KNJIGA KRVI

   Leon Kaufman vise nije bio novopridoslica u ovom gradu. Oduvek ga je na-
zivao Palatom divota, no to bejase u danima Leonove nevinosti. U Atlanti je
tada stanovao, a Njujork je za njega jos uvek bio neka vrsta Obecane zemlj-
e, u kojoj je bilo moguce bilo sta i svasta.
   A evo, prodjose tri i po meseca Kaufmanovog zivota u tom njegovom gradu
snova; Palata divota vise ne izgleda osobito divno.
   Zar je zaista proslo samo jedno godisnje doba od kad je on iskoracio iz
autobuske stanice Lucka kapetanija i bacio pogled duz 42-ge ulice, ka rask-
rsnici sa Brodvejom? Tako mnogo iluzija, koje su ti bile dragocene, izgubis
za tako kratko vreme.
   Sad mu je bilo postidjujuce cak i da razmislja o svojoj nekadasnjoj nai-
vnosti. Lice mu se nelagodno trzne kad se on priseti kako je onog dana stao
i glasno kazao: "Njujorce, volim te."
   Ljubav? Nikad.
   Bila je to u najboljem slucaju zaludjenost.
   A sad, posle samo tri meseca koja je proveo ziveci u varosi koja mu je
bila objekt obozavanja; posle provodjenja dana i noci uz nju; ta varos za
njega vise nema onu auru perfekcije.
   Njujork je samo jedan grad.
   Gledao je tu naseobinu kako se budi ujutru kao drolja, i iscackava izme-
dju svojih zuba ubijene ljude, a iz zamrsaja svoje kose vadi one koji su p-
ocinili samoubistvo. Vidjao ju je kasno nocu, dok je u svojim prljavim zad-
njim ulicama bestidno flertovala sa gnusobnostima. Posmatrao ju je u vrelim
popodnevima, otromboljenu i ruznu, ravnodusnu prema zverstvima koja se dog-
adjaju svakog sata u njenim zagusenim prolazima.
   Nikakva to Palata divota nije.
   U njoj nice smrt, a ne uzivanje.
   Svako sa kim se Kaufman upoznao imao je neko ocesavanje o nasilje; bila
je to zivotna cinjenica. Maltene je bilo sik ako si poznavao nekog ko je u-
mro nasilnom smrcu. Time si dokazivao da si Njujorcanin.
   Ali Kaufman je dvadeset godina voleo Njujork izdaleka. Glavninu svog od-
raslog zivota proveo je planirajuci ovu svoju ljubavnu vezu. Nije, dakle,
bilo lako otresti se te strasti, postici da sve bude kao da nje nikad nije
ni bilo. Desavalo se i sad, veoma rano, pre nego to pocnu pandurske sirene,
ili u suton, da Menhetn bude cudo.
   Zbog takvih trenutaka, a i zbog svojih snova, jos uvek je davao ovoj va-
rosi popust time sto konacne stavove nije izricao, cak i kada njeno ponasa-
nje nije bilo bas damsko.
   A ona nije doprinosila da takva popustljivost bude laka. Tokom tih neko-
liko Kaufmanovih meseci u Njujorku, njenim ulicama se krv lila naveliko.
   Zapravo, ne toliko na ulicama, vec vise u tunelima ispod tih ulica.
   "Klanica u metrou", to je bila uzrecica meseca. Eto, prosle nedelje pri-
javise jos tri ubistva. Tela su otkrivena u jednom od vagona podzemne zele-
znice u Aveniji dvaju Amerika, tela uzduzno rasporena, i sa utrobom delimi-
cno izvadjenom, kao da je neki efikasan radnik klanice prekinut u poslu. U-
bistva su bila tako temeljito profesionalna, da je policija intervjuisala
svakog coveka koji se u njenim dosijeima nalazio a koji je imao ikakvu ran-
iju vezu sa kasapskim zanatom. Motrili su fabricka postrojenja za pakovanje
mesa, u luci; pretrazivali su klanice, tragajuci za indikacijama. Obecali 
su hapsenje uskoro, ali nisu uhapsili nikog.
   Ovaj nedavni trio leseva nije bio prvi koji je otkriven u takvom stanju;
upravo onog dana kada je Kaufman stigao, na stranicama Tajmsa pojavila se
prica o kojoj je jos govorila svaka morbidno nastrojena sekretarica u svoj-
oj kancelariji.
   Po toj prici, neki posetilac iz inostranstva, Nemac, koji je pozno u no-
ci zalutao u metro-sistemu, naisao je u jednom vozu na les. Zrtva je bila
dobro gradjena, privlacna tridesetogodisnja zena iz Bruklina. Bila je svuc-
ena do gola. Svaki, i najmanji deo odece joj je uzet, i sav nakit. Cak i m-
indjuse.
   Bizarniji od tog ogoljavanja bio je uredan, sistematican nacin kako je 
odeca slozena i ispresavijana; odevni predmeti su stavljeni u zasebne plas-
ticne kese i polozeni na sediste pokraj lesa.
   To nije bilo delo nekog iracionalnog mlataraoca nozem. Radilo se tu o n-
ekom visokoorganizovanom umu: o lunatiku sa jakim osecajem za urednost.
   Dalje divljanje, koje je pocinjeno nad tim telom, bilo je jos bizarnije
od tog pomnog svlacenja. U izvestajima se tvrdilo, mada policija to nije p-
otvrdila, da je telo pazljivo obrijano. Uklonjena je svaka dlacica: sa gla-
ve, iz prepona, ispod miske; sve je bilo ili izbrijano ili spaljeno, do sa-
mog mesa. Cak su i obrve i trepavice bile pocupane.
   Konacno je ova gola, i preterano gola, ploca mesa okacena za noge, o je-
dnu od rucki za drzanje koje su pricvrscene za krov vagona; ispod lesa je
postavljena crna plasticna kofa, iznutra oblozena crnom plasticnom vrecom,
da prihvata krv koja je postojano curila iz rana.
   U takvom stanju je, razodeveno, obrijano, okaceno, i iskrvavljeno prakt-
icno do beline, nadjeno telo Lorete Dajer.
   Bilo je odvratno, bilo je pomno uradjeno, i bilo je duboko zbunjujuce.
   Nije se tu dogodilo nikakvo silovanje, niti je bilo ikakvih znakova tor-
ture. Ta zena je obradjena brzo i efikasno, kao komad mesa. A kasapin je b-
io i dalje na slobodi.
   Gradski oci su, u svojoj mudrosti, proglasili kompletnu zabranu daljih
novinskih izvestaja o tom ubistvu. Receno je da je covek koji je pronasao 
les sad u zastitnom pritvoru u Nju Dzersiju, izvan domasaja vida radoznalih
novinara. Ali ovo prikrivanje nije uspelo. Neki pohlepni pandur odao je na-
jvaznije detalje reporteru Tajmsa. Sad je svako u Njujorku znao groznu pri-
cu o tim ubistvima. Bila je to tema razgovora u svakom Deli lokalu, i svak-
om baru; i, dakako, u metrou.
   Medjutim, Loreta Dajer je bila tek prva.
   Sad su jos tri tela nadjena u identicnim okolnostima; mada se, ovoga pu-
ta, jasno videlo da je posao prekinut pre zavrsetka. Niti su sva tela obri-
jana, niti su vratne arterije presecene radi iskrvarenja. Jos jedna, znaca-
jnija razlika postojala je kod ovog otkrica: na taj prizor nije nabasao ni-
kakav turista, nego reporter Njujork Tajmsa.
   Kaufman je posmatrao izvestaj koji je bio siroko opruzen preko prve str-
anice novina. Nije osecao paljenje nikakvih strasti pred tim izvestajem; u
tom pogledu razlikovao se od tipa koji je sedeo pored njega uz sank Deli-k-
atesnog lokala. Samo je osecao blago gadjenje, zbog koga je odgurnuo svoj
tanjir sa prekuvanim jajima. Ova stvar mu je bila prosto jos jedan dokaz o
dekadenciji njegove varosi. Njena obolelost ne moze njemu doneti nikakvo z-
adovoljstvo.
   Ipak, posto je bio ljudsko bice, nije mogao sasvim da ignorise krvave d-
etalje na stranici pred njim. Clanak je bio napisan nesenzacionalno, ali j-
e, upravo zbog jednostavne jasnoce stila, sadrzina izgledala jos uzasnije.
Osim toga, Leon nije mogao a da se ne zapita o coveku iza tih zverstava. Da
li to luta samo jedan psihotik, ili ih ima nekoliko, a svaki inspirisan da
kopira prethodno umorstvo? Mozda je ovo bio tek pocetak horora. Mozda ce u-
slediti nova ubistva, i mozda ce konacno ubica, u svome odusevljenju ili p-
remoru, zakoraciti onostran opreza, i biti uhvacen. A do tada ce ova naseo-
bina, Kaufmanova obozavana varos, ziveti u nekom stanju izmedju histerije i
ekstaze.
   Pokraj njegovog lakta, bradonja, koji je tu sedeo, prevrte Kaufmanovu k-
afu.
   "Sranje!" rece bradonja.
   Kaufman se pomace na okrugloj visokoj stolicici, da izbegne curak kafe 
koji je krenuo sa sanka nadole.
   "Sranje", opet ce tip.
   "Nema stete", rece Kaufman.
   Pogleda, sa blago prezrivim izrazom lica, tog coveka. Taj trapavi kopil-
an pokusavao je da upije kafu salvetom, koja se pri tom pretvarala u papir-
nu kasu.
   Kaufman uvide da se poceo pitati da li je ovaj gejak, sa crvenim obrazi-
ma i prostackom bradurinom, sposoban za ubistvo. Ima li ikakvog znaka na t-
om preterano utovljenom licu, ikakvog nagovestaja u obliku glave ili u okr-
etanju tih sitnih ociju, po kome bi se mogla prozreti prava priroda njegov-
a?
   Tip progovori.
   "Ooosesdrugu?"
   Kaufman odmahnu glavom,
   "Kafu. Obicnu. Crnu", rece taj grubijan devojci iza sanka. Ona dize pog-
led sa ciscenja rostilja od hladne masnoce.
   "A?"
   "Kafu. Si gluva?"
   Taj covek se isceri Kaufmanu.
   "Gluva", rece on.
   Kaufman vide da tipu fale tri zuba iz donje vilice.
   "Gadno izgleda, a?" rece cova.
   Na sta je mislio? Na kafu? Na svoj manjak zuba?
   "Troje ljudi tako. Iskasapljeni."
   Kaufman klimnu glavom.
   "Covek da se zamisli", rece onaj.
   "Svakako."
   "Mis'im, kriju zar ne? Znaju ko je to uradio."
   Ovaj razgovor je lisen smisla, pomisli Kaufman. Skide naocare, pa u dzep
s njima: na taj nacin bradonja vise nije bio u fokusu. Eto, bar, nekog pob-
oljsanja.
   "Kopilani", rece tip. "Jebena kopilad, svi oni. Sve c' ti se kladim da 
kriju."
   "Kriju sta?"
   "Imaju dokaze: samo drze nas u jebenom mraku. Ima nesto tamo napolju, s-
to nije ljudsko."
   Kaufman je shvatio. Ovaj prostak izgradjuje teoriju zavere. A toga se K-
aufman naslusao, onoliko; to je sad panaceja.
   "Vidi, oni sve to tamo klonuju pa im se izmakne. Sta mi znamo da l' oni
tamo gaje jebene monstrume. Ima tamo dole nesto al' nece da nam kazu. Krij-
u, kazem ti. U sve cu ti se kladim."
   Kaufman zakljuci da je izvesnost ovog coveka privlacna. Cudovista se su-
njaju i vrebaju. Sest glava; dvanaest ociju. Zasto ne?
   Znao je zasto ne. Zato sto je time njegova varos dobijala opravdanje: o-
slobadjala se svake krivice. A Kaufman je verovao, u svom srcu, da su mons-
trumi koji se u tim tunelima mogu naci apsolutno ljudska bica.
   Bradati nabaci pare na sank i ustade, sklizavajuci se svojom debelom za-
dnjicom sa mrljave plasticne barske stolice.
   "Verovatno jebani pandur", rece on kao da ispaljuje hitac pri odlasku. 
"Pokusali da naprave jebanog heroja, a umesto toga napravili jebanog monst-
ruma." Groteskno se iskezio u osmeh. "Sve c' ti se kladim", nastavi, onda 
otrampa napolje bez ijedne dalje reci.
   Kaufman polako ispusti vazduh kroz nos, osecajuci kako napregnutost u 
njegovom telu popusta.
   Mrzeo je tu vrstu konfrontacija: u njima je imao osecaj vezanosti jezika
i neefektnosti. Kad pomislis, pa on mrzi tu vrstu ljudi: brutalne stvorove
zadrte u svojim uverenjima; a bas tu vrstu Njujork uzgaja tako uspesno.


   Bilo je blizu sest kad se Mahogani probudio. Jutrosnja kisa sad je bila
samo laka kisica u sutonu. Vazduh je mirisao otprilike onoliko cesto koliko
je to u Menhetnu uopste moguce. On se proteze na krevetu, odbaci prljavo c-
ebe, i ustade da se spremi za posao.
   U kupatilu, zvuk kise koja curi na kutiju erkondisn aparata; ritmicki p-
ljuskavi zvuk koji se odatle sirio kroz ceo stan. Mahogani ukljuci televiz-
or samo da bi pokrio tu buku, nezaintersovan za ma sta sto bi televizor mo-
gao ponuditi.
   Ode do prozora. Ulica je, sest spratova nize, bila gusto popunjena saob-
racajem i ljudima.
   Posle napornog radnog dana, Njujork se vracao kuci: da se igra, da vodi
ljubav. Ljudi su kuljali iz svojih kancelarija u svoje automobile. Neki ce
biti naprasito raspolozeni, posle celodnevnog znojavog truda u lose provet-
ravanoj kancelariji; drugi ce niz ulice lutati u pravcu doma blagocudni kao
ovce, vodjeni neprekidnim strujanjem mnogobrojnih tela. A bice i onih koji
ce upravo sad nagrtati na ulaze u metro, slepi za grafite na svakom zidu, i
gluvi za blebetanje sopstvenih glasova i za hladnu grmljavinu tunela.
   Mahagoniju je prijalo da razmislja o tome. On, ipak, nije clan tog krda
obicnih. Moze da ostane uz svoj prozor i pogleda sa visine na hiljadu glava
ispod sebe, i da zna da je on izabrani covek.
   I on ima rokove do kojih mora svoj posao obaviti, dabome, kao i ljudi na
toj ulici. Ali njegov posao nije, kao njihov, trud bez smisla, vec je vise
kao sveta duznost.
   I njemu je potrebno da zivi, i da spava, i da sere, kao sto je i njima 
potrebno. Ali njega ne pokrece finansijska iznudica, pokrecu ga zahtevi is-
torije.
   Nastavljac jedne velike tradicije, koja se u proslost pruza dalje nego 
Amerika. Nocni sunjac-grabljivac: kao Dzek Trbosek, kao Zil De Rez, zivo o-
telotvorenje smrti, avet sa ljudskom facom. Uznemiravac snova, buditelj uz-
asa.
   Oni ljudi ispod njega ne mogu znati njegov lik, a i kad bi ga videli ne
bi se potrudili da ga pogledaju dvaput. Medjutim, njegov ukoceni pogled hv-
ata njih, odmerava njihovu tezinu, odabira samo najzrelije iz prolazece pa-
rade, bira samo zdrave i mlade da padnu pod njegov sveti noz.
   Ponekad je Mahogani osecao teznju da saopsti svoj identitet svetu, ali,
imao je i odgovornost, koja ga je tesko pritiskala. Slavu nije mogao oceki-
vati. Njegov je zivot tajni zivot, a to sto on cezne za priznanjima, to je
samo gordost.
   Pa najzad pomisli on da li govedina, u trenucima dok uzdrhtala srca pada
na kolena, upucuje pozdrave svome koljacu?
   Sve u svemu, on je zadovoljan. Biti deo te velicanstvene tradicije, to 
je dovoljno, i to ce morati da zauvek ostane dovoljno.
   Ali, u poslednje vreme dogadjala su se otkrica. To, naravno, nije bilo 
njegovom krivicom. Niko, zaista nikako, ne moze bacati krivicu na njega. A-
li naislo je rdjavo doba. Zivot vise nije onako lak kao pre deset godina.
On je za toliko stariji, naravno, i utoliko mu je posao zamorniji; teret o-
baveza pritiska ga sve jace. On je izabranik, a to je privilegija sa kojom
je tesko ziveti.
   S vremena na vreme je pomisljao nije li dosao cas da se porazmisli o os-
posobljavanju nekog mladjeg coveka za njegove, Mahoganijeve, duznosti. Mor-
ale bi se prvo obaviti konsultacije sa Ocima, ali, pre ili kasnije morace 
biti pronadjena zamena; njemu se cinilo da bi bilo kriminalno tracenje nje-
govog iskustva ako on ne bi sad uzeo segrta.
   Ima toliko zgodacija koje on moze preneti uceniku. Toliko trikova ovog 
izuzetnog zanimanja. Kako najbolje loviti, seci, skidati, oslobadjati krvi.
Koje meso najbolje odgovara svrsi. Kako se najjednostavnije otarasiti osta-
taka. Takvo mnostvo detalja, toliko akumulirane ekspertnosti.
   Mahogani odluta u kupatilo i ukljuci tus. Ukoracujuci pod tus, pogleda
svoje telo. Trbuscic, dlake na opustenim prsima vec postaju sede, oziljci i
bubuljice razbacani kao smece po bledoj kozi. On stari. Svejedno, on i noc-
as, kao i svake noci, ima pred sobom posao koji se mora obaviti.


   Kaufman pohita nazad u hol, noseci sendvic; spustio je kragnu, otresao 
kisu iz kose. Na casovniku iznad lifta pisalo je sedam i sesnaest. On ce r-
aditi do deset, i ne dalje.
   Lift ga odnese do dvanaestog sprata, do Papasovih kancelarija. Klimatao
se mrzovoljno kroz lavirint praznih radnih stolova i zakapuljacenih masina,
do svoje, jos uvek osvetljene, teritorijice. Negde dalje u hodniku caskale
su kancelarijske cistacice; nikakvog drugog zivota na ovom mestu nije bilo.
   Skinuo je kaput, otresao kisu s njega najbolje sto je mogao, okacio ga.
   Onda je seo pred te hrpe narudzbina sa kojima se neprekidno rve vec sko-
ro tri dana, i poceo da radi. Cvrsto bejase uveren da je potrebno uloziti 
jos samo jednu noc rada, pa da tom zadatku bude slomljena kicma; a koncent-
risao se lakse bez neprekidnog tandrljanja daktilografkinja i pisacih masi-
na sa svih strana.
   Razmotao je sunku na hlebu od celog zita sa ekstra majonezom, i smestio
se za ovo vece.


   Devet sati.
   Mahogani je bio obucen za nocnu smenu. Na sebi je imao svoje uobicajeno
trezno odelo, sa braon kravatom uredno vezanom u cvor, sa srebrnim manzet-
dugmadima (poklon od njegove prve supruge) postavljenim u rupe na manzetna-
ma na kraju rukava njegove besprekorno upeglane kosulje, sa proredjenom ko-
som blistavom od briljantina, noktima podrezanim i uglacanim, i sa licem p-
o kojem je dobro nasljapkao kolonjsku vodu.
   Njegova torba bila je spakovana. Peskiri, instrumenti, pregaca od uplet-
enih celicnih alkica kao na nekim srednjevekovnim oklopima.
   Proveri svoj izgled u ogledalu. Mogao bi, pomisli on, jos proci kao cov-
ek od cetrdeset pet ili maksimalno pedeset.
   Proucavajuci svoje lice, podsecao se i svojih duznosti. On mora, iznad
svega, biti obazriv. Pratice ga pogledi na svakom koraku, osmatrace kako on
veceras igra svoju ulogu, i ocenjivace ga. Iz kuce mora krenuti kao neduzn-
ik, ne sme nikakvu sumnju pobudjivati.
   Samo kad bi oni znali, pomisli. Ovi koji hodaju, trce i skakucu pored 
njega na ulici; ovi se sudare sa njim a ne izvine se; koji prezrivim pogle-
dima uzvracaju na njegove poglede; koji se osmehnu kada vide da mu je nela-
godno, da je nekako masivan u struku, i da mu odelo ne pasuje dobro. Samo
kad bi znali cime se on bavi, sta je i sta nosi.
   Oprez, rece on sebi i ugasi svetlo. Stan ostade u mraku. Mahogani ode do
vrata i otvori ih, naviknut da hoda kroz potpunu pomrcinu. Srecan u njoj.
   Kisni oblaci su se bili sasvim razisli. Mahogani podje ulicom Amsterdam,
prema stanici metroa u 145-oj ulici. Veceras ce se on opet voziti Avenijom
dvaju Amerika, svojom najomiljenijom, a cesto i najproduktivnijom, linijom.
   Niz stepenice podzemne zeleznice, sa zetonom u ruci. Kroz automatske ka-
pije. Evo mirisa tih tunela, u njegovim je nozdrvama. Naravno, to nije mir-
is dubokih tunela. Oni mirisu sasvim drugacije. Ipak, umirujuce deluje vec
i bajat elektricni vazduh ove plitke linije. Podrignut dah milion putnika
cirkulise kroz ovu jazbinu, i mesa se sa dahom kreatura daleko starijih; a
to su bica ciji su glasovi meki poput gline, a apetiti jezivi. Kako on ovo
voli. Taj miris, tu tamu, tu grmljavinu.
   Stao je na peron i kritickim okom osmotrio svoje saputnike. Bilo je tu 
jedno telo, mozda dva, za kojima je pomislio da krene, ali, ukupno, tako m-
nogo otpada a tako malo onih koje vredi loviti. Fizicki propali ljudi, mes-
ine, bolesnici, ljudi savladani umorom. Tela upropascena neumerenoscu i ne-
marom. Pri pogledu na to, hvatala ga je, kao profesionalca, muka, mada je
razumeo slabosti kojima i najbolji podlezu.
   Vrzmao se po toj stanici vise od jedan sat, lutajuci izmedju raznih pla-
tformi dok su vozovi dolazili i odlazili, dolazili i odlazili, a sa njima i
ljudi. Kvalitetnih primeraka je bilo tako malo, da je to bilo prosto demor-
alisuce. Cinilo se da Mahogani iz dana u dan mora sve duze da ceka da bi p-
ronasao meso koje vredi upotrebiti.
   Vec blizu pola deset, a on jos nije ugledao ni jedno stvorenje idealno 
za klanje.
   Nema veze, rece on sebi, ima jos vremena. Jos samo malo, i pocece da iz-
laze teatarske gomile. Tu se uvek nadje poneko robusno telo. Dobro uhranje-
na inteligencija, jos u rukama stiska komadice otcepljenih karata, i izlaz-
e svoja misljenja o razbribrigama umetnosti o, da tu ce se naci nesto.
   A ako ne, a nailazile su ponekad i noci kad se cinilo da nikako nece na-
ci nista pogodno, Mahogani ce morati da se poveze u centar grada, i da sat-
era u cosak neki ljubavni par koji se zadrzao kasno van kuce, ili da nadje
jednog ili dvojicu atleta koji tek sto su izasli iz sportske sale. Tu uvek,
sigurno, dobijes dobar materijal, ali kad su primerci bas toliko zdravi, p-
ostoji uvek i opasnost da pruze otpor.
   Pamtio je kako je pre oko godinu dana, ili nesto vise, uhvatio dva crna
zivinceta, ukupne starosti mozda cetrdeset godina; bili su to, mozda, otac
i sin. Branili su se nozevima, pa je Mahogani posle toga lezao sest nedelja
u bolnici. Bila je to bitka sa vrlo neizvesnim ishodom, koja ga je navela
da pocne sumnjati u svoje sposobnosti. I jos gore: da se zapita sta bi nje-
govi gospodari ucinili sa njim da je zadobio fatalnu povredu. Da li bi bio
isporucen svojoj familiji u Nju Dzersiju, za pristojnu hriscansku sahranu?
Ili bi njegovu lesinu hitnuli u tamu, i upotrebili je sami?
   Pogled mu se zakaci za naslov na jednom ostavljenom primerku Njujork Po-
sta, na sedistu prekoputa: "Policija svim silama traga za ubicom". Nije mo-
gao odoleti da se ne osmehne. Njegove pomisli na slabost, neuspeh i smrt i-
sparise. Pa, najzad, on je taj civek, taj ubica, a pomisao da bude uhvacen
nocas mu je smesna. Zar nisu najvise postojece vlasti sankcionisale njegov-
u karijeru? Nijedan policajac ne moze njega da zadrzi, nijedan sud ga ne m-
oze osuditi. Upravo te snage zakona i reda, koje me tako demonstrativno go-
ne, sluze mojim gospodarima nista manje nego ja. Maltene je pozeleo da ga
neki jeftini pandurcic uhvati, i trijumfalno izvede pred sudiju, samo zato
da bi onda on, Mahogani, video izraze njihovih lica kad stigne rec odozgo,
iz tame, da je Mahogani zasticeni covek, iznad svakog zakona u sudijinim k-
njigama.
   Vec je uveliko minulo deset i trideset. Poceo je da curi mlazic pozoris-
ne publike, ali zasad, nigde niceg nalik na dobro. On ce ionako zeleti da 
propusti glavninu njih, i da samo prati jedan odabrani primerak, ili dva d-
o kraja linije. Odmeravao je, kao i svaki mudar lovac, koji ce trenutak bi-
ti pravi.


   Kaufman nije bio gotov ni do jedanaest, jedan sat posle vremena koje je
sebi bio obecao kao cas oslobodjenja. Medjutim, ogorcenje i umor sve vise i
vise su mu otezavali rad, pa su tablice cifara pocinjale da se mute pred 
njegovim ocima. U jedanaest i deset odbacio je pisaljku i priznao poraz. T-
rljao je svoje vrele oci jastucicima dlanova, sve dok mu se glava nije isp-
unila bojama.
   "Jebi ga", rece on.
   Nikada nije psovao u drustvu. Ali, ponekad reci, sam za sebe, "jebi ga",
to je bila velika uteha. Izadje iz kancelarije, noseci vlazni kaput preko 
ruke, i podje ka liftu. U udovima je imao osecaj drogiranosti, a oci je je-
dva uspevao da drzi otvorenim.
   Napolju, studen ostrija nego sto je ocekivao; vazduh ga malo povrati iz
letargije. Podje pesice ka metro-stanici u 34-oj ulici. Uhvati ekspres do 
Dalekog Rokaveja. Kuci kroz jedan sat.


   Ni Kaufman ni Mahogani to nisu znali, ali policija je na raskrscu 96-te
i Brodveja bila uhapsila coveka za koga su se ponadali da je trazeni kaspi-
n; ulovili su ga u jednom od vozova u uzem delu grada. Bio je to neki cove-
k malog rasta, evropskog porekla; mlatarajuci cekicem i testerom, saterao 
je u cosak drugog vagona neku mladu zensku, i pretio da ce je, u ime Jehov-
e, preseci napola.
   Nije se cinilo verovatnim da bi on to bio sposoban i da uradi. U svakom
slucaju, nije dobio sansu da pokusa. Dok su ostali putnici (ukljucujuci dv-
ojicu marinaca) pasivno gledali sta se desava, odabrana zrtva je ritnula d-
oticnog dasu u muda. On je ispustio cekic. Zenska je dohvatila cekic i nji-
me polomila tipu donju vilicu i desnu jagodicnu kost pre nego sto su se ma-
rinci umesali.
   Kad je voz stao u 96-oj, policija je cekala da uhapsi Kasapina. Citava
horda pandura nagrnula je u vagon, dernjajuci se poput drekavaca; bili su 
do useravanja uplaseni. U jednom uglu vagona lezao je Kasapin, lica razbij-
ena. Odnesose ga trijumfalno. Ona zenska je, posle saslusanja, otisla kuci
sa marincima.
   To je posluzilo kao korisno odvracanje, mada Mahoganiju tada nepoznato.
Dobar deo noci policija je utrosila na utvrdjivanje identiteta svog zatvor-
enika, poglavito zbog toga sto je on bio u stanju samo da balavi kroz rasc-
vetanu vilicu. Tek u tri i trideset ujutru je izvesni kapetan Dejvis, stiz-
uci na duznost, prepoznao u tome coveku penzionisanog prodavca cveca iz Br-
onksa, po imenu Henk Vasareli. Pokazalo se da je taj Henk redovno hapsen z-
bog preteceg ponasanja i nepristojnog pokazivanja na javnom mestu, a svaki
put u ime Jehove. Spoljasnji izgled stvari pokazao se varljivim: Henk je b-
io opasan koliko i Uskrsnji zeka. To nije bio koljac iz metroa. Medjutim,
dok su panduri to izbistrili, Mahogani je proveo vec dugo vreme radeci svo-
j posao.


   U jedanaest i petnaest Kaufman se popeo u ekspres koji vozi bez zastoja
do Avenije Mot. U vagonu su bila jos samo dva druga putnika. Jedno je bila
sredovecna crnkinja u purpurnom kaputu, a drugo bledi, bubuljicavi adolesc-
ent koji je izgubljenim pogledom zurio u grafiti-natpis Poljubi moje belo 
dupe na tavanici.
   Kaufman je bio u prvom vagonu. Pred njim je bilo putovanje koje ce traj-
ati tridest pet minuta. Dopustio je da mu se ocni kapci zaklope, uljuljkan
ritmickim drmanjem voza. Bilo je to naporno putovanje, a on premoren. Nije
video kako se u drugom vagonu svetla, jednim treptajem, gase. Nije video ni
Mahoganijevo lice kako zuri kroz vrata izmedju dvaju vagona, kako osmatra
ima li tu negde jos mesa.
   U 14-oj ulici crnkinja je sisla. Nije se popeo niko.
   Kaufman je na kratko otvorio oci, video prazan peron na 14-oj, onda opet
sklopio oci. Vrata su se, sa sistanjem, zatvorila. Plovio je kroz ono toplo
negde izmedju svesti i sna, a po njegovoj glavi su poceli da leprsaju i za-
ceci snova. Prijalo je to. Voz je opet krenuo, sa zveketom, u tunele.
   Mozda je, negde u pozadini svog zadremalog uma, Kaufman napola registro-
vao da su vrata izmedju prvog i drugog vagona kliznula, necijom snagom pok-
renuta, u otvoreni polozaj. Mozda je i namirisao iznenadni nalet tunelskog
vazduha, i registrovao da je buka tockova na tren postala jaca. Ali, opred-
elio se da to ignorise.
   Mozda je cak cuo i komesanje koje se sastojalo u tome sto je Mahogani s-
avladao mladica sa otkacenim pogledom. Ali taj zvuk je bio odvec dalek, a
obecanje sna previse privlacno. Kaufman je nastavio da drema.
   Iz nekog razloga, bejahu to snovi o kuhinji njegove mame. Ona reze repu
i, radeci to, slatko se osmehuje. On je samo mali decko, u tom snu, i gled-
a gore, ka njenom ozarenom licu, dok ona radi. Sec. Sec. Sec.
   Oci mu se trgose do otvorenog polozaja. Njegova majka je nestala. Vagon
je prazan, mladica nema.
   Koliko dugo je dremao? Nije zapamtio zaustavljanje voza kod Zapadne cet-
vrte ulice. On ustade, glave pune dremeza, i odmah maltene pade, jer se voz
zestoko zadrmao. Cinilo se da je brzina voznje znatno povecana. Mozda je v-
ozac ceznuo da stigne kuci i umota se, sa svojom zenom u krevet. Vozili su
bas zestoko; bila je to zapravo, prokleto zastrasujuca brzina.
   Na prozor izmedju dva vagona bila je navucena, nadole, neprozirna zavesa
koje ranije, koliko se on secao, tu nije bilo. Nesto malo zabrinutosti uvu-
ce se u Kaufmanovu treznu glavu. Pretpostavimo da je spavao dugo, i da je
strazar prevideo njegovu prisutnost u vagonu. Mozda su prosli kroz Daleki 
Rokavej i mozda voz sad juri ka nekom, tamo, mestu, gde god to bilo, gde n-
ocu cuvaju vozove.
   "Jebi ga", rece on glasno.
   Treba li poci napred i pitati vozaca? Pitanje je idiotsko do stravicnos-
ti: gde sam? U ovo doba noci odgovor ce biti serija uvreda ili nesto gore?
   Onda voz poce da usporava.
   Stanica. Jeste, stanica. Voz je izasao iz tunela i usao u prljavu svetl-
ost stanice u Zapadnoj cetvrtoj. Nijednu stanicu nije on propustio.
   Onda kud je nestao onaj klinac?
   Momak je ili ignorisao upozorenje, na zidu vagona, kojim se zabranjuje 
prelazenje iz vagona u vagon u toku voznje, ili je presao napred, u vozace-
vu kabinu. Verovatno je tacno u ovom trenutku izmedju vozacevih nogu, pomi-
sli Kaufman izvijajuci usnu. Poznato je da ima i takvih stvari. Ovo je ipa-
k, Palata uzivanja, i svako ima pravo na malo ljubavi u mraku.
   Kaufman, u mislima, slegnu ramenima. Pa sta je njega briga kuda je mali
otisao?
   Vrata se zatvorise. U voz se nije popeo niko. Voz se izvuce iz stanice,
a svetla treperavo posustadose jer je velika kolicina snage povucena da bi
se postiglo ubrzanje.
   Kaufman oseti novi napliv zelje za snom, ali onaj nenadani strah od zal-
utalosti upumpao mu je adrenalin u sistem, pa su mu udovi bili bockavo puni
nervne energije.
   A i cula izostrena.
   Cak i kroz zveket i tutnjavu tockova po sinama, cuo je iz susednog vago-
na zvuk cepajuce tkanine. Zar to neko cepa kosulju sa sebe?
   On ustade, hvatajuci, radi ravnoteze, jedan od onih omcastih kaiseva ko-
ji su visili odozgo.
   Zbog zavese je prozor izmedju dva vagona bio totalno neprovidan, ali je 
Kaufman tamo piljio, mrsteci se, kao da bi mogao iznenada biti obdaren ren-
dgenskim vidom. Kola su se njihala i drmusala. Prava voznja, ponovo.
   I jos jedan zvuk cepanja.
   Silovanje?
   Gonjen samo blagim voajeristickim i nicim vise, krenuo je kroz klackali-
cno zanjihani vagon prema medjuvagonskim vratima, nadajuci se da bi u zave-
si mogao postojati neki prorez. Ocima je jos uvek fiksirao prozor, tako da
nije primetio mrlje krvi po kojima je gazio. Sve dok se ne okliznu. Pogled-
a dole. Njegov zeludac je video tu krv maltene pre nego mozak, pa je sunka
na crnom hlebu krenula niz jednjak i zapela negde u zadnjem delu njegovog 
grla. Krv. Ugrabio je nekoliko velikih gutljaja ustajalog vazduha, i pogle-
dao ka necem drugom ka vratima, opet.
   Njegova glava je govorila: krv. Tu rec nije moglo oterati nista.
   Izmedju njega i tih vrata ostalo je mozda jos samo metar ili dva. Morao
je da pogleda. Imao je krv na cipeli, i video da tanak trag krvi vodi u su-
sedni vagon, ali, morao je da pogleda.
   Morao je.
   Sa jos dva koraka, prisao je vratima, onda je pogledao zavesu trazeci u
njoj neki procep; dovoljno bi bilo i da je samo jedna nit izvucena iz tka-
nja. Evo rupice. On zalepi oko za tu tacku.
   Njegov um je odbio da prihvati ono sto su njegove oci videle onostran v-
ratiju. Um je odbio taj spektakl smatrajuci ga nerazumnim, sanjanim. Po re-
zonu ovo nije moglo biti stvarno, ali Kaufman je svojim telom znao da je s-
tvarno. Ukocio se od uzasa. Njegove oci nisu zmirkale, i nisu mogle da se 
sklope pred jezivom scenom s one strane zavese. Ostajao je uz ta vrata, a
voz je tandrkao dalje; ostajao je a u udovima je imao sve manje krvi, moza-
k mu se vec teturao od nedostatka oksigena. Blistave mrlje svetlosti poces-
e sevati ispred njegovih ociju, zaklanjajuci zverstvo koje mu je bilo u vi-
dnom polju.
   Pade u nesvest.
   Bio je u nesvesti kad je voz stigao do ulice Dzej. Ostao je gluv za voz-
acevo saopstenje da svi koji idu za neku dalju stanicu moraju sad preci u 
neki drugi voz. Da ga je cuo, zapitao bi se kakav je smisao tog saopstenja.
Nijedan voz ne izbacuje sve svoje putnike napolje u ulici Dzej; to je lini-
ja koja ide do Avenije Mot, pa pored trkalista kod Akvadukta, i pored aero-
droma Dz. F. Kenedi. Zapitao bi se kakva vrsta voza to moze biti. Ali i ne
bi, jer je vec znao. Istina je visila u susednom vagonu. Istina se, iza kr-
vave pregace od sitnolancanog oklopa, zadovoljno smeskala sama sebi.
   Ovo je bio ponocni mesni voz.
   Nema merenja vremena u potpunoj nesvestici. Mogli su proci sekundi, ili
sati, pre nego sto su Kaufmanu oci zatreptale i ponovo se otvorile, a njeg-
ov um se fokusirao na ovu njegovu novoshvacenu situaciju.
   Sada je lezao ispod jednog od sedista, opruzen duz vibrirajuceg zida va-
gona, sakriven od pogleda. Sudba mu je pomogla, do sad, pomisli on; ljulja-
nje vagona je, izgleda, na neki nacin, dovelo do toga da se njegovo nesves-
no telo otkotrlja u zaklon, gde nece moci biti vidjeno.
   Pomislio je na uzas u vagonu broj dva, i gutanjem suzbio nagon na povra-
canje. Sam je. Gde god strazar bio (a mozda je ubijen), Leon ga ne moze ni
na koji nacin pozvati. A vozac? Da li je mrtav, pred svojim upravljackim a-
paratima? Juri li voz ovog trenutka kroz neki nepoznati tunel, tunel koji 
nema ni jednu jedinu stanicu kojom bi se mogao identifikovati, u susret sv-
om unistenju?
   A ako i ne bude naletanja na prepreku i pogibije pri tome, ostaje prisu-
tan Kasapin, koji i sad nastavlja da sece, razdvojen samo debljinom jednih
vrata od mesta gde Kaufman lezi.
   Kako god okrenes, na tim vratima pise: Smrt.
   Buka je bila zaglusujuca, osobito kad se lezi na podu.
Kaufmanu su se zubi u vilicama tresli, a u licu je imao osecaj otupljenost-
i, od vibracija; cak ga je i lobanja bolela.
   Osecao je kako mu se snaga vraca, kako postepeno natapa njegove iscrplj-
ene udove. Obazrivo je opruzio prste, pa stegao pesnice, da pokrene krvoto-
k u sakama.
   Sa prestankom utrnulosti, prestajala je mucnina u stomaku. Pred oci mu 
je stalno nanovo izlazila jeziva brutalnost u susednom vagonu. Vidjao je o-
n i ranije fotografije ubijenih ljudi, naravno, ali ovo nisu bila obicna u-
bistva. On je u istom vozu sa Metrojskim Kasapinom, monstrumom koji svoje 
zrtve okaci o kaiseve ispod plafona, za noge, zrtve gole i bez ijedne dlac-
ice na telu.
   Koliko ce jos vremena proci do trenutka kad ubica prodje kroz ta vrata i
likvidira njega? Kaufman je bio siguran da ce, ako ga ubica ne dokrajci, u-
mreti od iscekivanja.
   Zacu neko kretanje iza vratiju.
   Instinkt preuze vlast. Kaufman je ugura jos dublje pod sediste i sklupca
u lopticu neznatnih dimenzija, okrecuci svoje od-mucnine-belo lice ka zidu.
Onda pokri glavu sakama i zazmuri cvrsto, kao dete uplaseno od bauka.
   Neko pomice vrata, koja klize u stranu. Skljocaj. Hujanje. Nalet vazduha
koji se dize sa sina. Miris cudniji nego sto je Kaufman ikad ranije osetio;
i hladniji. Odnekud zna da je to u njegovim nozdrvama praiskonski vazduh, 
neprijateljski, neizmerne dubine. Od toga poce da drhti.
   Klik. Zatvorila su se vrata.
   Blizu je Koljac: to je Kaufmanu bilo jasno. Mozda stoji samo desetak sa-
ntimetara daleko od mesta gde on lezi.
   Da li upravo sad gleda u Kaufmanova ledja? Da li se evo ovog trenutka s-
aginje, sa nozem u ruci, da izvuce Kaufmana iz skrovista, kao puza koga ku-
kom izvuku iz ljusture?
   Nista se nije dogodilo. Nije osetio dah za vratom. Niko mu nije raspori-
o kicmu.
   Samo se zacuo bat koraka blizu Kaufmanove glave; onda isti taj zvuk, ali
u udaljavanju.
   Kaufman sada ispusti dah, koji mu je do bola dugo ostao u plucima, susk-
etavo kroz zube.
   Mahogani je bio maltene razocaran sto je onaj spavac sisao u Zapadnoj c-
etvrtoj. Bio se nadao da ce ove noci uraditi jos jedan posao, da bi se ima-
o cime baviti dok se spustaju. Ali ne: ovaj je nestao. Ta potencijalna zrt-
va ionako nije izgledala mnogo zdrava, pomisli on; verovatno neki anemicni
jevrejski knjigovodja. To meso ne bi bilo ni priblizno kvalitetno. Mahogani
ode celom duzinom vagona, do vozaceve kabine. Tu ce provesti ostatak putov-
anja.
   Moj Hriste, pomisli Kaufman, ovaj ce ubiti vozaca.
   Zacu otvaranje vrata kabine. Onda glas Kasapina: tih, promukao.
   "Haj."
   "Haj."
   Poznaju se.
   "Sve uradjeno?"
   "Sve uradjeno."
   Kaufman je bio sokiran banalnoscu tih razmenjenih reci. Sve uradjeno? S-
ta im to znaci: sve uradjeno?
   Sledecih nekoliko reci nije cuo, jer je voz naisao na izuzetno bucan deo
pruge.
   Kaufman vise nije mogao odoleti zelji da pogleda. Oprezno se odmotao, z-
atim bacio pogled preko ramena, duzinom vagona. Mogao je videti samo Kasap-
inove noge, i donji deo otvorenih vrata kabine. Prokleto bilo. Zeleo je da
opet vidi monstrumovo lice.
   Smeh se zacuo.
   Kaufman je kalkulisao rizike ove situacije: bila je to matematika panik-
e. Ako ostane gde je, Kasapin ce pre ili kasnije spustiti pogled ka njemu i
napraviti od njega seckano meso. S druge strane, ako se pokrene iz svog sk-
rovista, rizikuje da bude vidjen i gonjen. Sta je gore: mirovati, i doceka-
ti smrt u klopci, u rupi; ili krenuti u bekstvo, pa na sred vagona otici s-
vome Tvorcu?
   Kaufman iznenadi samog sebe svojom hrabroscu: pokrenuce se. Infinitezim-
alnom sporoscu ispuzao je ispod sedista, motreci, pri tom, neprestano na K-
asapinova ledja. Kad je izisao, podje veoma sporo ka vratima. Svaki korak 
bio mu je mucenje, ali cinilo se da je Kasapin odvec zauzet razgovorom da 
bi se okrenuo.
   Kaufman stize do vrata. Poce se uspravljati, sve vreme nastojeci da se 
pripremi za prizor s kojim ce se susresti u vagonu broj dva. Saka se omota
oko kvake; on pogura vrata da kliznu u stranu.
   Pojaca se bucanje sa sina, a talas memljivog vazduha, sa smradom koji n-
ije poticao ni od cega zemaljskog, podje gore, ka njemu. Ovo ce Kasapin sv-
akako morati da cuje, ili namirise? Nema sumnje, morace se okrenuti.
   Ali, ne. Kaufman se tesno provuce kroz vrata koja je tako malo otvorio,
i udje u krvavu komoru iza njih.
   Osecanje olaksanja ucini ga nepazljivim. Nije valjano zatvorio vrata za
sobom, i ona, zbog drmusanja voza, pocese opet da klize ka otvorenom poloz-
aju.
   Mahogani proturi glavu kroz vrata vozacke kabine i zagleda se niz vagon,
ka medjuvagonskim vratima.
   "Sta je to koji kurac?" rece vozac.
   "Nisam lepo zatvorio vrata. Nista vise."
   Kaufman zacu Kasapina kako dolazi. Cucnu, lopta uzasa, pribijen uz zid 
spojnog dela, iznenada svestan koliko su mu creva puna. Vrata, potegnuta s
druge strane, tresnuse u zatvoren polozaj, a koraci se opet udaljise.
   Bezbedan, bar za jos jedan dah vremena.
   Kaufman otvori oci, celiceci se za klanicu koja je bila tacno ispred nj-
ega.
   Tu vrdanja nije bilo.
   Bila su ispunjena sva njegova cula: miris otvorenih utroba, prizor tih 
leseva, opip fluida na podu, pod njegovim prstima, zvuk rukodrznih kaiseva
koji skripucu pod tezinom lesina, pa cak i ukus vazduha, slankast od krvi.
Kaufman je bio sa smrcu apsolutno, u tom malom zatvorenom prostoru koji je 
leteo kroz pomrcinu.
   Ali nauseje sad nije bilo. Nijedno osecanje nije preostalo, osim blage 
odbojnosti. On, cak, uvide da je poceo da posmatra ta tela sa izvesnom rad-
oznaloscu.
   Les najblizi njemu: to je ono sto je preostalo od bubuljicavog klinca k-
oga je video u vagonu broj jedan. To telo je visilo naglavce, njisuci se t-
amo-amo u ritmu voza, sinhrono sa svoja tri drugara: opsceni avetinjski pl-
es. Ruke su mu mlitavo visile iz ramenskih zglobova, blizu kojih su naprav-
ljeni zaseci duboki cetiri-pet santimetara, da bi tela visila urednije.
   Svi delovi decakove anatomije njihali su se hipnoticki. Jezik, viseci i-
z otvorenih usta. Glava, koja se klatila na prerezanom vratu. Cak je i dec-
akov penis landarao s leva na desno, preko ocerupanih prepona. Iz rane na 
glavi, i iz otvorene vratne arterije, krv je jos uvek, u pulsevima, curila
u crnu kofu. Citav prizor odlikovao se izvesnom elegancijom: dobro obavlje-
ni posao.
   Iza tog tela, visili su lesevi dveju mladih belkinja i jednog muskarca 
tamnije koze. Kaufman pomace glavu da bolje vidi njihova lica. Bila su sas-
vim izblankovana. Jedna od tih devojaka bila je lepotica. Za muskarca Kauf-
man zakljuci da je bio Portorikanac. Svima su bile obrijane glave, i uklo-
njene sve dlake sa tela. Zapravo, u vazduhu se jos osecao ostri miris stri-
ganja. Kaufman iz cucece pozicije kliznu uvis, uz zid, a u tom casu se jed-
no od zenskih tela okrete, omogucujuci pogled s ledja.
   Za taj poslednji horor Kaufman nije bio spreman.
   Meso na njenim ledjima bilo je potpuno raseceno od vrata do straznjice,
a misici razgrnuti da bi se ogolili svetlucavi kicmeni prsljenovi. Bejase 
to finalni trijumf Kasapinove umetnosti. Tu su visili, ti obrijani, obeskr-
vljeni, na zasecene ploce svedeni delovi ljudskog roda, otvoreni kao ribe,
sazreli da budu pozderani.
   Kaufman se maltene osmehnuo nad perfekcijom ovog uzasa. Osetio je kako 
ga u dnu lobanje golica ponuda ludila, kako ga vodi ka iskusenju da pozeli
zaborav, kako mu obecava blankovanu indiferentnost prema svetu.
   Poce se nekontrolisano tresti. Oseti da njegove glasne zice pokusavaju 
da formiraju krik. Neizdrzivo je bilo; a ipak, kriknuti sada znacilo bi po-
stati, uskoro, kao ove kreature ispred njega.
   "Jebi ga", rece on, glasnije nego sto je nameravao, onda se odgurnu od z-
ida i podje izmedju leseva koji su se ljuljali, u vagon, primecujuci na sed-
istima, uredno naslaganu odecu i imovinu. Pod njegovim stopalima pod je bio
lepljiv od zuci koja se susila. Iako je oci suzavao do uskih proreza, krv u
kofama video je i odvec jasno: krv gusta, da ti se u glavi zavrti, a u njoj
se okrecu cestice prljavstine.
   Prosao je pored mladica, i sad je video ispred sebe vrata ka trecem vago-
nu. Trebalo je samo da prodje uskom stazom izmedju ovih stravicnosti. Podst-
icao je sebe da krene dalje, nastojeci da ignorise uzase, i da se koncentri-
se na vrata koja ce ga odvesti nazad do zdravog razuma.
   Prodje pored prve zene. Jos koji metar, rece on sebi, jos maksimum deset
koraka, a i manje ako bude hodao pouzdano.
   Onda se pogasise svetla.
   "Isuse Hriste", rece on.
   Voz se cimnu, Kaufman izgubi ravnotezu.
   U totalnoj tmini, posegnu da se uhvati za nesto, i svojim razmlataranim 
rukama zagrli telo koje mu se naslo u dohvatu. Pre nego sto je mogao spreci-
ti sebe, osetio je kako njegove sake tonu u mlako meso, kako prsti grabe ot-
vorenu ivicu misica na ledjima mrtve zene, kako doticu kost kicme. Njegov o-
braz se prislonio uz ocelavljeno meso njene butine.
   Kriknuo je; i dok je krik jos odzvanjao, svetla zatreperise i upalise se.
   I dok su se palila, a njegov krik zamirao, on zacu Kasapinove korake kako
se primicu duz prvog vagona, ka medjuvagonskim vratima.
   Pustio je telo koje je bio grlio. Lice mu ostade zamrljano krvlju sa nje-
ne noge. Osecao je da mu je ta krv, kao kakva ratna boja, prisutna na licu.
   Krik mu je razbistrio glavu, i Kaufman odjednom oseti da je oslobodjen i
da je presao u neku vrstu snage. Znao je da nece biti jurnjave niz voz; nit-
i kukavicluka; ne sad. Ovo ce biti primitivan sukob, dva ljudska bica, licem
u lice. A Kaufman se nece ustezati da upotrebi ma koji trik, ma koji samo da
bi oborio svog neprijatelja. Ovo je pitanje opstanka, cisto i jasno.
   Kvaka se zatrese.
   Kaufman se osvrte da potrazi oruzje, ocima pouzdanim, kalkulisucim. Pogl-
ed mu pade na odecu naslaganu pored Portorikancevog tela. Tu je lezao noz, 
izmedju prstenja od strasa i lanaca od imitacije zlata. Oruzje sa dugim sec-
ivom, besprekorno cisto, verovatno ponos i radost tog coveka. Pruzajuci ruk-
u pored tog tela sa dobrim misicima, Kaufman dohvati noz sa te odece. Prijao
mu je u saci; uistinu, osecaj je bio bas odusevljavajuci.
   Vrata se otvorise, i pokaza se usmrtiteljevo lice.
   Kaufman, kroz klanicu, osmotri Mahoganija. Nije izgledao narocito strasn-
o: samo jos jedan celaveci, ugojen tip od pedeset godina. Lice tesko, oci d-
uboko usadjene. Usta prilicno mala, sa delikatnim usnama. Imao je, zapravo,
zenska usta.
   Mahoganiju nije bilo jasno odakle se pojavio ovaj uljez, ali je bio sves-
tan da je ovo novi previd, jos jedan znak sve vece nesposobnosti. On mora l-
ikvidirati tog dronjavog stvora odmah sad. Pa, najzad, do kraja linije osta-
je samo milja ili dve. Mora saseci ovog coveculjka i okaciti ga za pete pre
nego sto stignu do svog odredista
   On predje u vagon broj dva.
   "Ti si spavao", rece, prepoznajuci Kaufmana. "Video sam te."
   Kaufman ne rece nista.
   "Trebalo je da sidjes sa voza. Sta si pokusavao? Da se sakrijes od mene?"
   Kaufman odrza svoje cutanje.
   Mahogani dohvati drsku satare koja je visila sa njegovog odavno pohabanog
koznog opasaca. Satara je bila uprljana krvlju, bas kao i njegova lancano-o-
klopna pregaca, i njegov cekic, i njegova testera.
   "Posto stvari tako stoje", rece on, "moracu te ukloniti."
   Kaufman podize noz. Noz je naspram Kasapinove opreme, izgledao nekako ma-
len.
   "Jebi ga", rece on.
   Mahogani se siroko osmehnu videci kako ovaj coveculjak glumi da ce se br-
aniti.
   "Nije trebalo da ti ovo vidis", rece on. "Nije to za takve kao sto si t-
i. Tajno je."
   A, znaci ovaj je od onih bozanski inspirisanih, je l' tako? pomisli Kauf-
man. Time je sto-sta objasnjeno.
   "Jebi ga", rece on opet.
   Kasapin se namrsti. Nije mu se dopadala indiferentnost ovog malog coveka
prema njegovom radu, njegovoj reputaciji.
   "Svi moramo jednom da umremo", rece on. "Trebalo bi da budes veoma zadov-
oljan: tebe nece sagoreti, kao vecinu: tebe ja mogu da upotrebim. Da budes
hrana ocima."
   Kaufmanova jedina reakcija bila je siroki osmeh. Nije ga vise mogao tero-
risati ovaj mlitavi debeli prostak.
   Kasapin otkaci sataru sa opasaca i dize je pretecim zamahom.
   "Jedan prljavi mali Zidov, kao sto si ti", rece on, "trebalo bi da je sr-
ecan ako bude od ikakve koristi uopste: biti meso, to je za tebe maksimalna
ambicija."
   Bez upozorenja, Kasapin izmahnu. Satara je znatnom brzinom razdeljavala
vazduh, ali je Kaufman koraknuo unazad. Satara mu je zasekla rukav kaputa, i
zarila se u Portorikancevu cevanicu. Udarac je tu nogu napola odsekao, a za-
tim je tezina tela ranu jos vise razjapila. Tu se ukazalo meso nalik na naj-
bolju sniclu, socno, gotovo privlacno.
   Kasapin poce da izvlaci sataru iz te rane, a Kaufman u tom casu skoci. N-
oz je pohitao ka Mahoganijevom oku, ali se zbog pogresne procene zario ne u
oko, nego u vrat. Probio je citav vrat, i pokazao se, zaogrnut mlazicima kr-
vi, na drugoj strani. Probadanje je bilo skroz. Jednim udarcem. Skroz.
   Mahogani je to secivo u grlu osetio kao nesto sto ga gusi, maltene kao d-
a mu je pileca kost zastala u grlu. Nacinio je jedan smesan zvuk, sa pola v-
olje, nesto kao iskasljavanje. Krv mu se preli preko usana, bojeci ih, kao
karmin na zenskim usnama. Satara pade, sa jakim lupanjem, na pod.
   Kaufman izvuce noz. Iz dveju rana krv je strcala u malim lukovima.
   Mahogani pade na kolena, zureci u noz koji ga je ubio.
Coveculjak je Mahoganija posmatrao sasvim pasivno. Nesto je govorio, ali Ma-
hoganijeve usi su bile gluve za te primedbe, kao da se nasao ispod vode.
   Odjednom Mahogani oslepe. Nostalgicno je zalio za svojim culima, znajuci
da nikada vise nece videti, ni cuti. Ovo je smrt: naskocila je na njega, su-
mnje nema.
   Medjutim, njegove sake su jos uvek osecale teksturu tkanine njegovih pan-
talona, osecale su i ono toplo sto je pljuskalo po njima. Njegov zivot kao 
da se neko vreme teturao na vrhovima prstiju, dok su njegovi prsti drzali t-
o poslednje preostalo culo... onda njegovo telo pade, a njegove sake, i ziv-
ot njegov, i njegova sveta duznost, sve se to zgnjeci pod tezinom sivog mes-
a.
   Mrtav ostade Kasapin.
   Kaufman je uvlacio gutljaje bajatog vazduha u pluca; docepao se jednog r-
ukodrznog kaisa, da bi stabilizovao svoje telo koje se zanosilo. Suze zaklo-
nise ovaj haos kojim je bio okruzen. Proticalo je vreme: on nije znao koliko
dugo; bio je izgubljen u snu o pobedi.
   Onda voz poce da usporava. Osetio je i cuo da su kocnice pocele da deluj-
u. Obesena tela nagrnuse napred, u vozilu koji je zanoseci se usporavao, ci-
ceci tockovima po sinama ds kojih je kao znoj izbijala sluz.
   Radoznalost preovlada u Kaufmanu.
   Hoce li voz uci pravo u Kasapinovu podzemnu klanicu, dekorisanu mesom ko-
je je tokom svoje karijere nalovio?
A taj vozac koji se smeje, tako indiferentan prema masakru, sta ce on ucini-
ti kada voz bude stao? Sad je akademsko pitanje sta ce se dogadjati. On je 
spreman da se suoci sa apsolutno ma cim; gledaj pa ces videti.
   Zapucketa razglas. Glas vozaca:
   "Stigli smo, covece. Trebalo bi da zauzmes svoje mesto, a?"
   Da zauzmes svoje mesto? Sta li mu je to znacilo?
   Voz je usporio do brzine puza. Izvan prostora bila je tama kao i sve vre-
me do tada. Svetla zazmirkase, pa se ugasise. Ovoga puta, nisu se ponovo up-
alila.
   Kaufman je ostao u totalnom mraku.
   "Izaci cemo kroz pola sata", rekose zvucnici, tonom koji je toliko nalik-
ovao na ma koje drugo stanicno saopstenje.
   Voz je stao. Zvuci na koje se Kaufman bio toliko privikao, oni od tockova
na sinama, i oni od hujanja voza kroz vazduh, odjednom vise nisu postojali.
Cuo je samo brujanje razglasa. Ni sad nije mogao videti ama bas nista.
   Onda, sistanje. Otvarala su se vrata. U vagon dopre miris, tako izjedaju-
ci da Kaufman hitro poklopi sakom lice da ga zaustavi.
   Stajao je u tisini, sa sakom na ustima, i cinilo se da u tom cekanju pro-
tece ceo jedan zivotni vek. Ne vidim zlo. Ne cujem zlo. Ne govorim zlo.
   Onda, treptaj svetlosti izvan prozora. Pod tom svetloscu, ocrtala se sil-
ueta okvira vrata. Jacala je postupno. Uskoro je u vagonu bilo dovoljno sve-
tla da Kaufman sagleda zguzvano telo Kasapina pred svojim nogama, i lojano
blede komadine mesa koje su visile svud oko njega.
   I sapat se neki zacuo, iz tame oko voza, jedno okupljanje majusnih sumov-
a, kao da insekti pocinju da govore. Ljudska bica su to bila u tunelu, i la-
gano su, vukuci noge, isla ka vozu. Kaufman je sad mogao da vidi i njihove 
siluete. Neki su nosili baklje, koje su gorele mrtvom smedjom svetloscu. Bu-
ka je nastajala mozda od njihovih stopala na vlaznom tlu, ili od pucketanja
njihovih jezika, ili od oba ta izvora.
   Kaufman vise nije bio onako naivan kao pre jedan sat. Zar bi moglo biti
ikakve sumnje u pogledu namera sa kojima su ovi stvorovi dolazili iz mraka,
prema vozu? Kasapin je ubio ove muskarce i zene da bi postali meso za ove k-
anibale, i sad su kanibali stizali, kao kad gong oglasi da je rucak spreman,
stizali su da bi jeli u ovom vagon-restoranu.
   Kaufman se sagao i dohvatio sataru koju je Kasapin bio ispustio. Sumovi 
primicanja ovih kreatura bili su iz momenta u momenat jaci. On uzmace kroz 
vagon, udaljujuci se od otvorenih vrata, samo da bi onda uvideo da su i vra-
ta iza njega isto tako otvorena, i da se sapat prilazenja cuje i sa te stra-
ne.
   Zgurio se u jedno od sedista, i vec se spremio da se sakrije ispod, kad 
se jedna saka, mrsava i krhka do providnosti, pojavi u vratima.
   Nije mogao odvojiti pogled. Nije bio zamrznut uzasom, kao ranije na proz-
oru. Jednostavno je bio raspolozen da posmatra.
   Kreatura zakoraci u vagon. Iza ledja tog bica bile su buktinje, tako da 
je lice ostalo u senci, ali se silueta jasno ocrtavala.
   Ni po cemu mnogo izuzetna silueta.
   Stvorenje je imalo dve ruke i dve noge, kao i on; glava stvorenja nije b-
ila nekog abnormalnog oblika. Telo je bilo malo, a od napora ulozenog da bi
se ukrcalo u voz, dah mu je postao hripav. Utisak bejase vise gerijatrijski
nego psihoticki; generacije izmisljenih ljudozdera u knjigama i filmovima n-
isu pripremile Kaufmana za ovu zalosnu ranjivost.
   Iza Kaufmana, iz tame su izlazila slicna bica, i isla, vukuci stopala, k-
roz voz. Zapravo, ulazila su kroz sva vrata.
   Kaufman je bio u klopci. Odmeravao je tezinu satare u ruci, ocenjivao nj-
enu ravnotezu, spreman da povede bitku protiv ovih prastarih cudovista. Nek-
o unese buktinju u vagon, i ona osvetli lica lidera.
   Ti ljudi su bili sasvim celavi. Umorna put njihovih lica bila je tesno r-
azapeta preko lobanja, tako da je sijala od zategnutosti. Mrlje trulezi i z-
araze videle su im se po kozi, ponegde se misic stopio i pretvorio u crni g-
noj ispod koga je izvirivala kost jagodice ili slepoocnice. Neki od njih bi-
li su nagi kao bebe, i na njihovim pulpastim, sifilisticnim telima jedva da
se razaznavala ikakva polnost. Nekadasnje dojke bile su koznate vrecice koje
vise sa torzoa, nekadasnje genitalije zbrckane do nestajanja.
   Jos gori prizor od tih golih, cinili su oni zaogrnuti odecom. Kaufmanu je
brzo svanulo da je taj truleci materijal, nabacen o njihova pleca, ili ucvr-
scen oko bedara, napravljen od ljudskih koza. Ne od po jedne, vec od po des-
etak ili vise koza, natrpanih nasumicno jedna-preko-druge, poput nekakvih z-
alobnih trofeja.
   Ovaj groteskni red za rucavanje imao je svoje vodje, koji stigose do les-
eva sada; gracilne sake se spustise na butove mesa, podjose gore i dole po
obrijanoj kozi pokretima koji su nagovestavali senzualno zadovoljstvo. Jezi-
ci su, plesuci, izlazili iz usta, pahuljice pljuvacke prskale su meso. Oci
ovih monstruma bacale su tamo-amo istrzane poglede gladi i uzbudjenja.
   Najzad jedno od tih stvorenja ugleda Kaufmana.
   Oci stvorenja prestadose da zveraju levo-desno, i ustalise se na Kaufman-
u. Preko lica se prevlacio izraz upitanosti, tvoreci parodiju cudjenja.
   "Ti", rece bice. Glas je bio jednako opustosen kao i usne iz kojih je em-
anirao.
   Kaufman malo podize sataru, kalkulisuci kakve su mu sanse. U vagonu je b-
ilo mozda oko tridesetoro ovih, a napolju jos mnogo vise. Ali izgledali su
tako slabi, a osim toga, nisu imali nikakva oruzja sem kostiju i koza.
   Monstrum opet progovori, glasom koji je, sada nasavsi samog sebe, postao
vrlo dobro modulisan, tanusnim glasom nekada kulturnog, nekada sarmantnog c-
oveka.
   "Ti si dosao za onim drugim, a?"
   Stvor baci pogled dole, ka Mahoganijevom telu. Ocito, ovo bice je vrlo b-
rzo shvatalo situaciju.
   "A i bio je mator", rece, vracajuci svoj vodenasti pogled na Kaufmana, s-
tudirajuci ga pomno.
   "Jebi se", rece Kaufman.
   Kreatura pokusa ironicni osmejak, ali tehniku toga bese maltene zaboravi-
la, pa je rezultat bila grimasa koja otkri puna usta zuba sistematski istur-
pijanih u siljke.
   "Sada ti moras ovo da radis za nas", rece taj stvor kroz svoju zversku i-
scerenost. "Ne mozemo preziveti bez hrane."
   Saka potapsa jednu zadnjicu ljudskog mesa. Kaufman je, cujuci tu ideju,
ostao bez odgovora. Samo je zurio, zgadjeno, u nokte koji su uklizili izme-
dju guzova da bolje opipaju nabreknuce neznih misica.
   "Ni nama nije manje gadno nego tebi", rece kreatura. "Ali obavezani smo
da jedemo ovo meso, ili umiremo. Bog zna da ja ne osecam prema tom mesu ape-
tit."
   Stvoru je, medjutim, iz ustiju ipak curila pljuvacka.
   Kaufman pronadje svoj glas. Glasic, posustao vise zbog konfuzije osecanja
nego zbog straha.
   "Sta ste vi?" Setio se bradonje iz Deli lokala. "Jeste li vrsta necijeg 
neuspeha u radu?"
   "Mi smo gradski oci", rece ta stvar. "I majke grada, i kceri i sinovi gr-
ada. Graditelji, zakonotvorci. Mi smo ovaj grad napravili."
   "Njujork?" rece Kaufman. "Palatu divota?"
   "Pre nego sto si ti rodjen, pre nego sto je rodjen iko od danas zivih."
   Govoreci, stvorenje je podvlacilo nokte pod kozu rasporenog tela, i ljus-
tilo jednu tanku, elasticnu opnu sa socnog misica. Iza Kaufmana, druge krea-
ture su pocele da otkacinju leseve sa rukodrznih kaiseva, polazuci sake na
isti odusevljeni nacin na glatke dojke i slabine mesa. Pocese, takodje, da 
dizu kozu sa mesa.
   "Ti ces nam donositi vise", rece taj otac. "Vise mesa za nas. Onaj drugi
je bio slab."
   Kaufman je blenuo, ne verujuci.
   "Ja" rece. "Vas da hranim? Pa sta mislite da sam ja?"
   "Moras to ciniti za nas, i za one starije od nas. Za one rodjene pre neg-
o sto se i pomisljalo na ovaj grad, u doba kada je Amerika bila suma i pust-
inja."
   Krhka ruka gestom pokaza ka okolini voza.
   Kaufmanov pogled podje za tim ispruzenim prstom, u tminu. Napolju se nal-
azilo jos nesto, sto on ranije nije primetio; dimenzije tog neceg bile su m-
nogo vece nego ljudske.
   Copor kreatura se razmace, da propusti Kaufmana da bi on krenuo da pobli-
ze pogleda to sto napolju stoji; samo, Kaufmanova stopala nikako da se poma-
knu.
   "Hajde", rece taj otac.
   Kaufman pomisli na grad koji je nekada voleo. Jesu li ovo zaista njegovi
preci, njegovi filozofi, njegovi stvoritelji? Morao je u to da poveruje. Mo-
zda postoje i na povrsini izvesni ljudi birokrati, politicari, nosioci svak-
ovrsne vlasti, koji znaju ovu horor-tajnu i koji su svoje zivote posvetili
ocuvanju ovih grozomorija; koji ih sad hrane kao sto divljaci prinose jagnj-
ad svojim bogovima. U ovom ritualu bilo je neceg uzasavajuce poznatog. To j-
e nalazilo odredjeni odziv u Kaufmanu, ne u njegovom svesnom umu, nego u on-
om dubljem, starijem bicu njegovom.
   Njegova stopala, ne slusajuci vise um nego instinkt obozavanja, podjose.
Krenuo je kroz koridor tela i izisao iz voza.
   Svetlost buktinja obasjavala je samo maleni deo beskrajne mracnosti napo-
lju. Cinilo se da je vazduh cvrsta masa, toliko je u njemu bio gust miris p-
rastare zemlje. Kaufman, medjutim, nije osecao nikakav miris. Glava mu se n-
aginjala napred, jedva se drzao da ne padne u nesvest.
   Bio je prisutan on, predak coveka. Prvobitni Amerikanac, onaj cija je ovo
domovina bila pre Cejena i Pasamakvodija. Oci tog bica, ako je uopste imalo
oci, bile su uprte u Kaufmana.
   Kaufmanovo telo se treslo, zubi cvokotali.
   Cuo je buku iz anatomije tog bica: kuckanje, pucketanje, jecanje.
   Bice se malo pomace u tmini.
   Zvuk tog pomicanja bio je stravican. Kao da se planina dize u sedeci pol-
ozaj.
   Kaufman je digao lice ka tom stvoru, i, ne misleci sta ili zasto radi, p-
ao na kolena, u govna, pred ocem Oceva.
   Svi dani njegovog zivota bili su uvod u ovaj dan, svaki pojedini momenat
njegovog zivota znacio je sazrevanje u pravcu ovog jedinog neizracunljivog 
momenta svete strave.
   Da je u toj jami bilo dovoljno svetlosti da se sagleda celina, mozda bi 
njegovo mlako srce prslo. Ovako je Kaufman ipak osecao njegovo leprsanje u 
svojim prsima, dok je gledao to sto je gledao.
   Bice je bilo dzin. Bez glave i udova. Bez ijedne crte analogne ljudskim
crtama, bez ijednog shvatljivog organa, bez cula. Ako je uopste licilo na i-
sta, licilo je na jato riba. Hiljadu njuski, a sve se krecu sinhrono: istov-
remeno napupe, pa se rascvetaju, pa se sparuse, i tako opet, ritmicno. Boja
sedefasto presijavajuca, ali pokatkad dublja od ijedne boje Kaufmanu poznat-
e, dublja od ijedne koju bi on umeo imenovati.
   To je  bilo sve sto je Kaufman mogao, ali i vise nego sto je zeleo, vide-
ti. A u mraku je bilo i jos mnogo vise toga, u treptajima i sljapanjima.
   Ali on vise nije mogao gledati. Okrete se na drugu stranu, a neko bas ta-
da izbaci iz voza jednu fudbalsku loptu koja se dokotrlja pred Oca i tu sta-
de.
   Bar se Kaufmanu cinilo da je lopta, dok je ne zagleda pazljivije, a onda
prepoznade da je to ljudska glava, Kasapinova. Koza lica bila je delimicno,
u trakama, sljustena. Presijavala se krvlju, lezeci pred svojim Gospodom.
   Kaufman otkloni pogled od nje, i podje nazad ka vozu. Cinilo mu se da pl-
ace svim delovima svog tela osim ocima.
One su se od onog prizora toliko uzarile, da su suze prokljucale i isparile.
   Unutra su kreature vec pristupile obedu. Jedna je kreatura, vide on, upr-
avo iskopala iz ocne duplje jedne zene slatki plavi zalogaj oka. Drugo bice
je upravo zavlacilo sebi saku u usta. Pred Kaufmanovim nogama lezao je Kasa-
pinov bezglavi les, krvareci jos uvek obilno iz pregrizenog vrata.
   Pred Kaufmana stade onaj mali otac koji je govorio ranije.
   "Sluzis nas?" upita blago, tonom kojim bi covek mogao zatraziti od krave
da podje za njim.
   Kaufman je ukoceno gledao u sataru, simbol Kasapinovog posla. Bica su sa-
d vec odlazila iz vagona, vukuci napola pojedena tela sa sobom. I buktinje
su iznosene, pa se vracala tama.
   Ali pre nego sto su svetla sasvim iscezla, taj otac pruzi ruke i uhvati
Kaufmana za lice, i pogura ga da se okrene i pogleda svoju refleksiju u sil-
no prljavom staklu vagonskog prozora.
   Tanusan je to odraz bio, ali je Kaufman ipak mogao videti bas dobro, sas-
vim dobro, koliko se promenio. Bio je bledji nego sto bi ijedan ziv covek t-
rebao biti, i sasvim pokriven prljavstinom i krvlju.
   Oceva saka je jos uvek stiskala Kaufmanovo lice, a prst mu se kao kuka z-
avuce u usta i niz zdrelo, pa noktom ogreba zadnju stranu grla. Kaufmana je
ta inturzija nagonila na povracanje, ali mu nije preostalo dovoljno volje d-
a odbije taj napad.
   "Sluzi", rece stvorenje. "Cuteci."
   Kaufman prekasno shvati nameru tih prstiju
   Njegov jezik nenadano cvrsto je zgrabljen i u korenu uvrnut. Kaufman, so-
kiran, ispusti sataru. Pokusa vrisnuti, ali nikakav zvuk ne izadje. Krv mu
linu u grlo, on zacu zvuk cepanja svog mesa, agonije bola bacise ga u grcev-
e.
   Onda se ta ruka nasla izvan njegovih usta, a skerletni, pljuvackom pokri-
veni prsti ispred njegovog lica; drzali su, izmedju palca i kaziprsta, njeg-
ov jezik.
   Kaufman je ostao bez reci.
   "Sluzi", rece otac, pa strpa taj jezik u svoja usta i poce ga zvakati sa
ociglednim zadovoljstvom. Kaufman pade na kolena, bljujuci svoj sendvic.
   Otac je vec, vukuci stopala, odlazio u mrak; ostali drevni vec su otisli
u svoju jazbinu da tamo ostanu do sledece noci.
   Zapucketa razglasni sistem.
   "Kuci", rece vozac.
   Vrata se sa sistanjem zatvorise, a zvuk sile ispuni, kao plima, voz. Sve-
tlosti su treptale, upalile se, pa ugasile, pa upalile.
   Voz je poceo da se krece.
   Kaufman je lezao na podu, a suze su mu curile niz lice, suze poraza i re-
zignacije. Odlucio je: iskrvarice do smrti, ovako, ovde lezeci. Nije vazno
sto umire. Ionako je ovaj svet ogavan.
   Vozac ga je probudio. On otvori oci. Lice koje je odozgo gledalo u njega
bilo je crnacko, i ne neprijateljsko. Bilo je siroko osmehnuto. Kaufman pok-
da kaze nesto, ali usta mu bejahu zapecacena sasusenom krvlju. Poce trzati
glavom kao idiot, u naporu da ispljune neku rec. Ne izadje nista osim mumla-
nja.
   Nije mrtav. Nije iskrvario do smrti.
   Vozac ga povuce, dizuci ga na kolena, i poce mu se obracati kao detetu od
tri godine.
   "Ceka te posao, covece moj: oni su veoma zadovoljni tobom."
   Vozac je olizao prste, i sada je njima trljao Kaufmanove usne, nastojeci
da ih razdvoji.
   "Ima mnogo da se nauci, pre sledece noci..."
   Ima mnogo da se nauci. Mnogo da se nauci.
   On izvede Kaufmana iz voza. Tu stanicu, gde su sad bili, Kaufman nikad r-
anije nije video. Bila je oblozena belim plocicama, i apsolutno cista; Nirv-
ana stanicnog cistaca. Nikakvi grafiti nisu naruzivali zidove. Nije bilo ka-
bina za izdavanje zetona, ali ni ulaznih kapija, ni putnika. Ova linija ops-
luzivala je samo jedan voz: onaj ponocni sa mesom.
   Jutarnja smena cistaca vec je radila. Pomocu creva sa vodom spirali su k-
rv sa sedista i poda voza. Neko je svacio Kasapinovo telo, pripremajuci ga 
za otpremu u Nju Dzersi. Svuda oko Kaufmana ljudi su radili.
   Kisila je svetlost zore kroz resetku na krovu te stanice. Truni prasine 
lebdele su u zracima, i prevrtale se neprestano. Kaufman ih je posmatrao za-
neto, kao u transu. Nesto tako divno nije video jos od detinjstva. Divna pr-
asina. Kovitla se, i kovitla, i kovitla.
   Vozac je uspeo da razdvoji Kaufmanove usne. On nije mogao pokretati usta
jer su bila suvise ranjena, ali je bar mogao da dise lako. A bol je vec poc-
injao da popusta.
   Vozac mu se osmehnuo, onda se okrenuo ostalim radnicima na stanici.
   "Zeleo bih da vam predstavim Mahoganijevu zamenu. Nas novi kasapin", sao-
psti on.
   Radnici su gledali Kaufmana. Bilo je na njihovim licima izvesnog postova-
nja, sto je njemu prijalo.
   Kaufman dize pogled ka suncanoj svetlosti, koja je sada padala svud oko
njega. Trznu glavom, dajuci znak da bi zeleo da krene gore, na otvoreni pro-
stor. Vozac klimnu glavom, i povede ga jednim strmim nizom stepenica, pa je-
dnim uzanim prolazom izmedju zgrada, na trotoar.
   Divotan dan je bio. Zracno nebo iznad Njujorka isprugano vlaknastim pram-
enovima bledoruzicastih oblaka, a u vazduhu miris jutra.
   Ulice i avenije prakticno prazne. U daljini je, povremeno, po neki taksi
prolazio raskrsnicom, uz saputanje svog motora; drugom stranom ulice minu o-
znojeni trkac.
   Jos samo malo, pa ce po tim istim pustim trotoarima krenuti gomile ljudi.
Grad ce, u svome neznanju, nastaviti da gleda svoja posla: pojma nece imati
na cemu je sazdan, ili cemu duguje svoj zivot. Bez oklevanja, Kaufman pade
na kolena i poljubi prljavi beton krvavim usnama, cutke se zaklinjuci da ce
vecno biti veran produzenju postojanja grada.
   Ovo obozavanje Palata divota je prihvatila bez komentara.