac. Cvrsto me je zagrlila. U jednom trenutku usla je sestra i pokusala da je otera. Liza joj je uputila nekoliko prostota na vijetnamskom, kineskom i nekoliko zpanjujucih na enegleskom, a onda je sestra otisla. Kasnije sam opazio da je doktor Stjuart zavirio u sobu.

Osecao sam se mnogo bolje kad sam napokon prestao da placem. I Lizine oci su bile vlazne.

- Dolazila sam svakog dana - rekla je. - Izgledas ocajno, VIktore.

- Osecam se mnogo bolje.

- No, izgledas bolje nego pre. Ali tvoj doktor kaze da je bolje da ostanes ovde jos nekoliko dana, za svaki slucaj.

- Mislim da ima pravo.

- Planiram veliku veceru za tvoj povratak. Mislim da pozovemo i susede.

Cutao sam neko vreme. Bilo je toliko stvari s kojima se jos nismo suocili. Koliko ce dugo trajati to izmedju nas? Koliko dugo pre nego sto postanem zajedljiv, zato sto sam tako nekoristan? Koliko dugo pre nego sto se ona umori sto je sa starim covekom? Ne znam kada sam o Lizi poceo da razmisljam kao o stalnom delu svog zivota. I pitao sam se kako sam to uopste mogao da pomislim.

- Zelis li da provedes jos nekoliko godina u bolnici, cekajuci da covek umre.

- Sta hoces, Viktore? Udacu se za tebe, ako hoces. Ili cu ziveti s tobom u grehu. Drazi mi je greh, ali ako ce te usreciti...

- Ne znam zasto bi se opterecivala s padavicarskim starim kenjkalom.

- Zato sto te volim.

Bilo je prvi put da je to rekla. Mogao sam da nastavim pitanja - da ponovo spomenjem njenog Majora, na primer - ali nisam imao volje za to. Drago mi je da nisam. Promenio sam temu.

- Jesi li zavrsila posao?

Znala je o kom poslu govorim. Spustila je glas i stavila mi usta na uvo.

- Nemojmo o tome na ovom mestu, Viktore. Ne verujem ni jednom mestu koje nisam pregledala radi prisluskivaca. Ali da te smirim, zavrsila sam; bilo je to nekoliko mirnih nedelja. Niko nije nista pametniji i vise se necu petljati u takve stvari.

Osecao sam se mnogo bolje. Bio sam i iscrpljen. Pokusao sam da prikrijem zevanje, ali je osetila da je vreme da ode. Poljubila me je jos jednom, obecala mi je jos mnogo poljubaca i otisla.

Tad sam je video poslednji put.

Te veceri oko deset sati Liza je usla u Klagovu kuhinju sa srafcigerom i jos nekim alatom i pocela da radi na mikrotalasnoj rerni.

Proizvodjaci takvih aparata vrlo su pazljivi i osiguravaju da se ne ukljuce dok su im vratanca otvorena, jer zrace smrtonosnom radijacijom. Ali s jednostavnim alatom i pamecu mogu se preraditi sigurnosti uredjaji. Liza nije imala prolema sa njima. Otprilike deset minuta posto je usla u Klagovu kuhinju, stavila je glavu u rernu i ukljucila je. Tesko je reci koliko je dugo drzala glavu unutra. Dovoljno dugo da bi joj oci postale kao kuvana jaja. U jednom trenutnku je izgubila kontrolu nad misicima i pala na pod, povukavsi rernu za sobom. Doslo je do kratkog spoja i planula je vatra.

Plamen je ukljucio komplikovani alarm protiv provale, koji je instalirala pre mesec dana. Beti Lanier je ugledala vatru i pozvala vatrogasce, dok je Hal pretrcao ulicu i upao u gorecu kuhinju. Izvukao je ono sto je ostalo od Lize na travnjak. Kad je video sta je vatra ucinila od gornjeg dela njenog tela, posebno od grudi povratio je.

Hitno su je prebacili u bolnicu. Lekari su joj amputirali jednu ruku i odsekli zastrasujuce kolicine vulkaniziranog silicijuma, izvadili joj sve zube, ali nisu znali sta ce s ocima. Priljucili su je na vestacka pluca.

Tek je jedan stazista spazio crnu i krvavu majicu koju su isekli s nje. Deo poruke bio je necItljiv, ali je pocinjala ovako: "Ne mogu vise ovako da nastavim ..."

Ne bih mogao drugacije da ispricam. Otkrio sam stvar malo-pomalo, pocevsi s uznemirenim izrazom na licu doktora Stjuarta, kad se Liza nije pojavila sledeceg dana. Nije mi nista rekao i uskoro sam imao jos jedan napad.

Iducih nedelju dana je maglovito. Secam se da su me otpustili iz bolnice, ali se ne secam puta kuci. Beti je bila vrlo dobra prema meni. Dali su mi umirujuce sredstvo, tranksene, bili su jako dobri. Jeo sam ih kao bombone. Tumarao sam u drogiranoj magli, jeo sam samo kad je Beti insistirala, spavao sam sedeci u stolici, budio se, ne znajuci ni gde sam ni ko sam. Vratio sam se mnogo puta u zarobljenicki logor. Secam se da sam jednom pomagao Lizi da slaze odrubljene glave.

Kad sam se video u ogledalu, na licu mi je bio slab smesak. Bilo je to od tranksena koji mi je milovao prednje reznjeve mozga. Znao sam - ako pozivim jos dugo - da cu postati vrlo dobar prijatelj tranksenu.

S vremenom sam postao sposoban za nesto sto bi se moglo nazvati racionalnim razmisljanjem. Uz put mi je pomogla Osbornova poseta. U to sam vreme pokusavao da nadjem razloge za zivot i pitao sam se da li mi ih on mozda moze pruziti.

- Zao mi je - poceo je. Nista nisam rekao. - Ovo je privatna poseta - nastavio je. - Odeljenje ne zna da sam ovde.

- Je li to bilo samoubistvo? - pitao sam ga.

- Doneo sam kopiju ... poruke. Narucila ju je od proizvodjaca majica u Vestvudu, tri dana pre ... nesrece.

Pruzio mi je poruku, i ja sam je procitao. Spomenula je i mene, ali ne imenom. Ja sam bio "covek koga volim". Napisala je da ne moze da resava moje probleme. Bila je to kratka poruka. Ne mozete mnogo napisati na majicu. Procitao sam je pet puta i vrato mu je.

- Rekla vam je da Klag nije napisao svoju poruku. A ja vam kazem da ona nije napisala ovo.

Klimnuo je, oklevajuci. Osecao sam veliku smirenost iza koje se krila urlajuca nocna mora. Hvala tranksenu.

- Mozete li necim to opravdati?

- Bila je kod mene u bolnici pre nego sto je to ucinila. Bila je puna zivota i nade. Kazete da je narucila majicu tri dana pre. Osetio bih to. A ova je poruka pateticna. Liza nikad nije bila pateticna.

Ponovo je klimnuo.

- Ima nekoliko stvari koje vam zelim reci. Nije bilo tragova borbe. Gospodja Lanier je sigurna da niko nije usao u kucu. Kriminalisticka laboratorija je pregledala ceo stan, i sigurni su da tamo nije bilo vise nikog. Kladim se u svoj zivot da niko nije usao, niti izasao iz kuce. Ali, ni ja ne verujem da je to bilo samoubistvo. Imate li kakve ideje?

- NSA - rekoh.

Objasnio sam mu poslenje stvari koje je radila dok sam ja jos bio tamo. Ispricao sam mu o njenom strahu od vladinih spijunskih sluzbi. To je bilo sve sto sam mu mogao reci.

- Pretpostavljam da bi oni mogli da urade tako nesto, ako bi neko uopste i mogao. Ali kazem vam, tesko mi je to da progutam. Ne znam zasto. Vi mozda verujete da takvi ljudi ubijaju kao kad mi ubijemo muvu. - Njegov izraz je bio upitan.

- Ne znam sta da verujem.

- Ne kazem da ne bi ubili zbog nacionalne sigurnosti ili nekog slicnog sranja. Ali oni bi uzeli i kompjutere. Ne bi je ostavili na miru, ne bi je cak ni pustili blizu tih stvari posto su ubili Klaga.

- To sto ste rekli ima smisla.

Mrmljao je o svemu tome jos neko vreme. Nakraju sam mu ponudio vino. Sa zahvalnoscu je prihvatio. Mislio sam da mu se pridruzim u picu - bio bi to brz nacin umiranja, - ali nisam. Popio je celu bocu i bio je ugodno pijan kad je predlozio da odsetamo tamo i pogledamo sve jos jednom. Nameravao sam da posetim Lizu iduceg dana i znao sam da moram nekako da se pripremim za to, pa sam pristao da podjem sa njim.

Pregledali smo kuhinju. Vatra je nagorela neke ormarice i rastopila nesto linoleuma, ali nista vise. Voda je napravila nered. Na podu je bila smedja mrlja koju sam mogao da pogledam bez osecanja.

Usli smo u sobu za dnevni boravak, a jedan od kompjutera bio je ukljucen. Na ekranju je pisala kratka poruka.

AKO ZELITE DA SAZNATE VISE
PRITISNITE "ENTER"

- Nemojte to da uradite - rekao sam mu. Ali uradio je. Stajao je dostojanstveno trepcuci, dok su se reci izbrisale i pojavila se nova poruka.

POGLEDALI STE

Ekran je poceo da svetluca, a ja sam se vec nalazio u svom automobilu, u tami, s tabletom u ustima i drugom u ruci. Ispljunuo sam tabletu, sedeo neko vreme, slusajuci stari motor kako radi. U drugoj ruci sam imao plasticnu bocicu s tabletama. Osecao sam se vrlo umorno, ali sam otvorio vrata i ugasio motor. Napipao sam put do vrata od garaze i otvorio ih. Spolja, vazduh je bio svez i sladak. Pogledao sam u bocicu sa tabletama i pozurio do kupatila.

Kad sam zavrsio s onim sto je trebalo da ucinim, u solji je plutalo tuce tableta koje se nisu cak ni rastopile. Bilo je tu praznih ampula i jos kojecega sto necu opisivati. Izbrojao sam tablete u flasici, setio se koliko ih je bilo pre i pitao se da li cu se izvuci.

Otisao sam do Klagove kuce, ali nisam nasao Osborna. Bio sam umoran, ali sam se odvukao do svoje kuce i ispruzio na krevetu, cekajuci da prezivim ili umrem.

Sledeceg dana u novinama sam pronasao clanak. Osborn je otisao kuci i razneo sebi mozak svojim revolverom. Clanak nije bio veliki. Pajkanima se to stalno dogadja. Nije ostavio poruku.

Seo sam u autous i odvezao se do bolnice, i proveo tri sata, pokusavajuci da vidim Lizu. Nisam uspeo. Nisam joj bio rodjak, a doktori su bili odlucni u tome da ne prima posete. Kad sam se razljutio, bili su nezni koliko su mogli. Tek sam tad saznao kakve su joj ozlede. Hal mi je precutao ono najgore. Nije vise bilo vazno, ali su se doktori zaklinjali da joj u glavi nije ostalo nista. I tako sam otisao kuci.

Umrla je posle dva dana.

Na moje iznenadjenje, ostavila je testament. Ostavila mi je kucu i stvari. Cim sam to saznao, uzeo sam telefon i pozvao sluzbu za otpatke. dok su bili na putu, poslednji put sam usao u Klagovu kucu.

Isti kompjuter bio je ukljucen, a poruka je bila takodje ista.

PRITISNI "ENTER"

Pazljivo sam potrazio prekidac i pritisnuo ga. Djubretarima sam naredio da pokupe sve, do golih zidova.

Pazljivo sam pregledao sopstvenu kucu trazeci ista sto bi moglo da bude daleki prvi rodjak kompjutera. Bacio sam radio. Prodao sam kola, frizider, sporet, mikser i elektricni zidni sat. Ispraznio sam vodeni krevet i bacio grejalicu.

Onda sam kupio plinsku bocu i zatim sam dugo trazio, i na kraju nasao, staru kutiju s ledom. Garazu sam do vrha napunio drvima za lozenje. Ocistio sam dimnjak. Uskoro ce zahladiti.

Jednog dana sam se odvezao autobusom do Pasadene i osnovao Memorijalnu stipendiju Lize Fu za vijetnamske izbeglice i njihovu decu. Poklonio sam im sedamsto hiljada osamdeset i tri dolara i cetiri centa. Rekao sam im da novac mogu da iskoriste za sve, osim za kompjuterske nauke. Video sam da me smatraju ekscentrikom.

Stalno sam mislio da sam siguran dok nije zazvonio telefon. Dugo sm razmisljao pre nego sto sam odgovorio. Na kraju sam znao da ce zvoniti dok se ne javim. Podigao sam slusalicu.

Nekoliko sekundi se cuo pozivni ton, ali me to nije prevarilo. Drzao sam slusalicu na uvetu i napokon je ton prestao. Pazljivo sam slusao. Cuo sam one daleke muzicke tonove koji zive u telefonskim zicama.. Jeke razgovora udaljenih hiljade milja. I nesto beskrajno udaljenije i hladno.

Ne znam sta se to zacelo u NSA-i. Ne znam da li su to namerno uradili ili se to jednostavno dogodilo, ili da li je to imalo uopste ikakve veze s njima, na kraju krajeva. Ali znam da je to tamo, jer sam mu cuo dusu kako dise u zicama. Pazljivo sam progovorio.

- Ne zelim vise da saznam - rekao sam. - Necu nikome nista da kazem. Klag, Liza i Osborn su samoubice. Ja sam samo usamljen covek i vise necu smetati.

Cuo se klik i zatim pozivni ton.

Bilo je lako resiti se telefona. Naterati ih da uklone sve instalacije bilo je teze, jer kad su jednom instalacije uvedene, oni ocekuju da ce tu stalno i ostati. Gundjali su, ali kada sam poceo da ih cupam sam, popustili su, iako su me upozorili da ce to kostati.

Kod struje i plina bilo je teze. Oni su, izgleda, verovali da postoji propis po kome svaka kuca mora da ima prikljucke. Iskljucice mi struju i plin - iako nisu bili bas zadovoljni time - ali nikako nece da povade i instalacije. Popeo sam se na krov sa sekirom i unistio cetiri prikljucka dok su buljili u mene. Onda su smotali svoje zice i otisli.

Izbacio sam svetiljke, sve sto je bilo na stuju. Cekice, dletom i rucnom testerom navalio sam na zid iznad podruma.

Dok sam cupao instlacije, pitao sam se zasto to radim. Ima li smisla? Nije mi preostalo jos mnogo godina pre nego sto me poslednji napad dovrsi. Te godine bas nece biti zabavne. Liza je bila tip koji prezivljava. Ona bi znala zasto sam to uradio. Jednom je rekla da sam i ja tip koji prezivljava. Preziveo sam logor. Preziveo sam smrt majke i oca i uspeo da sredim svoj usamljenicki zivot. Liza je prezivela gotovo sve. Ni od koga se ne ocekuje da sve prezivi. Ali dok je bila ziva, radila je na tome da ostane ziva.

A to sam i ja ucinio. Izvadio sam sve zice iz zidova, prosao po kuci magnetom da vidim ako mi je promaklo nesto metalno, zatim sam proveo nedelju dana cIsteci, puneci rupe koje sam napravio u zidovima, tavanici i u podrumu. Zabavljala me je pomisao kako ce trgovac nekretninama pokusati da proda kucu, kad me vise ne bude.

Lepa, mala kucica, narode. Nema struje ...

Sada zivim mirno, kao i pre.

Veci deo dana radim u vrtu. Znatno sam ga prosirio, pa cak nesto i uzgajam u prednjem dvoristu.

Zivim uz svece i kerozinsku svetiljku. Uzgajam najveci deo onoga sta jedem.

Trebalo mi je dugo vremena da se skinem s tranksena i dilantina, ali sam uspeo, a napade prihvatam kako dolaze. Obicno iza toga ostanu oziljci.

Usred velikog grada, ja sam se iskljucIo. Vise nisam deo sistema koji raste brze nego sto ja mogu da pojmim. Ne znam cak ni da li je opasan za obicne ljude. Primetio me je, kao i Klaga i Osborna. I Lizu. Oterao je nase umove kao sto ja teram komarca i nikad ne gledam da li sam ga zgnjecio. Samo sam ja preziveo.

Ali pitam se.

Bilo bi vrlo tesko ...

Liza mi je rekla kako moze da udje kroz instalacije. Postoji nesto sto se zove val-nosilac, koji se moze kretati i kroz zice u kojim tece struja za kucu. Zato sam se morao otarasiti elektrike.

Za bastu mi treba voda. Ovde u juznoj Kaliforniji, nema dovoljno kise, a ne znam kako bih drugacije mogao da dodjem do vode.

Mislite li da bi mogao da dodje kroz vodoinstalacije?